Владимир Коларић: У потрази за човеком – о политици данас

[АлександраВ]

Укратко, да би се судило али и учествовало у политици, потребна је добра логичка спрема и познавање институција

Владимир Коларић

Опште образовање, право гласа и могућност учествовања у јавном дискурсу путем друштвених медија, довели су до тога да се готово сви осећају позваним да меродавно суде о политичким питањима. Политика постаје опште власништво, а не вештина која тражи посебна знања, умећа и таленте, а хиперполитизација неминовно води деполитизацији, што је врло опасна тенденција.

Претендентима на учешће у политичкој јавности, чак и ако имају извесну образовну спрему, најчешће недостају релевантне информације, познавање политичког процеса и институционалног система, познавање политичке теорије и философије, а о самоконтроли и самодисциплини која би спречавала да политика буде само испољавање личних фрустрација или поље остварења личних интереса да не говоримо.

Због тога су теорије завере и геополитика најпривлачније за аматерске интерпретације, као и сви затворени идејни склопови, који лако успостављају сопствену одрживу логику, и стварају конфликтност које је лако представити као ангажованост.

Наше политичко образовање и даље пати од склоности идеолошкој декларативности или од пуког спровођења већ припремљених агенди и најчешће му недостаје истинска аналитичност и институционална свест.

Укратко, да би се судило али и учествовало у политици, потребна је добра логичка спрема и познавање институција. Јер и за бављење геостратегијама, није лоше знати нешто о законима и буџетском систему, како се не би лупетало и залудно трошила енергија.

Платон је, у складу са својом метафизиком, сматрао да државом треба да управљају философи. Неки други су говорили да то треба да буду „људи посебног кова“. Данас је можда боље рећи да то треба да буду људи способни да јасно сагледају реалност и да понуде конкретна решења заснована на озбиљној анализи и познавању институционалног контекста. Да би се тај контекст рушио или мењао, такође га је потребно познавати. И знати како се ствара нови.

Такође, и управљачи су само људи и погрешно је тражити моралну или идеолошку беспрекорност. Ипак, потребно је очекивати структуру личности која је способна да одоли зову похлепе, уцене и застрашивања. То увек, а посебно у наше време свеопште премрежености и конформираности, захтева немалу жртву. Потребно је веровати да појединачни човек ипак нешто може, да деперсонализоване силе нису оно што о свему одлучују и оно непробојно. Појединачан човек, повезан са другим људима, спреман да служи држави, чији институционални систем познаје, и народу, који нити презире нити идолатризује, него ради све у својој моћи да му помогне да живи у миру са самим собом и са другима.

И при томе човек који ипак нешто зна, који види јер зна, како се ствари заиста одвијају. Највећи део тога никада неће рећи, свакако не јавно, али његова дела ће – уз све успоне и падове – сведочити. Свако од нас може бити тај човек, јер ништа нас у томе не спречава осим нас самих.

Извор