Текстови/преводи Отаца Ране Цркве

[uomo del Ve.Te.]

 

Ево и овај детаљ.... превод грчког текста на неколико језика па кога занима може видети како је ко превео реч: μιμητὴς

 

Посланица Диогнету 10.4-Грчки текст:

“ἀγαπήσας δὲ μιμητὴς ἔσῃ αὐτοῦ τῆς χρηστότητος. καὶ μὴ θαυμάσῃς, εἰ δύναται μιμητὴς ἄνθρωπος γενέσθαι θεοῦ.”  Michael W. Holmes p. 712

 

Владика Атанасије преводи грчки текст овако:

“A кад (Га) заволиш, постаћеш подражавалац (μιμητής) доброте Његове. A немој ce чудити како може човек бити подражавалац Бога.” стр. 422

 Руски превод:

“А возлюбив, подражай Его благости и не сомневайся, может ли человек подражать Богу:”

http://didahe.ru/publ/imennoy_ukazatel/apologety_rannie/poslanie_diognetu/238-1-0-220

https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english-russian/imitate

Енглески превод:

“Βy loving him you will be an imitator of his goodness. And do not be surprised that a person can become an imitator of God;” Michael W. Holmes p. 713

Италијански превод:

“Ad amarLo diventerai imitatore della sua bontà e non ti meravigliare se un uomo può diventare imitatore di Dio:” Antonio Quacquarelli  p. 361

Немачки превод:

“Liebst du (ihn) aber, wirst du Nachahmer seiner Güte sein. Und wundere dich nicht darüber, daß ein Mensch Nachahmer Gottes zu werden vermag;”  Lindemann und Paulsen  s. 319

Француски превод:

“En l'aimant, tu seras un imitateur de sa bonté, et ne t'étonne pas qu'un homme  puisse devenir un imitateur de Dieu:” p. Dominique Bertrand p. 498-499

 

Грци се куну и заклињу старогрчким језиком.... исто тако и Срби и Руси се куну у Црквенословенски и заклињу се њиме.... код неких чак то прелази у обожавање....а нема нигде доброг речника ни Грчког ни Цркенословенског...обично речнике које имамо су стари  “500 до 600” година....

Најбољи речници Грчког који постоје данас нису приређени у Грчкој већ су урађени на Западу (Oxford и други….)…. на пример овом вам је као да би дошао неки Кинез из Пекинга и да уради/приреди набољи речник за Црквенословенски језик који постоји до сада....

 ....ми Срби имамо Петковићев речник Црквенословенског из 1935-ет.... годиште као и већина уџбеника који се користе у Богословијама и добрим делом на факултетима у СПЦ.... замислите неког владику или попа у СПЦ да се вози у ауту који је произведен далеке 1935-те.....па да тај владика/попа неби мого’ далеко да стигне...е управо вам је иста ситауција што се тиче бављења теологијом у СПЦ....богослови, студенти не могу далеко да стигну са овим уџбеницима/књигама/литературом коју тренутно имају на располагању.... тј. не могу да стигну далеко кад је у питању бављење науком- тренутно једино неко ко познаје стране језике а пре свега старогрчки и латински је у бољој позицији....кад чујем како неки елегантно, манекенски причају “Српска Теологија данас” ја се накостријешим одмах/моменТАлно..... али ето, то вам је то.....

.....питање школског система/програма у Богословским школама је веома компликовано, негде сам писао о овоме већ....пре неког времена је покушана реформа али безуспештно... пошто ми немамо тренутно могућности/капацитете за реформу школства (што обухвата писање нових уџбеника а пре свега превођење списа Отаца Ране Цркве), мислим да би требало радити на томе, ставити акценат на то да се осмисли програм у Богословским школама где ће студенти моћи/требати/морати научити најмање три страна модерна језика у току школовања....да би имали приступ литератури/преводима Отаца Ранце Цркве која је већ постоји на страним језицима.... а све би ово поред тога могло допринети...да све више не дешава то да већина свештеника која се поставља на парохије на Западу (Западна Европа, Северна Америка) дођу на парохије а да незнају језик, неки чак ни после 10 или 15 или више година нису научили језик те земље где служе као свештеници, а има их и они који једноставно не желе да науче језик-не итересу је их то, тужно али истинито....

 

Него да се вратим на упоређивање текстова/превода....

…. тако човек ако би желео да погледа нешто у речник (а нема их) ако не познаје стране језике може само да се поспе пепелом и да рида и оплакује из гласа судбину своју....

 

 

 

 

 

 

[uomo del Ve.Te.]

 Ево три изузетно важна сажета предавања о  пастирском раду Отаца Ране Цркве.....људи од науке говоре....

 

О пастирском раду Св. Василија говори Fr. Maximos Constas

 

О образованости Богослова Кападокијског и његовом пастирском раду говори Fr. John Mcguckin

https://www.youtube.com/watch?v=xWhpQpbV1o8&feature=youtu.be&t=1080

 

О пастирском раду Св. Јована Златоустог говори Fr. John Behr

https://www.youtube.com/watch?v=xWhpQpbV1o8&feature=youtu.be&t=2626

 

Посебно прво предавања од Констаса је изузетно важно:

Ево и текста на енглеском језику у PDF формату па ко има времена и жели може да преслуша предавања или да прочита текст

https://www.academia.edu/10376852/St_Basils_Social_Concerns_unpublished_paper_

 

 

Поздрав за све људе добре воље

[uomo del Ve.Te.]

У наставку ћу поставити део текста из Вранавине посланице.

Према мишљењу људи од науке овај ранохришћански спис потиче из Александрије и написан је у периоду од 70 до 135 године.

Један од интересантних детаља је тај да је део текста у овој посланици веома сличан тексту који налазимо/читамо у Дидахију-исто тако ранохришћанском спису:

Ево почетак Дидахија: “Постоје два пута: један живота, a други смрти, и велика je разлика између та два пута. 2. Пут живота je овај: прво, „љуби Бога који те je створио“; друго, (љуби) „ближњега свога као самога себе“. И све што хоћеш да ти ce не чини, и ти не чини другоме. .....“

 

Текст Варнавине Посланице:

“ХVII 1. Постоје два пута науке и власти (διδαχής καί εξουσίας): пут светлости и пут таме, и између та два пута разлика je велика. Ha једном су постављени светионици (φωταγωγοί) анђели Божији, a на другом анђели Сатанини. 2. Овај je Господ од векова и y векове, a онај je кнез садашњега вре- мена безакоња.

XIX. 1. Пут, пак, светлости je овај:

Ако неко хоће да иде путем до одређеног места, похитаће кроз дела своја. A знање које нам je дато да ходимо овим путем јесте овакво:

2. Љуби Онога који те je створио,

бој ce Онога који те je саздао,

прослављај Онога који те je избавио од смрти.

Буди прост срцем и богат духом.

He дружи ce са онима који иду путем смрти.

Мрзи све што није угодно Богу.

Омрзни свако лицемерје; не остављај заповести Господње.

3. Немој себе уздизати, већ буди y свему смиреноуман. He присвајај себи славу.

He смишљај зли савет на ближњега свога.

He дозволи души својој дрскост.

4. He чини блуда; ни прељубе; ни разврата с децом. Нека ти реч Божија не изађе с нечистотом неких. He гледај на лице кад некога треба покарати због преступа.

Буди кротак, буди тих, имај страх од речи које си чуо. He буди злопамтљив брату своме.

5. He буди двоједушан хоће ли (нешто) бити или неће. He узимај узалуд име Господње.

Љуби ближњега свога изнад душе своје.

He убијај дете y зачетку, нити га погуби кад ce роди. He дижи руке своје од сина свога или од кћери своје, него их од младости учи страху Господњем.

6. He жели оно што je ближњега твога.

He буди грамжљив, нити ce везуј душом својом са високима (= на положаји- ма), него ce дружи са праведнима и смиренима.

Све што ce догађа примај као добро, знајући да без Бога ништа не бива.

7. He буди двоједушан ни двојезичан, јер je двојезичност замка смрти.

Подчињавај ce господарима као слици Божијој, са поштовањем и са страхом.

He заповедај y гњеву слузи своме или слушкињи, који ce y истога Бога надају,

да не би они пренебрегли страх заједничког вам Бога; јер je Он дошао да позове не гледајући на лица, него (гледајући) на оне које je Дух (Свети) припремио.

8. Све што имаш подели са ближњим својим и не реци (за нешто) да je (твоја) својина; јер ако сте заједничари y непропадљивоме, колико сте већма y пропадљивоме?

He буди много говорљив, јер су уста замка смрти. Колико можеш, буди целомудрен ради душе своје.

9. Немој да за примање пружаш руке, a кад треба дати (онда) да их скупљаш.

Љуби као зеницу ока свога свакога који ти говори реч Господњу.

10. Сећај ce дана суда и дању и ноћу, и тражи сваки дан лица светих,

било трудећи ce y речи и путујући ради тешења

и старајући ce да спасеш душу речју,

било да рукама својим радиш за откуп грехова својих.

11. Немој ce устезати да даш, нити дајући гунђај, јер ћеш познати кo je Добри Наградодавац.

Сачувај што си примио, нити додајући нити одузимајући. Мрзи до краја оно што je зло.

Суди праведно.

12. He прави раздора, него мири завађене сједињујући их. Исповедај ce за грехе своје.

He приступај молитви са савешћу нечистом.

XX. 1. A пут онога Црнога (του μέλανος = ђавола [таме]) јесте криви (пут) и проклетством испуњен.

Јер je (то) пут вечне смрти, и с муком сав; и на њему ce налази оно што губи душу њихову:

идолопоклонство, дрскост, надменост власти, лицемер- је, двоједушност, прељуба, убиство, отимачина, гордост, преступништво, лукавост, злоба, самонаметљивост, врача- ње, мађија, грамзивост, немање страха Божијег (άφοβία Θεοΰ = небогобојажљивост).

2. (Ha том путу cy): прогонитељи добрих, мрзитељи истине, љубитељи лажи, који не знају плату праведности, који ce не држе добра, нити суда праведног, који удову и сироту не пазе, који бдију не на страх Божији, него на зло, од којих je далеко и по страни кротост и трпљење, љубитељи сујете, који ce отимају о награду, који не милују сиромаха, не саосећају са страдалником, који су лаки на оговарање, који не познају Створитеља свога, убице деце (своје), развратитељи саздања Божијег, који ce одвраћају од невољника, вређају и муче већ намученога, браниоци богаташа; безаконе судије сиромаха, испуњени свакога греха (πανταμάρτητοι = свегрешници).

XXI. 1. Добро je, дакле, научивши наредбе Господње, колико их je написано, y њима ходити (= живети). Јер ко ово чини биће прослављен y Царству Божијем, a ко изабира оно (друго [пут таме]) пропашће заједно са делима својим. Ради тога; ће бити васкрсење, ради тога расплата (άνταπόδομα).”   Превод вл. Атанасија стр. 167-170

[uomo del Ve.Te.]

Данас, неки се клањају и обоготворавају: црквенословенски језик, други пост, трећи духовнике, четврти молитву, пети иконстас и завесе, шести знање, седми аута, куће и викендице, осми власт/фотељу, девети нешто друго... итд....дакле свако од нас има нешто то “најважније” у  “нашем” Православљу.....

 

Наравно у раним Хришћанским Свештеним списма Господ неба и земље је увек у центру, све је према Њему усмерено, и све према Њему иде......

.....али поред тога ево још шта пише о важности: поста,  молитве и милостиње у Другој посланици/проповеди Климента Коринћанима (почетак 2ог века):

“16. 4. Зато je добра милостиња као покајање од грехова; бољи je пост од молитве, a милостиња од обадвога; љубав пак „покрива мноштво грехова“, док молитва (узношена) из чисте савести — „од смрти избавља“. Блажен je свако онај кo ce y овима нађе потпун (πλήρης), јер милостиња постаје олакшање од греха.”

...............

Па даље каже:

“17.2. Помозимо, дакле, једни другима да и оне слабије узведемо (άνάγειν) на добро, да бисмо ce сви спасили; и обраћајмо (έπιστρέψωμεν = повраћајмо) једни друге и поучавајмо. 3. И немојмо да мислимо да само сада (треба да) верујемо и пазимо док нас презвитери (= свештеници y Цркви) поучавају, него и када одемо кући сећајмо ce заповести Господњих; и нека нас не привлаче светске жеље, него, долазећи чешће (πυκνότερον προσερχόμενοι = на заједничка сабрања), старајмо ce да напредујемо y заповестима Господњим, да бисмо сви, „једно исто мислећи“, били сабрани y живот.  

19. 2. И не будимо незадовољни и не негодујмо, као немудри, када нас неко поучава и враћа од неправде ка правди (Божијој). Јер кад некад чинимо зла дела, не схватамо (шта радимо), због сумње и неверја које je y грудима нашим, и што смо помрачени умом од сујетних жеља. 3. Зато, творимо правду, да бисмо ce коначно спасли. Блажени су који ове заповести слушају: макар ce за кратко време и злопатили y овоме свету, узабраће бесмртни плод васкрсења. 4. Нека ce, стога, не жалости побожни ако ce y садашњим временима мучи: њега очекује блажено време (μακάριος...χρόνος); oн ће гоpe (на небу), оживевши са оцима, радовати ce y веку (= вечном) који нема жалости.

20. 4. Ниједан од праведника није брзо добио плод, него га (дуго) очекује. 4. Јер када би Бог брзо давао награду праведницима, тада би то било пре бављење трговином, a не богопоштовањем, јер би смо (само) изгледали да смо праведни, идући не за оним што je побожно, него за оним што je корисно.

5. Јединоме невидљивоме Богу, Оцу Истине, Који нам je послао Спаситеља и Началника непропадљивости (τής αφθαρσίας = бесмртности), кроз Којега нам je открио Истину и небески живот, Њему слава y векове векова. Амин.”  Превод владике Атанасија  стр. 220-223

 

[uomo del Ve.Te.]

Као што сам раније већ негде писао о томе Св. Писмо не може да се тумачи без Отаца Ране Цркве....данас у СПЦ често имамо појаву/дешава да неко држи неко предавање или проповеда и износи своје лично тумачње/личну проекцију текста Св. Писма - а без да се позива да каже шта Оци Цркве кажу - како тумаче то неко битно (тешко место за тумачење) из текста....

Даље окачићу изузетно важне књиге, зборнник цитата/места из Св. Писма о којима су Црквени Оци писали/тумачили/позивали се.....тако да можемо да видимо како су они тумачили Св. Писмо.... овде у овим књигама се ради само о листи цитата а посебно се требају наћи конкретни интегрални текстови....

1.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 1.                 Des origines a Clement d'Alexandrie et Tertullian

2.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 2.                   Le troisieme siecle (Origene excepte)

3.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 3.                   Origene

4.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 4.                  Eusebe de Cesaree, Cyrille de Jerusalem, Epiphane de Salamine

5.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 5.                  Basile de Cesaree, Gregoire de Nazianze, Gregoire de Nysse, Amphiloque D'Iconium

6.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 6.                   Hilaire de Poitiers, Ambroise de Milan, Ambrosiaster

7.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique Supplement: Philon D'Alexandrie

 

https://1lib.eu/s/?q=%09Biblia+patristica%3A+Index

http://libgen.lc/search.php?req=%09Biblia+patristica%3A+Index&open=0&res=25&view=simple&phrase=1&column=def

                             

Ове горе књиге могу бити од користи кад се спремају предавања/проповеди или ако човек сам чита нешто учи у школи за испит, или сам за себе, или ако пише неки рад на неку тему - и жели да види како Оци говоре о томе конкретном месту из Св. Писма и у коме контексту, тј. како тумаче неко конкретно место из Св. Писма.....

Поздрав за све људе добре воље

[uomo del Ve.Te.]

О посту:

У раној Цркви доста је говорено/писано о посту...ево у наставку окачићу шта каже Пастир Јермин, текст ca. из прве половине другог века... па ко жели и има времена може да прочита....

 

Као што можемо да видимо из Јерминог текста у раној Цркви циљ поста није био исмерен према појединцу није имао индивидуалистчку конотацију..... као што је то данас случај у Цркви, већ је био усмерен према заједници.... тј. постило се да би се сачувала/сакупила храна и нахранили убоги, сиротиња, они који су гладни и жедни...

...даље из текста се види/може се научити да пост сам по себи не значи пуно – ако постимо пост ради поста и ако постимо звог себе и ради себе – ако се истовремено не извршавају Јеванђелске Христове заповести.....

....ако неко пости пост ради поста/ради себе, сликовитно приказано: то је као да неко огради поверени му виноград оградом/кољем и да се заустави на томе а притом да остави виноград у трави, корову и да га не окопа уреди,ореже....

 

Ево шта каже Пастир Јермин о посту:

“54. 1. Када […] постих и сеђах на једној гори и захваљивах Господу за оно што je учинио са мном, спазих Пастира где седи крај мене, и рече ми: Што си тако рано дошао овде? Зато, Господине, рекох ja, што држим стражу. 2. Шта je тο стража, запита он? Постим, рекох, Господине. Он рече:

Какав je тο, вели он, пост што постите?

Као и обично, Господине, рекох, тако постим. 3. Он рече:

He знате да постите Богу, нити je тај некорисни пост који Му постите (прави) пост. Зашто то говориш, Господине, рекох ja? Говорим ти, вели он, зато што није то онај (прави) пост који ви сматрате да постите, него ћу те ja научити који je пост угодан и савршен Господу. Да, Господине, рекох ja, учинићеш ме блаженим ако будем дознао који je пост угодан Богу. Слушај, рече он. 4. Бог не жели такав сујетан пост, јер постећи ce тако Богу, ти ништа не чиниш за правду. Hero пости Богу овакав пост: 5. Ништа зло не учини y животу своме, него служи Господу чистим срцем, држећи заповести Његове и ходећи y наредбама Његовим; и нека ни једна зла жеља не дође y срце твоје. Веруј, дакле, Богу да, ако то радиш и бојиш Га ce и уздржаваш ce од сваке зле ствари, живећеш Богу. И ако то чиниш, чиниш пост велики и угодан Богу.

55. 1. Слушај (сада) причу коју ћу ти казати, која ce односи на пост. 2. Неко je имао њиву и много слугу, па je y једном делу њиве посадио виноград. Изабравши једног највернијег и угодног му слугу, и спремајући ce да отпутује, позва га и рече му: Узми овај виноград којега посадих, и огради га кољем док ce ja не вратим, и ништа друго немој чинити винограду. Ову заповест моју одржи, па ћеш бити слободан код мене. И отиде господар (тога) слуге на путовање. 3. A када он отиде, слуга узе и огради виноград. Завршивши пак ограђивање винограда, виде да je виноград пун трава. 4. Он тада y себи размишљаше говорећи: Ову сам заповест господареву извршио; надаље, окопаћу овај виноград и биће лепше обрађен и, немајући трава (у себи), донеће више рода, јер га трава неће гушити. Узе и окопа виноград и све траве што беху y винограду оплеви. И поста виноград онај лепши и бујнији, немајући трава да га гуше. 5. После неког времена, дође господар и њиве и слуге, и изиђе y виноград. И видећи виноград лепо ограђен, па још окопан и све траве оплевљене, и лозе бујне, веома ce обрадова радовима слуге свога. 6. Дозвавши, дакле, сина свога љубљенога, којега je имао за наследника, и пријатеље које je имао за саветнике, рече им шта je (био) заповедио слузи своме и шта je нашао урађено. И они изразише честитање слузи поводом сведочења које му посведочи господар (његов). 7. И рече им (господар): Ja овом слузи обећах слободу ако одржи заповест моју коју сам му заповедио, a он ми je ту заповест одржао и додао винограду добро дело, и мени ce врло допало. Стога за то дело које je учинио хоћу да га учиним сунаследником сину моме, јер добро које je замислио није га пренебрегнуо него га je извршио. 8. Са овим његовим мишљењем радо ce сагласи и господарев син: да слуга постане сунаследник сину. 9. После неколико дана учини вечеру његов домаћин куће и посла му много јела са вечере. Слуга пак, до бивши јела послана му од господара његовог, узе она која ћe му бити довољна, a остала раздаде својим садругарима [тј. гладним и убогима]. 10. Добивши јела, његови садругари ce обрадоваше и стадоше ce молити за њега да (још) већу угодност нађе код господара, зато што ce тако понео према њима. 11. За све ове догађаје чу господар његов и опет ce веома обрадова његовом поступку. Сазвавши опет господар пријатеље (своје) и сина свога, каза им за поступак слугин, који учини са јелима која je добио, и они ce још већма сагласише да слуга постане сунаследник сину његовом.

56. 1. Ja рекох Пастиру: Господине, ja те приче не знам, нити их могу схватити, ако ми их не објасниш. 2. Све ћу ти објаснити, рече он, и оно што ти будем говорио показаћу ти, (само) ти држи заповести Господње и бићеш Му угодан и уписаћеш ce y број оних који држе заповести Његове.  

[……..]

5. Тај, (дакле), пост [који постите], рече он, ако ce (притом) држе и заповести Господње, врло je добар.

A овако ћеш одржати тај пост који имаш да држиш. 6. Пре свега, чувај ce од сваке зле речи и од сваке зле жеље, и очисти срце своје од свих таштина овога века. Ако то сачуваш, тај (ћe ти) пост бити савршен. 7. A чинићеш овако: Извршивши оно што je напред написано, ти y онај дан y који постиш не окуси ништа осим хлеба и воде, a од јела која си имао јести (тог дана) сабери збир трошка тог дана кад си то имао чинити и, одвојивши на страну, подај то удовици и сироти и ономе који нема. Тако ћеш имати смирену мисао, да би од смиреноумља твога онај који (то) добије испунио душу своју и помолио ce за тебе Господу. 8. Ако, дакле, тако учиниш пост као што ти заповедам, твоја ће жртва бити угодна пред Богом и тај пост ћe бити записан, и служење тако учињено биће добро и ведро и благоугодно Господу. 9. To ћеш тако држати ти са децом твојом и целим домом твојим, и одржавши то бићеш блажен; и (сви) који чувши ово одрже (то), биће блажени и добиће све што затраже од Господа.”  вл. Атанасије стр. 358-361

 

Свим људима добре воље желим срећне и Богом благословене предстојеће Божићне и Новогодишње празнике, да сте ми сви живи, здрави и радосни!

[uomo del Ve.Te.]

У наставку ћу окачити за мене лично једно од најбољих предавања које сам чуо у животу:

Тема је изузетно важна...

Предавање је од Митрополита Калистоса Вера насловљено:

How should we study and teach Theology? (На који начи требамо изучавати Теологију (Списе Отаца) и како томе учити друге)

 

Метро Калистос Вер је човек који је посветио највећи део свог живота изучавању Свештених Списа Отаца Цркве.  Заиста, метро је човек теологије и молитвен човек....веома пажљив кад говори о важним темама... по мени не иде ни у једну крајност...

Тако, Метро Калистос позивјући се на Св. Григорија Паламу каже:

Постоје три врсте теолога:

1. Прва, истинита и најбоља врста теолога су Светитељи, људи који поседују лично најближе икуство/опит Божији

2. затим постоји друга врста/класа теолога који су на нижем нивоу у односу на светитеље, дакле ова друга група теолога верује светитељима и труде се да ураде да живе, да се уподобе, да подражавају/имитирају оно што Светитељи кажу што су живели.....тако теолози из ове друге групе иако ови људи немају светитељски најближи опит Бога, такву близину Богу као светитељи....ипак теолози из ове групе могу бити добри теолози

3. и на крају постоји трећа калса/група теолога, који нису светитељи, који немају духовни опит, не живе то, који не верују светитељима и ови из ове групе су лоши теолози

Даље у предавању говорећи о многим детаљима метро Калистос Вер каже да не сматра себе светитељем, али нада се да после 35 година изучавајући текстове Отаца Цркве и учећи друге, дакле нада се да припада другој групи толога, јер се нада да је био веран учењу Светитеља и Светитељки који су сведочили живи опит/искуство Господа Исуса Христа...

Ево предавање, линк па ко жели и има времена може да преслуша...

 

 

Христос се Роди!

и поздрав за све људе добре воље

 

 

[uomo del Ve.Te.]

Као што рекох већ:

Василијев брат Кападокијац из Нисе учи  нас да се савршенство сваког Хришћанина састоји у непрекитном/вечном току, покрету, напредовању у врлини, узрастању у добру што представља идење, непрекидно никад заустављајуће прображавање из славе у славу, узлажење на небо (2 Кор. 3, 18), према Господу неба и земље..... дакле природа/суштина Божија је недокучива човековом уму/поимању/потпуном знању, и савршенство се састоји у непрестаном прогресу, напредовању у добру/врлини, узрастању у Христу.... и никад прекидајућој жељи за Господом ...

Ево један текст који је Василијев брат упутио монаху Кесарију који га је замолио да му напише речи шта је то савршенство Хришћанина... и у своме спису Περί αρετής, ήτοι εις τον Βίον του Μωυσέως, Gregorii Nysseni Opera, Vol. 7 Part 1, p. 2-4 он пише следеће:

 

 

....ἐπεζήτησας, ὦ φίλη κεφαλή, τύπῳ ὑπογραφῆναὶ σοι παρ’ ἡμῶν τίς ὁ τέλειόςἐστι βίος, δηλαδὴ πρὸς τοῦτο βλέπων ὡς εἴπερ εὑρεθείη τὸσπουδαζόμενον, μετενεγκεῖν εἰς τὸν ἴδιον βίον τὴν ὑπὸ τοῦλόγου μηνυθεῖσαν σοι χάριν. ἐγὼ δὲ ἐν ἀμφοτέροις ἐπίσηςἀμηχανῶ· τό τε γὰρ περιλαβεῖν τῷ λόγῳ τὴν τελειότητακαὶ τὸ ἐπὶ τοῦ βίου δεῖξαι ὅπερ ἂν ὁ λόγος κατανοήσῃ ὑπὲρτὴν ἐμὴν δύναμιν ἑκάτερον τούτων εἶναί φημι. τάχα δὲ οὐκ ἐγὼ μόνος ἀλλὰ πολλοὶ καὶ τῶν μεγάλων τε καὶ κατ’ ἀρετὴν προεχόντων ἀνέφικτον αὐτοῖς εῖναι τὸ τοιοῦτον ὁμολογήσουσιν.     Ὡς δ’ ἂν μὴ δοκοίην, κατὰ τὸν ψαλμῳδὸν εἰπεῖν, ἐκεῖ φοβεῖσθαι φόβον ὅπου οὐκ ἔστι φόβος, σαφέστερον ὃ βούλομαι παραστήσω σοι.      ἡ τελειότης ἐπὶ μὲν τῶν ἄλλων ἁπάντων, ὅσα τῇ αἰσθήσει μετρεῖται, πέρασί τισιν ὡρισμένοις διαλαμβάνεται, οἷον ἐπὶ τοῦ ποσοῦ τοῦ τε συνεχοῦς καὶ τοῦ διωρισμένου. πᾶν γὰρ τὸ ἐν ποσότητι μέτρον ἰδίοις τισὶν ὅροις ἐμπεριέχεται· καὶ ὁ πρὸς τὸν πῆχυν ἢ τὴν τοῦ ἀριθμοῦ δεκάδα βλέπων οἶδε τὸ ἀπὸ τίνος ἀρξάμενον καὶ εἰς τί καταλῆξαν ἐν ᾧ ἐστι τὸ τέλειον ἔχειν. ἐπὶ δὲ τῆς ἀρετῆς ἕνα, παρὰ τοῦ ἀποστόλου τελειότητος ὅρον ἐμάθομεν τὸ μὴ ἔχειν αὐτὴν ὅρον. ὁ γὰρ πολὺς ἐκεῖνος καὶ ὑψηλὸς τὴν διάνοιαν ὁ θεῖος ἀπόστολος ἀεὶ διὰ τῆς ἀρετῆς τρέχων οὐδέποτε τοῖς ἔμπροσθεν ἐπεκτεινόμενος ἔληξεν· οὐδὲ γὰρ ἀσφαλὴς αὐτῷ ἦ τοῦ δρόμου στάσις. διὰ τίς ὅτι πᾶν ἀγαθὸν τῇ ἑαυτοῦ φύσει ὅρον οὐκ ἔχει, τῇ δὲ τοῦ ἐναντίου παραθέσει ὁρίζεται, ὡς ἠ ζωὴ τῷ θανάτῳ καὶ τὸ φῶς τῷ σκότει καὶ πᾶν ὅλως ἀγαθὸν εἰς πάντα τὰ τοῖς ἀγαθοῖς ἐκ τοῦ ἐναντίου νοούμενα λήγει. ὥσπερ οῧν τὸ τῆς ζωῆς τέλος ἀρχὴ τοῦ θανάτου ἐστίν, οὕτως καὶ τοῦ κατ’ ἀρετὴν δρόμου ἡ στάσις ἀρχὴ τοῦ κατὰ κακίαν γίνεται δρόμου.     οὐκοῦν οὐ διεψεύσθη ὁ λόγος ἡμῖν ἀμήχανον ἐπὶ τῆς ἀρετῆς εἶναι τὴν τῆς τελειότητος περίληψιν λέγων· ἐδείχθη γὰρ ὅτι τὸ διαλαμβανόμενον πέρασιν ἀρετὴ οὐκ ἔστιν.   Ἐπεὶ δὲ καὶ τοῖς μετιοῦσι τὸν κατ’ ἀρετὴν βίον ἀδύνατον εἶπον εἶναι τὸ ἐπιβῆναι τῆς τελειότητος, οὕτως ὁ λόγος καὶ περὶ τούτου σαφηνισθήσεται.     τὸ πρώτως καὶ κυρίως ἀγαθὸν οὗ ἦ φύσις ἀγαθότης ἐστίν, αὐτὸ τὸ θεῖον, ὅ τί ποτε τῇ φύσει νοεῖται, τοῦτο καὶ ἔστι καὶ ὀνομάζεται. ἐπεὶ οὖν οὐδεὶς ἀρετῆς ὅρος πλὴν κακίας ἐδείχθη, ἀπαράὃεκτον δὲ τοῦ ἐναντίου τὸ θεῖον, ἀόριστος ἄρα καὶ ἀπεράτωτος ἡ θεία φύσις καταλαμβάνεται. ἀλλὰ μὴν ὁ τὴν ἀληθῆ μετιὼν ἀρετὴν οὐδὲν ἕτερον ἢ θεοῦ μετέχει· διότι αὐτός ἐστιν ἡ παντελὴς ἀρετή. ἐπεὶ οὖν τὸ τῇ φύσει καλὸν εἰς μετουσίαν ἐπιθυμητὸν πάντως ἐστὶ τοῖς γινώσκουσι, τοῦτο δὲ ὅρον οὐκ ἔχει, ἀναγκαίως καὶ ἦ τοῦ μετέχοντος ἐπιθυμία τῷ ἀορίστῳ συμπαρατείνουσα στάσιν οὐκ ἔχει.     Οὐκοῦν ἄπορόν ἐστι παντάπασι τὸ τοῦ τελείου τυχεῖν, διότι ἡ τελειότης, καθὼς εἴρηται, ὅροις οὐ διαλαμβάνεται, τῆς δὲ ἀρετῆς εἷς ὅρος ἐστὶ τὸ ἀόριστον. πῶς οὖν ἄν τις ἐπὶ τὸ ζητούμενον φθάσειε πέρας οὐχ εὑρίσκων τὸ πέρας ;   οὐ μὴν ἐπειδὴ καθόλου τὸ ζητούμενον ἄληπτον ὁ λόγος ὑπέδειξεν, ἀμελητέον ἂν εἴη τῆς ἐντολῆς τοῦ κυρίου ἦ φησι· Γίνεσθε τέλειοι ὡς ὁ πατὴρ ὑμῶν ὁ οὐράνιος τέλειός ἐστιν. ἐπὶ γὰρ τῶν τῇ φύσει καλῶν, κᾶν μὴ τοῦ παντὸς τυχεῖν δυνατὸν ᾗ, τὸ καὶ μὴ’τοῢ μέρους ἀποτυχεῖν κέρδος ἂν εἴη μέγα τοῖς γε νοῦν ἔχουσιν.  πᾶσαν τοίνυν ἐπιδεικτέον σπουδὴν μὴ παντελῶς ἐκπεσεῖν τῆς ἐνδεχομένης τελειότητος, ἀλλὰ τοσοῦτον ἀπ’ αὐτῆς κτήσασθαι ὅσον ἂν ἔνδον τοῦ ζητουμένου χωρήσωμεν. τάχα γὰρ τὸ οὕτως ἔχειν ὡς ἀεὶ ἐθέλειν ἐν τῷἐκαλῷ τὸ πλέον ἔχειν ἡ τῆς ἀνθρωπίνης φύσεως τελειότης ἐστί.

....Ти си питао/тражио, драга главо, да напишемо за тебе шта је то савршен живот, очигледно у циљу, ако нађеш благодат у нашем одговору шта си тражио и то исто примениш у свом животу. Нажалост, ја верујем да је и једна и друга ствар немогућа. У ствари, то је изван моје снаге и једно и друго: и написати шта је то савршенство или остварити исто у мом животу. И вероватно ја нисам једини у овоме размишљању. Многи велики људи, изузетног врлинског живота, би се сложили у томе да је тај циљ недостижан.     Али опет не желим дати утисак, као што то Псалмопевац каже, да дрхтим од страха тамо где нема страха - објаснићу ти јасније моје мисли.   Савршенство у свим стварима којe су чулне (материјалне) је увек ограничено/обухваћено одређеним коначним границама. Све количинске мере у ствари предпостављају одрећене коначне границе. Неко ко разматра лакат-меру или број 10 ће видети да се њихово савршенство састоји у томе да имају  почетак и крај. Али кад се ради о врлини ми смо научили од АПостола да једино ограничење савршенства је то да савршенсто нема границе. Овај велики човек, у ствари, узвишеног духа, божанствени Апостол, идући на путу врлине, никада није зауставио  своје стремљење према стварим које су испред (Филип. 3. 13). Зауставити се на његовом путу изгледало му је опасно. Зашто? Зато што је свако добро по својој природи неограничено, и једино је ограничено ако је као нешто супротно томе присутно: као што је живот ограничен смрћу, светлост тамом. Тако свако добро престаје кад сусретне своју супротност. Исто као што је крај живота почетак смрти, тако и стати на путу врлине је почетак идења путем зла.   Тако наше речи нису биле нетачне кад смо говорили везано за врлину, и из тог разлога је немогуће дефинисати/одредити/описати савршенство.   Ми смо показали, у ствари, да оно шта је обухваћено границама није врлина. Дакле, значење мог тврђења: да је немогуће достићи савршенство онима који теже врлинском животу – обајснићу на следећи начин.   Прво и највише добро, чија суштина је доброта, јесте једино Божанска природа, и то је што показује Његову суштину/природу. Пошто је показано да је једино ограничење врлине зло, и пошто Божанска природа искључује све што је супротно томе можемо закључити да је Божанска природа неограничена и бесконачна. Тако, засигурно неко ко тежи истинској врлини не заједничари ни у чему другом него Богу, јер је Он савршена врлина. Онда, они који знају шта је добро по природи желе удео у томе, и пошто је ово добро бесконачно, следи да њихова жеља (ко тражи да заједничари у томе) нема крај/место заустављања и протеже се са Бесконачним.     Дакле немогуће је достићи савршенство јер, као што сам рекао , то не може да буде обухваћено границом, и једино ограничење врлине је неограниченост.  Како онда неко може достићи тражени крај/границу ако она не постоји?   Али премда је моја тврдња показала да ми не можемо достићи наш циљ, ми не смемо из тог разлога, презрети Господњу заповест: “Будите савршени као што је вао отац небески савршен” ( Мат. 5. 48). Иако истинско добро не можемо у свој пуноћи достићи, чак и ако део тога достигнемо велики је добитак. Потребно је показати велику марљивост у постизању могуће/достижне савршености и достићи што веће могуће савршенство. Јер настројење које се састоји у константном узрастању у добру вероватно представља савршеност људске природе.

 

Кад стигнем окачићу још неке текстове....

 

 

[Александар Милојков]

On 12.11.2020. at 23:18, uomo del Ve.Te. рече

Посланица Диогнету 10.4-Грчки текст:

“ἀγαπήσας δὲ μιμητὴς ἔσῃ αὐτοῦ τῆς χρηστότητος. καὶ μὴ θαυμάσῃς, εἰ δύναται μιμητὴς ἄνθρωπος γενέσθαι θεοῦ.”  Michael W. Holmes p. 712

 

Владика Атанасије преводи грчки текст овако:

“A кад (Га) заволиш, постаћеш подражавалац (μιμητής) доброте Његове. A немој ce чудити како може човек бити подражавалац Бога.” стр. 422

Добар је превод, не разумем у чему је проблем?

[sampaganini92]

Ако смем да упаднем само са једним кратким питањем везаним за преводе.

Саборна посланица светог апостола Јуде 1:6

"И анђеле који не држаше своје старешинство него оставише свој стан чува у вечним оковима под мраком за суд великог дана."

Грчка реч која је овде оригинално употребљена је οἰκητήριον. Обзиром да не знам грчки, да ли бисте ми могли рећи да ли наш превод одговара грчком оригиналу. Кад куцам на интернету за превод те речи излази ми heavenly body, па ме занима да ли је то можда више одговарајући опис као небеског тела?

Иста се налази и у другој коринћанима 5:2

"Јер за тијем уздишемо, желећи обући се у свој небески стан."

Стан, боравиште и сличне варијације. Да ли ваљано кореспондирају са οἰκητήριον или пак више одговара небеско тело? 

Био бих захвалан!

 

 

 

[uomo del Ve.Te.]

пре 40 минута, Александар Милојков рече

Добар је превод, не разумем у чему је проблем?

Пре овог текста има још неколико постова везано за тему......

[uomo del Ve.Te.]

Пре сат времена, sampaganini92 рече

Ако смем да упаднем само са једним кратким питањем везаним за преводе.

Саборна посланица светог апостола Јуде 1:6

"И анђеле који не држаше своје старешинство него оставише свој стан чува у вечним оковима под мраком за суд великог дана."

Грчка реч која је овде оригинално употребљена је οἰκητήριον. Обзиром да не знам грчки, да ли бисте ми могли рећи да ли наш превод одговара грчком оригиналу. Кад куцам на интернету за превод те речи излази ми heavenly body, па ме занима да ли је то можда више одговарајући опис као небеског тела?

Иста се налази и у другој коринћанима 5:2

"Јер за тијем уздишемо, желећи обући се у свој небески стан."

Стан, боравиште и сличне варијације. Да ли ваљано кореспондирају са οἰκητήριον или пак више одговара небеско тело? 

Био бих захвалан!

Незнам, немам одговор на ваша/твоја питања....

.....али знам како се могу наћи тачни одговори на ваша питања.... тренутно решавам ситуацију тако да немам времена да се позабавим са овим вашим питањима.... али као што рекох знам, могу да вам кажем у ком превцу треба да идете да нађете одговоре на ваша питања:

Е сад вако.....

1.

прво погледајте у речницима значење те/тих речи где се увек нађу неки примери који указују на значење/превод конкретне речи, као и одређеног контекста, обично у тим речницима може се видети исотријат како је одређени појам кориштен у античкој грчкој, Старом Завету, Новом Завету, као и списима отаца Ране Цркве....можете почети са овим речницима:

А Greek-English Lexicon  by Liddell, H. G., Scott, R., Jones, H. S., & McKenzie, R.   Oxford Clarendon Press.

A Greek-English Lexicon of the New Testament and Other Early Christian Literature, Arndt, W., Danker, F. W., Bauer, W., & Gingrich, F. W. 3rd Edition Chicago: University of Chicago Press

A Patristic Greek Lexicon by G. W. H. Lampe

New International Dictionary of New Testament Theology by Colin Brown

ове речнике можете наћи овде:  https://libgen.be/ https://1lib.eu/

2.

  ....даље погледајте у овим књигама/речницима где можете наћи ако је неко од Црквених отаца коментарисао конкретна места за која питате... дакле ако је неки Црквени отац коментарисао та места Новог Завета можете наћи тачно у којим списима.... а опет где можете наћи како и у коме контексту је неко тумачио то конкретно место...

Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 1. Des origines a Clement d'Alexandrie et Tertullian

Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 2. Le troisieme siecle (Origene excepte)

Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 3. Origene

Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 4. Eusebe de Cesaree, Cyrille de Jerusalem, Epiphane de Salamine

Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 5.  Basile de Cesaree, Gregoire de Nazianze, Gregoire de Nysse, Amphiloque D'Iconium

Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 6.  Hilaire de Poitiers, Ambroise de Milan, Ambrosiaster

Ове горе књиге можете наћи исто тако на горе поменутим вебстраницама....

3.

.....узмите резличите преводе Новог Завета, на 4 или 5 страних језика...и упоредите... где ће те видети како је ко шта превео.... често се догоди да има неко објашњење у фусноти....

4.

...исто тако постоје бројне исцрпне студије појединачно на књиге/посланице Новог Завета.... где исто тако можете видети/наћи одговор, тј. нечије сагледавање, објашњење тог конкреног места/текста....

5.

итд......

Ето, ја незнам, немам одговор на ваша питања, нити имам времена да се бавим са овим, али ето усмерио сам вас (као што су мене добри учитељи учили) тако и ја вама/теби указујем у коме превцу треба да идете да би нашили тачан и исправан одговор на ваша питања....

Толико....

Поздрав за све људе добре воље!

 

[sampaganini92]

Хвала пуно! Значе ми смернице да знам где да тражим. Жив био!

[MarkoA]

Мислим да је ово најкломлетнија збирка превода ранохришћанских списа онлајн, на српском: https://www.promisao.com/kategorija/ranohriscanski-spisi/

 

[uomo del Ve.Te.]

Први део:

Св. Крст, Крсно знамење

 

Колико се пута свако од нас у току Св. Литругије прекрсти?

Или ако неко редовно иде на јутрења, вечерња, бденија... дакле у току свих ових богослужења много пута стављамо/чинимо знак крста на себи.

А да ли се  икад питамо од кад је то да се крстимо овако како се крстимо?  И да ли је тако одувак било - у Раном Хришћанству?

Овде на форуму или негде на другом месту мислим да сам прочитао, неко је већ питао ако би неко могао да напише нешто на ову тему....можда сам то превидео, али колико знам нема неког текста да је неко конкретно писао  на ову тему... ако грешим нека ме неко  од вас исправи....

Пре него што било шта напишем о горепоменутој теми написаћу један догађај/анегдоту из мог живота везано баш за ово о чему почех писати:

....човек може да заврши неке школе, факултет...да има камару неких диплома (папира) и да можда понекад помисли да је паметан и да мисли високо о себи, и онда Господ неба и земље пошаље тамо неког чоека/старог чичу, и тај само постави  једно питање и одмах се покаже да то није баш тако и покаже се како ствари стоје.....

....е то се управо мени догодило: после постављених неколико питања, и мог покушаја да одговорим (више импровизовања одговора) на та питања.... чоек’ кад остане сам са собом ако је имало нормалан види, треба да призна истину... тај чоек кога горе спомену пре више година каже мени: ето ти си завршио те неке школе и сигурно знаш да ми одговориш/каже - пита чича мене ко' Давид Штрбац:

 ....де ти мени реци од кад се ми Православни крстимо са три прста? oд кад је то тако? и како то да се ми крстимо са три прста и са десна на лево, а римокатолици са целом шаком и слева на десно?

Дакле ради се о класичним питањима... пре него што кажем/напишем како сам одговорио на ова питања да споменем и то да сам се сетио једног доброг учитеља, чоека’ од речи, принципијалног истинског учитеља, који је често говрио нама својим ђацима:  “…кад одете међу народ, ма да овај, питаће вас људи разна питања, ма да овај требате, морате морате знати,  морати читати, морате непрестано учити...”  и још је говрио: “не не овај, неће мој Драшко бити члан.....”

Него да се вратим на тему, о питањима које горе споменух које је чича у стилу Давида Штрбца поставио...у суштини покушао сам одговорити, или боље рећи импровизовао сам одговор..., и потом сам увидео да моје понашање/одговри нису били баш/нимало нарочито интелигентни.... послије, потом сам у неким другим школама научио од других добрих познатих учитеља у времену у коме живимо, научио сам да ако чоек' нешто не зна није срамота рећи: не знам, не могу да одговорим на ваше питање, али ћу наћи договор на питање и касније/ кад буде прилика за то одговорити....

....ствари су једноставне не може човек све да зна, то је очигледна чињеница – наравно постоје неке ствари које морају/требају да се знају... у наше време епископима, свештеницима,ђаконима или људима који предају у богословким школама се често постављају питања....и лично мислим да ако један епископ или свештеник не може да одговори на питање како Бог заповеда....не треба се упуштати у то да се да одговор.....мучно је то слушати/гледати кад један свештеник, епископ или професор из Богословске школе импорвизује одговор....има људи који то виде, примете импровизације....

....људски је рећи не знам, не могу да одговорим на ваше питање и наћићу одговор и то је то... или можда чак ако тај неко ко пита а има жељу да чита, усмерити упутити човека на прави пут како да нађе тачан одговор на то што га интересује – ово би била још боља опција...

Него да се вратим на тему...

У овом тексту који постављам сад покушаћу барем делимично да одговорим на постављена питања на почетку, па ћу у наредним текстовима то удопунити....

.....узело ми је доста времена да нађем текстове/студије, чланке књиге за ову тему, нажалост немам приступ некој доброј библиотеци, што сам био у могућноти да нађем нашао сам на интернету....углавном има доста материјала и треба баш доста времена да се то детаљно изучи... највећи број текстова на ову тему има на француском и немачком језику... каније ћу окачити линкове, један број ови студија па ако неко буде желео више/детаљније да прочита/сазна о томе како су рани Хришћани користили знак Крста у Литургијском и  у приватном-свакодневном молитвеном животу:

 

Знак Крста је од наранијих времена имао изузетно важно место у заједничком саборном литургијском Богослужењу као и у приватном личном молитвеном животу верника. Рани Хришћани у првим вековима су на другичији начин чинили крст на себи него што то ми данас радимо кад се крстимо са три скупљена прста. Најранија текстуалан сведочанства (из друге половине другог века) која имамо говоре о томе су рани Хришћани првобино чинили знак крста на челу са палцем или кажипрстом.

У неким од следећих текстова које ћу да поставим видећемо како се то све одвијало кроз векове, до данашњег времена...наравно са освртом како на Исток тако и на Запад (римокатолике)...

Дакле, у наставку ће мо видјети само нека од наранијих сведочанстава како су рани Хришћани правили знак крста на себи тј. сами себе крстили-осењавали знаком крста, или то исто чинили над предметима:

Тертулиан око 212 године у  једном од својих списа »über den Kranz des Soldaten 3.4.« говори о томе да постоје неки детаљи-обичају у Црквеном животу који су наслеђени и које треба држати иако о томе не говори изравно (како би то рекли Хрвати- наша браћа)  Св. Писмо, и Тертулијан између осталог говори и осењавању, стављању знака крста:

 

Ad omnem progressum atque promotum, ad omnem aditum et exitum, ad vestitum et calciatum, ad lavacra, ad mensas, ad lumina, ad cubilia, ad sedilia, quacumque nos conversatio exercet, frontem signaculo terimus.

При сваком идењу и доласку, при сваком  уласку и изласку (из куће), када се облачимо  или обувамо обућу, када се купамо, када седимо за столом, када палимо лампе, када лежемо у кревет или седамо на столицу у свим дневним активностима, ми стављамо знак (крста) на чело.

 

Ово о чему тертулијан говори се односи на кажиприст или палац да се начини крст на челу или над предметом.... пракса у раној Цркви присутна у Картагини као и у Риму...

Даље на другом месту говорећи о женама које су се удале за пагане и које су по свој прилици криле да муж не види кад жена чини знак крста на себи, алудирајући да човек чињење знака крста не треба да крије, Тертулијан каже:

...latebisne tu, cum lectulum, cum corpusculum tuum signas ... ?  (2,5, 1,690)

..нећеш ли ти сакрити, када свој кревет, када своје тело означиш (прекрстиш) знаком...

 

Ова два горенаведена Тертулијаново сведочанства показује да је још у најраније време свакодневни живот првих Хришћана био освећен Крсним знаком, а и сам он више пута каже да је овај обичај наслеђен.

Људи од науке говоре/показују да су у раном Хришћанству новокршенима стављао знак крста на чело....дакле ова пракса је била Литургијска, која је касније или у исто време прешла и у кућни приватни свакодневни молитвени простор…

Даље неки људи од науке конкретно везано за Картагину у Африци, приказују да су и пагани имали неке своје ритуале у свакодневном животу: када су палили лампе, улазили у кућу из куће, када су обедовали за столом, облачили обућу.... Тако да су први Хришћани увели свакодневно осењавање, чињење крста као противтег у односу на паганске обичаје, да их знак крст чува и заштити од паганског сујеверја.

Да бих био овде јаснији сликовито навшћу пример Св. Саве. Наши предци су имали кућна словенска божанства и Св. Сава... као мудар и паметан чоек домаћин  урадио је праву ствар, рекао је тадашљим србендама (нашим предцима) “е од сад ће те вако”: нећете славити кућна божанства већ ће те славити Крсну славу. Дакле, Св. Сава “ новотарац“ је нашао начин како да начини измене, да да неку нову здравију, праву, истинску Јеванђелску алтернативу нечем што је дотад постојало. Е управо је овако било и у раном Хришћанству где су први Хришћани живели заједно са оима који нису веровали у Христа.

Дакле неко ко је био паметан није се плашио да буде “новотарац” и да уведе у живот Цркве осењавање крстом - чињење крста у свакодневном и литругијском и кућном (приватном) животу- иако о томе не говори конкретно Нови Завет на начин како је то пректиковано у раној Цркви - па све до данас, до нашег времена....

Исто тако имамо сведочаство из списа Октавиус у коме Минуциус Феликс (160-250 год.) каже паганину Цецилиусу да се Хришћани препознају по тајним ознакама и знацима (Occultis se notis et insignibus noscunt. Minuc. Fel. 9,2, CSEL 2,13).

У раном Хришћанском апокрифном спису Јованова дела (150-180 год.) у коме се описује мисија апостола Јована пише следеће:

Καὶ σφραγισάμενος ἑαυτὸν ὅλον ἑστὼς καὶ [*] εἰρηκὼς Σὺ μετ ἐμοῦ κύριε Ἰησοῦ Χριστέ… ( Act. Joh. 115 (AAA 2,1,215,1/4 BONNET)

И прекрстивши цело своје тело, стојећи рече, ти си самном Господе Исусе Христе...

 

Св. Кирил Јерусалимски (313-386 год.)каже:

 

Μή τοίνυν ἕπαισχυνθῶμεν ὅμολογῆσαι τον ἐσταυρωμένον. ἐπὶ μετώπου μετᾰ παῤῥησὰς δακτύλοις η σφραγὶς καὶ ἐπὶ πάντων ὅ σταυρὸς γινέσθω, ἐπὶᾶρτων, βιβρωσκομὲνων καὶ ἐπὶ ποτηρίων πινομένων, ἐν εἰσόδοις, ἐν ἐξόδοις, προ τοῦ ὕπνου, κοιταζομένοις καὶ διανισταμένοις, ὁδεύουσι καὶ ἤρεμοῦσι. μέγα τὰ φυλακτήριον, δωρεάν διᾶ τούς πένητας, χωρὶς καμάτου διὰ τούς ἀσθενεῖς, ἐπειδή καὶ παρὰ θεοῦ η’ χάρις, σημεῖον πιστῶν καὶ φόβος δαιμόνων. ἐθριάμβευσε γᾱρ αὐτοῦς ἐν αὐτῷ, δειγματίσας ἐν παρῤησίᾳ. ὅταν γάρ  ἴδωσι τόν σταυρόν, ὑπομιμνήσκονται τοῦ ἔσταυρωμένου. φοβοῦνται τόν συντρίψαντα τοὶς κεφαλὰς τοῦ δράκοντος. μή δια τὰ δωρημαῖον καταφρόνει τῆς σφραγίδος, ἀλλά δια τοῦτο μᾶλλον τίμησον τὸν εὐεργέτην. (Cyrilli Hierosolymorum archiepiscopi Opera, W. C. Reischl, J. Rupp,  (104, 106 стр.)

Не стидимо се да исповедамо Распетога; храбро знаменујмо себе знаком Крста, на челу и свагде: на хлебу који једемо, на чашама из којих пијемо, приликом доласка или одласка, када полазимо на спавање и када устајемо из постеље, када путујемо и док се одмарамо. Он нас снажно чува и дарује се беднима на поклон и слабима без труда. То је благодат Божија: знамење за верне и страх за злодухе. Крстом је Он победио њих, жигосао и јавно изобличио. Када злодуси спазе Крст, одмах се опомену Распетога на њему. Они се плаше Тога који је саломио главе драконске. Не горди се због овог знака јер ти је он дат на поклон: због тога још више поштуј Доброчинитеља.  (Превод преузет из: Свети Кирило Јерусалимски Поуке Огласитељне И Тајноводствене, Тринаеста Катихеза, стр. 89

 

Даље да споменем  сведочанство Прокопија из Газе (465-525) који говори како су Хришћани цртали-тетовирали знак крста на руци или име Христово.( Τὸ δὲ ’τῇ χειρὶ’, διὰ τὸ στίζειν ἴσως πολλοὺς ἐπὶ καρπῶν ἦ βραχιόνων ἢ τοῦ σταυροῦ τὸ σημεῖον ἢ τὴν τοῦ Χριστοῦ προσηγορίαν. ,Procop. Caz. in Is. comm. 44, PG 87,2, 2401 B)  Ова пракса је била присутна поготово у Египту код Коптских Хришћана у каснијим временима због агарјана, Коптски Хришћани су стављали тетовирали крст на чело своје деце или ужареним жељезом стављали крст деци на чело, јер је то спречавало муслимане да их узимају за робље/своје слуге.....

Потом у делу под називом Матејево мучеништво (написано у 4 или 5 веку) говори се о чињену знака крста прликом буђења и устајања из кревета, на деловима тела:

 Ὁ δὲ ἐξυπνισθεὶς καὶ πολλὰ σφραγίσας ἑαυτὸν ἀνέστη εἰς ὄρθρον καὶ ἐπορεύθη εἰς τὴν ἐκκλησίαν.  (Мart. Matth. 11, 2,1,228,4f, Bonnet).

  Ὁ δὲ μακάριος Ματῦαῖος διυπνισθεὶς καὶ κατασφραγὶσας ἑαυτὸν καθ’ ὅλου τοῦ σώματος ἀνέστη εἰς ὄρθρον.  (Мart. Matth. 11, 2,1,  228,8/9, Bonnet)

Тертулиан (кога сам већ у почетном делу овог текста споменуо) говорећи о Св. Тајнама-крштењу говори и показује повезаност тела и душе и тако каже да света тајна извршена над телом благотворно утиче и на душу. Тако да видимо да се се знак крста (чињење крста) користио у сакраменталном животу у раној цркви. Тертулин каже следеће:

. . .caro abluitur, ut anima emaculetur; caro unguitur, ut anima consecretur; caro signatur, ut et anima muniatur; caro manus impositione adumbratur, ut et anima spiritu inluminetur; caro corpore et sanguine Christi vescitur, ut et anima de Deo saginetur  (De carnis resurrectione 8 (CSEL 47,36, 29-37, 4 Kroyman)

... тело се пере  да би се душа ослободила од прљавштине, тело се помазује да би душа била освећена, тело је (крстом) означено да би душа била утврђена, тело је осењено кроз полагање руку да би душа духом била просвећена, тело се Телом и Крвљу Христовом храни да би се душа Богом наситила.

 

Св. Киприан Картагински (200-253 год.) говорећи о примању благодатних дарова Св. Духа у Апостолско време каже:

Quod nune quoque apud nos geritur, ut qui in ecclesia baptizantur praepositis eeclesiae offerantur, et per nostrum orationem ae manus impositionem spiritum sanetum eonsequantur et signaeulo dominico consummentur. (Cyprian. ep. 73,9, CSEL 3,2,785)

Ово се дешава још увек код нас, да они који се у Цркви крштавају, они су испред предстојатеља доводе, и кроз нашу молитву и наше полагање руку примају Св. Духа и то се кроз печат (крст) Господњи завршавa.

 

Кипријан горе у наведеном тексту користи  израз “signaculum dominicum”- печат господњи  а да он конкретно мисли на крст види се из других места где користи изразе “signum Christi”–знак Христов, “signum cruces”- знак крста. Cyprian. ad Demetr. 22 (CSEL 3,1,366,24). Cyprian. ad Quirin. test. 2,22 (CSEL 3,1,90,4).

Св. Јован Златоусти (347-407) каже:

Βόρβορον αἱ γυναῖκες ἐν τῷ βαλανείῳ λαµβάνουσαι τροφοὶ καὶ θεραπαινίδες, καὶ τῷ δακτύλῳ χρίσασαι, κατὰ τοῦ µετώπου τυποῦσι τοῦ παιδίου· κἂν ἔρηταί τις, Τί βούλεται ὁ βόρβορος, τί δὲ ὁ πηλός; Ὀφθαλµὸν πονηρὸν ἀποστρέφει, φησὶ, καὶ βασκανίαν καὶ φθόνον.   Βαβαὶ τῆς ἰσχύος τοῦ βορβόρου καὶ τῆς τοῦ πηλοῦ δυνάµεως, ἡλίκην ἔχει τὴν ἰσχύν! Ὁλόκληρον τοῦ διαβόλου παράταξιν ἀποστρέφει.[…]    Ἕλλησι ταῦτα γίνεσθαι, θαυµαστὸν οὐδέν· τὸ δὲ παρὰ τοῖς τὸν σταυρὸν προσκυνοῦσι, καὶ µυστηρίων ' Ἕλλησι ταῦτα γίνεσθαι, θαυµαστὸν οὐδέν· τὸ δὲ παρὰ τοῖς τὸν σταυρὸν προσκυνοῦσι, καὶ µυστηρίων ἀποῤῥήτων κεκοινωνηκόσι, καὶ τοσαῦτα φιλοσοφοῦσι ταύτην κρατεῖν τὴν ἀσχηµοσύνην, τοῦτ' ἔστι τὸ πολλῶν θρήνων ἄξιον.   Ὁ Θεός σε µύρῳ ἐτίµησε πνευµατικῷ, καὶ σὺ βορβόρῳ µολύνεις τὸ παιδίον; ὁ Θεός σε ἐτίµησε, σὺ δὲ σαυτὸν ἀτιµάζεις;   καὶ δέον τὸν σταυρὸν ἐπιγράφειν τῷ µετώπῳ, τὴν ἀσφάλειαν ἄµαχον παρέχοντα· σὺ δὲ ταῦτα ἀφεὶς, ἐπὶ τὴν σατανικὴν ἄνοιαν καταπίπτεις; […]   Εἰ δὲ ὁ κατακαλυπτόµενος καταισχύνει τὴν κεφαλὴν αὐτοῦ, ὁ βορβόρῳ χρίων, πῶς οὐχὶ καὶ βδελυκτὸν ποιεῖ τὸ παιδίον; πῶς γὰρ αὐτὸ προσάγει ταῖς χερσὶ τοῦ ἱερέως, εἰπέ µοι;     πῶς ἀξιοῖς ἐπὶ τοῦ µετώπου σφραγῖδα ἐπιτεθῆναι παρὰ τῆς τοῦ πρεσβυτέρου χειρὸς, ἔνθα τὸν βόρβορον ἐπέχρισας;   Μὴ ταῦτα, µὴ, ἀδελφοὶ, ἀλλ' ἐκ πρώτης ἡλικίας πνευµατικοῖς αὐτὰ περιφράττετε ὅπλοις, καὶ τῇ χειρὶ παιδεύετε σφραγίζειν τὸ µέτωπον· καὶ πρὶν ἢ δυνηθῆναι τῇ χειρὶ τοῦτο ποιεῖν, αὐτοὶ ἐντυποῦτε αὐτοῖς τὸν σταυρόν.    (Коментар на прву посланицу Корнићанима, Омилија   12, § 7, PG 61, col. 106.)

Дадиље и младе хранитељке стављају иловачу у каду, и потом узимају то  прстом и стављју знак на челу детета, и ако неко пита чему служи иловача и зашто блато? Одговор је, то штити од злог ока, љубоморе и зависти.   Ха! Сила иловаче, моћ блата! Какву силу и моћ имају? Да ли то одговни легионе ђавола?     Ништа зачуђујуће да се ово чини код Јелина, али да таква непреистојност преовладава међу поштоваоцима/ поклоницима  Крста, међу онима што имају удио у светим тајнама и који исповедају високу фолософију, ово је достојно сваког сажаљевањa.     Бог те је почаствовао са духовним помазањем, а да ли ти прљаш своје дете блатом? Бог те је почаствовао, а да ли ти бесчастиш себе?   Крсте је оно што треба да се нацрта на челу детета - који даје непобедиву заштиту, а ти одбацујући ово падаш у сотонску лудост.   Ако се човек бесчасти кад покрива главу, онда онога ко маже своје дете иловачом - не чини ли га то још више одвратним? Кажи ми, како онда тај може донети то (дете) у руке свештеника.   Како можеш тражити да рукама презвитера на то чело буде стављен печат – где си ти мазао иловачу/блато.    Не, моја браћо, не чините ово, него од наранијег узраста закрилите их (своју децу) са духовним оружјем, и научите их да прекрсте своје чело руком, и још пре него што то могу урадити сами својом руком, ви начините крст њима.

 

Толико за сад...наставиће се...

Поздрав за све људе добре воље!

P.S. / Nb

грчки и латински текст има грешака – акценти, зарези итд.... скениране књиге из који сам преузо текст су лошег квалитета, тако да је тешко урадити 100%  тачно OCR.... даље још један битан детаљ: грички и латински не познајем тако добро да бих могао директно да преводим већ сам упоређивао разне преводе на француском, енглеском и немачком језику....и потом писао српски превод наравно у исто време пратећи грчки или латински оригинални текст.... овде сигурно има људи који одлично знају грчки и латински, ако има неко нека исправи моје грешке...