Извор лажне религије је неспособност да се радујемо...

[JESSY]

Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.

Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“  Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?

 

Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и  да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
   Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
   „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“


   Протојереј Александар Шмеман

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/search/label/о. Александар Шмеман

View full Странице

[Августин]

Иако у овоме што говори има неке истине тј.да се човек моли лакше ако је радостан, истина свих отаца Цркве управо је у својој целини потпуно супротна Шмеману.Наиме из чисте молитве рађа се радост.Да ли би забранили болеснима например који имају тешке болове да се моле.Цела филокалијска мисао па све до народне православне мудрости потпуно је супротна Шмеману.

[Ивана П.]

Мислим да је отац А. Шмеман желео да каже да је радост природно стање човека и ако  осети њено одсуство да би требало да у себи потражи узрок њеног нестанка, да се искрено преиспита и види где је погрешио. Грех је конкретан: осудио сам неког, погордио сам се, желим да сви имају лепо мишљење о мени, да ми се диве… Присуство радости у нама је непогрешив показатељ да смо са Господом који је извор радости, а њен нестанак опет  јасно указује на то да смо се удаљили од Господа. Такође мислим да је отац Александар желео да каже да човек не би требало да се исповеда зато што је повредио неке моралне норме или зато што има страх од казне која га чека због неког сагрешења јер то  води у протестантизам и личи на одлазак код психолога, већ да се исповедимо  због тога што се искрено кајемо јер  смо повредили,  ранили и растужили Господа коме све дугујемо, који је умро за нас. То исто важи и за молитву. Ако се молим форме ради, зато што правила тако налажу а у себи не осећам радост присуства Божијег онда ми таква молитва није на корист.

[srema]

пре 3 минута, Ивана П. рече

Мислим да је отац А. Шмеман желео да каже да је радост природно стање човека и ако  осети њено одсуство да би требало да у себи потражи узрок њеног нестанка, да се искрено преиспита и види где је погрешио. Грех је конкретан: осудио сам неког, погордио сам се, желим да сви имају лепо мишљење о мени, да ми се диве… Присуство радости у нама је непогрешив показатељ да смо са Господом који је извор радости, а њен нестанак опет  јасно указује на то да смо се удаљили од Господа. Такође мислим да је отац Александар желео да каже да човек не би требало да се исповеда зато што је повредио неке моралне норме или зато што има страх од казне која га чека због неког сагрешења јер то  води у протестантизам и личи на одлазак код психолога, већ да се исповедимо  због тога што се искрено кајемо јер  смо повредили,  ранили и растужили Господа коме све дугујемо, који је умро за нас. То исто важи и за молитву. Ако се молим форме ради, зато што правила тако налажу а у себи не осећам радост присуства Божијег онда ми таква молитва није на корист.

 

 Велико амин.

Само бих додао на то твоје да и сува молитва без икаквог осећаја не мора да буде безначајна. То је тек почетак, а касније кад се увежбамо и навикнемо тек онда крећемо стварно да се молимо. Барем по мом мишљењу.

[KosovoSrceCovecanstva]

"Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… "

 

Bas tako!  Radost je ljubav, a religije pocivaju na strahu, za koji je svetac rekao da je suprotan ljubavi.

Moje je misljenje da religije uopste ne bi trebalo da postoje; a nije ih ni bilo originalno, na pocetku, dok su ljudi jos umeli da zive ljubav; dok se nije pojavilo Zlo..

[Иван Ивковић]

f-ing great...

[Џуманџи]

On 2/28/2018 at 0:08, JESSY рече

Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?

Кад год не знам одговор на неко овакво питање увек претпоставим да су у питању моћ&власт и(ли) страх.