митрополит Николај (Хаџиниколау): ВЕЛИКО ЧУДО КОЈЕ СЕ НЕ МОЖЕ ПОДНЕТИ

[JESSY]

Април је, 1985. година. Има отприлике већ пет месеци како је мала Олга, од својих десет година, с цистом на мозгу, подвргнута процесу зрачења, не би ли се умањио тумор који се не може оперисати, а који је у последње време мучи неподношљивим боловима и интензивним вртоглавицама.

Њени родитељи, двоје обичних људи из Атине. У Грчкој су лекари од самог почетка отворено представили ситуацију. Последња нада: углавном Бог, и помало Америка. Неки њихов рођак из Бостона позива их раширених руку. Тамо, каже им, постоји најбоља дечја болница на свету. С неопходним пртљагом, људи одмах стижу на место својих последњих нада.

Њихова животна прича пуна је страдања и унутарње напетости. Како Бог дозвољава такве неправде? Током првих седам година свога брака нису могли имати деце. људи прости, без нарочитог знања и верског живота. Док се гасила и последња нада, Бог им дарује девојчицу. Прослављају Га због овог дара, и сав свој живот усмеравају на њу. Пуни десет година, јединица, и почиње да показује чудне симптоме: снажне главобоље, константно нерасположење. Започињу испитивања, и завршавају дијагнозом коју, чим је чујеш – ноге ти се одсеку, пуца ти глава, душа ти се распада у парампарчад, цепа ти се срце.

У једној таквој животној драми, прекидају све своје послове и стижу у Америку, не знајући ни када, ни како, ни да ли ће се сви и вратити. Ипак, прати их и проста, аутентична, снажна вера. Већ пола године како су им до руку дошле касете с проповедима које су сасвим измениле њихове видике. Испуниле су их вером. Вером која долази изнутра. А какав је Божји одговор? Онда када нису посећивали Цркву, родила се Олга. Чим су се обратили, канцер. Зашто то Бог чини? Зашто се изражава на начин какав нико никада не би пожелео? Можда ипак верујемо у Бога Који не постоји, и не познајемо Бога истине, Којег треба да откријемо онаквим какав Он јесте, а не онаквим каквим Га ми желимо?

[JESSY]

Олга је лепо сарађивала с тимом др Џона Шилита, можда најбољег неуроонколога у бостонској Дечјој болници. Сви они су с много љубави предузели Сваки покушај — као да им је била једини пацијент – не би ли помогли овој девојчици. Чинило се да све иде добрим током, све док није пала у кому. Серија испитивања је показала да се тумор проширио на велики део мозга. Ишчезле су и последње наде. Предстојало је саопштење родитељима. Требало их је обавестити, како би одлучили хоће ли дете скончати у Бостону, а њено тело касније пренети, или ће је пренети такву каква јесте у Грчку. Свакако, за нешто тако, сходно међународном авио-споразуму, неопходно је уверење лекара да, на основу процене, неће умрети током лета.

Све ово се догађа у недељу 28. априла 1985, у Недељу жена Мироносица. Родитељи још увек ништа не знају. Једноставно се налазе у страху, и сумњају у најгоре. У шест сати поподне др Шилито ће им саопштити детаље који откривају истину. Нико од Грка волонтера у болници не прихвата да преводи родитељима. Сви то избегавају. Веома је тешко да родитељи из твојих уста буду обавештени како за њихово дете нема наде, и како умире!

На крају, коцка је пала на мене. Ја сам начуо о том случају, али нисам упознао ни родитеље ни оболело дете. Другачије није могло. Прихватих да с њима понесем овај уистину претешки, неподношљив терет!

Лифтом се успињем до осмог спрата, тамо где су деца оболела од канцера. Осећам се врло тешко, скучено, без гласа, немирно. Излазим у ходник. Невољно улазим у једну собу с троје деце у колевкама, с канилама и хемотерапијама. Нека друга мала дечица, огољених глава, гледају цртане филмове на телевизору и смеју се. Поред њих, од својих тринаест или четрнаест година, девојчица седи заваљена на једном канабеу, погружена у своје мисли, изгубљена у свету непознатог. Два болна, изражајна ока, веома дубоког погледа, укрштају се с мојим. Зашто ова деца пате? Зашто, уместо да се наслађују визијом будућности, она кушају горчину болничку, неспокој сумње? Зашто, Боже мој? Тек неколико тренутака уназад, пре но што стигох у болницу, у једном парку видех друштво мале деце како се играју, као да се ништа не догађа, Док се њихови родитељи поносно церекају. Каква огромна, каква неправедна, каква необјашњива разлика! Сусрећем троје људи који говоре грчки. Два мушкарца и једну жену. Без сумње, двоје од њих су Олгини родитељи, а трећи је њен стриц. Прилазим им и представљам се. људи ми се захваљују и, пре но што и успемо да разменимо пар речи, позивају нас у ординацију др Шилита. Поглед ми пада на један триптих с трима фотографијама. Његове кћери. Три ведре девојке на његовом радном столу. Поносан је. То је природно и благословено. У суседној соби, изобличеног лица, Олга се бори са смрћу. Њени родитељи копне.

[JESSY]

После краћег увода лекар улази у суштину ствари.

— Као што знате, Олга има тумор у пределу треће коморе мозга, који се не може оперисати. Покушали смо га озрачити, у нaди да ћемо га довољно изоловати. Олга је реаговала веома добро, толико добро да нам је пружала наде. Али, нажалост – у том моменту родитељи устрепташе – прекјуче је пала у дубоку кому из које, како показују испитивања, неће изићи.

Отац се гуши у јецају. Мајка се још увек држи. — Дакле, докторе, говорите нам отвореније!

— Процена је да Олга неће издржати, скончава из тренутка у тренутак.

— Шта подразумевате под тим „из тренутка у тренутак“, Докторе? – усудих се да упитам.

— Мислим, сада док говоримо, за неколико сати, можда током ноћи. Мислим, по свему судећи, да неће претећи ноћ. Теоретски бих могао поставити границу и до сутрашњег дана.

— Дакле, докторе, сада остаје само чудо – каже мајка. — Да, само чудо — понавља лекар. Отац наставља да плаче, немо јецајући.

– Докторе, ми бисмо желели да Вам се веома захвалимо за све што сте толико времена чинили за нашу Олгицу — наставља мајка. Можда као људи губимо битку, али се спремамо за једно чудо. Или да наша ћеркица, и поред ваших предвиђања, буде добро, или да буде анђелчић на трону Божјем. Зар је то малено чудо? Знате ли како је то Добра девојчица? Свакако, ми се свим својим снагама молимо само за оно прво. То је због нашег маловерја. Но, ако Бог дозволи и оно друго, онда ћемо и то прихватити као дар. Сада се једноставно треба потпуно окренути ка Богу. Наша је грешка што то нисмо и раније учинили. Видите, Ми смо најпре веровали лекарима, а потом у Бога.

— Тако је, ваша вера је та која ће вам сада помоћи — каже лекар.

— Не, Докторе, не помаже вера. Она је људска, наша ствар. Онај Који помаже је једино Сам Бог.

[JESSY]

У свему овоме ја сам један прости преводилац, али и један запањени посматрач. Какву силу, какву веру има ова жена! И то зато што не показиваше да је њена реч Психолошки израз, нити је опет личила на формалности; изгледала је као да излази аутентично и искрено, с карактеристичном једноставношћу и смиреношћу, уверавајући да све оно што говори јасно изражава њен најдубљи унутарњи свет. Достојанство, смиреност, благочестивост, самоконтрола и истина излажаху из њених уста. Исто тако и из њених очију, које све време показиваху наду и не испуштаху ни једну сузу.

Излазимо из ординације и седамо заједно да се некако упознамо. У таквим тренуцима људи се везују снажно и непосредно. Но овде сам пред собом имао нешто неуобичајено велико. Ова жена је била једноставна, али и веома садржајна. Речи које су се изливале из њених уста имале су силину и убедљивост срца. Дивио сам се њеној унутарњој снази као ничему другом.

Захвалише ми се с много топлине, па се растадосмо. Требало је да одем. Имао сам других обавеза. Намеравао сам да се вратим увече после десет сати, с надом да ћу Олгу затећи живу. Повремено бих телефоном позивао информације, како бих се обавештавао о њеном стању.

Вече је, 10:30. Олга се још увек држи. Господин Коста и госпођа Марија, ови дивни родитељи, мирно се спремају за сваку могућност, али се спремају и моле се за мало чудо, како кажу. Зар Бог Који ју је и принео животу — то је било велико чудо — не може и да је одржи у њему? Једноставно, проблем су, како кажу, њихови греси!!!

У 11:00 увече лифтом стижу кревети на надувавање за пратиоце, заједно с јастуцима и постељином. Ова Болница је изузетна. Социјалне службе брину о свему. Принцип пословања болнице је да родитељи, ако то желе, преноће заједно с децом. Међутим, Олгини родитељи не могу да усну. Више воле да накратко поразговарамо, и да бдију. Уосталом, лекар је рекао да Олга неће прегурати ноћ. Вера њихова је неописива. Говорили су о чудима као о једноставним и природним догађајима. Говорили су о вечности онако како ми обично разговарамо о свакодневици. Воља Божја, каква год да је, била би највећи благослов. Просто, у једном случају доживели би је као безграничну радост, а у другом као животну борбу с истином. Ово друго, ово тешко, изгледало им је аутентичније. Прво пак — пожељније.

[JESSY]

Остадох с њима до 1:30 после поноћи. Нисам их се могао наситити. У своме животу сам се сусретао с истински верним људима, али такав вид вере, не после смрти њиховог чељада, што може деловати и мало психолошки и утешно, него неколико тренутака пре предвиђеног скончања своје јединице, признајем да сусрећем први пут. Поред нас Олга, сасвим непокретна, у дубокој коми, без икаквог контакта с овим светом. Повремени скривени Погледи к њеном безизражајном телу мешају осећај болне недоумице с логично неоправданом надом.

Олга је, коначно, претекла ноћ. Лекарева временска процена је погрешна. Ко зна? Можда би могло да погреши и његово медицинско мишљење. Понекад је тако лепо када се наука оспори!

Ујутру телефонирам неким пријатељицама и делим с њима изузетне утиске. Саветујем их да их посете, због духовне потпоре, али и због личног учвршћивања у вери.

Олга је издржала цео понедељак. Враћајући се увече с посла, свратих да их поново видим. Родитељи су све одлучнији у томе да дете узму са собом у Грчку, како би тамо скончало. У понедељак су одрађене све неопходне формалности. На крају је одлучено да оде, ако буде жива, у среду 1. маја 1985, летом Олимпијакоса из Њујорка. Опет сам остао до касно, окушајући невероватну благодат ових људи и чекајући Олгин одлазак, или авионом за Грчу или с Анђелима у небеску отаџбину. Моменти напети, пуни истине; покрај једног света искуствене вере, мером неизмериве.

Уторак 30. април, јутро. Звони мој телефон. Једна од трију жена, с којима сам контактирао претходног дана, управо је разговарала с познатим старцем Порфиријем. Прати га глас видовитог човека. Светски познат. Свети човек. Досеже до места која људски ум не може ни назрети. Рекао јој је, каже, да ће се и он помолити, али да га не остављамо усамљеног. И, има Бога. Лако закључује да има наде.

— Молим те – кажем јој – не жури и не говори им ништа. Знаш и сама какво је стање. Видео сам и томографски снимак. Девојчица умире. Питам се како још увек живи. И сама си то видела својим очима. Боље је рећи мало а да се оствари много, него пружити наду а да се не деси ништа – кажем јој.

[JESSY]

Олга је издржала и уторак. Увече у десет долазим у своју уобичајену посету – У „школу вере“. Улазим у собу и уочавам призор неуобичајен за америчку болницу. Олга је у свом кревету, у свом познатом нам блаженству. Господин Коста мало удаљен. Госпођа Марија, мајка, заједно са госпођом Василијом, једном изузетном Гркоамериканком волонтерком, истинском мајком све ове деце, једна крај друге читају мени непознат молебан. Принеле су тамјан, наслониле на дете једну Богородичину икону, прислужиле кандило, и моле се. Ја седим тик до врата. Пола мене је у соби а друга половина изван ње. Прилази ми медицинска сестра, Деби.

— Шта раде? – пита ме. Шта је то што се дими и мирише? Припадају ли некаквој секти?

— Православно Хришћанство — одговарам јој значајно, можда и схвати нешто од источне културе.

Излази из собе. Ми Остали Остајемо. Много молитава сам знао, али ове речи први пут чујем.

Отприлике за четврт сата читање се завршило. Имађаху мало светог уља Богородице Тиноске и мало Богородице из Канала – први пут сам чуо то име. Крстообразно помазују чело, груди, десну и леву руку. Дете непомично. Када помазаше леву ногу Олга је сави, потом исправи, те ритмички понављаше исте покрете. Ништа друго. Две жене се предају молитвеним вапајима.

— Богородице моја, учини чудо! И крсте се, љубећи Олгино чело, која у свему осталом остаје у свом свету.

Дете тихује. Недуго затим прилази јој мајка. — Чујеш ли ме, Олгице моја? — пита. Олга лагано клима потврдно. — Отвори, девојчице моја, своје очи. Дете у неуспелом покушају напреже своје очи. — Дај један пољубац госпођи Василији. Ритмички се мичу њене усне.

Што се мене тиче, ја паметујем. Вероватно су последњи трзаји, мислим. Питам Деби, има ли све папире спремне за следећу сестру – смена се завршава у 11 ноћу – јер све показује да ће се дете преставити за неколико тренутака…

[JESSY]

Време пролази. Олга се враћа у пређашње стање. Потпуни мук и нeпoмичност; апсолутно одсуство Контакта и рефлекса. Нико се не усуђује да је узнемири. Прошла је поноћ. Госпођа Марија не може издржати, сагиње се и љуби своју девојчицу у чело. А она као да на неки начин одговара. Пре ће бити да је то наше умишљање. Жене су сигурне да се нешто догађа. Господин Коста, потресен, с недоумицом прати околности. Ја опет паметујем. Ништа ми из памети не може избити мисао да је у најбољем случају реч о краткотрајним одлагањима коначног часа. У суштини, дете је скончало. Немам ни најмање наде. Госпођа Василија ми каже како немам вере. Ко зна? Можда је у праву…

Лекар је говорио да ће Олга скончати у недељу вече. Уторак је, а девојчица постепено, иако дискретно, пројављује нејасне знаке живота и општења. И дели нас на верујуће – који се надају животу, и на рационалисте — који ишчекују смрт. Ја обитавам у студени оних других и у друштву са својом логиком испраћам породицу за Грчку… Посебно болничко возило превози дете у Њујорк, У стању које смо описали. На свом лежају, у пратњи медицинског техничара, биће пребачена у Грчку. Одлучено је да тамо и умре.

У петак, позивамо неки број, који нам је остављен да се обавестимо о Олги. Кажу да се Олга постепено опоравља, али је још увек у несвесном стању. Једноставно, на неки начин је у контакту. Ићи ће у суботу на испитивање. Договорили смо се да се чујемо у уторак, десет дана после предвиђеног часа смрти. Небројено пута покушавамо да их добијемо — никакав одговор… Претпоставке су да се Олга упокојила, и да су родитељи отишли у село како би је сахранили и на неки начин се и они успокојили. После две седмице налазимо неког свештеника, и читамо јој помен… из срца.

Пролази мај, прошао је и јун, почиње јули. Никаква Нова вест не мења слику. У болницу из Грчке долазе друга деца. Иста напетост, иста помешана осећања радости и бола, на свакодневној основи.

[JESSY]

Понедељак је 8. јули. Управо сам из Лондона слетео у Атину. Помислих да окренем неколико бројева. Позивам и г. Косту и гђу Марију. Вероватно су се већ вратили.

— Ко је, молим Вас? Чује се танани дечји глас с друге стране жице.

— А ко си ти? – питам изненађено. – Ја сам Олгица – одговара дечји гласић. — Олгица? Која Олгица? – питам поново немоћно.

Јасно изговара своје име и презиме и оштроумно наслућује ко сам ја. Богородица је, каже, учинила чудо. И позива ме да одем до њихове куће и испитам је географију, математику, итд. Позива мене, она којој сам пожурио да дам подушје. За душу њену… .

Тражим њену мајку на телефон.

– „Који је Бог тако велики као Бог наш?“ – из срца ми каже госпођа Марија.

Завршавам Позив, и Одлазим. Правац до њихове куће. Врата ми отвара једна радосна девојчица. Коса је почела да јој ниче. Била је мало преактивна, али изражајна и живахна. Постављао сам јој и питања која је желела. Весело је одговарала. Имао сам осећај да се играм с њом, али сам такође имао осећај да ме је и моја логика издала. Нисам веровао својим очима. Пре овога сам веровао у оно што нисам видео. Олгин живот представља до сада највећи шамар моме маловерју.

Прошло је двадесет пет година. Олга је завршила факултет, на радост и понос својих родитеља. Добила је и млађу сестрицу. Израсла је у праву девојку. Оспорила је најбоље научнике на свету. Срушила је и логику и искуство статистика и осећања. Потврдила је да: „где Бог жели побеђује се поредак природе“ и да уистину и у нашим данима „жив је Господ Сведржитељ“.

Амин.

http://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau-veliko-cudo-koje-se-ne-moze-podneti/

 

[Родољуб Лазић]

пре 17 часа, JESSY рече

Понедељак је 8. јули. Управо сам из Лондона слетео у Атину. Помислих да окренем неколико бројева. Позивам и г. Косту и гђу Марију. Вероватно су се већ вратили.

— Ко је, молим Вас? Чује се танани дечји глас с друге стране жице.

— А ко си ти? – питам изненађено. – Ја сам Олгица – одговара дечји гласић. — Олгица? Која Олгица? – питам поново немоћно.

Јасно изговара своје име и презиме и оштроумно наслућује ко сам ја. Богородица је, каже, учинила чудо. И позива ме да одем до њихове куће и испитам је географију, математику, итд. Позива мене, она којој сам пожурио да дам подушје. За душу њену… .

Тражим њену мајку на телефон.

– „Који је Бог тако велики као Бог наш?“ – из срца ми каже госпођа Марија.

Завршавам Позив, и Одлазим. Правац до њихове куће. Врата ми отвара једна радосна девојчица. Коса је почела да јој ниче. Била је мало преактивна, али изражајна и живахна. Постављао сам јој и питања која је желела. Весело је одговарала. Имао сам осећај да се играм с њом, али сам такође имао осећај да ме је и моја логика издала. Нисам веровао својим очима. Пре овога сам веровао у оно што нисам видео. Олгин живот представља до сада највећи шамар моме маловерју.

Прошло је двадесет пет година. Олга је завршила факултет, на радост и понос својих родитеља. Добила је и млађу сестрицу. Израсла је у праву девојку. Оспорила је најбоље научнике на свету. Срушила је и логику и искуство статистика и осећања. Потврдила је да: „где Бог жели побеђује се поредак природе“ и да уистину и у нашим данима „жив је Господ Сведржитељ“.

Амин.

http://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau-veliko-cudo-koje-se-ne-moze-podneti/

 

Дивна прича о нашој вери и о Живом Богу.

Хвала манастиру Подмаине што је ово објавио, и теби што си овде поставила!

[Вукашин]

Да се најежиш.