Заборав је најтежа казна

[Ромејац]

У Манастирском дому Свете Петке у Извору код Параћина, уточишту за одрасле заробљеног детињства. Монахиње брину о 86 жена које су, откако су избачене из родитељског гнезда овде нашле мир.

ЈЕСИ ли ти моја мама?

- Како су твоје бебе, како су мушки?

- Сутра идем кући, по мене долази моја Коса...

- А, како се ти зовеш? Ја сам Ивана. Како се зовеш? Ја сам... Ја сам...

Питања једва разговетна. Речи покидане, ко зна када. Пружене руке. Траже наручје. Све руке желе у један загрљај. Све одједном да помилују туђе образе. А очи... Очи упрте у саму зеницу и продиру ти поглед.

Из групе се пробија Евица:

- Добро нам дошли, ми вас чекамо. Одавно вас чекамо. Нама је овде лепо. Ја сам дошла из Сремчице. Ми смо велика породица. Ми волимо наше сестре. Оне брину о нама - изговорила је готово у даху. И једном руком загрлила монахињу Севастију, а другом монахињу Анисију. Онда су сви, у тренутку, били око мати Гликерије. А загрљаји не престају.

 

 

- Добро децо, добро је, идемо да послужимо госте - казала је мати Гликерија, старешина манастира.

Али ова “деца”, нису и по годинама - деца. Детињство је заробљено у њима. И покрет, некад давно спутан. И судбине, потресне.

Ово је Манастирски дом Свете Петке у Извору код Параћина, уточиште за девојчице и одрасле жене “оштећеног ума и телесних недостатака”... Осамдесет шест их је, од осамнаесте до осамдесете године живота. Већина је потпуно непокретна. О њима брине шеснаест монахиња овог манастира. Даноноћно. Дом има лекара, долазе психолози, неуропсихијатри. Питамо се, ко да залечи овакве и оволике ране отворене у душама ове “деце”, избачене из родитељског гнезда, као ружни пачићи. Испали испод њиховог крила, које није имало снагу да их узнесе. Ко да размрси чворове у мозгу у ком су неразмршена питања са почетка ове приче. И жеље које се не остварују. И то је болно.

Сви желе загрљај

- Дај ми длан, дај, пружи... Не тако, овако... Сад ће звезда... Ја сам Нина...

- Дођи да видиш моје цртеже, узми један за Осми март. Ја сам Драгана.

- Ја ћу да ти поклоним џемпер... Ја сам Сара, Нови Пазар.

После нас ова “деца” и њихове жеље из собе у собу манастирског дома у стопу прате. У једној од тих соба девојка, прикована за кревет, читав живот живи уз свој радио. Згрчено тело.

Мати Гликерија каже:

 

- Она воли песме, срећа, чује. Кад песма престане, она се буни. Свака од наших штићеница је судбина за себе. Наше сестринство сваку до танчина зна, али о томе се овде не говори. Тешко је кад за њих, многе од њих, нико не пита. Нико од родбине. Никад. Родитељи се бране заборавом, а то је за ове душе најтежа казна. Руку на срце, долазе многи, посећују своју децу у Дому. Али мука је то. А најтеже нам је кад их, ми, само ми, сестринство, испраћамо из живота, ту, на сеоском гробљу. Само ми. Ипак, наша је мисија да помажемо, да другима пружимо руку у невољи и захвалне смо што смо дароване таквом мисијом.

Време растанка са Домом, његовом “децом” и монахињама које беспоштедно раде и брину, не само о Дому, већ и о читавом манастирском домаћинству. Али нико од њих које остављамо не воли растанке. “Деца” су сада само у загрљају монахиња.

Штићенице дома у Извору

Нашег фото-репортера пита Евица:

- Да нас сликаш за успомену, Милутине?

- И, настала је слика “деце” коју нико неће... Нико неће, осим овог пожртвованог сестринства.

- Сад да се поздравимо и испратимо наше госте - казала је монахиња Севастија.

И, поново руке. Руке сплетене да додир дуже траје. Додир руке овде откључава заробљене душе, а затвара велике ране.

 

ТРАДИЦИЈА ОД СЕДАМ И ПО ДЕЦЕНИЈА

ДОМ при Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина пре седам и по деценија примио је прву децу: избеглице и ратну сирочад из Хрватске 1942. године. Деценију касније, намењен је искључиво женској деци оштећеног умног и физичког здравља. Данас је ово дом за жене од пунолетства до... краја.

Већина станара је непокретна

"НОВОСТИ" ПОМАЖУ

ПОВОД за нашу посету дому за одрасле заробљеног детињства, и спутаног корака, био је и дар овој кући чистог срца коју је наменио Фонд хуманости “Новости”. Сваке године наша фондација дарује штићенике дома, уз помоћ пословних пријатеља Компаније “Новости” и многих добрих људи. Овога пута у мисији хуманости нашег листа придружили су се “Дијамант”, “Свислајон” и “Хајат”.

Извор

[александар живаљев]

Дивне су игуманија и њена замјеница у Светој Петки Изворској, као и трудољубиво сестринство (долазе и монахиње из Раванице у помоћ). Ниски поклон, што би рекли Руси. Примјер су за цијелу Цркву.

[Лапис Лазули]

Podviznice divne.

Slava Bogu.

[timjančica]

Шта то бјеше монаштво?

 

Под православним монаштвом изворно подразумијевамо осамљени начин живота православних Хришћана, живот у самоћи, одвојен од свијета и породице, у завјету сиромаштва, послушности и девствености.

Своје животне потребе монаси своде на минимализам, а свој живот у протпуности предају Господу и осмишљавају га молитвом, постом и послушношћу, који постају камени темељци у њиховом животу у Христу.

Ово су неки основни подаци о монаштву који су махом познати свима нама православним Хришћанима.

Такође знамо колика је улога монаштва у једној држави и колико је тачно то да су монаси, со друштва.

Oно на штa монаси треба да пазе као и ми мирјани, то је, да та со, како нам је речено у Јеванђељу, „не обљутави“. Чиме ћемо иначе осолити своје животе које из дана у дана проводимо мање или више одгурујући Господа из својих живота и окрећући се човјечанском хуманизму?!

Ево шта нам о томе свједочи свети Игњатије Брајнчанинов:

„Зато онај који, по Писму, жели да достигне у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове не сме да дозволи да му разна служења буду важнија од молитве, или да их, без преке потребе, тек тако преузима на себе, нити да их, под изговором да се моли, одбацује када она наиђу по нужности и провиђењу Божијем, већ треба да разматра, разликује и служи провиђењу Божијем без проверавања.“ (1)

Монаси су ту да се моле за своје спасење Господу и за спасење нас осталих православних Хришћана. Зато нас Господ мудро поучава када каже: „Остави нека мртви сахрањују своје мртваце; а ти хајде те објављуј царство Божје.“ (2)

Али не, ми би да сахрањујемо мртваце! А тиме полако и сигурно и саме себе. Закопавамо у гроб своје таленте, дубоко и упорно. А милостиви Господ чека на нас.        
Ово се нарочито односи на оне који су ступили у монаштво и тиме се прихватили живота анђелског у људском тијелу.

Њих свети Игњатије поучава: „Не губимо драгоцено, неповратно време; не губимо га препуштајући се расејаности, празнословљу и другим празним занимањима: од самог нашег ступања у манастир упознајмо пажљиво монашки живот и у младости обрадимо њиву душе истинским подвигом да бисмо се у старости и при пресељењу у вечност обрадовали обиљу благодатних дарова залога спасења, залога блаженства на небу.“ (3)

Али ми људи се чврсто држимо за човјека.

Готово по инерцији.

Тако нам каже и Псалм 48: „ Не бој се кад се човјек разбогати и када се умножи слава дома његова. Јер душа његова благосиљаће се за живота његова, хвалит ће те тек кад му добро учиниш...“

Хоћемо ли дакле да се водимо свјетским, да иако православни Хришћани, удовољавамо оном палом људском и приземном у нама? Желимо ли да живимо само од хљеба, шта нам рече Господ о томе?

Чујмо још шта нам каже авва Јустин: „Ко вас Србе превари да гурнете Христа Спаситеља на дно своје трпезе и да прва места понудите белосветским охолицама, празноглавцима и сејачима смрти?

И хоћете ли се опет дати преварити?

Бирајте живот или смрт.

И знајте да ако ви опет устанете против Бога за рачун лажних богова "културе", устаће и Бог против вас.“ (4)

 

(1)     Свети Игњатије Брајнчанинов, Аскетски Огледи, Основно делање монаха, стр. 546.

(2)     Види Лк. 9, 60.

(3)     Свети Игњатије Брајнчанинов, Аскетски Огледи, Основно делање монаха, стр. 552.

(4)     "Православна Црква и екуменизам", стр. 123 - 140. Хиландар, 1995.

[timjančica]

Скитови

Највише скитова и келија има у пределу око планине Атос и овај део се уопште назива Светогорска пустиња. Ту у свим келијама, колибама и пећинама живе испосници, исихасти, анахорети или једноставно – пустињаци, како их најчешће зову. То је посебан сој људи који је уз благослов манастира, отишао у осаму да се у веома строгом режиму живота подвизава по узору на знамените светогорске калуђере који су увршћени у ред светаца. Усредсређени на индивидуалну молитву и мистично виђење Бога, веома мало једу, још мање спавају, а бесконачно у себи понављају Христову молитву: ''Исусе Христе, сине Божији, помилуј мене грешног''.

Окружени миром и тишином, окупани свелошћу сунца, доживљавају визије сусрета са Богом и свецима. До њих је тешко доћи јер им се келије налазе на неприступачним местима, без дивљих путева и стаза, а код неких келиота приступ је могућ само дрвеним мердевинама и уз помоћ ланца за спуштање. А када коначно стигнете до пустињакове келије, дуго ћете стајати пред вратима док вам их не отвори, јер је њихово гесло да се само упорнима отварају врата. Пустињаци радо примају госте и труде се да их најлепше што могу угосте, не скривајући притом радост што сте их посетили.

Извор

[Lady Godiva]

On 31.12.2017. at 16:49, timjančica рече

Oно на штa монаси треба да пазе као и ми мирјани, то је, да та со, како нам је речено у Јеванђељу, „не обљутави“. Чиме ћемо иначе осолити своје животе које из дана у дана проводимо мање или више одгурујући Господа из својих живота и окрећући се човјечанском хуманизму?!

Мислиш ли да ове монахиње одгурују Христа бринући се о немоћним и одбаченим?

[Џуманџи]

Mislim da prvi post nije njen iako nije navela izvor, a ovaj drugi je artemijevacki: https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2018/04/19/хорепископ-максим-нови-устав-и-стари-п/

[Lady Godiva]

пре 50 минута, Џуманџи рече

Mislim da prvi post nije njen iako nije navela izvor, a ovaj drugi je artemijevacki:  https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2018/04/19/хорепископ-максим-нови-устав-и-стари-п/

Не бих ни обратила пажњу. Сад сам их прогуглала па видим да су секташи. 

Хвала, Џу.