Српске православне епархије у САД (Архиепископија северноамеричка?)

[Родољуб Лазић]

Изгледа да смо сви ми у поприличном незнању шта се организационо-административно десило и дешава са нашом Црквом у Америци, тј. у САД, и то почев од 1998. године.

Наишао сам на Саопштење Председника Црквеног сабора (потписан од стране еп. Лонгина, Иринеја и Максима) од 5. августа 2019. године у којем се објашњавају измене о којима се говори у писму еп. Кирила. 

Цитирам:

"1) Our name has changed from the Serbian Orthodox Church in North and South America to Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America for the following reasons:

a. First and foremost, we updated our name to accurately reflect our geographical reach, and to make it unequivocal, that we are an integral part of the Serbian Orthodox Church-Patriarchate with its See in Belgrade, as we are Dioceses of the Serbian Orthodox Church, and not a separate “Church”;

b. St. Mardarije established our administrative center in Libertyville, Illinois and therefore we are subject to the laws of the United States of America, where the legal, tax, and insurance realms have become more and more hostile to religious entities. Continuing to operate with a name that references North and South America opens the U.S. Dioceses to legal obligations for all of the activities of our Dioceses in Canada, South and Central America. Similarly, the Canadian, South and Central American Dioceses could be held legally responsible for the activities in our U.S. Dioceses;

c. The name Serbian Orthodox Church in the United States of America and Canada ceased to exist in 2007, when it was succeeded by the name Serbian Orthodox Church in North and South America. More importantly, in 1995, the Canadian Diocese enacted its own governing document, called a Statute, required by Canadian law and approved by the Holy Assembly of Bishops. Since then, the Canadian Diocese has only sporadically participated in our Church Assemblies, and has minimally participated in the Central Church Council. Since 1995, the Canadian Diocese has been forbidden by Canadian law to pay its Diocesan assessments to the Central Treasury here in the United States;

d. The Serbian Orthodox Diocese of Buenos Aires and South and Central America is now legally registered in Argentina, pursuant to Argentinian law, and will thereby, be operating under its own Statute.

https://serborth.org/news_190805_1

Остатак текста можете прочитати на горњој адреси, помињу се још неке измене у оквиру Устава Српских православних епархија у САД (СПЕСАД).

Само кратко да прокоментаришем ово:

a. First and foremost, we updated our name to accurately reflect our geographical reach, and to make it unequivocal, that we are an integral part of the Serbian Orthodox Church-Patriarchate with its See in Belgrade, as we are Dioceses of the Serbian Orthodox Church, and not a separate “Church”;

1. Значи, све до сада, док је постојао назив "Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци, то је била нека засебна Црква (separate Church)?

2. Како се нису сетили да мало другачије и боље нагласе припадност Српској Цркви? Па да се назову нпр.  "Епархије Српске Православне Цркве у САД"? У том случају би било много јасније да припадају СПЦ, него ово како се сада зову.

Оно што је занимљиво јесте да одлуке које доноси Црквени сабор мора да одобри СА Сабор СПЦ, (члан 18, тачка 11, алинеја 3 Устава СПЕСАД) )  али се у овом Саопштењу, ако добро разумем, каже да је то све већ одобрено на СА Сабору СПЦ одржаном 2018. године. (This was done in accordance with the May 7/24, 2018, HAB No. 45/MIN.171 decision of the Holy Assembly of Bishops of our Mother Church, the Serbian Orthodox Church, to whom we are and shall forever remain faithful). То пише и у чл. 34. Устава, који доноси и историјат доношења Устава, почев од1998. године, са накнадним изменама. Ако је то тачно (а да ли је, треба видети шта тачно пише у трој одлуци Сабора СПЦ из 2018. године), онда је еп. Кирил закаснио са реакцијом или је необавештен. 

Устав СПЕСАД је овде: 

https://serborth.org/documents

У сваком случају, кад се прочита тај Устав, јасно је да је то практично Устав Архиепископије са три епархије, а та Архиепископија је врло, врло аутономна по свему. Има свој Црквени сабор који се одржава сваке 5. године, а може и ванредно, има Епископски савет, који је пандан СА Синоду, има Централни црквени савет итд...

Једноставно, давно је требало да међу линковима на званичном сајту СПЦ стоји и линк према овој Архиепископији (сајт СПЕСАД је, иначе, потпуно на енглеском(!!!), без опције за српски и без икаквог линка према СПЦ).

Оно што је добро, јесте да све одлуке ове Архиепископије морају бити одобрене од СА Сабора СПЦ, што ће рећи да евентуална одлука (о којој се инсинуира у појединим круговима) о стављању под омофор Истанбулске патријаршије би се завршила рашчињењем (и последично, нажалост - расколом, ако се остане упорно у тој одлуци). С тим што би та одлука морала бити донета на Црквеном сабору, већином гласова, а чланови сабора су, осим тројице епископа још и и свештенство оба реда, чланови Централног црквеног савета и епархијских савета, два делегата црквено-школских општина и епархијских Кола сестара (нису више српске), па је и то отежавајућа околност (ваљда?).