По(р)уке патријарха Павла из необјављене књиге Владете Јеротића

[александар живаљев]

 

Патријарх српски Павле (1914-2009) остаће запамћен у српском народу, како у оном православном, тако и у мање православном, па и неправославном српском народу, по својој дубокој хришћанској духовности којом је зрачио целог свог дугог живота.

Стара изрека остала од хришћанских Светих отаца – „Благо теби ако ти ум у срцу почива“ – као да се у потпуности остварила у личности и животу Гојка Стојчевића, блаженопочившег патријарха српског Павла (рођеног у селу Кућанци у Славонији). Природно интелигентан, високообразован (не само теолошки образован), патријарх Павле је водио узоран монашки живот (замонашио се 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештење) до своје кончине у дубокој старости 2009. године. Строг према другима, али најпре према себи, није претеривао ни у чему, излазио је свима у сусрет мудрим саветима протканим искричавом духовитошћу, која је пленила све са којим је долазио у ближи додир. Пошто сам има Божју милост и срећу да сам релативно рано у своме животу ближе упознао и посећивао тадашњег призренског владику Павла, а онда касније и патријарха Павла у Београду, усуђујем се да понешто прозборим о неким патријарховим мислима и саветима до којих сам дошао, било у току разговора с њиме, било из бројних, објављених књига о патријарховом животу (нарочито су ми биле драгоцене књиге његове унуке Снежане Милковић, његовог блиског пријатеља и ученика, архимандрита Јована Радосављевића и, посебно, записи крушевачког владике Давида). (…) Читајмо зато поново патријархов „оригинал“ па покушајмо и сами да га „тумачимо“.

 

„Када Бог некоме дадне да учини могуће, а он тражи немогуће, па почне да тежи за немогућим, престаће да се интересује за могуће. Тако он поново долази у неприлику да немогуће претпостави могућем.”

Шта је уопште у човековом животу – могуће, а шта немогуће? За Бога, каже се, ништа није немогуће, а за човека? Хришћанска светоотачка литература кроз векове потврђивала је безброј пута да и за човека који непоколебљиво верује у Бога, такође (као и за Бога?) ништа није немогуће. Да ли је оваква дубока и трајна вера у Бога једини услов да и човек постигне нешто што зовемо „немогуће”? Али, поновимо питање: шта је уопште „могуће”, а шта „немогуће”? Вишевековни развој науке (отуд проширени појмови материје и енергије-биоенергије) и у њој психологије довели су човека да посумња у границе могућег и немогућег. Досадашња остваривања у човековој практичној делатности, захваљујући открићима науке (нарочито физике, молекуларне биологије, али и психологије – трансперсонална психологија, основана у Калифорнији 1972. године), превазишла су и најсмелија очекивања, подједнако верујућих и неверујућих људи. Већ одавно – немогуће је постало могуће!

Наш патријарх, изврстан и проницљив психолог (из разговора с њиме знам колико га је занимала психологија, нарочито тзв. дубинска психологија), када је говорио о могућем и немогућем у људском животу, мислио је и на нешто друго: на незајажљиве човекове амбиције које у тежњи „за немогућим“ превазилазе сопствене снаге и способности, завршавајући често у неком животном ћорсокаку или депресији. Латинска реч амбиција значи: стремљење чему па, ако је сагледавамо као духовну појаву, она онда није ништа друго него природна (Јунг би чак рекао нагонска) тежња ка Богу; односно ка потпуности и/или савршенству.

Пошто човек (да ли сваки човек?) неминовно у току живота изопачи оно што му је дато и задато („лик и обличје Божије“ – обличје као задатост сталног усавршавања), он онда – због гордости као последице често неподношљивог осећања слабости-инфериорности – од могућег што му је дато да у току живота постепено развија (незаборавна прича у Јеванђељу о различитим даровима), човек ускаче, прескаче у – немогуће.

И тако, како нас са правом уверава патријарх Павле – човек занемарује да развије оно што је било могуће. Како да човек схвати и доживи да му је Бог подарио могућност да од могућег учини немогуће, али да он овај подвиг не може да оствари без Бога. У супротном, разједајућа инфериорност принудно ће га терати ка немогућем (разбољевајући га тако на разне начине), остављајући га целог живота незадовољним.

Човек носи дубоко у себи скривеног и Христа (распетог и васкрслог) и Луцифера – не заборавимо да је он требало да буде лучоноша, дакле, доносилац светлости. Како их помирити? И на ово тешко питање, наш врли Павле има одговор: „Однос разума и осећања је наш основни и најважнији однос. Само нас обоје чини трезвеним, савесним, топлим човеком. А само са једним ми смо или неумољиви критичари или усијане и искључиве судије.” Исус Христос нас стално подсећа на неизбежност смрти. Како је избећи? Сталним подвигом мирења разума и осећања, могућег и немогућег, Луцифера и Христа.

Деда-Попа и унука

У односу патријарховом према његовој унуци Снежани било је много скривене нежности, љубави и заштите. У раније овде поменутој књизи Снежане Милковић о њеном деди било је неколико драгоцених савета упућених њој од којих сам изабрао само три да бих о њима још нешто додао из своје психотерапеутске праксе и животног искуства. Видећи је једном да се много секира, отац Павле, њен деда, упутио је унуци следеће речи: „Немој толико да се секираш, сирће гризе своју флашу. Оболећеш! Превелика брига исто је што и небрига” (подвукао В. Ј.).

Равно пре три хиљаде година остала су забележене у кинеској медицини ова искуством проверена истина: туга и брига стварају болести! Човек не може ни данас, у 21. веку, да се не диви безброј пута у прошлости провереној чињеници да је већина наших болести – психосоматског порекла. Остаје данашњем лекару (нарочито психијатру, психологу, психотерапеуту) да се зачуди како је могуће да неке, збиља сталне истине о човеку – не само из области медицине већ и из других наука, али онда нарочито из области религије и моралистике (као, на пример, она позната мудра реч: „Не чини другима оно што не желиш…“) – падају у заборав, да би се после много стотина година откривале као нове.

„Туга и брига стварају болести” – како ова истина делује убедљиво и на већину данашњих људи у свету (да ли делује убедљивије, истинитије у народима Истока код којих претпостављамо да се религиозна вера боље сачувала?), независно од занимања људи. Прости, а бистри људи, подједнако ће тачно схватити истину о доласку било које озбиљније, хроничне болести у телу и/или души човека (мада се са правом говори о јединственом деловању тела и душе, физичког и психичког), као и неки савремени лекар који је стекао богато искуство после више година лечења најразноврснијих болести код својих пацијената. Разуме се да туга и брига стварају болести најчешће – када дуго трају; јер, ко од људи не зна за повремену и јаче проживљену тугу из многих разлога, или ко никада није био суочен са бригом (синоними су: неспокојство, забринутост, главобоља, мука), али и са бригом као егзистенцијалом (у философији егзистенцијалиста и Мартина Хајдегера)! С једне стране, дуготрајна туга може довести до депресије као болести (има различитих облика депресија у психијатрији), а ова некада одведе човека у самоубиство. С друге стране, ова иста дуготрајна туга може да се претвори у озбиљну телесну болест (већи део канцерозних обољења код људи последица су вишегодишње депресије). Ни са човековом дуготрајном (продуженом) бригом, као и са тугом, не стоји ништа боље у погледу прогнозе. Зависно од „урођеног органа мање вредности” – а то може да буде дигестивни, циркулаторни, нервни, респираторни или било који други целовити органски систем – многобрижност („многобрижност је болест палог човека“ – свети Теофан Затворник) неминовно ће изазвати, најпре функционалну, а онда и неку органску болест у телу (гризлица – чир у стомаку, астма, висок крвни притисак итд.). Сликовито је отуд поређење оца Павла, могуће појаве неке болести код његове (многобрижне) унуке Снежане. „Сирће”, брига у флаши – нашем телу, „гризе флашу”, док је не изгризе, па флаша пуца – нека болест је озбиљно закуцала на врата наше божанске телесно-душевно-духовне индивидуе. Али, онда, наш велики искуствени монах Павле допуњује претходно речено једном врхунском истином: „Превелика брига исто је што и небрига!” Таква иста или слична мудрост-истина стигла нам је давно, из Вукове народне пословице: „Предобар – недобар“ или „Препоштен – непоштен“!

(Из књиге академика Владете Јеротића Од Саве до Павла која ће у издању „Задужбине Владете Јеротића“ бити објављена за Београдски сајам књига)

Извор: Блиц

 

View full Странице