Српкиње се и даље масовно одричу наследства у корист браће и то им је савршено нормално

[Кратос]

  On 3. 11. 2017. at 12:46, Natasa. рече

Majke i ćerke se ne računaju 

A to pominjanje Boga je što ti tako odgovara, briga vas sve za Boga 

Expand  

Vi ste žene u pobuni protiv Boga i bogom danom viševekevnog poretka,još od prvog dana stvaranja ,to vam je recidiv koji vas uvek vraća da se odupirete Tvorcu našemu...

Nego lepo da se pokajete,Đura će vam oprosti što vas je tukao i da nastavimo da živimo i idličnoj harmoniji gde vi otvarate kapiju i nosite vodu....

[Чунга Лунга]

  On 3. 11. 2017. at 12:49, Natasa. рече

Je l bi poklonila sestri da je ona ostala sa roditeljima, rešila da se bavi zemljom i rodila dete?

Expand  

Наравно!!!
Па зар је уопште такво питање потребно?! Зар толико неразумљиво пишем?! (питам ја себе, не мораш одг)

[εργασία]

  On 3. 11. 2017. at 12:46, Марина Савковић рече

Не мислим ни најмање. Чак уопште и нема тога "моје-твоје", него је јасно да је све тамо његово и на памет никоме ништа друго и није пало. Овакви наслови и овакве теме и стварају у народу баш то што ти помињеш, стварају грабљивце, да се изгуби осећај за дати, осећај за поштење, осећај, осећај, осећај, осећај, осећај, осећај, осећај, осећај, осећај...

Expand  

Не слажем се. Како могу биљчице, птичице, шуме, потоци и тако даље да буду "његови", па затим "твоји", па "моји", па "снежини", "марковљеви", "иванови" итд!?

Да скратим, приватна својина је нешто скарадно само по себи.

[Вилер Текс]

  On 3. 11. 2017. at 12:46, Марина Савковић рече

Не, није ми глупо, јер није ништа нечасно. Треба да се чује и овакво нешто, корисно је, зато и износим.

 

Expand  

Ок има смисла. Нити мислим да је твоје мишљење погрешно.

Просто мислим да јавна расправа о томе ко, када и како оставља или не је дубоко породична ствар. Али генерално, ми живимо у цивилизацији у којој се те границе неприметно губе.

Око тога се браћа и сестре договарају као браћа и сестре, ако су браћа и сестре.И разне опције ту постоје у зависности од околности...

[Natasa.]

  On 3. 11. 2017. at 12:45, Снежана рече

јеси ли ти баш сигурна у то 

Expand  

Ja sam šokirana 

[Natasa.]

  On 3. 11. 2017. at 12:50, Марина Савковић рече

Наравно

Expand  

Znači nije do brata, već ko ostaje na zemlji.

[Чунга Лунга]

  On 3. 11. 2017. at 12:51, εργασία рече

Не слажем се. Како могу биљчице, птичице, шуме, потоци и тако даље да буду "његови", па затим "твоји", па "моји", па "снежини", "марковљеви", "иванови" итд!?

Да скратим, приватна својина је нешто скарадно само по себи.

Expand  

Ај здраво!
 

 

  On 3. 11. 2017. at 12:51, Вилер Текс рече

Просто мислим да јавна расправа о томе ко коме шта када и како оставља или не је дубоко породична ствар. Али генерално, ми живимо у цивилизацији у којој се те границе неприметно губе.

Expand  

Јесте породична ствар и не треба износити. Нисам ни изнела детаље, нити бих.
И мене мало љути када се дигне бука заштите око неких гејева, абортуса, слобода, либерализма, ноћи вештица, жене остављају браћи имање...и сви као нешто много су модерни, праведни, не угњетавати никог, а овамо удомим пса-поједем јагње. Срамота што оваква тема има 15 страна. Наша срамота као народа.

 

  On 3. 11. 2017. at 12:55, Natasa. рече

Znači nije do brata, već ko ostaje na zemlji.

Expand  

Пола то, а пола што нећу да узмем ништа што нисам сама стекла. И не сматрам се због тога малолетном, нити малоумном.

[εργασία]

  On 3. 11. 2017. at 13:00, Марина Савковић рече

Ај здраво!

Expand  

 

[Natasa.]

  On 3. 11. 2017. at 13:00, Марина Савковић рече

нећу да узмем ништа што нисам сама стекла

Expand  

Dobro sad, svi imaju neku zaostavštinu od predaka. I preci su nasleđivali zemlju. To se nadograđivalo, ali neko je počeo. Bezveze je tek tako odbaciti jer nismo stekli. Možda nismo imalu nultu poziciju, ali ne znači da ne možemo da nadograđujemo, pa za šta uopšte stvaraš ako ne za svoju decu?

[εργασία]

  On 3. 11. 2017. at 13:05, Natasa. рече

Bezveze je tek tako odbaciti jer nismo stekli. Možda nismo imalu nultu poziciju, ali ne znači da ne možemo da nadograđujemo...

Expand  

Иако се слажем са твојим ходом мисли, морам и теби као и Марини да поставим много фундаменталније питање: откуд нам право да стичемо?

[Natasa.]

  On 3. 11. 2017. at 13:11, εργασία рече

откуд нам право да стичемо?

Expand  

Kako to misliš odakle nam pravo da stičemo?

[Натан]

  On 3. 11. 2017. at 12:51, εργασία рече

Да скратим, приватна својина је нешто скарадно само по себи.

Expand  

А чији да буде простор где живимо?

[Натан]

  On 3. 11. 2017. at 13:11, εργασία рече

откуд нам право да стичемо?

Expand  

Отуд што имамо право на живот, а од стицања живимо.

[εργασία]

  On 3. 11. 2017. at 13:12, Natasa. рече

Kako to misliš odakle nam pravo da stičemo?

Expand  

Земља је одувек постојала, много пре него што је људски род почео да намећа своја друштвена правила игре; друго, чак и нашим радом и креацијом морамо да позајмљујемо плодове и енергију Земље, па се стварно поставља питање шта је ту "моје"-"твоје"... Да парафразирам Емила Сиорана, срамота је већ рећи "Ја", још већа рећи "моје"...

То да жене због неког морала, не битно ког, патријахалног, верског, државног или пак чак њиховог личног хира бивају лишене свега јесте скарадно али је скарадно откуд право да неко присваја и при том формулише правила шта је чије и све друге баца на ђубре неизвесности, страха и беде?

[Juanito]

  On 3. 11. 2017. at 13:17, εργασία рече

Земља је одувек постојала, много пре него што је људски род почео да намећа своја друштвена правила игре; друго, чак и нашим радом и креацијом морамо да позајмљујемо плодове и енергију Земље, па се стварно поставља питање шта је ту "моје"-"твоје"... Да парафразирам Емила Сиорана, срамота је већ рећи "Ја", још већа рећи "моје"...

То да жене због неког морала, не битно ког, патријахалног, верског, државног или пак чак њиховог личног хира бивају лишене свега јесте скарадно али је скарадно откуд право да неко присваја и при том формулише правила шта је чије и све друге баца на ђубре неизвесности, страха и беде?

Expand  

Да оставимо по страни философију и етику. У пракси је ствар прилично јасна. Кад год и где год се није знало шта је чије и где год је приватна својина била забрањивана и озбиљно ограничавана, ту су расли не неизвесност, страх и беда. Напротив, што се у друштву више поштује приватна својина, то је то друштво богатије и просперитетније.