протојереј Димитрије Смирнов

[Zero]

Da li može da se da uputstvo za život u Hristu? Jeste stvarno sve na mestu, ali mi se čini da je baš knjiški rečeno... Što reče, Dragana, možda je ovo stvarno za prepodobne, teško nama new-age pravoslavcima

Nekako nam je dalek pojam ljubavi... Šta nas to koči kad je u pitanju odnos prema drugome? 
Možda govorim i iz slabosti, ali stvarno se slažem sa ovim da Bog hoće naše srce ("Sine moj, daj mi srce svoje")... 

Ne zamer'te zbog slobodu pisanija...

Pozdrav, Alilujo, i svako dobro tebi i komšinici 

[aliluja]

57 minutes ago, Агница рече

"Ако можеш вјеровати"..

"Све је могуће ономе који вјерује"..

Мислим да се текст односи на вјерујуће људе и њима се и обраћа свештеник,само они којима је Бог на првом мјесту,који су му вјерни кроз поштовање заповијести без обзира на све,и којима је то на првом мјесту,само они ово могу да испуне..

алилуја драга,мислим ко се држи Господа и Његових заповијести и ко не пристаје на гријех без обзира на све,колико год да је времена потребно,мислим да таквоме Господ некако увијек отвара пут..у сваком случају мислим да ако се попусти искушењу може само да буде горе,јер се тад удаљава Господ,а зна се ко заузима његово мјесто..поздрав за тебе и комшиницу,даће Бог да све буде добро!

Послато са ST23i уз помоћ Тапатока

 Bože daj!

To je jasno draga Agnice.. pravo zboriš.. Ali teško je dati takav savet onima koji žive u svetu.. a pomeriti se ne mogu... Mislim da je tu lakše monasima koji su se udaljili od sveta.. ne iz muke... nego po slobodnoj volji... ne zbog razočaranja.. nego zbog očaranja... Ja svakome želim da je tako jak... i da odoli svim iskušenjima... da svako čini onako kako govori... Ali u svemu tome postoji još jedna zamka za savetodavca .. Nekada sam govorila tako kao i ti i još uvek verujem u to... i kada me je neko blizak trebao u nevoljama kao prijatelja... primetila sam.. da takav vid savetovanja dovodi do toga da mi i sam Gospod pošalje takvu nevolju kako bi pojasnio šta to stvarno znači i kakav je to krst... da je to njegov posao.. a ne moj. Shvatila sam da to nije blagorodan način da pomognem nekome .. jer  puno ljudi koji me okružuju nemaju jaku veru..Ne možemo mi njima pomoći na taj način... Sve što bih ja kao prijatelj mogla učiniti, je to da pružim razumevanje i ljubav... a dragi Bog već zna.. zbog čega je sve to tako i iz kojeg razloga se njoj to sve  mora dogoditi ...pa možda i mora pogrešiti.. da bi došla u ono stanje koje je po promislu... Otkud mi to znamo.. 

Uvek se setim one rečenice.. da je put do pakla potpločen najboljim namerama. 

[Агница]

 Bože daj!

To je jasno draga Agnice.. pravo zboriš.. Ali teško je dati takav savet onima koji žive u svetu.. a pomeriti se ne mogu... Mislim da je tu lakše monasima koji su se udaljili od sveta.. ne iz muke... nego po slobodnoj volji... ne zbog razočaranja.. nego zbog očaranja... Ja svakome želim da je tako jak... i da odoli svim iskušenjima... da svako čini onako kako govori... Ali u svemu tome postoji još jedna zamka za savetodavca .. Nekada sam govorila tako kao i ti i još uvek verujem u to... i kada me je neko blizak trebao u nevoljama kao prijatelja... primetila sam.. da takav vid savetovanja dovodi do toga da mi i sam Gospod pošalje takvu nevolju kako bi pojasnio šta to stvarno znači i kakav je to krst... da je to njegov posao.. a ne moj. Shvatila sam da to nije blagorodan način da pomognem nekome .. jer  puno ljudi koji me okružuju nemaju jaku veru..Ne možemo mi njima pomoći na taj način... Sve što bih ja kao prijatelj mogla učiniti, je to da pružim razumevanje i ljubav... a dragi Bog već zna.. zbog čega je sve to tako i iz kojeg razloga se njoj to sve  mora dogoditi ...pa možda i mora pogrešiti.. da bi došla u ono stanje koje je po promislu... Otkud mi to znamo.. 

Uvek se setim one rečenice.. da je put do pakla potpločen najboljim namerama. 

Слажем се у свему са тобом..жао ми је ако је испало да те савјетујем..на форуму углавном изазивам такве реакције,па боље да ћутим

[Тања1]

On 9/1/2016 at 19:26, Драгана Милошевић рече

Ствари срца и породице спадају у област деликатног. Људи који постављају таква питања не кажу увек како се зову, али ова тема занима многе људе. Замолили смо председника Патријарашке комисије за питања породице, заштиту мајки и деце, протојереја Димитрија Смирнова, да одговори на њих.

 

 

 

Spoiler

О ванбрачном животу и венчању

— Оче Димитрије једно од честих питања гласи: зашто је за венчање обавезна регистрација у општини?

— Зато што општина издаје доказ о томе да сте муж и жена. Раније, кад је Црква била државна, свештеник је сам регистровао брак. А данас су функције подељене: држава издаје извод из матичне књиге рођених, а црква венчава.

— А да ли је грех живети без регистрације? Чак и у љубави и слози?

— А зашто онда не отићи у општину? Обично је разлог један: да би људи лакше могли да се растану ако се нешто деси. Брак означава заједничку својину, заједничка права на имовину. То је одговорност. Ако је људи избегавају то значи да нису породица, већ само привремено живе заједно. «Данас ми одговара да живим с тобом, а сутра ћемо видети.»

— Да ли одбијате да причестите људе који живе у таквој заједници?

— Строго говорећи, овакав човек треба да изађе из храма после возгласа «Двери, двери!» По канонима он нема права да присуствује најважнијем делу литургије. Зато што чини блудни грех и самим тим је ван Цркве. Али данас га нико неће извести из храма, нека стоји. Али му се не може дозволити да се исповеди, да се миропомаже. Ако хоћеш да постанеш члан Цркве – поштуј правила. Човек не може истовремено да буде и блудник и хришћанин.

— А ако утаји да живи с неким невенчано?

— То је потпуно бесмислено. Па не долазите у храм зато што вас је неко натерао, већ због своје душе, код Бога, а не код свештеника. Бога не можеш да превариш. Ако је ваш савез чврст – ступите у брак и венчајте се. Ако није – престаните да блудничите. И онда ће вам бити отворен пут ка Цркви.

Шта се сме пре свадбе, а шта не

— Девојка пита: шта сме да дозволи веренику пре брака?

— Много тога: да води искрене разговоре, да пише стихове, да поклања цвеће, да пише песме, да стоји испод прозора, да се брине, да воли.

— А да се љуби?

— Боље да не. Нека се мало стрпи.

— А ако моли, вуче на кауч, вређа се и прети да ће да оде?

— Треба му објаснити: «Мили, ја сам из другачије породице. Ако си ме заволео и ако ми нудиш брак, ја разматрам понуду. И ако пристанем одредићемо датум венчања. Али нисам нисам сигурна да ћу рећи «да», зато што ако почињеш од кревета, тешко да ћеш ми одговарати.»

— А ако он каже: још нисам спреман да се женим, али сам луд за тобом...

— Онда – збогом. И ако оде – хвала Богу.

— Али девојка га воли. И попушта надајући се да ће се односи касније средити.

— Узалудно се нада. Који глупак ће се оженити оном која му ионако припада? Годинама ће је правити будалом. Рећи ће да треба да уштеди новац за раскошну свадбу, да се обогати, да купи кућу... Јер, шта ће му проблеми? Поред је млада, лепа, волим је, и она мене воли, живимо заједно. Све је дивно! И биће тако док не сретнем у метроу другу коју ћу заволети још више...

О интмним стварима

— Да ли верујући брачни пар може да користи средства за контрацепцију?

— По црквеним правилима контрацепција је покушај убиства. И ако је ефикасно деловала, убиство је учињено. Управо тако.

— Али има ситуација кад људи нису у стању да гаје много деце – немају ни снаге, ни средстава...

— Ако православни супружници категорички не желе да имају више деце, имају један поуздан начин који није повезан с грехом – уздржње.

Треба ли се припремти за породични живот

— Како човек да не погреши кад бира свог пара?

— Треба дуго, најмање годину дана, да упознаје човека с којим намерава да живи. Да му поставља питања: «Хоћемо ли имати иконе у кући?», «Да ли ћемо васпитавати децу у православној вери?» Или: «У који храм идеш?» И ако је одговор «Ни у један» - то је повод за размишљање да ли треба развијати познанство.

— Дешава се да муж солидно зарађује и да жели да види код куће домаћицу и мајку, а жена жели да и она гради каријеру...

— Треба унапред пажљиво осмотрити родитеље своје девојке: какви су односи, како живе. Људи често понављају родитељски модел понашања. Ако младић у глави има један пројекат, а девојка други, биће проблема у изградњи породице. Али је главно да треба да имају заједнички циљ.

— Какав? Свако жели срећу...

— Срећа је стање које се рађа у доброј породици. А циљ православне породице је изградња домаће цркве, где је муж – свештеник, жена је ђакон, односно његов помоћник, а деца су народ Божији који треба привести Христу.

— Младенци обично размишљају о другим стварима.

— Зато на три брака у Русији има два развода. Нестао је заједнички циљ, остале су индивидуалне жеље. Понекад врло једноставне: родила се привлачност – узимају се, охладили су се – развод. Улазе у брак да има «ко да пере». Или се удају да би у кући «мирисало на мушкарца». А онда се муче.

— Да ли породичном животу треба да претходи нека припрема?

— Треба читати духовне књиге о молитви, о самоконтроли, о покајању. И имати на уму да будућност није максимални комфор, већ служење ближњима.

Протојереј Димитрије Смирнов
Разговор је водио Михаил Устјугов
Са руског Марина Тодић

«Крестовски мост»

 

 

 

православие.ру

Ипак, за ову тему књига није довољна, ни бројне написане нису довољне, број речи је довољно да први пут чујем за Димитрије Смирнов:

страница 4
827 речи
Карактера без размака 3877
карактера са размацима 4710
глава 36
линија 101

 

Добра реклама.

[Кратос]

13 hours ago, Драгана Милошевић рече

Дам ја теби правила сад.

Нико није рекао да ћу да блудничим цео живот.

Е да, да ти дам моја два крста па онда поштуј правила до словце.

Ne razumem zašto si se ti osetila prozvanom 

[Aquilius Cratus]

On 9/1/2016 at 19:26, Драгана Милошевић рече

 

— А ако утаји да живи с неким невенчано?

— То је потпуно бесмислено. Па не долазите у храм зато што вас је неко натерао, већ због своје душе, код Бога, а не код свештеника. Бога не можеш да превариш. Ако је ваш савез чврст – ступите у брак и венчајте се. Ако није – престаните да блудничите. И онда ће вам бити отворен пут ка Цркви.

 Da, bludnicili su u cvrstoj vezi i kad su obavili obred vencanja to je prestao da bude blud. Suptilno nema sta.

On 9/1/2016 at 19:26, Драгана Милошевић рече

 

 

Шта се сме пре свадбе, а шта не

— Девојка пита: шта сме да дозволи веренику пре брака?

— Много тога: да води искрене разговоре, да пише стихове, да поклања цвеће, да пише песме, да стоји испод прозора, да се брине, да воли.

— А да се љуби?

— Боље да не. Нека се мало стрпи.

Suvise liberalno. Najbolje je da uopste nemaju fizicki kontakt u vidu rukovanja ili zagrljaja sve do dana vencanja. Nikad se ne zna sta moze da ih spopadne tokom grljenja. 

On 9/1/2016 at 19:26, Драгана Милошевић рече

— Да ли верујући брачни пар може да користи средства за контрацепцију?

— По црквеним правилима контрацепција је покушај убиства. И ако је ефикасно деловала, убиство је учињено. Управо тако.

— Али има ситуација кад људи нису у стању да гаје много деце – немају ни снаге, ни средстава...

— Ако православни супружници категорички не желе да имају више деце, имају један поуздан начин који није повезан с грехом – уздржње.

 

Ufff, znaci uzdrzanje mu dodje oruzje za masovno unistenje?! Bolje da se o tome ne prica da se politicari ne dosete.

[Јелена011]

Da, da, jos na ovu besedu tako ide ona pro islamska od Arsenija lepo bre bez marame ni u wc, kupamo se obuceni da ne raspalimo pohotu tela, a zena nema sta tj devojka da trazi u gradu bez zastite muskih krvnih srodnika, niti koga da pusta u kucu dok je sama

 

[aliluja]

13 hours ago, Агница рече

Слажем се у свему са тобом..жао ми је ако је испало да те савјетујем..на форуму углавном изазивам такве реакције,па боље да ћутим

Nema  šta da žališ.. Sve je na mestu.. Samo ti piši... Mi tu samo razmišljamo i to je dobro da pišeš kako misliš a ne kako bi neko voleo da čuje... Onako razgovaramo... I to je u redu.. Nisu svi ljudi isti... 

[billy2014]

15 hours ago, Драгана Милошевић рече

Бог хоће вас, ваша срца, а не ваша дела.

Valjda i nasa djela dolaze iz naseg srca.

[JESSY]

 

Ако упитамо људе: „Који је најстрашнији грех по твом мишљењу?“ – један човек ће навести убиство, други – крађу, трећи – подлост, а четврти издају. У ствари, најстрашнији грех је неверје, а оно затим рађа и подлост, и издају, и прељубу, и крађу, и убиство, и све остало

Грех није рђав поступак; рђав поступак је последица греха, као што кашаљ није болест, већ њена последица. Веома често се дешава да човек никога није убио, није опљачкао, није учинио неку другу подлост и зато има лепо мишљење о себи, али не зна да је његов грех гори од убиства и гори је од лоповлука, зато што у свом животу пролази поред главне ствари.

Неверје је душевно стање кад човек не осећа Бога. Оно је повезано с незахвалношћу према Богу, и њиме нису заражени само људи који потпуно негирају постојање Бога, већ смо заражени сви ми. Као и сваки смртни грех неверје заслепљује човека. Ако некога упитамо, рецимо, за вишу математику, он ће рећи: „То није моја тема, уопште се не разумем у ту област.“ Ако га упитамо за кување, рећи ће: „Не знам ни чорбу да скувам, нисам надлежан за то.“ Али кад се ради о вери сви имају сопствено мишљење.

[JESSY]

Један тврди: ја мислим овако; други: мислим онако. Један каже: не треба постити. А други: моја бака је била верујућа и она је тако радила, зато треба тако поступати. И сви почињу да суде и расуђују иако у већини случајева немају појма о датој ствари.

Зашто кад је у питању вера сви обавезно желе да изразе своје мишљење? Зашто људи одједном постају стручњаци за ова питања? Зашто су сигурни у то да све разумеју и да све знају? Зато што свако сматра да верује управо у оној мери у којој је то неопходно. У ствари, уопште није тако, и то се врло лако може проверити. У Јеванђељу је речено: „Ако будете имали веру као горушично зрно и кажете овој планини: „Пређи одавде тамо,“ она ће прећи.“ А ако то не видимо, значи да немамо вере чак ни колико горушично зрно. Пошто је човек заслепљен, он сматра да верује довољно, док заправо не може да учини чак ни такву ситницу као што је померање планине, која се може померити и без вере. Све наше невоље потичу од маловерја.

Маловерје апостола Петра

Кад је Господ ишао по води Петар, који никога на свету није волео као Христа пожелео је да дође код Њега и рекао је: „Заповеди ми и кренућу ка Теби.“ Господ каже: „Дођи.“ И Петар је такође кренуо по води, али се на тренутак уплашио, посумњао је и почео да тоне, па је повикао: „Господе, спаси ме, погинух!“ Прво је сакупио сву своју веру и колико је имао вере, толико је ишао, а кад су „резерве“ пресушиле, почео је да се тоне.

Исто је и с нама. Ко од нас не зна да Бог постоји? Сви знају. Ко не зна да Бог чује наше молитве? Сви знају. Бог је свезнајући и где год да се налазимо Он чује све речи које изговарамо. Сви знамо да је Господ добар. И у данашњем Јеванђељу постоји потврда тога, и цео наш живот показује колико је милостив према нама. Господ Исус Христос каже – ако нас наше дете замоли да му дамо хлеб, зар ћемо му дати камен, или зар ћемо му дати змију ако нас замоли да му дамо хлеб? Ко од нас може тако да поступи? Нико. А ми смо зли људи. Зар ће то учинити Господ Који је добар?

[JESSY]

Ипак, све време ропћемо, све време кукамо, све време се не слажемо, час с једним, час с другим. Господ нам каже да пут ка Царству Небеском води кроз велику патњу, а ми не верујемо. Сви желимо да будемо здрави и срећни, сви желимо да лепо уредимо свој живот на земљи. Господ нам каже да ће у Царство Небеско ући само они који узму свој крст, а нама то опет не одговара и поново инсистирамо на свом, иако сматрамо себе верујућима. Чисто теоретски знамо да се у Јеванђељу садржи истина, али је цео наш живот у супротности с њом. И често немамо страх Божији, зато што заборављамо да је Господ увек поред нас, да нас увек гледа. Зато тако лако грешимо, лако осуђујемо, лако човеку можемо да пожелимо зло, лако можемо да га занемаримо, увредимо и повредимо.

Теоретски знамо да постоји свеприсутни Бог, али је наше срце далеко од Њега, не осећамо Га, чини нам се да је Бог негде тамо, у бескрајном космосу и да нас не види и не зна. Зато грешимо, зато се не слажемо с Његовим заповестима, претендујемо на то да други имају слободу, желимо све да променимо по свом, желимо да потпуно прекројимо живот и да га учинимо онаквим како ми сматрамо да треба да изгледа. Али то је потпуно неправилно, никако не можемо у тој мери да управљамо својим животом. Можемо само да се помиримо с оним што нам Господ даје и да се радујемо оном добру и оним казнама које нам Он шаље, зато што нас на тај начин учи како да дођемо у Царство Небеско.

Али ми Му не верујемо – не верујемо да не смемо бити груби и груби смо; не верујемо да не смемо да се љутимо и љутимо се; не верујемо да не смемо да завидимо и често бацамо око на туђе и завидимо срећи других људи. А неки се усуђују да завиде и духовним даровима које Бог даје – то је у принципу страшан грех, зато што свако од нас добија од Бога онолико колико може да понесе.

[JESSY]

Неверје није удео само оних људи који негирају постојање Бога; оно дубоко продире и у наш живот. Зато смо често у стању чамотиње и панике, не знамо шта да радимо; гуше нас сузе, али то нису сузе покајања, оне нас не чисте од греха – то су сузе очајања, зато што заборављамо да Господ све види; једимо се, ропћемо и негодујемо.

Прича о горушичном зрну

Зашто све ближње желимо да натерамо да иду у цркву, да се моле и да се причешћују? Због неверја, зато што заборављамо да Бог жели исто то. Заборављамо на то да Бог жели да се сваки човек спаси и брине се за све. Чини нам се да нема никаквог Бога, да од нас, од неких наших напора нешто зависи – и почињемо да убеђујемо, да причамо и објашњавамо, и само горе чинимо, зато што се човек само Духом Светим може придобити за Царство Небеско, а ми Га немамо. Зато се толико хватамо за људе, намећемо им се, досађујемо им, мучимо их и под лепим изговором претварамо њихов живот у пакао.

Уништавамо драгоцени дар који је човеку дат – дар слободе. Својим претензијама, тиме што све желимо да променимо по свом образу и подобију, а не по образу Божијем, ми посежемо на слободу других и покушавамо све да приморамо да размишљају онако као што ми мислимо, а то није могуће. Човеку се може открити истина ако он за њу пита, ако жели да је спозна, а ми је стално намећемо. У овом акту нема никаквог смирења, а пошто нема смирења, то значи да нема ни благодати Светог Духа. А без благодати Светог Духа неће бити никаквог резултата, тачније, постојаће резултат, али супротан.

[JESSY]

И тако је у свему. А узрок је неверје Богу, неверовање у Бога, у Његов добри Промисао, у то да је Бог љубав, да све жели да спаси. Јер, кад бисмо Му веровали не бисмо тако поступали, само бисмо молили. Зашто човек иде код некакве врачаре? Зато што не верује ни у Бога, ни у Цркву, не верује у силу благодати. Прво обилази све чаробњаке, врачаре и биоенергетичаре и ако му ништа не помогне, обраћа се Богу: можда ће Он помоћи. И што је најчудније, заиста помаже.

Кад би нас такав човек све време занемаривао, а онда би нас за нешто замолио, ми бисмо рекли: знаш, не може тако, одвратно си се према мени понашао целог живота, а сад долазиш да ме молиш? Али, Господ је милостив, Господ је кротак, Господ је смирен. Зато, било којим стазама и богазама човек да иде, без обзира на то какве глупости да је чинио, ако се обрати Богу од срца, што се каже, кад је већ искусио злу и гору – Господ и онда помаже, зато што увек чека нашу молитву.

 

Господ је рекао: „За шта год да замолите Оца у Моје име, даће вам,“ а ми не верујемо. Не верујемо ни у своју молитву, ни у то да нас Бог чује, – ништа не верујемо. Зато нам је све празно, зато изгледа да се наше молитве не испуњавају, да наша молитва не може не само да помери планину, већ не може ништа да уреди.

[JESSY]

Кад бисмо заиста веровали у Бога сваког човека бисмо могли да упутимо на истинити пут. А човек се на истинити пут може упутити управо молитвом, зато што се њом испољава љубав према човеку. Молитва пред Богом је тајна и нема у њој никаквог насиља, постоји само молба: Господе, упути, помози, исцели, спаси.

Кад бисмо тако поступали постигли бисмо велики успех. А ми се стално уздамо у разговоре, у то како ћемо сами све уредити, у то да ћемо нешто сачувати за некакав црни дан. За онога ко чека црни дан, он ће сигурно наступити. Човек без Бога свеједно ништа не може да постигне, зато Господ каже: „Тражите пре свега Царство Божије, а остало ће вам се природати.“ Али ми ни у то не верујемо. Наш живот није усмерен ка Царству Божијем, више је управљен према људима, према људским односима, према томе како овде све да уредимо. Желимо да задовољимо сопствену гордост, сопствену таштину, сопствено частољубље. Кад бисмо стремили ка Царству Небеском, радовали бисмо се кад нас неко угњетава, кад нас вређа, зато што то помаже нашем уласку у Царство Небеско. Радовале би нас болести, а ми ропћемо и ужасавамо се. Бојимо се смрти, стално се трудимо да продужимо свој живот, али опет не ради Господа, не ради покајања, већ због свог маловерја, због страха.

Грех маловерја се угнездио врло дубоко у нама и против њега се треба врло снажно борити. Постоји израз – „подвиг вере“, зато што само вера може да покрене човека да уради праву ствар. И ако сваки пут кад у нашем животу наступи ситуација да можемо да поступимо како Бог заповеда и људски – ако сваки пут будемо храбро поступали по својој вери, наша вера ће расти и јачати

 

http://www.mitropolija.com/protojerej-dimitrije-smirnov-najstrasniji-grijeh/