Смелост љубави: недогледно добро

[Поуке.орг - инфо]

 

„Из жеље да нам се у свему уподоби, оваплоћени Христос, не само да је прошао кроз сва узрастања, већ је поднео и све облике телесног мучења, све до осећаја богоостављености, највишег облика страдања човечије душе. Спаситељев повик на крсту представља врхунац Његовог страдања на Голготи“. (Митрополит Иларион Алфејев)

 

 

Химнографија празника Вазнесења Господњег има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким деловима уочавају се моменти туге. Та туга је жалост Светих апостола који су невесели због узласка Спаситеља на небо. Господ одлази у дом Оца свога и показује и нама наш пут ради чега смо створени. Сви ми, касније или пре, одлазимо у дом Оца нашега, Царство небеско које је припремљено човечанству пре постања света. Овај празник такође означава и завршетак Христове мисије на земљи, али и улазак у период ишчекивања Другог доласка којим ће бити завршен циклус постојања човека на земљи.

 

Овај празник се молитвено обележава у свим храмовима широм православног света, а са посебном пажњом прославља се у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и храмовна слава Вазнесењског храма. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је

већ постала благословена и лепа традиција.

 

Обележавање славе Београда започело је 1403. године када је деспот српски Стефан Лазаревић дао Београду статус своје престонице, утврдио грб, барјак и Спасовдан, као славу града. Постојећу форму славског обреда уобличио је Митрополит Михаило 1862. године, и на његов предлог упућен кнезу Михаилу Обреновићу подигнута је Вазнесењска црква која је прве три године свога постојања (1863–1866) била намењена потребама војске (војна црква), да би затим одлуком Митрополита Михаила, постала парохијски храм.

 

У Службеном гласнику Српске Православне Цркве, број 6. од 1. јуна 1947. године, пронашао сам неколико занимљивих података, а у вези са последњом литијом која је одржана у Београду 1947. год. Наиме, летописац слови да је на Спасовдан те године, одржана традиционална литија у Београду. Његова Светост Патријарх српски Гаврило у сталном свом настојању да задовољи верске потребе својих верних синова и кћери, највише је настојавао да се одржи Спасовданска литија. И у своме настојању је успео. Сам дан, освануо је помало тмуран. Око 10 часова, а када је литија требала да пође, небо се разведрило и обасјало је сунце. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ браничевски Венијамин уз саслуживање више свештеника. Његова Светост Патријарх Гаврило са епископима који су узели учешћа у литији, стигао је за време Свете Литургије. У Вазнесењској цркви било је небројено много народа. Нешто после 10 часова огласила су се звона цркве. На улазу у храм појавио се крст и два барјака, а за њима свештенство и Патријарх српски Гаврило у пуном одјејанију, заједно са Митрополитом скопским Јосифом, Митрополитом загребачким Дамаскином, Епископом тимочким Емилијаном, Епископом нишким Јованом, Епископом браничевским Венијамином и Епископом рашко-призренским Владимиром. Прво је обављен опход око цркве, а затим се пред црквом формирала литија. Српски Патријарх ишао је под „небом“, испред њега корачали су архијереји, а испред њих ишло је многобројно београдско свештенство, ђаци са чирацима, рипидама и црквеним барјацима, а на челу колоне била је литија. Литија је кренула улицом Милоша Великог, па је ишла улицом Народног фронта (Краљице Наталије). На раскршћу Зеленог венца стало се с литијом и ту је Патријарх прочитао Јеванђеље. Потом се пошло Бранковом улицом, скренуло се у Поп Лукину и Богојављенском улицом се стигло до Саборне цркве. Патријарх и архијереји, заједно са свештенством, ушли су у Саборну цркву где се литија и завршила.

 

По завршеној литији христољубиви и благочастиви народ српски разишао се у миру и достојанствено, озарен пламом молитве и побожног осећања. У летопису Вазнесењске цркве стоји записано да је литија била каменована од стране агилних скојеваца.

 

Од 1947. године, од када је литија била забрањена славу града Београда обележавала је Вазнесењска црква, молитвено-литургијски са литијом у порти, тј. око цркве. У Православљу од 1–15. јули 1993. године стоји записано – Организациони одбор заједно са свештенством храма затражио је пријем код Његове Светости Патријарха Павла, са молбом да подари благослов за прославу Спасовдана. Патријарх Павле нам је дао благослов и замолио нас је да водимо рачуна да све буде у најбољем реду припремљено и да са великом побожношћу спроведемо прославу Спасовдана, записали су Живота Каралазић и Братислав Ђуровић. Убрзо после пријема, Организациони одбор састао се са челницима градске управе. У договору је било истакнуто да је најзначајније то што ће после 46 година нашим Београдом поново проћи литија на Спасовдан. Свету Архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Павле уз саслужење Епископа нишког Иринеја, рашко-призренског Артемија и западноевропског Дамаскина.

 

Након Свете Архијерејске Литургије пресечени су славски колачи Храма Вазнесења Господњег и Градске скупштине. У чину благосиљања колача учествовали су: Њено височанство принцеза Катарина, Његово височанство принц Томислав, домаћин градске славе Бора Цвејић, секретар за урбанизам Градске скупштине као и председници скупштина општина Врачар: Драган Маршићанин; Савски Венац: Никола Адашевић и Стари Град: Јован Кажић. После Свете Архијерејске Литургије формирана је поворка испред цркве која је прошла следећим улицама Београда: Адмирала Гепрата, Кнеза Милоша према Српских владара (Краља Милана) до Теразијске чесме где је било прво стајање и читање молитве, за-тим Кнез Михајловом скретањем улево у улицу Краља Петра I до Саборне цркве, где је литија по други пут стала и где је читано Јеванђеље. После друге молитве настављено је кретање литије улицама Кнеза Симе Марковића (Богојављенска), Поп Лукином, Топличиним венцем, улицом Царице Милице, Бранковом поред Зеленог венца, Народног фронта (Краљице Наталије), скретањем у Добрињску да би се дошло на полазну тачку, у улицу Адмирала Гепра-

та, чиме се затворио круг кретања литије. Последњи чин литије је био помен свим палим Београђанима за слободу и част Београда. Помен је одржан испред Крста у порти Храма Вазнесења Господњег и служио га је Његова Светост Патријарх српски Павле. Пролазак литије пратио је велики број грађана који су са сузама у очима пропратили овај радосни догађај и били одушевљени обнављањем традиције и повратком београдске топлине и побожности, духовности и враћања мајци Цркви.

 

Из горе наведеног уочавамо смелост љубави и снагу вере наших предака коју данас након толико година по делима (пре)познајемо. Једино ћемо и ми, а по њиховом узору, непосустале љубављу према Христу и према ближњима, доказати да смо спремни да за Господа страдамо и да Господа признамо и никада Га се не одрекнемо.

 

Протођакон др Дамјан С. Божић

 

*Уреднички уводник за 1276. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 15. Мај 2020. Лета Господњег.


Извор: Православље

View full Странице

[непросвећени]

Једном негде прочитах, сада већ и не памтим где, да је модерни Београд, онај који се простирао на ушћу и Калемегдану, прво био посвећен Мајци Божијој, тј. да је слава града било Успење Пресвете Богородице. Спасовдан је, према овим информацијама, каснијег датума, из турског вакта. Зна ли неко нешто о овоме?