Православна гробља

[Guest]

NJIH NIKO NE TRAŽI NI ŽIVE NI MRTVE

 

Groblje bezimenih

 

 

Autor: B. Nenković | 21.01.2014 - 09:02:00h | Komentara: 0

3

 

 

 

Već 20 dana u kapeli u Kragujevcu leži telo nepoznate starice. Niko je ne traži ni živu ni mrtvu. Još nekoliko dana trajaće potraga za njenim identitetom, a onda će najverovatnije biti sahranjena kao N. N. lice. Jedini koji će se prekrstiti nad njenim grobom i zapaliti joj sveću za pokoj duše biće pogrebnici. Ovozemaljsko putešestvije ova starica okončaće na posebnoj parceli kragujevačkog groblja Bozman, gde se sahranjuju nepoznati i siromašni.

 

Ponekad im radnici zapale sveće: Zoran Stefanović | Foto: B. Nenković

Ako postoji mesto tužnije od groblja, onda su to upravo namenski odvojene parcele za bezimene i one koji nemaju nikog svog. Na Bozman groblju takvih je 440 grobova. Svaki deseti spomenik na ovim parcelama je „nem“ jer na njima ne piše nijedan podatak koji bi otkrio bar nešto o životu pokojnika. Na njima nema svežeg cveća.

- Dugo se traga za identitetom nepoznatih i odustajemo samo kada se iscrpe sve mogućnosti, jer svako zaslužuje bar ime i prezime na grobu. Desetak je grobova za koje ne znamo ko je tu sahranjen. Prošle godine u jednoj šumi kod Batočine pronađeno je telo starice o kojoj se ništa ne zna - priča za „Alo!“ Milun Petković, direktor Gradskog groblja.

Sahrane plaća država: Milun Petković | Foto: B. Nenković

Sahrane nepoznatih pokojnika plaća država, a organizuju radnici Gradskog groblja. Šef službe za sahranjivanje Zoran Stefanović kaže da su u takvim povorkama samo pogrebnici koji na lafetu prevezu sanduk sa posmrtnim ostacima. Dobiju opseg i spomenik od parčeta kamena. Na njima se ugraviraju slova „N. N lice“ i to je otprilike sve.

- Kad preostane sveća od nekog parastosa, naši radnici ponekad ih zapale na grobovima bezimenih nesrećnika kojima je život izrežirao da u večnost odu ne ostavivši nijedan trag iza sebe. Možemo samo da nagađamo ko su bili ti ljudi, kako su živeli i zbog čega su dočekali takvu sudbinu. Pored svakog drugog spomenika kad prođete saznate bar neku priču o pokojniku. A o njima baš ništa. Kao da nisu ni postojali - kaže Stefanović.

Mnogi nisu doživeli ni ime da dobuju | Foto: B. Nenković

Na istoj parceli na Bozman groblju sahranjuju se i oni koji nisu imali nikog svog ili rođaci i porodica nisu želeli o njima da brinu. Na njihovim spomenicima ispisano je tek ime i pezime, godina smrti, a umesto ožalošćene porodice na kamenu se potpisuje neka od državnih institucija. Retki imaju i fotografiju, jedino ako su bili smešteni u ustanovama za zbrinjavanje, poput bolnice za mentalno obolele ili doma starih. Ni njihove grobove niko ne obilazi. Sa sumom od oko 40.000 dinara, koliko država trenutno daje za ove sahrane, pogrebnici izaberu sanduk, pokrov, krst ili drugo znamenje u zavisnosti od toga koje su veroipovesti bili.

 

 

Groblje za bebe

 

 

U neposrednoj blizini parcela za bezimene i siromašne nalazi se i groblje za preminulu novorođenčad. U opsezima za polovinu manjim od običnih pokopane su tek rođene bebe, čija tela roditelji nisu preuzeli iz bolničke kapele. Na malim spomenicima piše prezime i godina smrti. Mnoge nisu doživele ni ime da dobiju. Tamo gde postoji beli krst, znak je da su roditelji uspeli da ih krste.

 

 

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/groblje-bezimenih/43880

[obi-wan]

Stricu podigao crkvu kao spomenik! (VIDEO)

 

http://www.alo.rs/vesti/reportaza-srbija/stricu-podigao-crkvu-kao-spomenik-video/42878

 

...

 

DRAGAN VUKIĆ IZ VREOCA NA NEOBIČAN NAČIN SE ODUŽIO SVOM ROĐAKU

 

Više od 20 godina Dragan Vukić (69) iz Vreoca nije znao tačno mesto na kome mu je sahranjen stric Života, a kad je konačno na Svetoj gori pronašao njegov grob, odlučio je da mu se oduži na jedan posve neobičan način, pa je na groblju u Lazarevcu ispred mermernog spomenika svom voljenom stricu podigao crkvu!

 

Dragan Vukić ispred spomen-crkve

 

 

Kamen temeljac Dragan je doneo s vrha Svete gore. A u vazama se nalazi zemlja sa Zosimovog groba na Svetoj gori i njegovog kućišta u Vreocima

 

Bogomolja od granita koja danas krasi spomenik jeromonaha Zosima, kako je inače u Hilandaru glasilo Životino monaško ime, umanjenja je kopija seoske crkve u kojoj su kršteni vreočki rođaci.

 

 

Projektovanje i izgradnja trajali su skoro dve godine pre nego što je Dragan krajem prošlog novembra stavio ključ u bravu ovog nesvakidašnjeg svetovnog objekta.

 

Monah Zosim

 

- Spoljašni izgled istovetan je originalu, samo je enterijer donekle izmenjen. Pod je popločan poliranim granitnim pločama, a maleni kameni oltar krase dve kopije hilandarskih ikona, Isusa Hrista Pantekratora i Bogorodice Odigitrije. Iznad ulaznih vrata nalazi se kopija freske „Pokrov svete Bogorodice“, kojoj je bogomolja i posvećena.

Crkva nije tu samo radi ukrasa, nego je u funkciji 100 posto - s ponosom objašnjava odani sinovac. Kamen temeljac za crkvu Dragan je doneo s vrha Svete gore, na koji se, kako veli, popeo nekoliko puta. Pored kandila unutra su i četiri male kamene vaze.

Dve služe da se u njima pale sveće, dok se u druge dve nalazi zemlja.

 

 

Zosimovog groba, a u drugoj s njegovog kućišta u Vreocima. Zbog ovih vrednih stvari crkva je pod ključem. “Svakakav svet danas šeta okolo. Ovako, kad je crkva zaključana, računam da nije baš svejedno odvažiti se, pa razvaliti crkvena vrata”, uveren je Vukić.

 

 

Jeromonah Zosim živeo je u manastiru Hilandar punih 60 godina pre nego što se upokojio 1986. godine. Od njegove smrti, pa sve do 2007, niko iz familija Vukić nije posetio monahov grob, ali je Dragan po odlasku u penziju čvrsto rešio da ispravi tu nepravdu. “Prvi put sam s tom namerom posetio Svetu goru 2006, ali sam tek naredne godine pronašao stričev grob. Pokazala su mi ga dva tamošnja kaluđera. Od tada svake godine odlazim na Svetu goru”, kaže idejni tvorac nesvakidašnjeg spomenika.

 

.................................................................................................

Podvig

Dragan od 2006. svake godine odlazi na Svetu goru. “Dosad sam dva puta peške obišao svih 20 svetogorskih manastira i čak četiri puta se popeo na vrh Atosa”, hvali se on. Da je reč o pravom podvigu, najbolje govori podatak da je prilikom svake od tih šetnji morao da pređe preko 150 kilometara. Vrh planine Atos nalazi se na nadmosrkoj visini od 2.033 metra. Danas na Svetoj gori u 20 manastira živi oko 2.300 monaha.

.................................................................................................

U kopiju ugrađena srpska pamet

Kopija vreočke crkve koja krasi Zosimov spomenik urađena je u razmeri 1:25, dužine je 90, širine 40 centimetara i visine metar. Projekat makete uradio je inženjer Živojin Simić, koji se iz hobija bavi 3D modelovanjem. Trebalo mu je dve nedelje da na osnovu fotografija i merenja prenese svaki detalj crkve u poseban softverski program. Bora Matijašević, jedan od vlasnika kamenorezačke radnje, kaže da je izgradnja crkvice bila veliki izazov. Dvojica njegovih radnika na njoj su radila puna četiri meseca. Posao je obavljen bez naplate, u sklopu premeštanja vreočkog groblja.

.................................................................................................

 

[Manolis]

Не знам шта да мислим  :.mislise.

[JESSY]

у последње време се стварно уређују и веома лепо одржавају....бар она на која ја идем - Лешће и Топчидерско гробље....

 

[Arsenija]

Zasto SPC ne izda naredjenje,pa da se zna sta se radi na groblju,odes na sahranu i ...samo sto i sam ne umres od tog prizora...kao kosmar...Argument je,to svi rade,ako neko ne radi,to se ne valja.Treba da se uvede red i to hitno.Neka to bude moj poslednji post...Na groblje se nosi,to to i to.Ostalo je anatema...

[JESSY]

                 

 

 

свети владика Николај: ОРГИЈА НА ГРОБЉУ (одломак)

И мислио сам, да ће се посведневно вршити за упокојене литургије за оне, чије су се душе измешале у другоме свету са душама косовских јунака. Мислио сам, речју, да ће наше владање бар за једну годину дана бити као владање човека на гробљу. Јер гле, ми живимо на гробљу, на најмилијем и најсветијем гробљу. Шумадија је једно гробље. Маћедонија је такође једно гробље. Свежа гробља по Маћедонији то су нови темељи нашем животу. По тим гробљима ми ћемо орати и од њих се хранити. Та гробља биће дуго храна нашем телу и нашем духу. Ко се од нас данас може похвалити српским именом, а да не помене та гробља као оправдање своје хвале?

Мислио сам једно, а гле, збило се друго! Наш Београд пун је лудог и развратног кикота и данас као и пре. Човека подузима језа од кикота на гробљу. Не подузима језа само оне тупе душе, које не знају никад где се налазе.

Место жалости стижу са свих страна Србије извештаји о забавама и маскарадама.

Место поста свак је удвостручио свој апетит и своју прождрљивост.

Место штедње спопала су нас два гадаринска беса: једне тврдичлук, друге раскош.

Отворила се једна глад за животом сад, после рата, но не за највишим и најбољим животом. Они, који су целу једну годину дана носили туђу главу на себи, и носили два срца у грудима, уобразили су сад да имају више уста и више стомака.

И, та болест се шири. Треба је што пре спречити, да се не шири. Треба забранити оргију у овој години на светом гробљу, које се зове Србија. Треба специјално за ову годину прописати шта је врлина, а шта грех.

Врлина је ове године сматрати српску земљу светим гробљем, које испуњава душу тугом и херојством. Грех је сматрати је зверињаком где се живи зверови отимају око фуражи преко још топле крви изгинулих зверова.

Врлина је ове године сејати цвеће по проливеној крви људској. Грех је сејати коров и трње и по води, а камоли по овогодишњој крви људској. Наше мисли, наша осећања и наша дела могу бити семе од цвећа и семе од бунике. Задржимо семе од бунике за друго време и за другу њиву, а ове године сејмо по Србији, по овој крвавој њиви, само семе од цвећа.

Врлина је осетити се више човеком и бити више човечан. Грех је испољавати и сад, у миру, своје ратне инстинкте над немоћним и незаштићеним. Рат вуче често собом беду и порок, као корњача оклоп. Постарајмо се, да овај наш рат ослободимо од тих последица хунских ратова. Објавимо рат злим последицама рата. Очовечимо се и удружимо се данас овде, као што смо били јуче на Куманову.

Врлина је радити и штедети и постити. Грех је у овој години леновати и расипати и прождрљив бити. Радом ћемо исхранити себе, штедњом инвалиде; постом ћемо бити научени и на рад и на штедњу. Не ради и не штеди и не пости онај, ко уображава, да свет треба на њему и с њим да се сврши.

Врлина је за ову нашу склерозну генерацију да једе мање меса, да би многи безлебни имали довољно хлеба. Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

Врлина је за ову нашу реуматичну генерацију да се чува, да њен прозеб костију не пређе и у душу. Грех је највећи имати прозеблу, реуматичну душу. За прозебле кости постоје многе бање, но где су бање за прозебле душе, које се само унутрашњим огњем могу разгрејати?

Врлина је за ову нашу аеропланску и трустовско-индустријску генерацију да, кад погледа звездано небо, призна, да ово није изашло из њених фабрика. Грех је толико се запретати у ситне свакодневне послове и не погледати никад у звезде и не запитати се: У којој ли су од европских фабрика ти сјајни колоси васионски изфабриковани? Но, без шале, браћо, врлина је имати веру оних људи, који су прошле године као метеори летели од победе к победи.

Ја сам гледао те метеоре како се лагано гасе. У Албанији, много конака далеко од својих, они су умирали често без свеће од воска, но увек са једном запаљеном свећом у души, са вером у Бога. Од дана мобилизације до смрти та се свећа у њима није гасила. С њом су отишли и на онај свет. Та светлост их је једино грејала и осветљавала у многим страшним данима и ноћима, када су покисли и гладни чучали у блату, с уздржаним дахом, са згрченим мускулима и хладним гвожђем у руци. У сивом изгужваном оделу, с укаљаним телима, ћутљиви и мирни, они су личили на рђаве статуе од иловаче. Од свега душевнога ништа у њима није било тако будно као вера у Бога.

– Ево нас, Судбо, и чини од нас шта хоћеш!

То је шаптао сваки од њих. То је изражавало и њино лице.

 

http://manastirpodmaine.org/sveti-vladika-nikolaj-orgija-na-groblju-odlomak/

[JESSY]

GROBLJE - mesto gde covek grli nebo nosen vetrovima rasutog vina i jeleja. Strmo je i visoko gore iznad kuca scucureno na ledini iz koje izviru kosti. Da, kod drugih ljudi i naroda na takvim mestima izvire voda i poji zivot u ljudima, a samo kod nas izviru kosti ljudske. Gde god da zagrebes naidjes na njih, i one su zaista pravo pice kojim je opijen ovaj narod. Raspeti vetar na tom mestu kao da sapuce i navodi oca na sina u cudnoj igri gde potomci postaju ocevi svojih predaka; a njih je sve manje, bas kao i potomaka. Nema ko da ih prepozna i zapeva vjecnaja pamjat. Strse u nebo svojom bespomocnoscu pokazujuci da narod potomaka bez predaka nema sta da trazi na svetskoj pozornici spasenja.

 

Tek ponekada oseti se skrgut rasusenih zuba i ucamelih loba-nja zbog vaskrsenja “koje kasni”. Ne, ne ropcu oni protiv Onog Koji Jeste Gospodar postojanja i nestajanja. Ne, oni su se davno susreli sa Njime, vec se bune i traze smenu Njegovih glasonosa u ovom svetu koji, promenivsi Gospodara, zaboravise na svoju sluzbu prema Njemu i njima. Strasna je osveta rasusenih kostiju i zaboravljenih dusa, jer one znaju i svedoce da je tesko preziveti do smrti coveka. Skot i zivotinja umiru brzo i lako, ali ljudi sa likom zveri, a ne ocovecenog Boga, umiru polako i neprekidno, jer su osudjeni po svom izboru na radjanje svoje zverolikosti kroz svu vecnost. Njihove kosti ni zemlja ne prima, vec ih crne, smrdljive i gnjile vraca potomcima ispunjavajuci tako prvu i poslednju zelju njihovu - da postoje u elementu ovog zloupotrebljenog i preusmerenog sveta. Umesto Tvorcu, bivaju vraceni sami sebi i svom idolu, prolaznom; a vetar vremena duva!

 

Trava na tom mestu je zelena, omamljiva, neuhvatljiva i skoro neprijateljski prijatna, bas kao i tajna koju nosi u sebi: da zemlja jesi i u zemlju ces otici! Miris sagorelog parafina u pramenovima stipa oci, bas kao i svaka prevara i laz, a parafin na groblju jeste laz - i to neuspela. Parafinom li pokusavamo prevariti smrt umesto da je voskom teramo? Od voska covek mirise i za saputnika ima istinsku sladost; ko ne veruje, nek’ pita pcele. Od parafina ima garez i crnu bezivotnu naftu, sok smrti i propadljivosti za pratioca. Kakve su nam svece, takva nam je i vera. Vosak stvara ono sto je zivo: pcela, cvet i sl., naftu daje ono propalo i mrtvo, a to sada dobrim delom pokrece ljude u cudnom organizmu koji se zove svet potrosaca.

 

U tom svetu sve potice od smrti i vraca se njoj, ali bez nade. Ni groblja nisu vise mesta nade no deponije isluzenih proizvoda koji ne grle nebo vec stvaraju podlogu za potrebe sve zahuktalije vodenice smrti. Nema vise u blizini grobova izvora, slobodnog i bistrog koji se ne tudji od coveka u grobu, vec nekakva cudna cesma sa slavinom na kojoj se belezi utrosak vode, pa koliko ko potrosi toliko i plati. Imas pare, znaci imas grob, vodu, svestenika, jednom recju - sve! Nemas li, nema ni tebe! Uostalom, i vino je iz fabrike, industrijsko i razvodnjeno raznoraznim hemikalijama. Ni ciste vode nema u njemu, jos jedna prevara i obmana kojom falsifikujemo svoj zivot.

 

Kazu, skupa je smrt, ali se varaju. Smrt nije skupa, jer nema cene; najcesce je vrednija od zivota, jer nju ne mozes falsifikovati i prevariti. Tamo nema nicega sto bi sadasnji covek mogao pozeleti i sto bi ga cinilo srecnim.Tamo kada se prodje kroz nju vise cipele ne zuljaju kao na prethodnom usponu. Ne, tamo nema mira. Tamo za njih (savremene) nema nista te otuda i placu toliko ili mozda misle da ce im suze doneti malo veci deo u nasledstvu. Cudni su - placu, a zbijaju sale na sve i svasta. Najvise je neumesnih viceva kao da su nekrofili, kao da ih smrt polno uzbudjuje. Da to nije mozda ostatak, iako iskrivljen, onog iskonskog traganja za zivotom!? Cudo, najvise galame zene, da se one ne plase vise smrti od nas muskaraca? Ako je to tako, onda je to sigurno u vezi njihove prirodne funkcije da radjaju. Mada je i ta njihova funkcija da radjaju koliko prirodna toliko i neprirodna, jer one ne radjaju prirodu vec i nesto “neprirodno”, sto vrlo retko kada zazivi, ali se ipak desi ponekad, a to je covek po meri Bogocoveka.

 

Taj i takav covek se ne plasi ove i ovakve smrti i ne gadi se kostiju okupanih u izvorskoj vodi, vec se plasi zivota na parafinu i muci se tugom za isluzenim proizvodima u formi ljudskog tela. Umreti, biti mrtav za taj i takav svet, jeste zivot i najveca neprirodnost koju niko od parafinskih lutaka ne moze da shvati.

 

Uh, al’ pece ovo sunce kad mu vreme nije, ne znam samo sta vise topi, zapaljeni parafin ili one koji ga drze. Nadam se da cu uskoro ukrasti malo vremena od sebe i doci da se izrazgovaram sa ovom tisinom i ovim dosadnim vetrom koji neprestano nesto sapuce. Izgleda da to nije nikakav OM ili nesto vec vidjeno, vec nesto sto tece i traje jasno usmereno ka cilju koji se nazire u sumaglici razbijenog kamena ispod nasih nogu, koje po zvezdama gaze. A cilj jeste Hristos, Koji svojim Vaskrsenjem nase grobove jedini moze da pretvori u kolevke vecnog zivota.

 

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=12