Да ли сте за црквенословенски језик или за српски на богослужењима и требама?

[NinaD]

pa za početak treba poznavati osnovu našeg književnog jezika... kakav je takav je...

mislim da ne znamo ni osnovu

evo,recite mi da li se kaže SVO VREME,CELO VREME ILI SVE VREME.... i budite pošteni... bez guglanja

89898989898989  4chsmu1  slava3 а, јел може читаво време  4chsmu1 ?

[JESSY]

СВЕ ВРЕМЕ 4chsmu1 slava3

[NinaD]

СВЕ ВРЕМЕ 4chsmu1 slava3

4chsmu1

[Mиљан Танић]

Mozarte, pitanje je bilo suviše lako!

A kako je ispravno na ekavskom: blesak ili bljesak? 

[Вуксан]

Ранийе наведох свойе залагање за црквенословенски йезик на Богослужењих. Разлог томе нийе само жеља за очувањем србскога наслеђа, већ и далеко већа правилност и изражайне могућности њега у односу на данас озваничени йезик села Тршића. Навешћу неколико неоспорних чињеница како бих подкрепио свойу тврдњу. Прво, падежни састав йезика наведенога села односно садашњега књижевнога йезика йе прилично окрњен: док ми у школах учимо да наш йезик има седам падежа, наметнути йезик Вукова роднога села их има шест у йеднини и само четири у множини(!), чиме нас Вук знатно удаљи од наших словенских корена и примаче бугарском и македонском йезику, где (зависних) падежа више нема. Тиме три падежа множине беху замењена само йедним обликом (на пример "о женах", "ка женам", "са женами" бише замењени са "женама"). Поред тога, у тршићком йезику се често не може разликовати йеднина од множине (родитељни падеж: "поред ученика" - не зна се има ли их йедан или више) или мушки од женскога рода (творитељни падеж: "са Драганом"). Йезик наших предака немаше такве неправилности.

Затим, држећи се Вукова начела да у књижевном йезику не сме бити ничега некоришћенога у говору неписмених сељака његова села, наш йезик остаде и без многих виших облика изражавања попут двайу причастия (облици попут "дошавшим човеком" и "седећа жена" се мораху заменити са "човеком койи йе дошао" и "жена коя седи"), чиме наш йезик такође би значайно уназађен, а превођење са других йезика, углавном имайућих такве облике, би знатно отежано.

Бечки двояц Йерней Копитар и Вук С.К. нарочито унакази речник нашега йезика свойим настояњем за искорењивањем свих речи старословенскога и старосрбскога порекла некоришћених у наведеном селу (а коришћених у образованих и црквених круговах), чиме додатно и непотребно проширише яз између данашњега йезика и йезика наших предака. Тиме отворише и пут найезди страних речи западнога порекла, койе попунише празнину наставшу наведеним уклањањем "словенске наплавине". У исто време, упоредо са чишћењем православно-словенскога наслеђа њих двойица свой "Српски рйечник" напунише хиљадама турских речи, чиме нашему йезику дадоше снажну азиятску црту, од койе се ни до данашњега дана не ослободисмо у целости.

Вук "народним" йезиком називаше йезик свойега села, док говоре других крайева нашега народа сматраше "неправилним" и "исквареним" у оной мери у койой се разликоваху од првога, ако их уопште и сматраше србским. Како би олакшао прелазак на његов "народни йезик" Караџић се бораше свима средствима за искорењивање све србске књижевности писане пре њега. Данас у наших школах његовом "заслугом" скоро да нема дела наших писаца из предтршићке епохе. Исто тако их йе скоро немогуће наћи и у књижарах. Њих двойица свойим прљавим деловањем против наше цркве и нашега народа нам йезик наших предака успеше начинити страним, што мислим да нийедан разуман и добронамеран човек не може назвати успехом.

О штети учињеной њиховим радом би се могло много писати, и већ су књиге о том писане, а я ћу се за сада на овом зауставити. Штету учињену заменом ћириличнога слова "й" латиничним "ј" овде нећу шире образлагати, нити далекосежну штету учињену избацивањем слова йат (ѣ), чийе последице йош данас осећамо по питању йединства нашега народа и његове културе.

[Mиљан Танић]

Iako se ja u načelu slažem s tobom, Vuksane, ima i drugih jezika nad kojima nije izvršeno nasilje kao ono koje je Vuk izvršio nad našim, pa imaju jedan oblik za više padeža.

A drugo, primer s padežima da se ne zna da li je jednina ili množina, ili da li je muško ili žensko isto ne stoji, pošto je razlika u akcentima, i u takvim slučajevima se u pisanju (pošto je u govoru jasno kad se izgovori) upiše i akcenat. To sam već govorio, kao i da je činjenica da nije problem u akcentima i pisanju, nego u tome što ljudi ne znaju da pišu akcente.

[Вуксан]

Iako se ja u načelu slažem s tobom, Vuksane, ima i drugih jezika nad kojima nije izvršeno nasilje kao ono koje je Vuk izvršio nad našim, pa imaju jedan oblik za više padeža.

Али нас уче да наш йезик има СЕДАМ падежа док йе стварност сасвим другачия. Због тога я користим наше нетршићке падеже множине, у његово време широко заступљене, а данас његовом заслугом готово заборављене.

A drugo, primer s padežima da se ne zna da li je jednina ili množina, ili da li je muško ili žensko isto ne stoji, pošto je razlika u akcentima, i u takvim slučajevima se u pisanju (pošto je u govoru jasno kad se izgovori) upiše i akcenat. To sam već govorio, kao i da je činjenica da nije problem u akcentima i pisanju, nego u tome što ljudi ne znaju da pišu akcente.

Што се тиче разлике у нагласку у йеднини и множини у родитељном падежу, я у многих примерах ту разлику не примећуйем, нити ме ико икада учаше током мойега школовања како би они требали звучати. На пример у наведеном "поред ученика". Исто тако не примећуйем никакву разлику у примеру "Са Драганом", као ни у "са унуком", "са Йованом", итд.

У правом србском йезику (србскословенском) немаше ни потребе за том разликом пошто им облици беху различити ("поред учеников" или старийе "поред ученик") и "са Драганойу".

[Mиљан Танић]

Svi oblici jednina-množina, muško-žensko potpuno različito zvuče. Naravno, sasvim je druga stvar što ljudi danas osim što ne znaju da pišu akcente, ne znaju više ni da ih izgovaraju (dobrim delom). Dobar deo razloga za to je što se ljudi upravo ponašaju kao Vuk - moje selo je merilo za pravila.

Recimo, kada je u pitanju žensko ime "Dragana", instrumental "s Draganom" ima dugo o i padajući akcenat. Muški rod ima kratak akcenat. Isto važi za "Jovan/Jovana", kao i "unuk/unuka".

Što se "učenik" tiče, isto je sasvim jasno, i sad se ozbiljno pitam kakvo je to školovanje (a i život uopšte), ako te neko ne nauči kako se izgovara jednina, a kako množina genitiva takvih reči (odnosno ako to već ne znaš od kuće). Dakle, jednina "učenik - učenika", genitiv ima kratak silazni akcenat, dok množina ima dugačak akcenat. I sasvim je glupo braniti nesposobnost zvučnog razlikovanja tih oblika pravdati time što imaju isti pisani oblik. TO apsolutno nikakve veze nema jedno s drugim, i takve slučajeve - ponavljam - imamo i u jezicima koji nisu imali Vuka. U jezičkom smislu to nije ništa neobično.

Takođe, naš jezik IMA sedam padeža, a to što se oblici kod nekih poklapaju ne znači da to nisu različiti padeži. Pobogu, i latinski je imao poklapanja određenih padeža (nominativ - akuzativ u množini a i u jednini za srednji rod, i poklapanje dativa i ablativa u skoro svim oblicima množine i negde jednine). Nije oblik reči to što definiše padež, nego funkcija.

Ako treba da snimim audio i okačim razlike u gorenavedenim primerima, rado ću učiniti.

[NinaD]

Нисам уверена да је све баш тако. Прво "Вуков" језик није језик села Тршића веш дијалекат источно-херцеговачких Срба у којему се разликује седам падежа. У говору Срба из југо-источне Србије уочава се мање падежа, а до чега је дошло због утјецаја Бугара. Речи које наводиш као избачене постоје наравно и данас у српском језику, а неке од њих називамо архаизмима. Мало начитанији људи их чешће користе, а навијачка популација никако. Може нам се свиђати или не свиђати то што је Вук урадио, али идеја и потреба за реформом језика је постојала и пре њега. Мислим такође да не треба Вука оптуживати што је "збрисана" сва књижевност пре њега већ комунисте. Да не би Вука читаво народно песништво, до тада усмено преношено са колена на колено, вероватно би било заувек изгубљено под налетом стихова као што су "друже Тито љубичице бела" и других. Кроз епску и лирску народну поезију видимо да је наш народ умео веома добро да се изрази на свом језику иако је био неписмен.

[Вуксан]

Svi oblici jednina-množina, muško-žensko potpuno različito zvuče. Naravno, sasvim je druga stvar što ljudi danas osim što ne znaju da pišu akcente, ne znaju više ni da ih izgovaraju (dobrim delom). Dobar deo razloga za to je što se ljudi upravo ponašaju kao Vuk - moje selo je merilo za pravila.

Recimo, kada je u pitanju žensko ime "Dragana", instrumental "s Draganom" ima dugo o i padajući akcenat. Muški rod ima kratak akcenat. Isto važi za "Jovan/Jovana", kao i "unuk/unuka".

Što se "učenik" tiče, isto je sasvim jasno, i sad se ozbiljno pitam kakvo je to školovanje (a i život uopšte), ako te neko ne nauči kako se izgovara jednina, a kako množina genitiva takvih reči (odnosno ako to već ne znaš od kuće). Dakle, jednina "učenik - učenika", genitiv ima kratak silazni akcenat, dok množina ima dugačak akcenat. I sasvim je glupo braniti nesposobnost zvučnog razlikovanja tih oblika pravdati time što imaju isti pisani oblik. TO apsolutno nikakve veze nema jedno s drugim, i takve slučajeve - ponavljam - imamo i u jezicima koji nisu imali Vuka. U jezičkom smislu to nije ništa neobično.

То су вероватно неки књишки нагласци, койи се нигде или мало где употребљавайу. Я не чуйем у говору икакву разлику између њих у наведених примерах. У наших школах се нагласци слабо или никако не уче. Њих знайу читати и писати само пойедини йезички стручњаци. Што значи да йе суштина проблема у школству.

Takođe, naš jezik IMA sedam padeža, a to što se oblici kod nekih poklapaju ne znači da to nisu različiti padeži. Pobogu, i latinski je imao poklapanja određenih padeža (nominativ - akuzativ u množini a i u jednini za srednji rod, i poklapanje dativa i ablativa u skoro svim oblicima množine i negde jednine). Nije oblik reči to što definiše padež, nego funkcija.

Ako treba da snimim audio i okačim razlike u gorenavedenim primerima, rado ću učiniti.

По той логици би се могло рећи да и йезици попут енглескога и бугарскога имайу седам, тридесет или чак педесет падежа, с тим да су шест, односно двадесет девет или четрдесет девет њих међусобно йеднаки. Наш (званични) йезик више нема седам падежа, захваљуйући пре свега полуписменому Аустриянцу Вуку. Йер су званични датељни и местни падеж потпуно йеднаки. Односно свака разлика међу њима йе забрањена, иако их неки говори разликуйу, као и црквенословенски.

[NinaD]

Svi oblici jednina-množina, muško-žensko potpuno različito zvuče. Naravno, sasvim je druga stvar što ljudi danas osim što ne znaju da pišu akcente, ne znaju više ni da ih izgovaraju (dobrim delom). Dobar deo razloga za to je što se ljudi upravo ponašaju kao Vuk - moje selo je merilo za pravila.

Recimo, kada je u pitanju žensko ime "Dragana", instrumental "s Draganom" ima dugo o i padajući akcenat. Muški rod ima kratak akcenat. Isto važi za "Jovan/Jovana", kao i "unuk/unuka".

Što se "učenik" tiče, isto je sasvim jasno, i sad se ozbiljno pitam kakvo je to školovanje (a i život uopšte), ako te neko ne nauči kako se izgovara jednina, a kako množina genitiva takvih reči (odnosno ako to već ne znaš od kuće). Dakle, jednina "učenik - učenika", genitiv ima kratak silazni akcenat, dok množina ima dugačak akcenat. I sasvim je glupo braniti nesposobnost zvučnog razlikovanja tih oblika pravdati time što imaju isti pisani oblik. TO apsolutno nikakve veze nema jedno s drugim, i takve slučajeve - ponavljam - imamo i u jezicima koji nisu imali Vuka. U jezičkom smislu to nije ništa neobično.

Takođe, naš jezik IMA sedam padeža, a to što se oblici kod nekih poklapaju ne znači da to nisu različiti padeži. Pobogu, i latinski je imao poklapanja određenih padeža (nominativ - akuzativ u množini a i u jednini za srednji rod, i poklapanje dativa i ablativa u skoro svim oblicima množine i negde jednine). Nije oblik reči to što definiše padež, nego funkcija.

Ako treba da snimim audio i okačim razlike u gorenavedenim primerima, rado ću učiniti.

Потпуно се слажем. Није проблем у језику већ у непознавању језика.

[Вуксан]

Нисам уверена да је све баш тако. Прво "Вуков" језик није језик села Тршића веш дијалекат источно-херцеговачких Срба у којему се разликује седам падежа.

Источно херцеговачки има замало седам падежа. Они су ту прилично искварени.

Молим те наведи ми йедан пример тога говора где се у йеднини облички разликуйе датељни од местнога падежа. И молим те наведи ми йедну реч имайућу не седам него ПЕТ облика множине (а да нийе йедна од четири речи са неправилном множином: "господин", "дете", "брат" или "властелин").

Може нам се свиђати или не свиђати то што је Вук урадио, али идеја и потреба за реформом језика је постојала и пре њега. Мислим такође да не треба Вука оптуживати што је "збрисана" сва књижевност пре њега већ комунисте.

Нийе тачно да комунисти избрисаше предтршићку књижевност. Она би избрисана пре њих, захваљуйући йедному становнику Беча и противнику Србске Цркве и србске традицийе.

Ако и требаше реформа йезика, овако назадна не требаше. Камо среће да се тай плаћеник Аустрийе нийе ни родио.

[NinaD]

То су вероватно неки књишки нагласци, койи се нигде или мало где употребљавайу. Я не чуйем у говору икакву разлику између њих у наведених примерах. У наших школах се нагласци слабо или никако не уче. Њих знайу читати и писати само пойедини йезички стручњаци. Што значи да йе суштина проблема у школству.

Не знам из којег си краја, али у нашим школама (Книнска крајина) акцентовање речи се учило, а и у говору се разликовало. Моја деца су такође учила акцентовање речи (Војводина). Сад, неко научи, а неко не. Тако је са свим градивом у школи. Суштина преблема јесте у школству.

[Mиљан Танић]

Svi oblici jednina-množina, muško-žensko potpuno različito zvuče. Naravno, sasvim je druga stvar što ljudi danas osim što ne znaju da pišu akcente, ne znaju više ni da ih izgovaraju (dobrim delom). Dobar deo razloga za to je što se ljudi upravo ponašaju kao Vuk - moje selo je merilo za pravila.

Recimo, kada je u pitanju žensko ime "Dragana", instrumental "s Draganom" ima dugo o i padajući akcenat. Muški rod ima kratak akcenat. Isto važi za "Jovan/Jovana", kao i "unuk/unuka".

Što se "učenik" tiče, isto je sasvim jasno, i sad se ozbiljno pitam kakvo je to školovanje (a i život uopšte), ako te neko ne nauči kako se izgovara jednina, a kako množina genitiva takvih reči (odnosno ako to već ne znaš od kuće). Dakle, jednina "učenik - učenika", genitiv ima kratak silazni akcenat, dok množina ima dugačak akcenat. I sasvim je glupo braniti nesposobnost zvučnog razlikovanja tih oblika pravdati time što imaju isti pisani oblik. TO apsolutno nikakve veze nema jedno s drugim, i takve slučajeve - ponavljam - imamo i u jezicima koji nisu imali Vuka. U jezičkom smislu to nije ništa neobično.

То су вероватно неки књишки нагласци, койи се нигде или мало где употребљавайу. Я не чуйем у говору икакву разлику између њих у наведених примерах. У наших школах се нагласци слабо или никако не уче. Њих знайу читати и писати само пойедини йезички стручњаци. Што значи да йе суштина проблема у школству.

Takođe, naš jezik IMA sedam padeža, a to što se oblici kod nekih poklapaju ne znači da to nisu različiti padeži. Pobogu, i latinski je imao poklapanja određenih padeža (nominativ - akuzativ u množini a i u jednini za srednji rod, i poklapanje dativa i ablativa u skoro svim oblicima množine i negde jednine). Nije oblik reči to što definiše padež, nego funkcija.

Ako treba da snimim audio i okačim razlike u gorenavedenim primerima, rado ću učiniti.

По той логици би се могло рећи да и йезици попут енглескога и бугарскога имайу седам, тридесет или чак педесет падежа, с тим да су шест, односно двадесет девет или четрдесет девет њих међусобно йеднаки. Наш (званични) йезик више нема седам падежа, захваљуйући пре свега полуписменому Аустриянцу Вуку. Йер су званични датељни и местни падеж потпуно йеднаки. Односно свака разлика међу њима йе забрањена, иако их неки говори разликуйу, као и црквенословенски.

Školstvo je problem za mnogo štošta, ne samo za jezik. Ja međutim stičem sve više utisak da ti zapravo ne znaš mnogo o lingvistici. Nisu to nikakvi knjiški akcenti, to su akcenti koji koristi i najnepismeniji narod kod nas diljem Bosne u svakodnevnom govoru, i razlikuje ih. Evo i Nina potvrđuje da je tako u Kninskoj Krajini i Vojvodini, a ja i za Beograd mogu potvrditi da je tako. Uostalom, književni jezik i jeste jezik koji se uči - niko se ne rađa sa znanjem književnog jezika, nego uči prvo lokalni govor kod kuće, pa onda u školi književni jezik. Naravno, to što se mi stidimo lokalnih govora i hoćemo da očistimo da sve bude samo književni jezik, to je jedna od naših osobina na uništavanju bogatstva sopstvenog jezika. Dok Nemci nariču nad tim što im književni jezik potiskuje dijalekte, mi aktivno radimo na tome da dijalekte uništavamo.

Ja ti rekoh - padež nije određen oblikom reči, nego funkcijom. Stoga se ne može reći da engleski ima ne znam koliko padeža, jer u engleskom jeziku (ili nemačkom, koji ima 4 padeža), funkciju koju kod nas vrše određeni padeži koje oni nemaju vrše druge vrste reči. Kao što njihov particip vrši ono što kod nas vrši glagolski prilog. No, poenta je da se ne robuje formi, nego funkciji.

[NinaD]

Не бих да браним Вука, ни ја баш не волим да станем у неком нашем манастиру пред уклесани натпис и гледам као теле у шарена врата. Ипак мислим да преоштро судиш. Мало тога уопште беше сачувано из периода пре Вука. Они који су могли, нису се баш превише трудили. Тако Вук уради сам. Испаде кусо, али шта је ту је.