Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Тамо далеко

[Поуке.орг - инфо]

 

Српско војничко гробље у Солуну – Зејтинлик, посљедњих сто година чувају потомци српске породице Михајловић из Грбља.

 

 

Ђед Саво, отац Ђуро и син Ђорђе. Саво је солунски ратник, који је сабрао кости својих сабораца на једно мјесто и чувао их до своје смрти. Његову свештену дужност наставили су син и унук. О унуку Ђорђу је снимљен филм ”Посљедњи чувар”, а држава Србија му је додијелила орден за његове нарочите заслуге. А откуда то да Грбљанин чува српско гробље?

 

Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Њихова имена нам дају одговор на питање – зашто Грбљанин чува српско гробље? Кад прочитамо та имена и поријекло српских војника тамо сахрањених, биће нам јасно да су Михајловићи само једна од бројних породица из данашње Црне Горе, чији су чланови, добровољно и храбро, своје животе оставили на Солунском фронту. Да није Грбљанин чувар тога мјеста, био би Паштровић, а да није он – био би Васојевић, или Пивљанин, или неко из Старе Црне Горе. Јер – сви су били тамо.

 

Вујановићи, Ракочевићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Пејовићи, Вранеши, Мустури, Булатовићи, Мартиновићи… и да не набрајам. Има их још. Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића… То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Карађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним идентитетом Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора.

 

Неки од њих су погинули на том чувеном ратишту, а неки који су живи стигли у Црну Гору, као побједници и ослободиоци, они гину данас, послије своје смрти, од неопрезних ријечи и мучних подјела савремених Црногораца. Ипак, њихови гробови говоре више и снажније од наших дилема, а снага тих гробова трајаће дуже од актуелних црногорских лутања.

 

Зато, када данас неко расправља о томе која је то војска ушла у Црну Гору 1918 – тај мора да скине са очију мрену међудинастичког сукоба Србије и Црне Горе, који је био прљав и беспоштедан са обје стране, – и да погледа дубље и даље од тога. Ако то учини, без политичких и идеолошких предрасуда, видјеће да је војска са Солунског фронта – наша војска! Исто као и она која је носила црногорски барјак. Обје су војске наших предака који су на балканско поприште Великога рата стизали са свих страна. Другим ријечима, – нијесу се преци данашњих грађана Црне Горе у Првом свјетском рату борили само под круном Петровића, него једнако занесено и родољубиво и под круном Карађорђевића. Доживљавали су да су оба властодршца, како онај на Цетињу тако и онај у Београду, тек ”два стара српска краља” (како је усхићено писао сами краљ Никола, за себе и свога зета – уочи самог рата). То што су поменути старци један другоме политички радили о глави и сплеткарили, у метежу борбе за власт у будућој великој држави – е па то не смије да помути племените емоције наших предака, који су, поред осталих својих подвига, побиједили на Солунском фронту, а потом побједоносно ушли не само у Србију и Црну Гору, већ су стигли и до Далмације и Словеније, у складу са, тада важећим, евро-атлантским интеграцијама.

 

Становници ове државе можда не показују у сваком моменту демократски капацитет и грађанску просвећеност – али не би се смјело сумњати у то да знају ко су им били ђедови и прађедови, ком идентитету су припадали и на ком су ратишту, из којих идеала, положили сопствене животе. Ови подаци о прецима, код нас у Црној Гори, памте се, не као административне чињенице, него као емоције. Зато, треба добро размислити прије него што се потомцима црногорских Солунаца каже да су очеви њихових отаца – били окупатори, на сопственој земљи!

 

Како могу Срби бити окупатори у Боки, када сами краљ Никола, приликом сјајне црногорске побједе над аустро-угарском војском, у првим данима рата – подизање барјака своје краљевине на зидине Будве, 4. августа 1914. године (!!!) чашћава ријечима: ”Захвалности Творцу, који ми досуди да дочекам остварење сна Моје младости: ове велике дане српског ослобођења”! Старцу, црногорском краљу, испунио се младалачки сан: српска слобода!

 

Па сад, Николина војска, која се бори за српску слободу и која је постројавана на Обилића пољани, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није окупаторска, а она са Солуна, препуна родољуба из Катунске нахије, Боке и Паштровића, та је војска окупирала Будву!

 

 

Аутор је ректор Цетињске богословије

 

 

Извор: Српска Православна Црква

 

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Тамо далеко | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]

SPC.RS

View full Странице