Текстови/преводи Отаца Ране Цркве

[uomo del Ve.Te.]

On 23.7.2020. at 0:32, ЈА 23 рече

Код у Цркви има свега али је далеко од овакве ситуације какву ви износите. Нисам сигуран на ваш статус у Цркви али звучите удаљени од народа да ме кажем издигнути са земље. Људи генерално или верују и труде се или уопште не верују а то што славе крсне славе и формално приступају појединим Светим Тајнама не значи да су људи сујеверни. Ја искрен да будем већи проблем видим у црквеном клиру, тотално одвојеном од духа нарада и усуђујем се да кажем да је литургијска обнова, уведена у СПЦ на овакав начин, допринела стању у којем смо. 

 Хвала за вашу поруку...

....без имало намере да улазим у неке расправе или надмудривања...   осврнићу се на неке детаље из вашег текста...

Кажете: Код у Цркви има свега али је далеко од овакве ситуације какву ви износите.

Замолио бих вас да још једном пажљиво прочитате мој текст, да би сте знали о чему пишем по питању ситуације у СПЦ....у принципу све до сад што сам написао на поукама је доследно....  

 Кажете:….звучите удаљени од народа да ме кажем издигнути са земље.

 ... ето ви нисте туристички ишли већ сте живели и у дијаспори и у нашим земљама где наш народ живи тј. живели сте са тим народом и делили добро и зло па знате какво је стање у народу.... и нисте/не посматраде то све како је обично кажем из неке ладовине... тако да сте упознати са ситуацијом што се тиче народа и свештенства...

...чврсто стојим ногама на земљи и поглед моје душе је усмерен према Новоме Небескоме Граду....своје ставове, понашање градим и изнова и изнова испитујем и проверам са текстовима Отаца Ране Цркве... можда ће вас разочарати то али немам гуруа који ме усмерава  (наравно исповедам се)...  трудим се да имитирам Оце Ране Цркве (као они што су Христа) само што то већина људи овде не могу да препознају тј. моје понашање и још неких људи овде....а да читају тектове Отаца онда би.... дешавало  ми се у неким сутацијама/разговорима да кажем (намерно) неке ствари од речи до речи како каже неко од Црквених Отаца и људи ме осуде....шташ’ ваљда то је нека судбина...

....кад напишем нешто овде на поукама често (а по узору...) позивам да људи напишу ако имају нешто боље/тачније него што ја то износим, или позивам да исправе моје грешке.... неко ко је на неким висинама - како ви то тврдите - неће то никад да каже и да уради као што чиним...ето питаћу вас кад сте и дали сте икада чули да епископ/свштеник каже/позива да се исправе њихове грешке или да неко други допуни или боље уради/каже него они....? ево да вам помогнем да одговорите ово питање...нисте никад то чули...зато што је велики број тих у апстрактим/непостојећим имагинарним висинама духовности/свезнања... то је фатаморгана што ники мисле о себи – лаж космички размера.... чак се ретко  догоди да и мирјани/обични људи позову/питају да их неко исправи ако греше, дакже нешто боље, тачније......

....даље ако сте читали... и ко год је читао што сам до сад писао овде на поукама може да закључи да нисам неки чобан са улице који је прочитао неку скрипту или рукумлијски приручник па да онда паметује са неке висине.....можда су вама неке ствари неразумљиве о којима пишем... треба да узмете да читате а то је само почетак.... знање није кључна ствар... али је знање неопходно као почетна степеница, полазна тачка... да би човек знао у коме правцу треба да иде... Оци Ране Цркве говоре о томе да је Христос Господ наш донео знање....дошао на земљу и научио нас, показао нам, тј. објавио је донео знање о Оцу Своме Небеском, ко је Бог и научио нас у ком правцу да идемо, и да по свој слободи да одлучимо да ли ће мо то да следимо..како каже АКО КО ХОЋЕ ЗАМНОМ ДА ИДЕ....(да ли неки владика дође и каже свештенику ако би ти хтео/могао то да урадиш...)....  дакле то почетно знање у коме горе пишем које често јесте/може бити и теоријско...треба/мора да буде удопуњено/освећено  да то преузме молитва и добра дела да би се човек узнео тако умом....очима душе своје према Небеском Граду, Граду Оца нашег Небеског.....дакле три ствари ЗНАЊЕ, МОЛИТВА и ДЕЛА...молитва и дела се односи првенствено на учествовање у животу Цркве... 

шта је мој циљ овде на поукама ? ... на првом месту да поделим своје знање о Раној Цркви (Црквеним Оцима) са другима овде... моје знање не припада мени... исто тако указујем на неке ствари које би требало да се поправе/исправе... не само што се тиче народа већ и свештене касте писао сам већ доста овде, неке текстове модератори су избисали ваљда је било првише истине/детаља у њима па зато....вероватно да сам мало мање истине ставио у те текстове не би то било уклоњено са поука....

...исто још један циљ који имам овде на поукама: желим да подстакнем људе да размишљају да читају... да користе очи и мозак које им је Бог да на коришћење...а не неки гуру 100% да то ради за њих....да ме погрешно не разумете ја нисам против здравих нормалних духовника, монаха, свештеника, епископа...нисма против реда и поредка у Цркви .... тј. нисам против људи који су здравог ума, нормални, разборити али ови су реткост...нажалост неки људи у Цркви користе само као параван Јеванђеље, духовност...или шта све не.... а у ствари то су најамници/грабљиви вуци који имају своје разноразне циљеве све се своди на робовласништво и то је то ....а ја се не слажем са овим не зато што ја то тако мислим....већ зато што то није у складу са учењем и праксом Ране Цркве.... има још људи овде, нисам ја једини н поукама који указује на ово....

....Бог хоће слободног човека, радује се слободном човеку... Господ се радује и разговара са човеком...и каже му као малом детету.. иди Адаме иди Адаме надени имена животињама...Христос каже следеће:

“Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу. И затворивши књигу, врати је служитељу па сједе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у њега. А поче им говорити: Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим.”

 

 

 .....на другу страну сотона/луцифер је тај кој не жели слободног човека сотона жели да га загази/смриви његову слободу, жели да му покаже са осмехом како је он господар/власник његовог живота... луцивер жели да човек ради све оно што му он луцифер/сотона каже/нареди и то без икаквог разговора/дискусије, разматрања могућности/опција....

.....и ово још да кажем по мени могуће је изводљиво је да се поштује јерархијска структура у Цркви а у исто време да се поштује слобода људи...али некима је интересантиије да буду робовласници...

...како ствари стоје једнино решење/треба да се појави неки нови Стаљин или друг Тито... да се ова вода у СПЦ мало избистри од нечистоте (најамничке стоке/марве)...

.... даље мој савет би био узмите читати Оце Ране Цркве да видите њихов стил писања тј. да ли су били издигнути изнад земље...читати Оце Ране Цркве није исто што и читати неке новине... треба знати и то... како се читају/како се приступа свештеним списима Отаца Цркве....

Ево узмите за почетак да прочитате текст од Богослова Кападокијског De vita sua ΠΕΡΙ ΤΟΝ ΕΑΥΤΟΥ ΒΙΟΝ... једна од најлепши текстова у Раној Хрићанској Цркви поред проповеди на Пасху од Мелита Сардског…  ево овде можете преузети књигу, грчки/енглекси упоредо:

Gregory of Nazianzus: Autobiographical Poems (Cambridge Medieval Classics) Cambridge University Press, 2005

https://libgen.is/book/index.php?md5=591BE06E9F67F814EFBC16548596797B

....у овом његовом спису има толико неких детаља који одузимају дах кад се види какавог калибра је тај човек био, једноставно интелектуална и духовна гормада, Образован Чоек, Господин монах аристократа...у овом спису горе који сам споменуо он са толико горчине описује у детаље тј. какво је било стање у Цркви у његово време...Богослов кападокијски тачно показује да постоји то нешто што се зове Црквена Политика.... на крају тог списа написао је и речи које треба да буду написане на његовом надгробном споменику.

Ево овдје је шта је Богослов написао:

Господе Христе, зашто си ме свезао у ове трудове (муке) тиела (људског меса)?

Зашто си ме подчинио овоме болном (тешкоме) животу?

Рођен сам од оца који је подсећао на Бога Оца, и од мајке која није била безначајана (пореклом). 

Као резултат њене молитве дошао сам на светлост (дана). 

Она се молила и посветила ме као диете Богу.

Једна ноћна визија усадила је у мене (полако) горућу жељу за чистоћом (врлином).

Христос је разлог (узрочник-одговоран) за све ово, али касније сам био уништен (ударен) таласима, 

зграбљен похлепним рукама, моје тијело је било смрвљено.

Пао сам међу пастире који се не брину, и искусио сам изадјство. 

Био сам лишен моје (духовне) деце, и преплављен несрећом (недаћама).

Такав је био Григоријев живот, шта је преостало (од мене) биће брига Христова даваоца живота.

Напишите ове ријечи на мој гроб. 

....даље да кажем и то: све што је написано у Раној Цркви написано до стране образованих људи, нећете наћи ништа да је неки чобан написао....а то мора да има одређени ителектуални ниво....други Кападокијац из Нисе учи нас да непрестано усавршавање а не стагнирање треба да буде усмерење човеково...свакодневни секуларни живот нас учи да се људи од најмлађег узраста уче/спремају... похађају школе и тако припремају да се укључе у друштво да би одређена група људи могла да функционише као заједница...дакле ради се о учењу о непрестаном напредку...образовање или тај неки интелектуални ниво, интелектуално напредовање је нешто што се тражи како у секуларном простору тако и у Цркви....да не улазим у тему како Црква дефинише знање а каква је дефиниција секуланре државе...наравно има људи кој не желе да читају да уче... и онда кад неко пише и говори често изгледа као да је у неким висинама зато што их људи не могу разумети, и онда кажу ма он је у неким висинама...

Кажете: Људи генерално или верују и труде се или уопште не верују а то што славе крсне славе и формално приступају појединим Светим Тајнама не значи да су људи сујеверни.

Питање веровања или неверовања унашем народу је веома компликовано/комплексно да би се говорило као ви то представљате....   да не дужим узмите 10     људи које познајете и који иду  редовно у Цркву и питајте их.... нек вам објасне ко је тај Христос у кога верују, са ким се причешчују.... има оно питње које Христос поставља: Шта кажу људи ко сам Ја?....и питајте те људе исто у каквој је ралацији Христос са Оцем у Духом Светим... ко је Св. Тројица? .....даље питајте те људе који долазе на Литругију нек вам преведу на српски Иже херувими... са Литругије.... 

.... шта хоћу да кажем....питање је од укупног броја становништава у Р. Србији, Црног Гори и Р.Српској колико људи процентуално долази у Цркву...? а и ти/тај процент који долазе на богослужења питање је колико знају шта је то све....учење је процес и ништа неможе преко ноћи....  смисао онога што сам до сад писао је тај да би требало имати неки план да се свештенство а и тако верни народ напредује више описмени на интелектуалном и духовном пољу....а то је могуће ако се има страгетија/визија на дуге стазе....

Кажете: Ја искрен да будем већи проблем видим у црквеном клиру, тотално одвојеном од духа нарада и усуђујем се да кажем да је литургијска обнова, уведена у СПЦ на овакав начин, допринела стању у којем смо.

Наш проблем није проблем појединца или неке групе (касте) унутар Цркве већ ми имамо колективни проблем као народ....наравно служићу се са вама кад кажете да видите проблем у клиру... тј. клир (епискпат па свешетнство) сноси већу одговорност јер води Цркву и доноси одлуке...

Већ сам о томе писао овде али је тај текст уклоњен са поука.... у коме говорим да је   систем/механизам  принципијално “крив“ јер омогућава да ствари функционишу у СПЦ како фунционишу....неке ствари/обичаји/пракса у СПЦркви је наслеђена од претходних генерација... а која је установљена под разноразним историјским приликама (неприликама)...турско ропство, комунизам итд..... а неко ко то може да уради не жели/нећ да мења ништа, неко из незнања неће да мења ништа....на пример кад неки кажу ја хоћу да се служи Литургија у Цркви како је то служио Св. Сава у Хиландару или да се служи Литургија како је то служио Христос на Тајној Вечери...

Исто тако, већ сам о томе раније писао да је у четвртом веку са својим доласком монаштва на сцену тј.оно је са собом донело новине и неизбрисиви траг/промене у Васељенској Цркви (у Цркви а и у тадашњој империји) и то је све видљив до данадашњег дана...скоро све или већина што имамо у Цркви долази из монаштва...списи отаца....догматска учења Цркве...Богослужења... итд.... дакле монаси доносе новине....управљају Црквом али сносе и одговорност за то, ако не овде на земљи онда сигурно што се каже кад изађу Богу на истину....

Даље има ту још један битан детаљ  а који нико уопште не спомиње.... кад човек погелда у протеклих 100 година чланове Сабора СПЦ тј. те Епископе кад су се замонашили.....углавном као деца су се замонашили..... ступили су у монаштво са пре двадесете или у раним двадесетим годинама....

Да ли особа која има 20 година може зрело да размишља.... ви који читате сад ово ако сте старији сећате ли се себе кад се имали 19, 20 или 25 година... и кад сад размишљате о томе.... ствари су очигледне.......није Рана Црква (као и Јевреји што су имали правило) безвезе установила праксу/правила да се зрели људи постављају на службу.... не кажем да нема изузетака у Цркви наравно... има и има примера где су се неки замонашили као деца и све је било добро... имамо пример Св. Саве... али од овог не би требало правити правило... данас изгледа да је  циљ да се неко што пре замонаши....

Горка истина коју скоро да нема човека да незна... а то је да у нашем народу у породицама има доста насиља... психичког физичког... узмите само у Р. Србији колико на годишњем нивоу има убистава и то су игавном жене...

.... дакле могуће ситуације унутар породице: родитељи имају проблема са децом или деца са родитељима... или жена има проблем са мужем  или обрнуто.. ради се углавном од психичкм/физичком насиљу, даље проблеми алкохола, коцкања, курвања, лагања... људи се заљубе узму се и то траје 6, 7 година и онда све постане рутина неизтересантно, људи почну варати на послу где раде итд. Има милион сцена шта се све дешава по српским породицама.... свештеници који исповедају народ то најбоље знају са каквим проблемима им се људи јављају тј. са чим се све суочавају у породицама...

Е сад... here is the point: не кажем да су сви али велики број људи оде у манастире само да побегне од насиља из породице овог или оног типа...угавном та деца која се замонаше... прошла су ко зна какве животне невоље/трауме у породици до одласка у манастир....и те трауме, агоније стресове човек понесе са собом и тешко је свега тога да се ослободити, тј људи носе то са собом цели живот....

....е онда ту није крај.... онда такав кукавац који је ко зна шта дуживео/преживео у порици и он дође у неки манисти где има неког лудака за настојатеља или ненормалне за сажитеље манастира... и та агонија се настави где ти људи постану и остану оштећени осакаћени/обогаљени у сваком погледу....као што биљка (трашња, јабука мора да има све услове за раст од почетка до краја да би донела плод) тако и човек....

... људи који су живели/одрасли на селу (ово ће можда за оне из града бити неразуљиво) знају на пример да стабло/калем трешње или јабуке.... ако дође једне године и обрист стабло/калем коза па друге дођу поново козе и овце обрсте и покидају кору са стабла и тако заредом неколико година.... та воћка постане инвалид, богаљ... и тешко може да донесе икаквог рода, тако то стабло помало расте чами човек можда би реко биће нешто од тога али на крају, то мора секиром да се посече и у ватру да се баци да не заузима место....

....е управо тако/овако је исто и са човеком... колико има случајева где су млади људи отишли у манстир побегли због насиља у породици или ко зна из којихне све разлога и то све са собом понели у тај неки манстир и онда у том манстири исто нова рунда траума, насиља...и ко зна чега све и све под изговором овога онога.... доње/ниже послушности....то тако треба... тако Христос захтева.....и ко зна какве све будалаштние се потежу као аргументи.... не кажем да су сви манастир исти...али исто као што је данас тешко наћи девојци нормалног младића и обрнуто .....исто тако није лако наћи нормалан манастир....

Е сад имате оваквог човека (богаља/инвалида са психчким траумама које су често тј. увек сакривене) који то све што сам горе споменуо  прође: у породици па у манастиру и онда му судбина додели да буде епископ у СПЦ....ајд нек ми неко објасни како овакав човек може да води да управља Црквом...и да Црква има напретка, резултата....  па наравно оштећен инвалид/обогаљен калем јабуке тешко да може донети рода....

Даље кажете: и усуђујем се да кажем да је литургијска обнова, уведена у СПЦ на овакав начин, допринела стању у којем смо.

Ви ме очигледно не разумете....ја нисам за никакве реформације или обнове како ви то представљате.....већ само за повратак Оцима Ране Цркве... на пример онако како је то Флоровски учио....није се Флоровски пробудио једно јутро и почео да прича о враћњу Оцима.... о овоме ћу неки други пут да пишем...дакле ја не говорим о обнови како је то Зизјулас учио или неки други... ваљда је свима јасно сад да је Зизјулас плански спремани проекат од стране Фанара.... на који су се неки из наше Цркве упецали....

Чему и коме да се вратимо ако не Христу/оцима Цркве/свештеним списима? тј. да заједно са оцима из ове тачке/овог времена у коме мо живимо да идемо у будћност....

Свима који су овај текст прочитали захваљујем се на стрпљњу и одвојеном времену.

И још ово да кажем: позивам ако неко има нешто боље тачније да каже нека изнесе/напише овде и нека исправи моје грешке, а све по узору на свештене списе Отаца Ране Цркве.

Поздарв за све људе добре воље.

P.S.  Извињавам се због грешака у писању....

 

 

[Bokisd]

Evo jos jedna dobra studija В-М-ЛУРЈЕ-ИСТОРИЈА-ВИЗАНТИЈСКЕ-ФИЛОСОФИЈЕ-

https://kupdf.net/download/1042-1052-1051-1059-1056-1032-1045-1048-1057-1058-1054-1056-1048-1032-1040-1042-1048-1047-1040-1053-1058-1048-1032-1057-1050-1045-1060-1048-1051-1054-1057-1054-1060-1048-1032-1045-pdf-pdf_58d43714dc0d60bb37c3465a_pdf

 

[uomo del Ve.Te.]

Посланица Диогнету

Даље у наставку поставићу неке интересантне изводе/исечке из текста посланице Диогнету а која је написана према проценама људи који се баве науком у периоду од 150 до 225 године, дакле, ради се о тексту који је написан пре 313 године кад је Хришћанство добило слободу....

Аутор овог старог текста је непознат а исто тако ништа пуно се незна о особи коме је упућен текст, једино што се зна да је тај Диогнет по свему судећи био неко/особа изван Црквених  кругова неки многобожац који се по свему судећи интересовао за Хиршћанство... тако да је овај текст може пре да се посматра коа нека врста апологије/апологетског списа....

За разумевање текста посланице битно је да се зна контекст у коме је посланица написана, а то је да су Хрићани оптуживани за непоштовање државних/граћански обичаја поштовање материјалних идола, учествовању у државном култу обредима,  итд..... у пирнципу оптужбе су ишле у два смера да су Хришћани реметилачки фактор како за многобаожачку/државну/идолатрисјку религију (саму државу/империју) а исто тако и за јевреје јер Хришћани нису прихватали добар део јеврејске праксе.... тако кад се све сагледа види се да су Хришћани били црна овца у тој целој ситуацији....

...превод који користим је из прве књиге коју сам окачио на овој теми, у неким деловима сам убацио неке речи у [ ]...

Текст Посланице Диогнету:

V.1. Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. 7 2. Јер, нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. 3. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца),нити су они, као неки други, присталице људске науке.4. Они живе у јелинским и варварским градовима, какоје свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.5. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина. 6. у брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.

7. Постављају [деле] заједничку  трпезу, али не и нечисту [не деле своје жене између себе ]. 88. Бораве у телу, али не живе по телу. 9. На земљи проводе дане, али им је живљење  [грађанство] на небу. 10. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.11. Воле све (људе), а сви их гоне.12. Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљују.13. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.14. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведни. 15. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они поштују.16. Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А кад их муче, радују се као да живот поново. 17. Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) немогу навести. VI. 1. И просто речено: што је душа у телу, то су Хришћаниу свету.2. Душа је настањена по свим удовима (= деловима) тела, и Хришћани су по (свим) градовима света.

..................

VII З. Зар (Га посла [Христа]), као што би неко од људи (могао) помислити, ради тиранисања или страха или застрашивања? 4. Не, наравно, него Га посла са благошћу и кротошћу, као што Цар шаље Сина Цара; посла Га као Бога, посла Га као (својим) људима, посла Га спасавајући,убеђујући, не насилујући. Јер у Бога нема насиља.

…….

VIII. 1. Јер, ко је уопште од људи знао шта је Бог, пре но што је Он (= Хрисшос) дошао?

 

………..

5. Од људи пак нити је ко видео нити упознао (Бога), него је Он сам Себе показао. 6. Показао се кроз веру, [тј. ако неко верује, кроз веру се може “видети” Бог – прво веровање па познање а не емпиријско доказивање па веровање] којој је јединој допуштено да види Бога.

 

1. Ову веру ако и ти жарко зажелиш, и примићеш (добићеш) најпре познање Оца. 2. Јер је Бог заволео људе, ради којих је створио свет, којима је под чинио све што је на земљи, којима је дао реч (разум) и ум, којима је једино дао ( дозволио) да гледају навише [на небо] ка Њему, које је по Својој слици саздао,  којима је послао Сина Свога Јединороднога, којима је обеhао Царство на небу, и даће га онима који су Њега заволели.

3. А када (Га) познаш, знаш ли какве hеш се радости испунити? Или како ли hеш тек заволети Онога Који те је претходно тако заволео? 4. А Кад (Га) заволиш, постаhеш подражавалац ( имитатор) доброте Његове. А немој се, чудити како може човек бити подражавалац [имитатор] Бога, Може, кад Он то хоће. 5. Бити срећан не састоји се у владању над ближњима, нити у хтењу да се надмаше слабији, нити у богаћењу и чињењу насиља нижима (од себе), нити кроз све то може неко подражавати Богу, јер је све то изван Његовог величанства [суштине]. 6. Него онај који  узима на себе бреме ближњега (свога), ко оним чиме је изобилнији жели да чини добро другоме који то нема, ко оно што је од Бога добио и (што) има, раздаје то потребитима,(чиме) постаје бог онима који добијају (од њега)тај је подражавалац [имитатор] Бога. 7. Тада ћеш, иако се налазиш на земљи, сагледати да Бог живи  на небесима; тада ћеш почети казивати тајне Божије, тадаћеш оне (Хрuшћане) који бивају мучени зато што неће да се одрекну Бога и сам заволети и дивити им се; тада ћеш презрети светску заблуду и обману, када познаш истински живот на небу, када презреш овдашњу привидну смрт, када се устрашиш оне праве смрти која се чува за оне  бити осуђени у огањ вечни, (огањ) који ће бачене у њега мучити до краја. 8. Тада hеш се тек дивити и прослављатионе (= Хрuшћане) који су за правду (Божију) поднели овај(овдашњи) огањ, када упознаш онај (тамошњи) огањ ...

XI. 1. Ја не говорим нешто страно, нити тражим нешто неразумно, него поставши ученик Апостола, постајем  учитељ народа ( незнабожаца), служим ономе што је предато  достојнима који су постали ученици Истине. 2. Јер ко је тај који, правилно научен и (препо)рођен од благовољеног Логоса, не тражи да јасно научи оно што је преко Логоса јавно показано ученицима? Њима је Логос јавивши се открио, јавно и слободно говорећи, (но)од неверника не схватан, док је ученицима казивао (= објашњавао),који будући признати од Њега за верне, познаше тајне Очеве. 3. Ради тога је (Бог) и послао Логоса да се јави свету, Који од народа (Јудејског) би поруган,од Апостола проповедан,од народа (= незнабожаца) верован.4. Он је Који је од почетка,Који се јави нови и нађе се стари и увек се рађа нов  У срцима светих (= Хришћана).5. Он је Вечни, Који се данас признаје   као Син,Којим се Црква обогаћује,и благодат распростирући се умножава се у светима, дарујући ум, објављујући тајне, јављајући времена, радујући се у вернима,дајући се онима који (је) траже,који не повређују границе (услове) вере,нити преступају границе отаца. 6. Затим, хвали се crpах (поштовање) Закона,и обзнањује благодат Пророка,и утврђује вера Јеванђеља,и чува предање Апостола,и радује се благодат Цркве.7. Ту благодат [све ово] ако не ожалостиш, познађеш шта Логос говори преко којих Он хоће, онда када то Он хтедне.

 

 

XII. 1. Приањајући уз то и слушајући то са усрдношћу,познаћете шта све даје Бог онима који (Га) љубе истински (правuлно);  И ви, поставши рај сладости, свеплоднодрво и разгранато, процветаћете у себи украшени разноврсним плодовима. 2. Јер је у овом месту (= у Цркви) . засађено дрво [знања] и дрво живота. Али није дрво [знања]  оно које убија, него непослушност [ Богу] убија. 3. Јер није без значења оно што је написано како Бог у почетку посади [дрво познања и ] дрво живота усред раја, показујући живот кроз познање. Њега људи у почетку нису чисто употребили,  (и зато) преваром змијином били су обнажени. 4. Јер, нити има живота без знања, нити поузданог знања без истинскогживота. Зато су оба (дрвета) посађена близу једно другога.5. Увиђајући смисао овога (спајања) и осуђујући знање кој е се без заповести Истине спроводи у живот, Апостол говори: "Знање надима, а љубав изграђује". 6. Јер ко мисли да зна нешто без знања истинског и посведоченог животом, тај не зна (ништа); он је преварен од змије,јер није заволео (прави) живот. Онај пак којије са страхом (Божијим) стекао [знање] и који (стварно) тражи живот, тај засађује у нади и очекује плодове.7. Нека ти срце буде знање,а живот - истинити Логос усељен у тебе, 8. чије дрво носећи и плод налазећи узбираћеш свагда жељено код Бога (= тј. плодове),чега се змија не дотиче,нити се обмана с њиме спаја;нити Ева (= Прамајка) бива упропашћена,него се Девојка (= Богородица) верује, и Спасење (= Христос) се показује,и Апостоли постају мудри,и Пасха Господња долази,и восак се сабираи с украсима у свеће спаја, Логос учећи свете (= хришћане) радује се, кроз Којега се прославља Отац, Којему слава у векове. Амин.

 

 

[uomo del Ve.Te.]

Део текста о милостињи из списа “Учење Дванаесторице Апостола” а који је написан око 150те године....

Текст:

I. Постоје два пута: један живота, a други смрти, и велика je разлика између та два пута.

2. Пут живота je овај: прво, „љуби Бога који те je створио“; друго, (љуби)* „ближњега свога као самога себе“. И све што хоћеш да ти ce не чини, и ти не чини другоме.......

II  4. …Ако ко узме од тебе оно што je твоје, не тражи му (натраг), јер не можеш. 5. „Свакоме који од тебе иште подај, и не потражуј“ (натраг). Јер Отац хоће да свима дајеш од својих дарова [које ти је Он дао]. Блажен je онај који даје, сходно заповести.... Тешко ономе који узима - ако пак неко узима зато што има потребу, такав ће бити невин; - a ако узима онај ко нема потребе, биће суђен због чега и зашто je узео. Када буде притешњен, биће испитиван за то што je учинио, и „неће изаћи  оданде док не врати и последњи динар“. 6. Али и о томе (давању) je речено: Нека ce озноји милостиња твоја y рукама твојим, док не познаш коме ћеш дати.

……

IV 5. He буди (такав) да за примање имаш руке испружене, a за давање стиснуте. 6. [Ако зарадиш нешто рукама својим,] Ако имаш нешто (да даш) што je рукама твојим (стечено), подај то за откуп грехова својих. 7. Немој ce устезати да даш, нити када даш да жалиш, јер ћеш познати кo je Добри наградодавац. 8. He избегавај онога кo je y немаштини; све што имаш подели са братом [ и сестром] својим, и немој рећи да je (нешто) твоје [властито]. Јер ако сте заједничари y бесмртноме, колико ли већма y [пропадљивим ] (стварима)?

Бити срећан не састоји се у владању [господарењу] над ближњима, нити у хтењу да се надмаше слабији, нити у богаћењу и чињењу насиља нижима (од себе), нити кроз све то може неко [имитирати Бога], јер је све то изван Његовог величанства [суштине]. 6. Него онај који  узима на себе бреме ближњега (свога), ко оним чиме је изобилнији жели да чини добро другоме који то нема, ко оно што је од Бога добио и (што) има, раздаје то потребитима,(чиме) постаје бог онима који добијају (од њега) тај је подражавалац [имитатор] Бога.            / овај пасус на крају је из Посланице Диогнету/

[uomo del Ve.Te.]

Апологија/спис Аристида атинског у одбрану Хришћана:

У наствку ћу поставити један предивни део текста Аристидове апологије са почетка другог века...Аристид је био преобраћеник у Хришћанство а по занимању фолософ, према сведочанствима Ране Цркве изузетно образован и речит човек....

Текст је (према истраживањима људи који се баве науком) написан између 120 и 145 године и упућен је римском Цару Адријану или Антонију као одбрана Хришћана који су прогоњени....

Текст апологије је до нас дошао у  рукописима/преписима на неколико језика: сиријском, грчком и фрагементи на јерменском и грузијском... може се рећи да постоји сагласност у науци да је сиријски текст наближи оригиналу...

За српски превод који ћу у наставку поставити користио сам истовремено и упоређивао француски, немачки и енглески превод сирисјког текста.... на крају ћу оставити библиографију па ако неко жели може да прочита више...

Још неколико детаља....апологете другог века нису писали системаски радове на неке Црквене теме као што је то данас случај... већ су спонтано на писани начин реаговали на прогоне и бранили хришћане од разних оптужби.... али и поред тога у овим текстовима могу се наћи многи детаљи који показују како су наша браћа у духу и у Богу, пре скоро хиљаду и 900 година живели, страдали, проливали своју крв не одричући се Христа низашто.... тако да захваљујући њима ми имамо ово што имамо у Цркви... питање је шта ће мо ми који живимо у ово време оставити будућим генерацијама....ако у опште ико размишља о томе....

Још два детаљ и нећу више да вас мучим са овим уводом....

...прво: у свом тексту Аристид као да хоће да каже да је познање Божанске истине могуће и изван Хришћанства, о овом исто говори и Св. Јустин мученик и философ....али Хришћанство/у Хришћанству је најсигурниј пут....

....и друго нешто везано за пост....овај текст који ћу поставити тачно показује да су верујући у Раној Цркви постили да би уштедели храну и потом помагали сиротињу која је гладна... дакле чинили су пост ради билижњег, ради заједнице, да помогну оне који су унеимаштини...

Аристид каже: “И ако је између њих човек ко је сиромашан и у потреби некој, и ако они немају изобиље сами да би му помогли, они сви посте два или три дана како би сиромашног могли снабдети са потребном храном.”

....а ми данас у Цркви постимо само због себе, имамо егостички пост који је усмерен према самом појединцу а не у правцу заједнице....ово је један од примера зашто је битно да се изучавају и исчитавају свештени списи ране Цркве опет и опет, изнова и изнова, да би смо знали шта је тачно и право учење Цркве Христове по многим питањима, а не да баратмо са седиментима унутар Цркве и да томе учимо друге...и да тако водимо у провалију/пропаст друге а и сами себе....

 

Део текста из Аристидове апологије упућене цару Адријну или Антонију о животу Хришћана:

“15. А Хришћани, о царе, идући около и тражећи нашли су истину. Kао што смо могли да видимо из њихових списа/књига они су најближи истини и тачном знању више него сви други народи. Јер они знају и верују у Бога, Створитеља неба и земље, у коме су све ствари и од кога су све ствари, Он који нема поред себе другог бога, од Кога су примили те заповести и које су урезали у своје умове и које они држе у нади очекивања будућег света.

Tако да они због овога не чине прељубу нити блуд, они не сведоче лажно, они не одбијају и не презиру, нити желе оно што није њихово, они поштују оца и мајку, они чине добро својим ближњима. Кад су судије они праведно суде, и они не обожавају идоле у људском облику.  Све што они не желе да њима неко чини они  то не чине другима. Они не једу храну која је од идолских жртава јер су чисти. Кога они повреде разговарају са њима и чине их својим пријатљима, и својим непријатљима они чине добро.

Њихове жене су, о царе, чисте као девојке, и њихове кћери су честите/васпитане, и њихови људи се уздржавају од сваке назаконите заједнице и од сваке нечистоће у нади награде која долазе у будућем свету. Ако би они имали робове или робиње или децу (слуге)  из љубави према њима они би их убедили  да постану Хришћани, и кад они то постану зову их без разлике браћом.

Они се не клањају страним боговима, и они ходају/крећу се  у свој смирености и благости. Лаж се не налази у њих и они љубе/поштују један другога. Они не окрећу свој поглед од удовица и они спашавају сироче од онога ко чини насиље над њим. Онај ко има даје без устезања/мрмљања ономе ко нема. Кад виде странца (пролазника) воде га у свој дом, и радују се њему као истинском брату. Јер они не зову браћом оне по телу него називају браћом у духу и у Богу.

Када се неко од њихових сиромашних пресели из овог света, и неко то види, онда тај даје (новац) од себе за погреб његов према својој могућности. И ако они чују да је неко од њих утамничен или мучен због имена њиховог Христа, сви од њих дају за његове потребе, и ако је то могуће да буде ослобоћен, ослобађају га. И ако је између њих човек ко је сиромашан и у потреби некој, и ако они немају изобиље сами да би му помогли, они сви посте два или три дана како би сиромашног могли снабдети са потребном храном.

И заповести њиховог Христа они испуњавају са великом пажњом. Они праведно и часно живе као што им је њихов Господ Бог заповедио. Свако јутро  и у сваки час због Божије доброте према њима они Га славе и прослављају, и дају му хвалу за своју храну у пиће.

И ако неко од њих будући праведник пређе из овог света они се радју и дају хвалу Богу, и они прате његовe остатке као да се крећу из једног места у друго.  Кад се роди дете неком од њих  они прослављају Бога, и ако се догоди да умре младо они прослављају Бог много јер је отишло са овог света без греха. Али ако виде једног од њих да умире у безбожности и греху, за овим они горко плачу и уздишу, као за једног ко иде право на казну. Такве су заповести и закон Хришћана, о царе, и такав је њихово животно владање.

16. Као они који познају Бога, моле га само за ствари које су примерене за Њега да да, и за њих да приме. Тако они испуњавају своје животно време. И зато што признају Божију доброту према њима, гле, због њих се излива  благослов у свет. И уистину то су они, који су тражећи/идући около нашли истину,  и из оног што смо ми истражили нашли смо да су они једини близу знања истине.

Добра дела која чине они не обзнањују у уши мноштва, штавише они пазе да њихова дела нико не запази, и скривају свој дар (милостињу) као онај ко је нашао благо, а потом га опет тајно држи/ поново скрива.  Они се труде да буду праведни јер очекују да виде свог Христа и да од Њега приме  обећано у великој слави.

Њихове речи, њихове заповести, о царе, и славу њихових божанских служби, и очекивање њихове награде према делима сваког од њих, коју они очекују у другом свету, ви можете да видите из њихових списа/књига. Нама је довољно да смо укретко обавестили ваше височанство о понашању и истини Хришћана. Јер уистину велико и чудесно је њихово учење ономе ко га жели изучити и разумети. И заиста  ово је нови народ,  у коме је нешто Божанско помешано (налази се у њему).

Узмите сад њихове списе/књиге и читајте у њима, и гле, ви ће те наћи да ја нисам од себе изнео ове ствари нити сам их рекао као њихов бранитељ, већ као што сам читао у њиховим списима/књигама, ове ствари ја чврсто верујем и оне које ће доћи. И дакле био сам приморан да изнесем истину онима који су јој наклоњени и будући свет/живот траже.

И ја не сумњам да овај свет још постоји због хришћаниских молитава. .............

17.  Све до сад, о царе, ја сам говорио. А остало, као што сам ракао изнад, наћи ће те у њиховим списима, речи које је тешко изнети или поновити, ствари које су не само речене већ пре свега практиковане/извршене.”

 

Ако неко жели да више нешто прочита ево линкови:

Француски превод:

Aristide: Apologie, Sources chrétiennes 470, Éditions du Cerf, 2003,  pp. 235-247

http://libgen.rs/book/index.php?md5=F75268A0F49F7616D6D9B0FBF3421DDA

Енглески превод: 

The Apology of Aristides on behalf of the Christians, from a Syriac ms. preserved on Mount Sinai by Aristides, 2nd cent; Harris, J. Rendel (James Rendel), 1852-1941, ed. and tr; Robinson, J. Armitage (Joseph Armitage), 1858-1933,  pp. 48-51

https://archive.org/details/apologyaristide00robigoog/page/n62/mode/2up

Немачки превод:

Aristides von Athen (2. Jhd.) Apologeten, Frühchristliche Apologie Bibliothek der Kirchenväter

http://www.unifr.ch/bkv/kapitel76-15.htm

Поздрав за све људе добре воље 

 

[uomo del Ve.Te.]

Неке студије на Апостолске Оце:

Die Apostolischen Vater: Eine Einleitung, Apostolic Fathers by Wilhelm Pratscher, Vandenhoeck & Ruprecht, 2009

http://libgen.rs/book/index.php?md5=F1B09713AD36A0644DD38147CC2F36DE

New Essays on the Apostolic Fathers by Clare K. R. Mohr Siebeck, 2017

http://libgen.rs/book/index.php?md5=4C943DE2EFFE97087614F5FFEE0D36FC

The Writings of the Apostolic Fathers by Paul Foster, T&T Clark Biblical Studies, 2007

http://libgen.rs/book/index.php?md5=DFC1D57399B407E69DB9DCDE594233D2

The Reception of the New Testament in the Apostolic Fathers. 2-Volume Set, Andrew Gregory, Christopher Tuckett,  Oxford University Press, 2006

http://libgen.rs/book/index.php?md5=0DDF974DAB3DE95F057C80F23FB3F7E5

[uomo del Ve.Te.]

Требамо подражавати (имитирати, опонашти, угледати се на) Господа нашег Исуса Христа

Оци Ране Цркве су у својим списима често скретали пажњу да верници пред очима ума,срца, душе своје, требају имати узор/пример Христа Господа, тј. на првом месту треба имитирати, опонашати и угледати се на Господа нашег Исуса Христа....

….од многобројних места у Свештеним Списима Ране Цркве ево да споменем шта кажу Апостолски оци.... ево конкретно у вези ове теме шта каже Св. Игањатије Богоносац.... користим превод вл. Атанасија у заградама [] речи/текст које сеналазе у заградама је мој додатак...

....дакле св. Игњатије идући/путујући из Сирије у правцу Рима и знајући да га тамо чека смрт за Христа –  а којој се он радује, тј. да ће га звери тамо растргати, – значи иде у Рим у пратњи 10 римских војника који га тамо спроводе и у једној од посланица каже следеће:

“…. подражаваоци [имитатори ]Исуса Христа будите [постаните], као што je и Он Оца Свога!” (μιμηταὶ γίνεσθε Ἰησοῦ Χριστοῦ, ὡς καὶ αὐτὸς τοῦ πατρὸς αὐτοῦ.) (Св. Игњатије-Филаделфијцима 7.2)

 

Даље, идући на страдање у Рим, Св. Игњатије у другим посланицама упућеним Црквеним заједницама пише следеће:

 “Стога, немојмо бити неосетљиви за Његову доброту. Јер ако би ce Он [Господ] угледао на нас [имитирао нас], по ономе што чинимо, онда нас више не би било. Зато, поставши Његови ученици, научимо ce живети по Хришћанству.” (Св. Игњатије-Магнежанима 10, 1)

“Примио сам y Богу твоје [ваше] многовољено име, Koje стекосте праведном природом, по вери и љубави y Исусу Христу, Спаситељу нашем. Будући да сте подражаваоци [да се угледате, да сте имитатори]Божији (μιμηταὶ ὄντες θεοῦ) живевши крвљу Божијом, ви сродно (вам) дело до краја довршисте. Јер чувши за мене, окованога из Сирије за заједничко (нам) Име и Наду, који ce надам да ћу, по вашој молитви, успети да y Риму изиђем пред зверове, да бих успевши (у томе), могао бити ученик (Христов), ви похитасте да ме видите.” (Св. Игњатије-Ефесцима 1.1.)

“A и за друге људе молите ce непрестано. Јер и y њима постоји нада покајања, да дођу до Бога. Дозволите им, дакле, да макар из дела (ваших) буду ваши ученици [да уче из ваших дела]. Ha њихов гњев — будите кротки, на њихове велеречивости — будите смиреномудри (ταπεινόφρονες), на њихова хуљења — ви молитвама (узвраћајте), на њихове заблуде — ви будите чврсти y вери, на њихову суровост — будите питоми, не покушавајући да им обратно подражавате [да их имитирате,да се угледате на њих]. Нађите им ce браћа — снисходљивошћу. Старајмо ce да будемо подражаваоци [имитатори] Господа: Кo je више (од Њега) поднео неправди? ко лишавања? ко порицања и прогона? Нека ce међу вама не нађе икакво растиње ђавоље, него y свакој чистоти и целомудрености (σωφροσύνη = чедности) останите y Исусу Христу телесно и духовно.” (Св. Игњатије-Ефесцима 10, 1-3)

“Познао сам вас да имате y трпљењу беспрекоран и неподељен разум (διάνοιαν = мисао), не по навици, него по природи, као што ми je јавио Поливије, епископ ваш, који je вољом Божијом и Исуса Христа дошао y Смирну и тако ce обрадовао са мном, окованим y Христу Исусу, да сам y њему видео све ваше мноштво (xò παν πλήθος = сву црквену пуноћу). Примивши, дакле, преко њега (вашу) по Богу наклоност, прославих (Бога), јер вас нађох, како и дознадох, да сте Божији подражаваоци [имитатори].” (Св. Игњатије-Тралијанцима 1.2 )

“Ништа ми неће користити задовољства (овога) света, нити (сва) царства овога века. Боље ми je умрети y Христу Исусу, него да царујем над крајевима земаљским.

Њега тражим — за нас Умрлога;

Њега желим — за нас Васкрслога.

A тек ми предстоји рађање (τοκετός = порођај).

Опростите ми, браћо, немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем. Онога који жели да буде Божији, немојте поклањати свету, нити га обмањујте вештаством (υλη = било чим материјалним); оставите ме да примим чисту светлост. Кад тамо стигнем — бићу човек. Дозволите ми да будем подражавалац [имитатор] страдања Бога мога. Ако ко има Њега (= Христа) y себи, нека схвати шта желим, и нека ми саосећа, знајући шта ме обузима.” (Св. Игњатије-Римљанима 6, 1-3)

 

 

Ево шта кажу неки од других Апостолских Отаца, тј. како треба да се угледамо на Господа Бога нашег:

“A када (Га) познаш, знаш ли какве ћеш ce радости испунити? Или како ли ћеш тек заволети Онога Који те je претходно тако заволео? A кад (Га) заволиш, постаћеш подражавалац [имитатор] (μιμητής) доброте Његове. A немој ce чудити како може човек бити подражавалац Бога. Може, кад Он то хоће. Бити срећан не састоји ce y владању над ближњима, нити y хтењу да ce надмаше слабији, нити y богаћењу и чињењу насиља нижима (од себе), нити кроз све то може неко подражавати Богу [имитирати, угледати се на Бога], јер je све то изван Његовог величанства (τής μεγαλειότητος). Heгo онај који   узима на себе бреме ближњега (свога), ко оним чиме je изобилнији жели да чини добро другоме који то нема, ко оно што je од Бога добио и (што) има, раздаје то потребитима, (чиме) постаје бог онима који добијају (од њега) — тај je подражавалац [имитатор] Бога.  Тада ћеш, иако ce налазиш (τυγχάνων) на земљи, сагледати да Бог живи (πολιτεύεται) на небесима; тада ћеш почети казивати тајне Божије;” (Посланица Диогнету 10, 3-7)

“A изнад свега најузвишеније и највеће (створење — το έξοχώτατον καί παμ- μέγεθες), човека, створио je светим и пречистим рукама (Својим као) обличје лика Свога. Јер тако вели Бог: „Да створимо човека по слици и прилици нашој. И створи Бог човека, мушко и женско створи их“. Савршивши (τελειώσας) дакле све ово, похвалио je све то и благословио и рекао: „Рађајте ce и множите ce“. (Ето), видимо да су ce сви праведници украсили добрим делима, a и Сам Господ, украсивши Себе добрим делима, обрадовао je ce. Имајући, дакле, Њега за узор (τον υπογραμμόν), без оклевања приступимо вољи Његовој; из све снаге своје творимо дело правде.” (Св. Климент - Посланица Коринћанима 1, 33, 4-8)

“Непрестано пак пребивајте y Нади нашој (Христу) и y Залогу праведности наше, Који je Христос Исус, Који je узнео на дрво (крста) грехе наше телом Својим, 'Који греха не учини, нити ce нађе преваре y устима Његовим', него je све претрпео за нас, да бисмо ми живели y Њему (έν αύτώ = Њиме). Будимо, зато, подражаваоци [имитатори] трпљења [Његовог] и, ако страдамо за Име Његово, про- слављајмо Га. Јер нам je Он Собом дао тај пример (υπο-γραμμόν = образац) и ми смо y то поверовали.” (Св. Поликарп-Филипљанима 8, 1-2)

“Написасмо вам, браћо, све о пострадалим (мученицима) и о блаженом Поликарпу, који као запечативши (све) својим мучеништвом, зауставио je гоњење. Јер, скоро да ce све (ово) претходно догодило да би нам Господ одозго показао сведочанство (το μαρτύριον = страдалништво) по Јеванђељу.  Јер, он (Поликарп) je чекао да ce преда (на страдање), као и Господ, да бисмо и ми њему подражавали [да би смо га имитирали, угледали се на њега], не гледајући само на себе (и на своје), него и на ближње. Јер то je (својство) истинске и постојане љубави — не хтети да ce сам спасаваш, него и сва браћа.” (Страдање Св. Поликарпа 1.1-2)

“Јер Њему, Који je Син Божији, ми ce клањамо, a Мученике, као ученике и подражаваоце [имитаторе] Господње, достојно љубимо (άγαπώμεν άξίως) због (њихове) неупоредиве оданости (εύνοιας) према своме Цару и Учитељу, којих нека би и ми били заједничари и саученици (κοινωνούς καί συμμαθητάς).” (Страдање Св. Поликарпа 17,3)

“Овако je било са блаженим Поликарпом, који je са онима из Филаделфије дванаести пострадали (μαρτυρήσας) y Смирни, који ce једини највише спомиње од свих, тако да и незнабошци на сваком месту причају о њему, који je не само постао славан Учитељ, него и изузетни Мученик, чије страдање (τό μαρτύριαν) сви желе да подражавају [имитирају, да се угледају на њега], јер je било по Јеванђељу Христовом. Кроз трпљење победио je неправедног началника (= иримскога, и самога ђавола) и тако добио венац непропадљивости (άφθαρσίας = бесмртности). Радујући ce са Апостолима и свима Праведницима он прославља Бога и Оца Сведржитеља и благосиља Господа нашег Исуса Христа, Спаситеља душа наших и Водитеља (κυβερνήτην) тела наших и Пастира васељенске Католичанске (= Саборне) Цркве (Ποιμένα τής κατά τήν οικουμένης καθολικής Εκκλησίας).” (Страдање Св. Поликарпа 19, 1-2)

Све ово горе што пишу Оци Ране Цркве је веома веома тешко достићи, испунити...

 

Оци су исто тако упућивали да се поред Христа (коме припада прво место као узору) можемо исто угледати на жртву/примере неких Хришћана:

“Поздравља вас љубав браће који су y Троади, одакле вам и пишнем по Вуру, којега сте заједно са Ефешанима, браћом вашом, послали са мном, који ме je y свему успокојио. A требало би да ce сви на њега угледају, јер je образац ђаконства (= служења) Божијег. Нека га благодат (Божија) награди за све.” (Св. Игњатије-Посланица Смирњанима 12.1)

“Због зависти и свадљивости (других), Павле je показао (каква je) награда трпљења:  седам пута je носио окове, прогањан je, каменован je, постао je проповедник (Јеванђеља) на Истоку и на Западу и добио велику похвалу вере своје;  па, пошто je правди научио васцели свет, и дошао до краја Запада, и пострадао као мученик пред владарима, тако ce ослободио (овога) света и y свето место отишао, поставши (нама) највећи узор (υπογραμμός) трпљења. Око ових људи, који су свето живели, сабрало ce велико мноштво изабраних, који, пострадавши због (туђе) зависти y многим невољама и мукама, постали су нама најбољи углед.”  (Климент-Посланица Коринћанима 1; 5,5-7 до 6,1)

Апостол Павле заиста је имао право рећи: “Угледајте се на мене, као и ја на Христа.” (1. Коринћанима 11. 1)

 

 

[slovoA]

Пре сат времена, uomo del Ve.Te. рече

Будући да сте подражаваоци [да се угледате, да сте имитатори]Божији

У томе и јесте проблем. Подражавати не значи имитирати, то нису синоними. Идући по "тим" синонимима, све је више и биће све више лажних Христоса. Или, једно просто питање, којим то чудом ја, чак и савршено подражавајући (имитирајући као синоним) Христа, могу постати јединородни Син?

[uomo del Ve.Te.]

On 6.11.2020. at 0:36, slovoA рече

Подражавати не значи имитирати, то нису синоними.

 

Опет...шта је ово???....поново нека провокација ааа

 

Кажете: "Подражавати не значи имитирати, то нису синоними."

Овде  у опште није ствар о томе шта те две речи значе или не значе, да ли су синоними или нису....

Већ се ради о томе шта каже Грчки текст... ово је кључна ствар.....

Питање превођења са Грчког на друге језике је веома компликовано/комплексно/деликатно, да не улазим у то сада....

Само да се сетимо Јеврејске Библије/Јеврејског текста и Септуагинте....углавном многе студије дебате постој о овоме.....море радова постоји на ову тему, дебате које сагледавају ствари овако или онако....многе студије постоје као што рекох на ову тему....

Кад је у питању превођење списа Отаца Ране Цркве све се своди  на две опције:

1. да човек уради литерарни-буквални превод..... пратећи значење и редослед речи Гркког текста колико је год то могуће....

2. ИЛИ да преводилац преведе текст на лако читљиви- течни модерни језик, где се одступа од редоследа речи у односу на оригинал па и у избору неких речи које се користе у преводу на модерни језик.... али се смисао/суштина/порука текста задржава...

Владика Атанасије је уложио  доста труда и рада преводиећи Апостолске Оце.... треба бити чоеку захвалан за ово што је урадио....али сматрам да је у преводу често користио речи које нису баш у свакодневној употреби и неко кад чита или слуша превод може да има потешкоћа у праћњу смисла поруке текста....

Ево ова горе реч коју вл. Атанасије користи: подражавати.... узмите и питајте људе  различитог узраста и различитих  образовних профила да вам кажу шта занчи ова реч па ће те видети шта ће ваша анкета/истраживање показати- како ће изгледати и какве ће реакције бити....

Дакле овде имамо ту ситуацију како направити равнотежу између сакрални/старих/академских и профаних/жаргонски речи које се користе....вл. Атанасије каже да се требамо борити за сваку реч, да се не одричемо речи, да, треба се борити, али шта ако људи тешко могу да разумеју неке речи?.....по мени треба покушати наћи неку средину....угалвном сматрам да не треба компликовати ствари... текст мора/треба бити течан/ читљив и лако разумљив.....

Ево узмите паримејник (који је за похвалу) који је превео вл. Атанасије па видите како изгледа превод на неким местивма, и да ли су реченице течне:

Паримејник: пасхални период света четрдесетница света педесетница и минејски круг празника и светих

 

https://libgen.lc/item/index.php?md5=68FCE7F435A5FCBECC748A1474C5D72B

..... Свети Ћирило и Методије су били разборити људи и превели су свештене књиге на модерени језик кад су мисионарили.... исто тако на Светим богослужењима.... читамо словесну (разумну) службу ти приносимо....

.....нажалост исто тако има људи у СПЦ који обоготворавају црквнеословенски....тако људи доста тога не могу да размеју... лично сам за то да се Литругије-вечерања-јутрења  треба једну недељу/дан служити на црквенословеском па другу на Српском језику, тј. један дан српски други дан Црквено словенски.... тако за 365 дана да то буде пола пола Српски- Црквенословенски....

Ево и ово да споменем још успут: колико има “верника” у СПЦ који дођу у Цркву само за Божић и Васкрс кад поготово богослужбени текстови имају важну поруку....и уместо да се ова прилика употреби (и да се уради што је ап Петар урадио забацивши мреже....) и да за Божић и Васкрс све буде на српском сва богослужења и да се свештеник спреми и да се обрати верницима пропведајући да их гледа право у очи и да им говори... ми имамо ситауцију   да је већина богослужења за Божић и Васкрс на црквено словенском језику и овоме се још дода као дезерт читање из посланице која је упућена од стране Сабора верницима... по мени читање проповеди треба да се забрани указом У СПЦ.... ко неможе да спреми беседу и да прповеда људима без читања са листа папира, не треба да буде ни свештеник нити владика....замислите Христа или Апостола Павла да извади неки лист папира (пергамента) и да узме да чита у то време кад су проповедали... ма људи би рекли е ајд’ ти мало прошетај....комад папира са кога днас велики број свештенослужитеља у СПЦ чита проповеди је баријера....то вам је као бетонски зид између две стране/људи....дакле свештенослужитељ кад проповеда треба да се спреми и молитвом и на све друге потребне начине и највжније да приђе људима и да их гледа очи у очи и да им тако говори/проповеда, да им говори у причама баш управо као што је Христос Господ чинио....

Нисам за то да се избаци Саборска посланица за Божић и Васкрс АЛИ мислим да треба наћи неку опцију која би била много кориснија за мисију Цркве.....ово што имамо трентно је то да све се своди на то да свештеници за Божић не размишљају уопште о проповедању јер је ту Саборска посланица.... и сву бригу коју имају свештеници је та да сакупе новац са целивајућих икона и из могобројних корпи које су поставили на сваком ћошку Цркве јер долази огрома број народа.... знам за један случај где је један стари прота који води епархију уместо владике (који болује од Алцајмера) ....у тој цркви је постави обично 12 целивајућих икона... ставио попа иконе у Цркви где је год могао и наравно корпе за новац морају да буду ту-овај детаљ се подразмева то не може да промакне.....и ето то вам је то што се тиче мисије већине попова за Божић и Васкрс....као што сам горе већ споменуо велики број људи дође у Цркву само за ова два велика празника, и ово би била иузетна прилика да се покуша допрети/дођи до умова и срца ових људи...

 

Него да се вратим теми: тј. речима подражавати и имитирати....

“A кад (Га) заволиш, постаћеш подражавалац (μιμητής) доброте Његове. A немој ce чудити како може човек бити подражавалац Бога.” Стр. 422

Дакле вл. Атанасије преводи Грчку реч ὁ μιμητής,  са подражавалац

 

Да видимо шта кажу Грчки речници.?  Речници старогрчког језика преводе ὁ μιμητής  на првом месту са имитатор или можда са следбеник-али само ако се погледају неке референце као примери

 

1. A Greek-English Lexicon of the New Testament and Other Early Christian Literature, Arndt, W., Danker, F. W., Bauer, W., & Gingrich, F. W. 3rd Edition Chicago: University of Chicago Press

https://libgen.lc/search.php?req=Walter%20Bauer,%20Frederick%20William%20Danker&column=author

  page 652:  μιμητής, οῦ, ὁ (μιμέομαι; X., Pla. et al.; Philo, Joseph.) imitator, in our lit. mostly used w. εἶναι or γίνεσθαι

ⓐ w. gen. of the pers. imitated (X., Mem. 1, 6, 3 οἱ διδάσκαλοι τοὺς μαθητὰς μιμητὰς ἑαυτῶν ἀποδεικνύουσιν; Jos., Ant. 1, 109; 12, 203 μιμ. γίν. τοῦ γεγεννηκότος) μιμηταί μου γίνεσθε use me as your model 1 Cor 4:16 (BSanders, HTR 74, ’81, 353–63); 11:1 (EEidem, Imitatio Pauli: Festskrift for EStave 1922, 67–85; WPdeBoer, The Imitation of Paul ’62; ELarsson, Christus als Vorbild [diss. Uppsala] ’62; ASchulz, Nachfolgen u. Nachahmen ’62; further lit. EGüttgemanns, D. leidende Apostel, ’66, 185–94; CSpicq, BRigaux Festschr., ’70, 313–22). Cp. 1 Cl 17:1. μιμηταὶ τῶν κληρονομούντων τὰς ἐπαγγελίας Hb 6:12. μ. ἡμῶν κ. τοῦ κυρίου 1 Th 1:6 (TRE XXIII 685f). τ. κυρίου IEph 10:3; MPol 17:3; cp. 1:2. Χριστοῦ IPhld 7:2; cp. 1 Cor 11:1. (τοῦ) θεοῦ (Did., Gen. 180, 11; Just., A I, 21, 4 θεῶν) Eph 5:1; Dg 10:4b, 6; IEph 1:1; ITr 1:2.—EGulin, Die Nachfolge Gottes: Studia Orientalia I, ed. Societas Orientalis Fennica 1925, 34–50; FTillmann, D. Idee der Nachfolge Christi ’34; JNielen in Hlg. Überliefg. (ed. OCasel) ’38, 59–85.

ⓑ w. an impersonal genitive (Herodian 6, 8, 2 τ. ἀνδρείας; Philo, Virt. 66; Jos., Ant. 1, 68; 8, 251; τῆς ἀρετῆς Did., Gen. 144, 24) τῶν ἐκκλησιῶν τοῦ θεοῦ 1 Th 2:14. τοῦ ἀγαθοῦ 1 Pt 3:13 v.l. τῆς χρηστότητος Dg 10:4a. τῆς ὑπομονῆς Pol 8:2. τοῦ πάθους τοῦ θεοῦ IRo 6:3.—DELG s.v. μῖμος. M-M. TW.^[1]

 

2. А Greek-English Lexicon  by Liddell, H. G., Scott, R., Jones, H. S., & McKenzie, R.   Oxford Clarendon Press.

https://libgen.lc/item/index.php?md5=1E81831CF5A057CA06AB622B8ED7401D

page 1134: μῑμητής, οῦ, ὁ, imitator, τινων ib.1.6.3, cf. Hp.Vict.1.22, 1Ep.Cor.4.16; οἱ μ. τῶν γραμμάτων forgers, Lib.Ep.115.4.

II. artist (cf. μίμησις ii), Pl.R.602a, al.; esp. one who impersonates characters, as an actor or poet, Arist.Pr.918^b28, Po.1460^a8.

2. coupled with γόης, mere actor, impostor, Pl.R.598d, cf. Plt.303c, Sph.235a.^[2]

 

3. A Patristic Greek Lexicon by G. W. H. Lampe  

https://libgen.lc/search.php?req=lampe+greek&lg_topic=libgen&open=0&view=simple&res=25&phrase=1&column=def

page 872: у прилогу: JPG file attached

 

Дакле реч ὁ μιμητής  на свакодневни српски се може превести као: имитатор, као неко ко се угледа на неког, или можда као следбеник...

реч имитатор је можда делује просто/профано.... а реч следбеник може да се ондоси на неку секту (следбенике неке секте) или пак на неку стрељачку дружину из С. Арабије....на пример у Немачкој (па и Аустрији и Швајцарској) избегавају кориштење речи der Führer (фирер) јер је та реч кориштена често у Хитлерово време а односиал се на њега.... данас ако германи користе реч фирер то можете само прочитати у новинама када пишу о Гадафију, Садаму Хусеину или Милошевићу, па чак кад пишу и о и Путину.... тако неке речи се избегавају из ови или они разлога....

Исто тако кад су у питању речи кад се преводи зависи да ли је у питању именица или глагол... у синодском преводу Новог Завета се може видети како је реч ὁ μιμητής  превођена или ако је у питању глагол.....

Да резимирам:

Сматрам ако се преводи нешто то треба бити 100% на течном лако разумиљивом Српском језику, да се не догоди кад неко слуша или чита нешто да размишља у моменту шта значи та нека реч.... већ да словесно/раумно слуша и разуме поруку писаних текстова или Богослужења без икаквих потешкоћа, застоја....

Поздрав за све људе добре воље.

 

P.S.

Ако сам направио негде неке грешке било шта да је у питању позивам да исправи то....или ако неко има нешто тачније боље да каже позивам исто тако да напише....

---

 

[slovoA]

пре 3 часа, uomo del Ve.Te. рече

Поздрав за све људе добре воље

Поздрав и теби, а поздрављам и то што радиш. И само ти напомињем нешто једнако ту битно, ако не и битније, од самога језика. А навео си то и сам, као примјер, помињући вл. Атанасија. Узми нпр. његов упоредни превод Књиге постања, гдје с једне стране даје превод с јеврејског, а на другој септуагинту, али оно најбитније је у фуснотама, јер на живом језику (српском) то мора некако да уобличи, да буде пријемчиво српском човјеку (менталитету), па макар кроз ту муку фуснота (по сасвим епском "српском" менталном склопу).

У конкретном случају живог језика то значи једну просту ствар. Кад неко имитира Христа, или било кога другог, нпр. Новака Ђоковића, он је ту само то што ради, један циркузант, имитатор тог некога. И не мора уопште да подражава Ђоковића, да и сам постане озбиљан тенисер, или Христа, којег и познаје само кроз тај однос свог виђења Њега, па на томе и гради ту  имитацију тамо неког Бога (Оца). "Ко је видио Мене, видио је Оца..." (Јн 14,9.)

Подражавање Христа о којем Свети Оци причају није ствар језика, ни разумијевања самих језика, него разумијевања духа по којем сваки језик и јесте жив, те тако и подражавамо Христа, по духу, а језик само користимо да то изразимо, и то прилично нес(п)ретно.

[uomo del Ve.Te.]

On 8.11.2020. at 1:55, slovoA рече

Поздрав и теби, а поздрављам и то што радиш. И само ти напомињем нешто једнако ту битно, ако не и битније, од самога језика. А навео си то и сам, као примјер, помињући вл. Атанасија. Узми нпр. његов упоредни превод Књиге постања, гдје с једне стране даје превод с јеврејског, а на другој септуагинту, али оно најбитније је у фуснотама, јер на живом језику (српском) то мора некако да уобличи, да буде пријемчиво српском човјеку (менталитету), па макар кроз ту муку фуснота (по сасвим епском "српском" менталном склопу).

У конкретном случају живог језика то значи једну просту ствар. Кад неко имитира Христа, или било кога другог, нпр. Новака Ђоковића, он је ту само то што ради, један циркузант, имитатор тог некога. И не мора уопште да подражава Ђоковића, да и сам постане озбиљан тенисер, или Христа, којег и познаје само кроз тај однос свог виђења Њега, па на томе и гради ту  имитацију тамо неког Бога (Оца). "Ко је видио Мене, видио је Оца..." (Јн 14,9.)

Подражавање Христа о којем Свети Оци причају није ствар језика, ни разумијевања самих језика, него разумијевања духа по којем сваки језик и јесте жив, те тако и подражавамо Христа, по духу, а језик само користимо да то изразимо, и то прилично нес(п)ретно.

Хвала за твоју/вашу поруку-написани текст....

Ако није проблем, да ли можете да напиште како би се то казало дефеницију речи: подражавати..... дакле која би била дефиниција речи, шта значи та реч по вама....дакле описно да кажете шта значи или да то дефиништете на неки начин.... и конкретно код којих  Црквених Отаца сте то прочитали то да тако говоре о подражавању-где у коме делу? 

Кажете: "Подражавање Христа о којем Свети Оци причају није ствар језика, ни разумијевања самих језика, него разумијевања духа по којем сваки језик и јесте жив, те тако и подражавамо Христа, по духу, а језик само користимо да то изразимо, и то прилично нес(п)ретно."  без да наведете барем некога од Отаца Цркве.....

Да кренемо од разумевања речи-дефиниције речи: подражавати.... .... па ће мо касније да видимо шта кажу оци што се тиче Господа неба и земље као бића и каква је релација избеђу језика речи које користимо и Створитеља-Творца нашег....

Кад стигнем осврнућу се исто још на неке делове из вашег текста....

Хвала унапред за одговор!

Поздрав за све људе добре воље и да сте ми сви живи здрави и радосни

[uomo del Ve.Te.]

Још неки детаљи о речима глаголу/именици: μιμέομαι-имитирати/следити неког-нечији начин живота (именица μιμητής-имитатор)...

Језик је жива ствар  и мења се кроз време/векове, ево узећу пример општепознате речи ἡ  ἐκκλησία, ας,….. данас кад се спомене ова реч одма, моменТАлно имамо сакралну представу, заједнице људи Цркве Христове, Тела Христовог, или Цркве као грађевине.... а све ово није увек било овако.... у античкој Грчкој овај термин је имао више политичку конотацију/смисао.... и односио се на сабрање/збор људи у граду/полису или збор војске...

У Септуагинити преводиоци су користили око 100 пута реч еклисиа и имала је и политички а и верски смисао- збор верних... док се реч синагога у Септуагинит спомиње око  223 пута....

У Новом Завету у неким књигама реч Еклисија/Црква је одсутна, тј. не појвљује се у опште... и не у Јеванђељима већ код Апостола Павла налазимо разрађену употребу речи Еклисиа/Црква која има смисао као заједница верних-тело Христово....  ово горе што сам укратко написао показју само како једна одређена реч може бити преузета и како се тоj речи може доделит једно ново значење.... дакле неко се може питати зашто би онда данас реч подражавати била кориснија за мисију Цркве од речи имитирати или угледати се на, следовати нечијем начину живота/живљења...?

Апологета из другог века Св. Јустин мученик и фолософ је један од најбољих примера...... какав је заузео став према античком/философксом грчком речнику.... Св. Јустин је користио/преузео/Христианизовао многе речи, тј. употребио их у својим списима, ако су могли да му корите да приступи умовима и срцима људи којима је писао и говорио о Логосу Речи Божијој...... дакле многе речи које је Св. Јустин користио у својим списима у опште се не могу наћи у Сепутуагини, тј. нису коришћене у Септуагини а нити у списима које ми данас називамо Нови Завет.....

Да поновим још једном реч Еклисиа је кориштена у политичком/грађанском контексту док касније преузима верски сакрални смисао као групу људи верујућих/тела Христовог... иста је ситација и кад се говори о глаголу: μιμέομαι-митирати, (именица μιμητής)

Ево у овом речнику може се наћи историјски преглед речи Еклисија....као и о μιμέομαι-имитирати/следити (именица μιμητής-имитатор).... реч имитирати у античкој Грчкој је првобитно везана за космологију...каснији Грчки фоософи су донекле давали речи имитирати етички-морални смисао где се подразумева одређени начин живота...у Новом Завету Ап. Павле позивајући да имитирају/да се угелдају на њега увек има за циљ-тј. то је тразнзитни пут у правцу Христа а коме и он сам следује....

Ево детаљније из овог речника:

1. New International Dictionary of New Testament Theology by Colin Brown

https://libgen.lc/item/index.php?md5=C9B64268CC85D5EC5ADFDEEF01C6C244

  μιμέομαι G3628 (mimeomai), imitate, follow; μιμητής G3629 (mimētēs) imitator; συμμιμητής G5213 (symmimētēs), fellow-imitator.

^CL 1. mimeomai, used from the 6th cent. B.C. and derived from the root mi, to exchange, means: (a) imitate, mimic what one sees someone else doing. According to Aristot. and Democritus, at the beginning of civilization men learnt from animals—weaving and spinning from spiders, and house-building from swallows (cf. W. Michaelis, TDNT IV 660); (b) emulate with joy, follow; (c) in the arts (plays, paintings, sculpture and poetry), represent reality by imitation, imitate in an artistic way. By contrast with Plato, Aristot. gives art a positive basis in the imitation or reality. An actor is therefore a mimos, a mimer (Aesch. onwards). A symmimētēs (Lat. imitator) is an imitator, especially a performer or an artist who imitates. When used in a derogatory sense, the words refer to quasi-dramatic “aping” or feeble copying with lack of originality. Very early on (in Democritus of the pre-Socratics) the words were used to express ethical demands made on men. One should take as one’s model the boldness of a hero, or one should imitate the good example of one’s teacher or parents.

  V 1, p 491  2. The words have a central place in Platonic cosmology. The whole of the lower world of appearances is only the corresponding, imperfect, visible copy or likeness (mimēma) of the invisible archetype in the higher world of the Ideas (Timaeus 38–48). At first the mimēsis concept is a purely ontological designation which expresses the analogous relationship of the various levels of Being to each other. The phrase “to imitate God” (Phaedrus, 252 f.) here indicates reflection on the image of the Idea which sticks in the memory and the development of this given state of affairs. It does not contain the crucial element for imitation in an ethical sense—personal decision. Only later do Gk. philosophers reflect an increasing ethical influence on these originally purely cosmological ideas.

^OT The LXX - Old Testament, only attests mimeomai and mimēma in the Apocrypha (Wis. 4:2; 9:8; 15:9; 4 Macc. 9:32; 13:9). The Rabbis were the first to speak of imitation of God in the sense of developing the image of God in men. In the Pseudepigrapha in addition to the exhortation to imitate men of outstanding character (Test. Ben. 3:1; 4:1) one can also find the thought of the imitation of God (i.e. keeping his commands, Test. Ash. 4:3) and of particular characteristics of God (Aristeas 188, 210, 280 f.).

^NT In the New Testament mimeomai is found only 4 times (2 Thess. 3:7, 9; Heb. 13:7; 3 Jn. 1:11); mimētēs 6 times (1 Cor. 4:16; 11:1; Eph. 5:1; 1 Thess. 1:6; 2:14; Heb. 6:12); and symmimētēs only once in Phil. 3:17. All are used with an ethical-imperative aim and are linked with obligation to a specific kind of conduct.

1. The words are applied to particular persons who are obvious living examples for the life of → faith. When the apostle Paul puts himself forward as such a model (1 Cor. 4:16; 11:1; Phil. 3:17; 2 Thess. 3:7, 9), he does not think of himself as the personal embodiment of an ideal which must be imitated. In fact, prior to the demand to imitate him, he deliberately places a confession of his own imperfection (Phil. 3:12). The typos, the example or type (→ Image), is not here a representation of particular qualities, but first conduct which is shaped by a definite goal (Phil. 2:12–15), and secondly the experience of persecution and suffering for Christ’s sake—in short it is life in fellowship with Christ. To be an imitator of the apostle accordingly means laying hold of Christ in the consciousness of one’s own imperfection and letting one’s life be continually re-moulded by Christ in obedience to him (cf. 3 Jn. 1:11). The full significance of this is clear in 1 Cor. 4:16. When Paul reminds the Corinthians in v. 17 of his ways and his teaching, his demand for imitation means that they are to direct their manner of living in accordance with the instructions and conduct of the apostle. Even if this assumes an apostolic authority which requires implicit respect (cf. W. Michaelis, TDNT IV 667 ff.), Paul’s language here cannot be reduced to a demand for personal obedience.

2 (a) Paul never intends to bind the demand for imitation to his own person. It is always ultimately to the One whom he himself follows. On two occasions he names Christ alongside himself as the “type” to be imitated in exhortation to self-correction. These examples show how believers share Christ’s lot passively in what they suffer (1 Thess. 1:6) and how they may actively imitate him in his love (1 Cor. 11:1). The present writer believes that when Paul refers to Christ, he is not thinking of specific occasions in the earthly life of Jesus, but rather of the authority of the Exalted One present in his word and his Holy Spirit and of the kind of behaviour   V 1, p 492  that would be consistent with existence in the sphere of the Lordship of Christ. Christ is to be the Subject who fashions the activity and fulfilment of our life, not its Object (W. Elert, Das christliche Ethos, 303). He is more than a general human pattern. He is the archetype, not an exemplum, but the exemplar (Luther, WA 2, 518, 16). Paul’s appeal to imitate Christ is otherwise conveyed by other phrases (Rom. 15:3, 7; 2 Cor. 5:14; 8:9; 10:1; Phil. 2:5ff.; Eph. 5:2, 25; cf. Mk. 10:45; Jn. 13:15).

(b) The letter to the Hebrews uses the word-group much as Paul does. The exhortation of Heb. 6:11 precedes the demand for imitation: “We desire each one of you to show the same earnestness in realizing the full assurance of hope until the end”. As imitators, however, they do not stand alone. They are numbered in the ranks of the fathers. The attitude of faith of the OT fathers (6:12) and their own teachers (13:7), as an example of those who have finished their course, strengthens the conviction and confidence of those believers who find themselves still en route.

(c) Eph. 5:1 is the first place where the thought appears that God should be imitated—not as a metaphysical Being with certain attributes which might serve as ideals for us, but in his nature as graphically revealed in Christ. What is to be imitated is Christ’s obedient adherence to the Father’s will, shown in love and forgiveness (cf. Matt. 5:48 par.).

3. “Imitation” in the NT is consequently not conceived as the reproduction of a given pattern. It is the way of life of the man who derives his being from the forgiveness of God. It is not the way to salvation through pious achievement, but an attitude of thanks in response to the salvation that has been given to us (cf. H. Conzelmann, Epheser, 83). The summons to discipleship can only be fulfilled, when a man is grasped by Christ and undergoes the transformation which existence under the Lordship of Christ involves.

 

2.   A Greek-English lexicon of the New Testament and other early Christian literature (3rd ed., p. 651). Chicago: University of Chicago Press

μιμέομαι (μῖμος, ‘imitator, mimic’) mid. dep.; impv. μιμοῦ; impf. ἐμιμούμην; fut. μιμήσομαι; 1 aor. ἐμιμησάμην (Pind.+) to use as a model, imitate, emulate, follow, w. acc. of pers., and in our lit. only of behavior (Ael. Aristid. 34 p. 669 D.; Wsd 15:9; Philo; Jos., Ant. 6, 347, C. Ap. 2, 257; Tat. 7, 3) ISm 12:1. ἡμᾶς 2 Th 3:7, 9 (PFlor 367, 3 ἐγὼ οὐ μειμήσομαί σε). θεόν Dg 10:5 (Heraclitus, Ep. 5, 1 θεόν; Eunap. 104 of Oribasius the physician: ἐμιμεῖτο θεόν [Asclepius]; EpArist 281; Philo, Spec. Leg. 4, 73, Virt. 168; TestAsh 4:3 κύριον; Did., Gen. 57, 22; 180, 9).—Of Christ ἂν ἡμᾶς μιμήσεται, καθὰ πράσσομεν if he were to imitate our way of acting IMg 10:1. W. acc. of thing imitate someth. (Appian, Samn. 10 §1 τὴν ἀρετήν; TestAbr 20 p. 104, 6 [Stone p. 56] τὴν φιλοξενίαν; Philo, Congr. Erud. Gr. 69 τὸν ἐκείνων βίον al.; Jos., Ant. 12, 241, C. Ap. 1, 165; Iren. 1, 17, 2 [Harv. I 168, 7;11]) τὴν πίστιν Hb 13:7. Copy τὶ someth. τὸ κακόν, ἀγαθόν (Sotades 7, 2 μιμοῦ τὸ καλόν [Coll. Alex. p. 241]; Kaibel 85, 3 ἐμιμούμην τὸ καλόν; EpArist 188; Just., A I, 10, 1 ἀγαθά) 3J 11. τὸ μαρτύριον MPol 19:1.—DELG s.v. μῖμος. M-M. EDNT. TW.^[1]

 

3.   А Greek-English Lexicon  by Liddell, H. G., Scott, R., Jones, H. S., & McKenzie, R.   Oxford Clarendon Press.

μῑμέομαι, fut. -ήσομαι: aor. ἐμιμησάμην Pi.P.12.21, etc.: pf. μεμίμημαι (v. infr.):—imitate, represent, portray, ἔργα Γιγάντων Batr.7; φωνάς h.Ap.163; γόον Pi.P.12.21; γλώσσης ἀϋτήν A.Ch.564; τὴν τοῦ παιδὸς ὄρχησιν X.Smp.2.21; τινα Thgn.370, Hdt.4.166, Th.2.37, E.El.1037, etc.; μ. τινά τι one in a thing, Hdt.5.67; τινὰ κατὰ τὰ αἰδοῖα dub. in Id.2.104; κατὰ φωνὴν ἢ κατὰ σχῆμα Pl.R.393c; [ὀρθὴν πολιτείαν] ἐπὶ τὰ καλλίω, ἐπὶ τὰ αἰσχίονα μεμιμημένας, Id.Plt.293e; ἐπὶ τὸ σεμνόν Id.Lg.814e; ἡδοναὶ μεμιμημέναι τὰς ἀληθεῖς ἐπὶ τὰ γελοιότερα Id.Phlb.40c: c. acc. cogn., μιμήσεις πονηρὰς μ. τινά imitate him in what is bad, Id.Lg.705c, cf. Ar.Nu.1430, Pl.306; τὰ πλεῖστα μ. τὴν Κρητικὴν πολιτείαν Arist.Pol.1271^b22: pf. part. μεμιμημένος, in act. sense, στύλοισι φοίνικας μεμιμημένοισι pillars made to represent palms, Hdt.2.169, cf. Pl.Cra.414b: in pass. sense, made exactly like, portrayed, γραφῇ Hdt.2.78, 86, cf. Arist.Rh.1371^b6: pres. part. in pass. sense, Pl.R.604e: fut. part. μιμηθησόμενον ib.599a: aor. part. μιμηθέν Id.Lg.668b.

II. of the arts, represent, express by means of imitation, of an actor, Id.R.605c, cf. Ar.Pl.291 (lyr.); of painting and music, Pl.Plt.306d; τὴν τῶν μελῶν μίμησιν τὴν εὖ καὶ τὴν κακῶς μεμιμημένην Id.Lg.812c; of poetry, Arist.Po.1447^a17, al.;—Neither μῖμος, μιμέομαι, nor any derivs. occur in Il. or Od.:—Trag. use only pres. and fut.^[2]

---

 

 

[Bokisd]

Malo nesto citam Dobrotoljublje i nadjem ovo od sv.Nila Sinajskog sto deluje da je u skladu sa temom :

76. Особене црте Бога и човека који ревнује за уподобљење Богу су: тихост, незлобивост, негневљивост, независтљивост, благотворност, саосећајност, незлопамћење, доброљубље, доброта, указивање части, брига о користи других, дружељубље, услужност, нечастољубивост, кратко речено, све у чему јавља обиље благости Бог који својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт.5,45). По тим цртама ће се препознати онај ко се стара да подражава Бога.

 

[slovoA]

On 9.11.2020. at 13:31, uomo del Ve.Te. рече

Хвала унапред за одговор!

Добро, натјерао си ме да прођем студиозно кроз оно што си написао и у праву си, није уопште наиван тај проблем.

На страну, значи, што то нису синоними, наше поимање те ријечи јесте проблематично и тражи озбиљно појашњење, али самим тим се ту више не ради о простој ријечи, већ о појму. Зато све оно што си на почетку навео у заградама (имитирати, опонашати, угледати се и сл.) донекле може послужити том појашњењу, али може да заведе и на погрешну страну. Тим појашњењима не само да не можемо дефинисати сам појам подражавања, то ни не треба да радимо. Сваком дефиницијом би тај појам неминовно скратили, а можда и „осакатили“. Ако се вежемо нпр. само за једно од тих појашњења, тиме ћемо и појам подражавања свести на ту мјеру и нећемо га разјаснити у потпуности, јер то и није мјера траженог појма, већ мјера нашег (не)разумијевања истог.

Али ти ниси то питао, наравно, не занима те неразумијевање, већ разумијевање тог појма и с правом то истражујеш у оквиру језика. Не знам, само, зашто инсистираш да до тога дођеш пуком замјеном тог појма неким другим, можда и нејаснијим? Шта би тиме постигао? Пред собом би опет имао појам којег можеш погрешно разумјети. А зашто, кад већ постоји начин који сам и навео, па рјешавај то апофатички и дефиниши шта подражавање није, а не шта оно јесте? Или имитирање, исто тако, слободно замјени тај појам по свом личном созерцању и дефиниши га апофатички, то је ионако најсигурнији начин.

Рецимо, колико год да су битни истинитост и прецизност навода које користимо, а јесу, то је само једна страна и није довољно да би се могло назвати подражавањем Светих Отаца, па ти зато нећу ни одговорити на тај дио питања. Остављам то теби, на вољу, слободно ме сматрај за потпуно површног познаваоца светоотачке литературе, само ме немој погрешно схватити. Апсолутно те подржавам у инсистирању на Светим Оцима, али не и по начину како схваташ и примјењујеш само подражавање Отаца. Не смије ту бити никаквих задњих намјера. Ако си унапријед већ ријешио да ти је позната тајна Христова, нема шта више да причамо.

[uomo del Ve.Te.]

пре 18 часа, slovoA рече

Апсолутно те подржавам у инсистирању на Светим Оцима, али не и по начину како схваташ и примјењујеш само подражавање Отаца.

Ајд' бАбе ти и дЕде ти,  реци ми конкретно где, у чему ? ја то погрешно схватам Списе Отаца, а и што се тиче примене како ви то кажете "али не и по начину како схваташ и примјењујеш само подражавање Отаца." 

Ово ми је прву пут у животу да ми неко овако нешто каже/напише....заиста сам изузетно изузетно импресиониран са овим што сте написали

Увек сам рад: да научим нешто од оних који су бољи од мене и који нешто више знају од мене, и наравно да исправим грешке...

Поздрав за све људе добре воље!

P.S.  Као што сам већ споменуо, кад стигнем осврнућу се на неке детаље из ваших порука....