Претражи Живе Речи Утехе

"Бог није у сили, него у правди" тема је новог броја "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила СПЦ, који је из штампе изашао ових дана, а који слушаоцима Радија "Слово љубве", са великом љубављу као и увек до сада, представља катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. Разговор је водила Јелена Јеж, новинар. Звучни запис разговора Плодови "Православног мисионара" видљиви су већ деценијама уназад, то је само благословени доказ да мисионарског дело постаје израз љубави Божје којом грли свакога човека који се труди да живи по Јеванђељу.

Бесједа јеромонаха Макарија игумана Савинског изговорена на Светој литургији коју је служио у манастиру Савина у недјељу 29. децембра, на 28. недјељу по Духовима, недјељу Праотаца када наша Црква слави празник Материце. Звучни запис беседе Тумачећи ријечи Светог апостола Павла: Радујте се, браћо, када упаднете у различита искушења, отац Макарије је подсјетио да увијек, у ма какво искушење да упаднемо, у својим срцима треба да имамо мир и љубав према свим људима јер су то плодови наше вјере Православне. Извор: Радио Светигора

Христос је жива истина. "Ја сам пут, истина и живот" (Јн. 14, 6). Живот беспочетни, неограничени и непоробљени, савечан Оцу, неразлучив и неодвојив од Њега. "Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, као што нас и изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје, на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, у коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости (Еф. 1, 3-8)". Величини овога откривења следило је и бескрајни благослов обећања Божјих, која су започела имала на самом почетку проповеди Господа нашег: "Покајте се јер се приближи Царство Божије (Мт. 4, 17)". Кроз покајање у нама се пробуђује мишљење и сила живота и кроз веру се васпоставља и упропашћена част и достојанство наше као људи. Плачем покајним обнављају се наше грехом ослабљене способности садејством и даривањем благодати Пресветога Духа и уопште божанским просветљењем. На самом почетку овог делатног покајања, ако се неко и бори, не може да нађе, као што је мислио, своје ослобођење, своју слободу од окова старога човека. На почетку, он једноставно обуздава своју склоност према греху и делатно прекида потчињеност страстима и греховном размишљању. Он коначно престаје да позајмљује и почиње да се стара о враћању својих дугова. Некада са радошћу некада са муком, скрушава страсти и искушења, и просуђује према могућности, колико је постигао у истинитом духовном животу, нарочито када његов однос према другима није исправан. Тада наступа неопходност самобликовања ( = самоуобличавања), која води ка смирењу, јер без овога нема заједничког живота. За ово дело потребно је стрпљење и трпљење, али пуноћа успеха зависи једино од благодати Божије која је "у нама". Господ свега света делатно нас охрабрује ( = куражи). Он нам говори "не бојте се, ја сам побиједио свијет (Јн. 16, 33) ". Наша стварна победа није у томе што нас је он као свемогући Створитељ ослободио свеза, него у томе што је то учинио као човек. Победом над светом, тј. над грехом, и још тачније над свегрешношћу читавог света и времена, човек Исус Христос постаде надсветски, да би таквима учинио и оне који му следују. Када се и живот наш усагласи са божанским заповестима, води нас управо у ту исту победу. "Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац мој да род многи доносите, и бићете моји ученици" (Јн. 15, 7-8). Удостојавамо се само кроз Њега и силама благодати Његове. Другога пута нема. Нико други није способан да нас води, да нам открије надсветске тајне божанских блага, пошто "у Њему обитава сва пуноћа Божанства тјелесно (Кол. 2, 9)". Он и само Он сједињује све у једно вечно богодлично деловање - оно што је на небу и оно што је на земљи и под земљом. Ако овоме следујемо и ако останемо у науци Његовој. кроз просветљење примамо чула Његова, примамо учествовање у надсуштаственом "БИЋУ", сагласно нашем покајању. Стога је смирена молитва онога ко се каје "скрушеног срца" пријемчива за Бога, и он осећа да је обухваћен божанском љубављу, која тада испуњава душу, не само видљивим, него и невидљивим. Тако Исус постаје "све у свему". Онај, дакле, ко је окусио ову сладост, нека се припреми да окуси овоме супротну горчину и расејаност. Мати благодат, која са толико љубави теши и утврђује душу која се каје и спасава је од искушења и незнања и уопште доји ( = млеком храни) познањем толиких тајни, одједном отврђује и постаје непријамчива кријући своје присуство. Из овог жалосног стања, душа која плаче куца на иста врата покајања и одмах их отвара. Све у свему, душа се осећа остављеном и без ичије помоћи. "Боже мој, Боже мој, зашто су ме оставио (Мт. 27, 46)?" Нема ни Симона из Киреје да понесе крст наш. Иако се много моли, одговор не види јасно. Остаје само једна тајинска утеха, да се нада не би изгубила, која у тишини ( = ћутећи) охрабрује подвижника: "Не плаши се, само веруј", или да употребим речи Оца нашега Старца Силуана: "Држи ум свој у аду, и нећеш остати без наде". Речи Псалма: "одевах се у врећу (жалости) и постом смиравах душу моју" (Пс. 34, 13) постају свакодневна обавеза. Тако и речи: "Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ" (Пс. 41, 4). И опет нас охрабрују речи Господа нашега: "и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас" (Јн. 16, 22). Након муке долази смирај, и након буре тишина. Изнова по појављује благодат и након многих искушења душа поје победно. "Обрати си ми плач мој у радост, растргао си врећу (жалости) моје" (Пс. 29, 12). Појава благодати након искушења најдубља је и "слађа већма од меда и саћа" (Пс. 18, 11), јер њоме узраста осећање љубави Божије више него што је до тада била знана. Тада се и смирење умножава, јер близина божанске љубави открива ништавност човекову и душа исповеда скрушено: "Добро је што си ме унизио, да бих научио законе Твоје (Пс. 118, 71) ... познах, Господе, да су судови Твоји правда, и ваистину си ме смирио (Пс. 118, 75) ... Понизих се до краја; Господе, оживи ме по речи Твојој (Пс. 118, 107)". Дубоки осећај смирења представља ширину духовних снага човекових и улазак у област слободе. "Чисти и у срцу смирени" Исус на упознаје под призмом смиреноумља, и то је значење речи. "И познаћете истину, и истина ће вас ослободити (Јн. 8, 32)". Одавде почиње наш улазак у нову твар и нову природу, где су ваздух и клима, према блаженом старцу нашем, другачији. Овде постајемо заједничари овог новог стања и синови новога века, према Светом Макарију, и нова чула се отварају. Хранимо се "да би живот прогутао оно што је смртно (2 Кор. 5, 4)" и обнављамо чула кроз пуноћу здравља, тако да више не делују бесловесно, него само "да служе правди за освећење (Рим. 6, 19)". Нека нико не умишља да ово савршенство долази без труда, него се оно постиже кроз тешка искушења трпљењам кроз које благодат божија окушава и опробава подвижнике. "Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје. И изведе ме из рова мучења и из муља блата, и постави на камен ноге моје, и управи стопе моје" (Пс. 39, 2-3). Стихови су ови из Псалма Давидовог, који, желећи да подвуче значај једне речи, понавља и каже "трпећи потрпех", тј. много претрпех. Ово је претходило молитви Господу, а уследило је "извади ме", каже, "из рова мучења и из муља блата". Ово је познање тешких искушења. А након тога следи "постави на камен ноге моје, и управи стопе моје". Камен чврсти ногама јесте слобода, а управљање стопама јесте расуђивање. Тако се остварује обновљење "старога човека". Тако се парадокс учења Христовог открива као несумњива истина у онима који га вером примају. Човек осећа ништавност своју и прилази своме беспочетном Оцу. Када човек напипа да је земљан ( = глинен), пропадив, ништаван, он постаје склон молитви која га везује уа личносног Живог Бога. Препознаје га из униженог стања свога, јер силази до најдубљих предела земље, до ада, и након тога узлази изнад свих небеса и седа са десне стране Оца, да испуни све у свему. Ово је пут борбе, и само овако се може стићи до Оца: "нико не долази Оцу осим кроз Мене (Јн. 14, 6)". Пуноћу благодати, како сведочи Павле, ми хришћани смо наследили више него што је имаше пророци и праведници пре и за време Закона. Они су познали божанство у сенци и у загонетки, док ми "божанство познајемо кроз заједницу природе" (уп. 2 Пет. 1, 4). Упознасмо /Бога/ чулима, и "руке наше опипаше" Бога Логоса живота. Ово Он сам сведочи: "А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују. Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше (Мт. 13, 16-17)". Павле нас уверава да нам је Духом Светим дато познање тајне Христове "која у другим нараштајима није била обзнањена синовима човјечијим (Еф. 3, 5)". Толико је тајна велика и чудесна, да је требало да буде објављена кроз Цркву и началствима и властима небеским: "Да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија, по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему, у коме имамо слободу и приступ с поуздањем кроз вјеру у Њега" (Еф. 3, 10-12). Суштина ове тајне за нас је сада да спознамо Њега и силу васкрсења Његовог и заједницу у СТРАДАЊИМА Његовим "саображавајући се смрти Његовој" (Фил. 3, 10). Васкрсли Господ наш Који је сео са десне стране Оца, сишао је у доње крајеве земље. Стога и пут нашега узласка захтева нашу сопствену кенозу кроз страдања, и због тога и постоје искушења. Обезличење наше иконе разорило је и органе нашег бића, и зато смо добили заповести које неизоставно морамо испунити: "будите свети као што сам ја свет" ( уп. 1 Пет. 1, 16) и "Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески" (Мт. 5, 48). "Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије" (ДА 14, 22), и заиста "многе су невоље праведних" (Пс. 33, 19). Током борбе коју водимо са законом бесловесности који делује у нашим удовима, напајамо се великом благодаћу да би смо могли да у себи остваримо преображење. Због су тога Оци наши прибегавали љубави према страдању и изнад својих природних могућности. На уму су имали да "ако с Њим умријесмо, с Њим ћемо и живјети" (2 Тим. 2, 11), и заиста умртвише своје удове на земљи, и удостојише се да понесу икону небескога. Кроз искуство спознаше да се на уласку у живот налази Голгота, и због тога се нису освртали на умор ногу својих, и нису ходали широким путем, него радије одабраше уски и тешки пут, како би стигли "до Онога који је победио смрт и васкрсао" - Спаса Христа. Господ наш је обећао онима који желе да му следују, да ће, након што овде поднесу жртве, стоструку плату примити у вечном Царству Његовом. Та стострука плата нису добра која се виде споља и која људи имају, него су то духовне благодати, које освежавају душу надприродним созерцањима, која нас чине заједничарима небеским тајинства. Због тога је "Царство Божје у вама" (уп. Лк. 17, 21), и од онога који ова дела твори ова се тајна не скрива, него се на свој матерински начин открива у неисказивим уздисајима срца, обзнањујући му оно што је за човека припремљено у будућности и показујући му славу, колико може да прими. Плодови Духа, благодати Божије, које су сила Цркве, раздељују се богољубивим и страстотерпним подвижницима. Чак и они који се током борбе покажу сасвим неславни и понижени, постају часни и хвалевредни, јер их одржава и теши вера њихова, јер су "научени од Бога" и "износе из ризнице старо и ново" (уп. Мт. 13, 52). "А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24) да "не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе" (уп. 2 Кор. 5, 15), постајући тако удеоничари благодати "јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу; А другоме вјера истим Духом; а другоме дарови исцјељивања истим Духом; А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће" (1 Кор. 12, 8-11). Ако је све ово, што Господ дарује онима који Га љубе, само стоти део онога што ће дати онима који истрају следећи Га. Немогуће је описати каква ће само бити вечност након обновљења ( = поновног стварања), јер је и светима "само делимично" дато да то спознају, и то је оно што и војујућа Црква /преко њих/ зна. Ако "духовном и духовнима" нико не може да суди, него они свему суде, онда ни ми не можемо о томе да просуђујемо, него само да то описујемо. Духовне благодати јесу дарови самога Пресветога Духа. Ови дарови се раздељују се тако што се једни јављају раније а други касније, дајући се Цркви према потреби, сваки пут у складу са околностима икономије ( = домостроја) о вернима. Пошто су ови дарови уводећи њих карактерише исцељивање и пророштво, дар исцељивања се највише даје вернима који исцељују, док се онима који управљају савестима даје дар пророштва. Благодат пророштва почиње понекад степеником на коме се јавља слутња ( = наслућивање), и изгледа да је ово била прва ствар која је падом разрушена. Предосећај срећемо и када је у питању крвно сродство. Многе мајке, тако, предосећају ( = слуте) страдање своје деце, а близанци осећају невољу један другога чак и када су веома удаљени. Предосећање се често јавља и код оних који се уводе у веру, који тек почињу да живе животом по Богу и да се очишћују од греха. Узлажењем на више духовне нивое, и предосећај узраста до провиђања, и ако потом благодат Христова поново просветли ум и у њега се усели Дух Свети, задобија се провиђање и дар пророштва. У свом најједностанијем облику, они који достигну степен духовног детињства, свагда обилују овим даром. Постоје и веће ( = више) благодати. Оне се дају онима који ватрено љубе божанску љубав, као Павлу, који је све чини "да како Христа задобије", Ове веће благодати само малобројни постижу. Ако се према Оцима нашим, расуђивање сматра "вишим од свих врлина ( = добродетељи)", нећемо погрешити ако га сматрамо вишим од осталих и првим. Јер шта је друго расуђивање, ако не духовни вид, којим се познају и херувимски разликују ( = расуђују) различита стања чулног и мисленог света и њихове тајне. Речи Господње: "Имајте у себи соли" (Мк. 9, 50), односе се на ову врлину. "Мудар има очи у глави" (Проп. 2, 14). А шта би то друго било, ако не очи расуђивања? Тако нам је тумачио блажени и свеврлински Старац Јосиф, а тако су писали и Оци наши из свога личног искуства. Они од Отаца наших који су се удостојили овог миомириса Духа Светога, стално су подвлачили везу човека са родом оних који су желели да се подуче божанским одредбама и да говоре о својим личним тешкоћама ( = недостацима). Да поменемо неке који су имали велики дар расуђивања попут Авве Пимена, Старца Варсануфија и Јована /Пророка/, њиховог учитеља у духовном закону Марка Подвижника и Максима Исповедника и мноштва других древних и нових ( = савремених), који су свагда "гледали" за пуноћу Цркве. Они који су задобили свесветлу благодат Духа, могу да кажу са Павлом: "смисао ( = циљ) духовнога рата није нам непознат" (уп. 2 Кор. 2, 11). Они су чисти срцем, савршени у послушности и потчињавању, и у потпуном одбацивању сопствене воље. Исправни у савести и мртви самовољи, непоколебљиви чувари ( = делатници) духовног рада, који се непрестано држе сећања на Бога - исповедници трпљења горких искушења. Ови истинити старатељи ( = економи) тајни Божјих удостојише се ових дарова расуђивања, и постадоше духовни светионици народу, очи Цркве, они о које се разбијају таласи напада непријатеља. У њима се потпуно испуњава реч /Божија/ "ради и чувај" (уп. Пост. 2, 15), и они су способни да напасају стадо Христово. Делајмо свагда као стражари који бдију, и како они који се зналачки старају о својој савести. Ако се овога будемо држали, кад год ветар почне да дува, он ће ширити једра нашег брода (Јован Лествичник, Беседа 223, О Расуђивању, 5). Извор: Светогорске стазе

Власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска, која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела Закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно, ни друго, рекао је у интервјуу за ИН4С Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић). –Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен, казао је владика. Према његовим ријечима, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и Ви сте 2002. године изабрани за Епископа будимљанско-никшићког. Да ли нам можете рећи колико се живот у Цркви, конкретно у тој Епархији промијенио за ових 17 година од обнове? – Све што је урађено у обновљеној Епархији будимљанско-никшићкој од 2001. до данас резултат је саборног рада цијелог њеног свештенства, монаштва и благочестивог народа. Епископ сије ријеч Божију, сабира и надахњује народ, обједињује његове силе, мора да има иницијативу, одређује циљеве које треба постићи и, што је веома важно, треба да се труди око свега у славу Божију заједно са својом паством. Чинио сам оно што сам био дужан да чиним, а у досадашњим плодовима рада видим Божију милост и народни труд, жртву и љубав. Гледали смо да држимо равнотежу између, с једне стране, градње нових и обнове старих храмова и црквених здања, и с друге, унапређења духовног живота, подмлађивања свештенства и многобројних културних активности. Бог је дао те је доста покренуто у више праваца укупног црквеног живота. Могу слободно рећи, у односу на тешке прилике урађено је доста, даће Бог и да се настави још боље. Његова светост Патријарх Иринеј, прије пар мјесеци дао је изјаву о стању Срба и СПЦ у Црној Гори, а која је наишла на осуде од врха црногорске власти. Како Ви коментаришете нападе на нашег Патријарха? –Не може се правилно разумјети та изјава Његове светости Патријарха српског господина Иринеја без увида у њен шири контекст. Није исто, не дао Бог, НДХ и Црна Гора. Међутим, многи паметни и образовани људи су указали да неких проусташких елемената има у црногорском друштву. Да направимо кратку анализу. Када је Аусторугарска 1916. године успоставила окупациону власт у Црној Гори забранила је ћирилицу. Италијани су приликом нове окупације 1941. забранили име српског језика и наметнули му име –црногорски. Хвала Богу, наш народ се ослободио и једне и друге окупације, али је несхватљиво да сада власт слободне Црне Горе на дјелу спроводи намјере поменутих окупатора у вези са језиком и писмом. Истина, по важећем закону ћирилица је равноправна са латиницом, али је неразумно и недржавнички потиснута из свих државних институција. Тамо гдје је власт Црне Горе, тамо више ћирилице нема. Очигледно, власт крши сопствене законе, а дужна их је поштовати. Умјесто очувања равноправности оба писма, власт његује анимозитет према ћирилици и још више према српском језику, оним духовним вриједностима које су прославиле Црну Гору у њеној историји. Истовремено власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно ни друго. Не знам колико је Хрватска направила отклон од усташа и од њихових злочина, али видим да је власт Црне Горе, почевши од рушења Његошеве капеле на Ловћену, чиме се посебно горди, почела прихватати мрачну идеологију усташких измећара, Павелићевих Црногораца, Дрљевића и Штедимлије. Та идеологија претаче се у дискриминацију Срба у Црној Гори што показује и званична државна статистика. Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен. О томе су већ написане цијеле студије од стране озбиљних научника. Његова светост је са забринутошћу указао на такву опасност. Пошто се његова изјава далеко чула, што му очигледно није била намјера, он је рекао да ће је повући уколико се уклоне разлози који је несумњиво оправдавају, касније је у вези са тим дао још једну блажу изјаву из које се види да не жели никакву свађу са властима Црне Горе. Са друге стране, више је него јасно да су разлози за забринутост остали, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Уједињење са Србијом био највећи народни циљ Прославили смо јубилеј 100 година од Великог рата и уједињења, видјели смо да је званича Црна Гора прекрајала историју и негирала борбу за слободу својих предака. Какав је Ваш став по том питању? – Нијесам видио да су власти Црне Горе и њене институције нечим ваљаним прославиле стогодишњицу ослобођења од аустроугарске окупације. Умјесто тога, просуле су огромну прашину да се затамни историјска истина о катастрофалној наредби Краља Николе црногорској војсци да положи своје оружије пред непријатељем 1916. То је заправо била капитулација на дјелу и фактичко напуштање дотадашњих савезника. Не могу се релативизовати погубне последице поменуте наредбе. Не треба заборавити да је његову наредбу војсци о полагању оружија и одлазак из Црне Горе већина народа доживјела као издају. Да ли је народ био у праву или не, то је друго питање. Нема никакве сумње да је идеја уједињења Црне Горе са Србијом тада прихватана као највећи народни циљ и испуњење вјековних тежњи тадашње и једне и друге српске државе. Не може се порећи да је народ Црне Горе послије ослобођења у огромној већини стао иза одлука Подгоричке скупштине. Учесници Подгоричке скупштине, макар не сви, нијесу имали осветнички однос према Краљу, треба прочитати шта о томе пише Патријарх Гаврило Дожић, него су знали да ставе општенародни интерес изнад династичког интереса једног владара па макар то био и многозаслужни Краљ Никола. Наша власт је потрла границу пристојности и памети када је издају Црне Горе приписала свим учесницима Подгоричке скупштине и свима који су подржали уједињење Црне Горе са Србијом 1918. године. Налијепити етикету издаје Митрополиту и Патријарху Гаврилу Дожићу, необоривом стубу цркве и недостижном патриоти, утамничаваном од окупатора у оба свјетска рата, сердару Јанку Вукотићу, војводи Лакићу Војводићу, Саву Церовићу, Марку Даковићу и осталим великанима из тог узвишеног строја, више је него нечасно, а кад то власт чини и злокобно. 2019. и 2020. године јубилеја у СПЦ У години која је пред нама, слави се још један јубилеј. СПЦ слави 800 година од када је СПЦ добила аутокефалност од Цариградске патријаршије, 1219. године. Да ли је за очекивати и даље негација и прекрајање историје када се ради и о том можемо рећи највећем јубилеју у српској историји? –Велики јубилеј од оснивања СПЦ 1219-2019. прославиће се низом свечаности највишег ранга у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду и по свим епархијама у Отаџбини и дијаспори. Одређено је да се јубилеј прославља двије године ради тога да се подсјетимо на најважније догађаје почевши од хиротоније Светог Саве у Никеји 1219. године. Оснивање свих епископија, међу њима и Будимљанске са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, крунисање Краља Стефана Првовјенчаног, догодило се 1220. године чиме се оправдава што овај јубилеј славимо двије узастопне године. Од великог је значаја научни скуп који је већ одржан у спомен јубилеја, а ускоро ћемо имати и монументални зборник радова са тог скупа што ће бити значајан допринос историјској науци и бољем разумијевању наше прошлости. Ми ћемо у Епархији будимљанско-никшићкој имати освећење једног веома важног обновљеног манастира, и све наше, већ традиционалне, културне активности, којих није мало, биће у знаку овог јубилеја. Нешто више активности имаћемо на осамстогодишњицу Епархије 2020. када ћемо, ако Бог да, освештати новоподигнути Саборни Храм Светог Симеона Мироточивог у Беранама. Влада Црне Горе потписла је споразуме са свим вјерским организацијама осим са једином канонском Православном црквом – СПЦ. Да ли је то случајно. Такође, како гледате на најаве да ће у новом закону о вјерским организација бити одредба о отимању храмова СПЦ? -Основна је обавеза државе да разговара са онима на које се тај закон односи. У овом случају дијалога нема између државе и Цркве. Дужност је државе да донесе закон о вјерским слободама (може се наћи и адекватнији назив) и још један важан закон – о реституцији црквене имовине. За похвалу је то што је држава претходно разговарала а затим и потписала уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом. Ти односи су регулисани уз добру вољу и сагласност страна потписница уговора. Што се тиче Православне цркве, којој припада највећи број вјерника и грађана Црне Горе, са њом држава није водила искрени дијалог него је хтјела да јој наметне закон који је ригиднији од закона из доба комунистичке диктатуре. Дражава према СПЦ заузима пријетећи став То заправо не би био закон о вјерској слободи него закон о новом одузимању црквене имовине и искључивању Цркве из јавног живота. Увјерен сам да је власт имала намјеру да се тај неприхватљиви закон примјењује само у односу на СПЦ, а да се према другима понаша у складу са већ потписаним уговорима. Међутим, ако има државе онда у њој закон о вјерским слободама мора важити за све вјере подједнако, и недопустиво је да буде мањи обим права за све вјере у закону него у уговорима. Венецијанска комисија није стала иза нацрта закона који је власт жељела наметнути. Увјерени смо да је та угледна институција видјела да је нацрт рађен нестручно и да су поједини његови параграфи потпуно неприхватљиви за цивилизовани свијет. Од тада је прошло доста времена, ваљало би том питању изнова приступити и остварити одговарајућу сарадњу између Цркве и државе, да би се израдио и усвојио добар закон. Држава је свакако произвела вапијућу неравноправност на такав начин што је са свим осталим вјерама постигла уговоре али не и са Црквом највећег броја вјерника и грађана Црне Горе. Умјесто разумјевања, дијалога и уређених односа ради општег добра, држава према православној вјери заузима пријетећи и уцјењивачки став, неправедно нас оптужујући за непоштовање закона и државног поретка. Да је са нама потписала уговор или донијела добар закон о вјерским слободама била би у праву да нас оптужује уколико не поштујемо уговор или закон на који смо пристали. За овај садашњи хаос крив је онај у чијим је рукама земаљска сила и одговорност да доноси законе, а ми бранећи се од притиска државе и њених уцјена, штитећи слободу вјере, може бити да, као људи, понегдје гријешимо, или, бранећи се, преоштро говоримо. Хоће ли држава испунити своју дужност да са СПЦ регулише односе на обострано задовољство или неће ми не знамо. Ми ћемо, у сваком случају, држећи се и Божије и људске правде, штитити слободу вјере наше и наших предака, бранити слободну јеванђељску ријеч и своје светиње по цијену живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска