Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа

[Milan Nikolic]

@Zoran Đurović

Kako je priroda čovečanska Isusa Hrista vanvremena pre stvaranja? Možete li navesti neki određeni argument?

[kopitar]

пре 3 минута, Zoran Đurović рече

Ерго, по људском уму није као беба имао знање. Сигурно није расправљао у својој глави о суштини и ипостасима и сл.

Ali mu se u jednom trenutku dogodilo da shvati, gle ja nisam samo čovjek ja sam i Bog.

[Кратос]

пре 10 минута, Снежана рече

не верујем да је имао свест, него је имао осећај радости.

Ok,nebitno neka bude i na nekom intuitivnom nivou je osetio prisustvo Gospoda pa nek bude onda da je i Isus od malena imao intuitivno znanje o svom Nebeskom Ocu.

[kopitar]

пре 4 минута, Milan Nikolic рече

@Zoran Đurović

Kako je priroda čovečanska Isusa Hrista vanvremena pre stvaranja? Možete li navesti neki određeni argument?

Kako je Isus Krist vanvremena prije stvaranja? Pa zato što je Bog.

[Кратос]

Управо сада, kopitar рече

Kako je Isus Krist vanvremena prije stvaranja? Pa zato što je Bog.

Ali nije samo Bog nego Bogočovek.Da je samo Bog no problemo.

[kopitar]

пре 1 минут, Кратос рече

Ali nije samo Bog nego Bogočovek.Da je samo Bog no problemo.

Ne bi smjeli razdvajati Bogočovjeka.

[Снежана]

пре 4 минута, Кратос рече

Ok,nebitno neka bude i na nekom intuitivnom nivou je osetio prisustvo Gospoda pa nek bude onda da je i Isus od malena imao intuitivno znanje o svom Nebeskom Ocu.

па не може баш тако...Јован је имао осећај радости у присуству Исуса, као што га имаш и ти у присуству добре особе без предзнања о њему, али је Исус стекао свест о свом небеском Оцу тек остварујући однос са њим, односно временом стичући сазнање

[Кратос]

Управо сада, kopitar рече

Ne bi smjeli razdvajati Bogočovjeka.

Razdvajanje postoji samo u smislu priroda a ima ih dve jedna je božanska druga je ljudska i postoje razlike,jedna je nestvorena druga je stvorena.Jedna preegzistira svetu druga nastaje u njemu.

[Кратос]

пре 3 минута, Снежана рече

па не може баш тако...Јован је имао осећај радости у присуству Исуса, као што га имаш и ти у присуству добре особе без предзнања о њему, али је Исус стекао свест о свом небеском Оцу тек остварујући однос са њим, односно временом стичући сазнање

Znači bio je prekid zajednice između Sina i Oca ?

[Guest Гајић]

Упитах и лично оца:
Значи рађајући Господа Христоса, Христосом се ствара свет Животворном силом Духа Светог?

Послато са PRA-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију

[Milan Nikolic]

Priroda čovečanska je napredovala u znanju, počela je da doživljava i stiče veštine. Šta je tu strašno? Mi nismo monofiziti.

Međutim, Hristova svest je ono što je bila prevečno. Mi se molimo Prevečnom Mladencu.

 

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Догматске теме, Христологија

(Када Христос каже ја, шта тиме има на уму? Одакле Он стиче свест о Своме ја?)

 

Син Божји страдава као човек зато што је узео на Себе човечанску природу, а тиме и њене последице, и тако доспевамо до позиције да је у Христу присутан потпуни Бог. Другим речима, ништа од Христовог божанства није одступило због Његовог Оваплоћења; према томе, у Њему је присутно потпуно божанство, али и потпуно човештво.

Јединство ово двоје – божанство и човештво (Четврти васељенски сабор) – толико је потпуно да је нераздељиво; другим речима, божанство и човештво је сједињено на нераздељив начин. Друго објашњење је то да, и поред тог потпуног и нераздељивог јединства, две природе (Христове) нису сједињене на такав начин да дође до њиховог сливања и да једна престане да се разликује од друге. За ово је Сабор употребио израз „несливено“. Две природе су, дакле, сједињене нераздељиво и несливено.

Рекли смо да је Христос потпуни Бог и потпуни човек. Но, може ли бити потпуни човек уколико уопште не поседује човечанску личност? Овде се налазимо пред великим проблемом о који су се саплели догматичари на Западу.

Треба добро да схватимо шта је то личност. Личност је идентитет који извире из односа. Сви ми представљамо личности због односâ које имамо.

Оно што Христа чини личношћу, односно тај однос кроз који пролазе сви други односи и који коначно одређује Његов идентитет, јесте Његов однос према Оцу.

Својим отеловљењем Христос остварује и друге односе. Има однос према Пресветој Богородици, према Својим ученицима, према Својој природној средини; узима храну, Јудејац је, има однос према јудејској заједници. Све су то односи који се уврштавају у Његов лични однос. Наиме, целокупно човечанство, односно целокупна твар, коју узима на Себе, није туђа Његовој личности. Према томе, човештво није мање због тога што је уврштено у Његов однос према Оцу.

Кад кажемо да Христос – (тумачење из халкидонског учења) – поседује само једну личност, али две природе, то значи да природе, и божанска и човечанска, као и све друго што те природе у себи садрже, бивају уврштене у личносни однос који Христу даје идентитет, а то је однос Христовог синовства према Оцу.

Када Христос каже ја, шта тиме има на уму? Одакле Он стиче свест о Своме ја? У нашем веку, нарочито у римокатоличким теолошким круговима, постојала је читава расправа о томе да ли је Христос, будући да је поседовао две природе, поседовао и две свести, то јест да ли је поседовао човечанску и божанску свест. Многи теолози су дошли до закључка да је поседовао две свести.

Ако би свест о Своме ја црпео и из односа према Пресветој Богородици – као дете из односа према мајци – тада би било речи о две личности, односно тада би била исправна Несторијева тврдња. Имали бисмо, дакле, једног човека са две личности. Наиме, један однос са једне (божанске), а други са друге (човечанске) стране, али би Му оба ова односа давала идентитет. А да ти оба односа подаре идентитет, то свакако није могуће, јер један од та два односа мора бити одлучујући.

То се може изобразити и у иконографији. На западној икони Христа и Богородице, Христов лик је представљен као једно лепо дете окружено односом материнства; али тај однос исцрпљује идентитет насликаног детета. Уколико погледамо неку византијску икону, запазићемо да сликар покушава да остави утисак да тај кога Богородица држи у своме наручју, јесте Бог, и поред тога што међу њима постоји матерински однос. Тај матерински однос (од стране Богородице) не представља однос који одређује идентитет детета. Као да дете вели: Да, ја имам однос према мајци, али тај мој идентитет, односно моје ја, одређено је једним другим односом – односом према Оцу.

Христос не поприма идентитет од створенога и поред чињенице да створено прима у свој идентитет. У Свој однос према Оцу Он уврштава све друге односе; а тиме што су уврштени у Христов однос према Оцу, сви други односи бивају ослобођени од свих ограничења која имају, и ступају у Тело Христово као део Његовог идентитета.

[Снежана]

пре 4 минута, Кратос рече

Znači bio je prekid zajednice između Sina i Oca ?

није био прекид, него узрастање, па погледај људски, да ли ти имаш исти однос са својим оцем сада и као и када си био дечак, да ли ти је исти однос према Богу сада и као када си ушао у веру?

[Milan Nikolic]

пре 17 минута, Снежана рече

али је Исус стекао свест о свом небеском Оцу тек остварујући однос са њим, односно временом стичући сазнање

Погледај обавезно горњи текст Зизјуласа.

[kopitar]

пре 7 минута, Milan Nikolic рече

Митрополит Јован Зизјулас

Догматске теме, Христологија

(Када Христос каже ја, шта тиме има на уму? Одакле Он стиче свест о Своме ја?)

 

Син Божји страдава као човек зато што је узео на Себе човечанску природу, а тиме и њене последице, и тако доспевамо до позиције да је у Христу присутан потпуни Бог. Другим речима, ништа од Христовог божанства није одступило због Његовог Оваплоћења; према томе, у Њему је присутно потпуно божанство, али и потпуно човештво.

Јединство ово двоје – божанство и човештво (Четврти васељенски сабор) – толико је потпуно да је нераздељиво; другим речима, божанство и човештво је сједињено на нераздељив начин. Друго објашњење је то да, и поред тог потпуног и нераздељивог јединства, две природе (Христове) нису сједињене на такав начин да дође до њиховог сливања и да једна престане да се разликује од друге. За ово је Сабор употребио израз „несливено“. Две природе су, дакле, сједињене нераздељиво и несливено.

Рекли смо да је Христос потпуни Бог и потпуни човек. Но, може ли бити потпуни човек уколико уопште не поседује човечанску личност? Овде се налазимо пред великим проблемом о који су се саплели догматичари на Западу.

Треба добро да схватимо шта је то личност. Личност је идентитет који извире из односа. Сви ми представљамо личности због односâ које имамо.

Оно што Христа чини личношћу, односно тај однос кроз који пролазе сви други односи и који коначно одређује Његов идентитет, јесте Његов однос према Оцу.

Својим отеловљењем Христос остварује и друге односе. Има однос према Пресветој Богородици, према Својим ученицима, према Својој природној средини; узима храну, Јудејац је, има однос према јудејској заједници. Све су то односи који се уврштавају у Његов лични однос. Наиме, целокупно човечанство, односно целокупна твар, коју узима на Себе, није туђа Његовој личности. Према томе, човештво није мање због тога што је уврштено у Његов однос према Оцу.

Кад кажемо да Христос – (тумачење из халкидонског учења) – поседује само једну личност, али две природе, то значи да природе, и божанска и човечанска, као и све друго што те природе у себи садрже, бивају уврштене у личносни однос који Христу даје идентитет, а то је однос Христовог синовства према Оцу.

Када Христос каже ја, шта тиме има на уму? Одакле Он стиче свест о Своме ја? У нашем веку, нарочито у римокатоличким теолошким круговима, постојала је читава расправа о томе да ли је Христос, будући да је поседовао две природе, поседовао и две свести, то јест да ли је поседовао човечанску и божанску свест. Многи теолози су дошли до закључка да је поседовао две свести.

Ако би свест о Своме ја црпео и из односа према Пресветој Богородици – као дете из односа према мајци – тада би било речи о две личности, односно тада би била исправна Несторијева тврдња. Имали бисмо, дакле, једног човека са две личности. Наиме, један однос са једне (божанске), а други са друге (човечанске) стране, али би Му оба ова односа давала идентитет. А да ти оба односа подаре идентитет, то свакако није могуће, јер један од та два односа мора бити одлучујући.

То се може изобразити и у иконографији. На западној икони Христа и Богородице, Христов лик је представљен као једно лепо дете окружено односом материнства; али тај однос исцрпљује идентитет насликаног детета. Уколико погледамо неку византијску икону, запазићемо да сликар покушава да остави утисак да тај кога Богородица држи у своме наручју, јесте Бог, и поред тога што међу њима постоји матерински однос. Тај матерински однос (од стране Богородице) не представља однос који одређује идентитет детета. Као да дете вели: Да, ја имам однос према мајци, али тај мој идентитет, односно моје ја, одређено је једним другим односом – односом према Оцу.

Христос не поприма идентитет од створенога и поред чињенице да створено прима у свој идентитет. У Свој однос према Оцу Он уврштава све друге односе; а тиме што су уврштени у Христов однос према Оцу, сви други односи бивају ослобођени од свих ограничења која имају, и ступају у Тело Христово као део Његовог идентитета.

Nema potrebe za strah da će Njegova ljudska narav preuzeti identitet nad Njegovim božanskom naravi . One su tu obe i ne nameću se koja će biti jača..zato je On i prava beba i ima odnos sa svojom majkom ko i sve druge bebe na ovom svijetu i tu ništa ne trpi Njegova božanska narav.