Александар Живковић:ИЗА ПОСЈЕТЕ КАРДИНАЛА ПАРОЛИНА ЦРНОЈ ГОРИ И СРБИЈИ

[александар живаљев]

Пише: др Александар Живковић

Сумирајући своју посјету Црној Гори и Србији (27.6 – 1.7) државни секретар (како се обично каже „други човјек“) Ватикана, кардинал Пјетро Паролин, истакао је двије битне одренице: утврђивање и продубљивање добрих односа са двијема државама (то је учинио као државни функционер) и, у својству вјерског лидера, значај који Католичка црква придаје екуменском дијалогу са СПЦ. Шта је то у пракси представљало и може да донесе у догледној будућности?

Најприје се уочава да су се и црногорска и србијанска дипломатија добро припремиле за посјету. У Црној Гори она је најављена и кардиналовим интервјуоом Побједи, који је у много чему био  водич за иступање функционера (премијера ЦГ Душка Марковића и министра спољних послова Србије Ивице Дачића). Наравно у сусрету са Милом Ђукановићем потенциран је тзв. Закон о слободи вјероисповјести, а у разговору са Александром Вучићем питање Косова и Метохије.

Може се рећи да су обје државе и добиле и нијесу добиле оно што желе од Свете столице. Црна Гора има Темељни уговор (конкордат) са Ватиканом, она би наравно хтјела да папском амбасадом (апостолском нунцијатуром) учврсти односе и повећа свој државни ранг. То јој је и обећано уз дискретан услов да регулисање односа вјерских заједница и државе Црне Горе, буде и правично за Српску православну цркву. Ватикан се неће мјешати у модалитете односа православних и власти, али неће ни пристати на једнострану разградњу СПЦ у Црној Гори, као што схвата и значај јединства Московске патријаршије на цијелој својој канонској територији, укључујући и Украјину, како је сам папа недавно рекао митрополиту Илариону (Алфејеву). Једноставно, даља фрагментација православних  не одговара комуникацији Католичке цркве са њима.

У том смислу карактеристично је неколико момената посјете кардинала Паролина: Побједа је све вријеме водила „актуелну“ причу о девастацији културних добара од „Амфилохија и СПЦ“, да би након католичког Петровдана током којег је кардинал служио мису у новој Барској конкатедрали, уз присуство представника канонске Православне цркве, на насловној страни објавила не вијест о томе, него како ето она брани Манастир Дајбабе, али нека инспекција излази у сусрет СПЦ.

Од те помало комичне ситуације, много озбиљнији став Католичке цркве је показало залагање њеног врха да на простору на коме доминирају православни постоји јединствена организација католика – што је остварено главним циљем посјете оснивањем и освештавањем  сједишта Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Метода у Новом Саду. Прије неколико година сами бискупи из те конференције тражили су лично од папе да се она расформира на посебне бискупске конференције Србије, Црне Горе, Косова и Македоније, при чему је чак за сједиште „Бискупске конференције Србије“ било предвиђено Панчево. У СПЦ то је схваћено као одустајање од начела католичког јединства у српским земљама, које је кроз средњи вијек и од књаза Николе чувала Надбискупија Барска – Примасија Српска (Срби католици су, мало је познато, један од десетак народа који у католичанству има свог примаса, папе тешко додјељују ту титулу). Папа је очигледно уважио и српске аргументе и боље сагледао мисијске потребе католика од својих локалних бискупа. То је опипљив показатељ онога што је истакао кардинал Паролин да Католичка црква нарочито држи до екуменских односа са СПЦ. Последњих година ти односи чак боље напредују у Црној Гори него у Србији, изузев традиционално добрих односа у Архиепископији београдско-карловачкој и епархијама бачкој и шабачкој. Када говоримо о напретку екуменских односа у ЦГ мислимо ту и на противљење и локалне Католичке цркве и Ватикана преко нунција из Сарајева  тзв. Закону о слободи вјероисповести у Црној Гори, учешће митрополита Амфилохија у освећењу Барске конкатедрале Светог Петра, учешће православних у дочеку моштију Светог Леополда Мандића у родном Херцег-Новом, па и одржавање у Подгорици једне сесије Заједничке комисије о Степинцу.

Са друге стране, показало се да неко „унијаћење“ преко „ЦПЦ“ нема подршку међу православним народом у Црној Гори, а више ниједан католички свештеник са том сектом не сарађује.

Све у свему, ова порука Ватикана црногорским властима била је, рекосмо, врло дискретна и, на пријатно изненађење, културно праћена у црногорским медијима. Сусрет митрополита Амфилохија и кардинала Паролина очигледно је намјерно избјегнут, као и приликом државне посјете Паролинове Загребу 30. и 31.10. прошле године када се нијесу срели он и митрополит Порфирије. Ипак, на симболичкој равни, 29.6. ове године митрополит је као егзарх патријаршијског трона служио у Пећи, а кардинал у Бару, тако да су историјска сједишта двеју цркава била у жижи молитве. Међутим, неће само од Ватикана зависити положај СПЦ у Црној Гори. У томе ће велику улогу играти не само домаћи духовни развој, него и односи у свјетском православљу, и нарочито дефинисање односа НАТОа према православним црквама уопште.

Србија је више кроз папину личну поруку патријарху о непризнавању једностране независности Косова, нешто добила, док њени функционери ни сами нијесу сигурни у то шта би жељели да постигну (обично кажу „компромис“). Када су у питању односи са Ватиканом, он сигурно жели конкордат и са Србијом, сличан црногорском, али се још увијек не износи то питање у пуном облику (само је пред долазак кардинала Паролина одржан сусрет предсједника Србије са католичким бискупима о актуелним проблемима КЦ у Србији). Историјско искуство и конкордата књаза Николе послије ослобађања Бара и Улциња и конкордата Николе Пашића 1914. којим је Ватикан признао српску власт у Старој Србији и Македонији, показује да док нема конкордата за Ватикан Србија није цјеловита (са Косовом и Метохијом). Једна црква сада се солидарише са другом, католици имају стрпљења да се развијају на Косову само са „апостолском администратуром“, а не бискупијом у Призрену, али државни односи тек треба да се дефинишу, као и (евентуално? али независно од Ватикана) границе. (То не значи да је државна граница препрека функционисању јединствене цркве: нпр. нова католичка бискупија сријемска, спада под такође релативно скоро успостављену Ђаковачко-Осијечку хрватску метрополију, а не под Београдску – србијанску метрополију.) 

Тако да може да се закључи да је из посјете кардинала Паролина, иако је претежно била „дизајнирана“ као државна, више добила Католичка црква у Црној Гори и Србији, као и СПЦ, него двије посјећене државе. И једна и друга црква, међутим, морају још дуго и систематичније него до сада да развијају своје односе.

Балканска политика понтификата папе Франциска сада је, послије доста лутања, дефинисанија, док српска црквена политика према Риму готово потпуно изостаје. Неке Православне цркве које нијесу у богословском дијалогу са католицима, попут Грузијске и Бугарске, имају, истовремено, много развијеније практичне односе са Ватиканом; Српска црква која је међу предњачећим у богословском дијалогу и образовно-научној размјени, има запостављене многе сегменте свакодневних односа са Католичком црквом и методологије „црквене дипломатије“.

 

 

View full Странице

 

[Милан Ракић]

Врло добра опсервација докторе. И хвала ти што ниси коментирао вечиту новинџијску прдаљку о доласку папе у Србију