Stepinac dobio spomenik u Jerusalimu

[Поет]

Лијепи бре, звекни једнo пивце и опусти се малко.

 

[Vladan :::.]

пре 4 минута, kopitar рече

Kako da znaš dali si u crkvi?

Рекао ми Барт он то зна најбоље  

пре 4 минута, kopitar рече

Da li si u Kristu to možeš u DS osjetiti i ti i drugi.

Нећемо ваљда сада да одемо и у Пентикосталце? Дај полако.

Ти мислиш да си у Цркви, ја мислим да сам у Цркви. Све ок док се не побијемо око тога  

 

[Поет]

Хахах, а ти па Влајче ништа не кужиш , што ти бураз објашњава. Напни се мало, начуљи уши.

[kopitar]

пре 5 минута, Vladan :::. рече

Рекао ми Барт он то зна најбоље  

Нећемо ваљда сада да одемо и у Пентикосталце? Дај полако.

Ти мислиш да си у Цркви, ја мислим да сам у Цркви. Све ок док се не побијемо око тога  

 

Nema šta da misliš ti treba da budeš...slušaj malo Caneta iz PB.

 

 

[Vladan :::.]

пре 1 минут, kopitar рече

Nema šta da misliš ti treba da budeš...

Па наравно да јесам. Откуд ти идеја да нисам??
 

[kopitar]

пре 2 минута, Vladan :::. рече

Па наравно да јесам. Откуд ти идеја да нисам??
 

Pa ti trebaš znati dali jesi ili nisi.

Ja znam da sam u Kristu pa je logično da sam i u crkvi.

Ti znaš da si u crkvi ali ti je nejasno da li si u Kristu, sumnjaš, možda,mislim itd. ali si zato za crkvu siguran.

[Vladan :::.]

пре 4 минута, kopitar рече

Ti znaš da si u crkvi ali ti je nejasno da li si u Kristu, sumnjaš, možda,mislim itd.

  

[kopitar]

пре 4 минута, Vladan :::. рече

  

God Bless You

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 2 часа, kopitar рече

Hadži burekđžijino

То је та љубав о којој сам ти говорио. Из Христа па воли читав свет, а нас погази, погледај мало и из економије на Христа, кроз нас, сигурније је, јер може бити да су умислио.

пре 2 часа, Ćiriličar рече

Чије ово учење?

 

Сабрао сам два и два, рецимо Јована Претече и Григорија Паламе, по коме би приблажавање Царства било просијавање енергија, а отпадање од благодати посљедица грјеха.

Па би се и Правда нашла у низу начела-имена-почетака-благодати-љубави и њено испуњење би се разумјевало као просветљење, а не као казна. Тако да је правда разумјевана као безпочетна и бескрајна, а морал као упуство за задобијање благодати, што је једно те исто.

Да ли видиш неки проблем у томе?

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 3 часа, Ćiriličar рече

Чије ово учење?

 

Сад видим да сте болдовали други дио, не знам, чини ми се тако, да се приликом покајања прелази исти пут као кад се грјеши само у другом смјеру, исповједамо баш оне грјехове које смо учинили, а у контексту расправе, мислим да треба опрост тражити и од жртве и од Бога, ако се жртва узјогуни онда само од Бога. И не вјерујем у катарзу Хрватскога народа у путем канонизације Степинца. Мислим да је и њихов и наш пут св Вукашин, и да другог нема, и да нема заобилажења, као што Анштајна не можете забићи у физици.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

И још ћу нешто рећи Римска Црква је империја,  иза овог споменика стоји машинерија и вајар је добар, Степинца је радио и Мештровић, можда најбољи вајар икад, Његоша није хтијео да ради него  га је "одрадио" направио модел од глине и дао помоћнику.

Црквицу светога Вукашина сам озидао сам ни од чега као студент, никад прије тога нисам ни копао а камоли зидао, па ми је сами Бог помогао и свему ме научио, Срби.- добро сам жив остао - нико није хтјео камен да ми извуће ни за какве паре, него Шабан син  Мурата кога су спочетка 92 одвели "срби" уз рјеку и убили недужна, па Шабан по том основу добио тракторић - он ми је извуко камен, и триста чуда, У народу сам презрен и кроз цркву гоњен, и овде сам на "одбравању"

Е то је разлика, коју не бих да конвертујем!

[Богољуб 1]

Да се мало нашалим.

Имам ту несрећу у срећи да видим када се догађају неке грешке у комуникацији између римокоатолика и православних (и обрнуто), пристраности, неких тенденциозних тумачења некада и сл. Догађа се и да се нешто превиди, ненамерно, из незнања, а да једни или други то читају као злонамерно итд. Видео сам да има неспоразума и код језика, терминологије, схватања, кривих тумачења неких појмова. Каже се нешто и у афекту, па се расправа настави у том тону, да се доживљавају ствари апсолутно црно и бело, лепљења етикета и сл. Кад се томе још дода етнофилетизам (што је у мом схватању различито од родољубља), када то гледам, да извинете, насекирам се ко будала, каква ће чија бити рекације, ко ће бити чиме повређен и сл. (и с обзиром на људска страдања и свакодневне напетости).

Ево још дигресија у расправи... Овако сам опитно доживео ствари. У римокатоличанству ми није била баш јасна разлика између душевнога и духовнога. Затим, приметио сам да је нпр. учење о страстима и врлинама, утицајима поднебесних духова на човека, врло прецизно у православљу. Да су ствари, тј. узрочно-последичне везе математичком прецизношћу описане, док се у римокатоличком свету и схватању удаљило од тога, а нпр. савремена психологија је постала ослонац и онде где не може да дохвати и схвати оне узроке, који су православној аскетици као неко опште знање.

Након раскола све више удаљавање од наука Светих Отаца, фрагментисање и надомештање елементима из различитих научних дисциплина. Две различите антропологије. Превише је ослањања на људски ум на Западу, интелектуализам, отишло се превише антропоцентрично. А видљиво је и у разликама у литургијској структури (посебно након II. ватиканског концила).

Ако говоримо о уму, срцу, енергијама, или о очишћењу, просветљењу, обожењу, о томе можемо да говоримо у православљу јасно.

Оно што се у римокатоличанству наслућује донекле кроз различите видове духовности и дође се до неке мере, у православном, посебно монашком начину живота, јасније се говори. Нпр. стражење над умом мислима и помислима.

О различитим облицима прелести може да се чита у православној аскетици и богато је о томе знање, док се у римокатоличанству такве појаве не препознају јасно ни у правој мери и не именују се јасно (посебно је то некако уочљиво у неким новим харизматским покретима), јер доста се ослања на интуицију, уместо на проверени опит Светих Отаца. Премало се проверава и није тако разрађен "критички апарат".

Пратио сам нека кретања у микрокозмосу и уочио паралеле у макрокозмосу. Један православни старац је сажето појаснио како долази до проблема: ја – раскалашеност воље - раскалашеност тела итд.

Како је било с падом? Прихватање лажне мисли од лукавога због ослањања на его – прихватање кривог уверења, тј. веровања – кршење прве заповести, оне о посту итд.

Кроз то сам доживео и раскол и последице након тога (угрубо): одлучили смо - изменити Веровање – додатно ублажити аскетску дисциплину итд.

(Додуше, можда је аскетска дисциплина већ и била слабија, па је и то придонело јачању елемента људске воље.)

Као да се кренуло у теологији мењати оригинални нацрт Нојеве арке, уз додавање све више и све комплициранијe додатне опреме, која би требали оправдати интервенцију на оригиналном нацрту. Kао да опремање постаје важније од Арке.

Има и некога самоспашавања више, другачијега схватања покајања кроз задовољштину, покору итд.

Не размишљам на начин: ово је супер зато што оно није. Ово ваља, оно ништа не ваља и сл. Има у римокатоличанству пуно доброга и позитивнога, али се превише удаљило од Извора па уместо да се приближава православљу, и врати заједничким коренима, иде се све више у протестантизовање, либерализовање литургије итд.

Jедноставно дође човек, с помоћу Божјом, до неких закључака опитно. Метафорички, као да сам погледао небо кроз јачи телескоп, чуо песму на већој квалитети звука, почео гледати на екрану с јачом резолуцијом... Или да сам јасније почео уочавати властите недостатке, страсти, итд.

Лични опит био је да сам кроз римикатоличанство имао сужено видно поље и мањи обим фреквенција које препознајем, имао више шумова у хватању сигнала. То све не значи ни да сам ја бољи, савеснији или врлински напредовао више од било кога другогa. Али сам видео да је у православљу бољa опремљеност за нутарњу борбу, више потенцијала да побеђујем себе, а волим и поштујем другога човека, и доживео лични сусрет с Христом итд.

Некако у складу с оним тумачењем Светих Отаца да се на Тавору догодила промена очију ученика. А тај пут на Тавор, тј. опит на Тавору био је православље.

Још нешто што се спонтано догађало. Био сам уверен да је римокатолицизам матична лука, али волео сам и православље. То ми је био сасвим нормалан став. Прије сам молио за јединство с првенством римикатоличкога епископа и прихватање тога наука. Касније је долазило и код мене до мисли о једнакости, као теорија два плућна крила (премда мислим да се у римокатоличанству, у теологији и ту подразумевао концепт првенства папе и наука у складу с Филиокве итд.).

С бољим упознавањем православља дошло једноставно до мисли да требам молити за јединство онако како Бог хоће. Kао да сам спустио дио некога терета који сам носио и дошло је разумевање да је православље заправо та матична лука. Да је Исток... извор – "исток". Сећам се и када сам нпр. почео молити Веровање без Филиокве итд.

Укупан пут, као пешачење око света. Обиђеш целу земаљску куглу, и када уђеш у кућу, сам знаш да си код куће, а теолошке расправе о томе јеси ли, нису имале ту снагу као опит.

Што се тиче решавања проблема, мислим да молитве новомученика имају снагу и улогу коју ми не препознајемо сада, али време ће показати да ће бити све више православних међу римокатолицима. Мислим да ће до јединства с римокатолицима доћи у крилу Православне Цркве, тј. освешћивања да је у православљу пунина Истине и да ће се теолошки проблеми и питања с временом решавати у том смеру. И да је то заправо логичан след догађаја – повратак коренима и оригиналном нацрту. Нису то никакве зилотске речи, него на темељу јеванђељских сведочанстава о хришћанству и личнога опита снаге Божје благодати на местима страдања, у Светој Литургији итд.

Извините на овом, али некако мислим да не грешим што сам о понечему написао. И не чиним то да било кога провоцирам или да некога омаловажавам и сл.

За онај текст о православљу, криви сам линк ставио. Овај није на руском:

ШТА ПРЕДСТАВЉА ПРЕПРЕКУ ДА ПОСТАНЕМО ПРАВОСЛАВНИ

[Bokisd]

bratko Bogoljubce Jedan (1)    .... stvarno si 'razbio' sa ovom porukom, fino i lepo si objasnio neko svoje licno iskustvo prelaska u pravoslavlje i pravo da ti kazem, citam godina rimokatolicku dogmatsku i duhovnu  litelaturu i vremenom sam polako izgradjivao neko svoje misljenje o rimokatolicima i veruj mi da sam dosao do toga, da je to neko moje razmisljenje o rimokatolicima skoro slicno ovome kako si opisao gore u svojoj poruci,..... tako da mi ovo tvoje svedocenje iz prve ruke mnogo znaci jer jos uvek nemam 100% izgradjen stav u odnosu na RC kao duhovnoj zajednicu i jos uvek ispitujem i trazim odgovore sta i kako je to kod njih tamo u crkvi.... hvala ti na iskrenosti, meni si malko pomogao....

[Богољуб 1]

Π. С.

Молим Символ вере и молим се само светитељима које је Православна Црква прогласила светима (то је ваљда јасно). Не знам да ли ћу доживети и када ће то бити да број правосланих верника порасте на Западу.

Мислим да форсирање са Степинцем није добар пут.

У том смислу и распрaвама је ли Црква једна већ сада. Ако je једна већ сада, онда римикатолицима Хрватима или римокатолицима уопште не би требало бити ништа спорно ни контраверзно да Новомученике јасеновачке сматрају светитељима и да им се моле.

За мене је једна, али Једна Света Саборна и Апостолска - Арка спасења у којој је пунина Истине. Символ вере ми је сасвим добар и без Филиокве. Покајање и епитимија у светлу Васкрсења, православна хришћанска антропологија, Света Литругија, Литургијска заједница... оригинал.

То наравно, мени не гарантује спасење, ако не будем на њему радио... нити мислим да нико нема право на властито мишљење на теме вере и морала. А драго ми је и када се размишља и говори о одговорностима.

Слажем се и да није време сазрело толико да би се могао занемарити дискурс ми - ви, јер да је све нормално, не би било нијекања, страха, напетости, оптерећености итд. Јер тога још увек има.

Толико.

[Благовесник]

1 hour ago, Богољуб 1 рече

За мене је једна, али Једна Света Саборна и Апостолска

Црква је само једна и не може бити две, наравно, а знаш ли и зашто, зашто је  н е м о г у ћ е  да  постоје две или више цркава?

Зато што је један Христос  у којем се и са којим се верни сједињују.