Претражи Живе Речи Утехе

Srpkinje se i dalje MASOVNO odriču nasledstva u korist braće i to im je SAVRŠENO NORMALNO U Srbiji se 36 odsto žena na selu odriče imovine u korist muških članova porodice, najčešće braće, iako su zakonom izjednačene sa muškarcima. Žene u ruralnim predelima su siromašnije od muškaraca, njihov način života pretežno je tradicionalan i patrijarhalan, a većina kućnih poslova i briga o deci i starijima prepuštena je njima. Foto: Đ. Kojadinović / RAS SrbijaSelo u okolini Sombora Da se žene u Srbiji i dalje odriču nasledstva pokazuje i iskustvo Jelene i Branke. One su obrazovane žene, koje su međutim, vaspitane da se odreknu nasledstva kada do toga dođe, odnosno takav odnos prema imovini za njih je porodična tradicija. - Imala sam troje braće. Od nas četvoro, otac je samo mene poslao na studije. Smatrao je da žensko dete mora da bude obrazovano i školovano, a muškarci kako hoće. Sasvim mi je bilo normalno da zemlja ostane braći. Za sebe sam želela jednu njivu pored Drine. I dobila sam je od oca - kaže Jelena. U slučaju Branke međutim, nikada se nije dovodilo u pitanje da će porodična kuća ostati bratu. - To se podrazumevalo, meni je to bilo sasvim u redu. I nikada oko toga nisam postavljala pitanje - kaže ona. Čak 88 osto kuća na selu u vlasništvu muškaraca Pravosudna praksa pokazuje da se žene veoma često odriču nasleđa u korist muških naslednika, a često ne traže ni izdvajanje svog udela u zajedničkoj imovini u slučaju smrti supruga. Na taj način žene ostaju bez sopstvene imovine i postaju ekonomski zavisne od partnera ili drugih muških srodnika. Osim toga, žene koje žive u vanbračnoj zajednici na selu ne mogu da nasleđuju imovinu svog partnera nakon njegove smrti. Sva istraživanja rađena na temu nasleđivanja ukazuju da su žene u našoj zemlji znatno ređe nego muškarci vlasnice imovine. Kuće u kojima žive na selu su u 88 odsto slučajeva u vlasništvu muškaraca, ne poseduju zemlju u 84 odsto slučajeva i gotovo da ne poseduju sredstva za poljoprivrednu proizvodnju. Svega 13 odsto njih su vlasnice poljoprivrednog gazdinstva. Tradicija ili diskriminacija? Za psihologa Zorana Musterovića je muška glava nosilac porodične tradicije, nasleđa. - Nije to diskriminacija žena. Jednostavno imanje ima porodičnu vrednost. Na imanjima su živele generacije i generacije i to je jednostavno nasleđe koje se prenosi sa kolena na koleno. Sa druge strane, u gradovima, odnosno urbanim sredinama stanovi, u kojim obično živi samo jedna porodica, nema tu vrednost. Zato stanove podjednako dele i muškarci i žene - objašnjava Musterović. Strah od osude okoline je ključni razlog zbog kojeg žene na selu i u 21. veku ostaju u okvirima tradicije. Međutim, kulturolog Ratko Božović smatra da je porodica zatočena tim tradicionalnim vrednostima. - To je jedna "gimnastika" koja je došla iz prošlosti. To što se žene na selu i dalje odriču nasleđa u korist muškarca govori o našoj zapuštenosti. To je atak na rodnu ravnopravnost, na ljudsko pravo - kaže Božović. Poslednji podaci istraživanja u Srbiji govore da je ženama na selu otežan pristup zdravstvenim, socijalnim, obrazovnim i drugim uslugama. One su siromašnije od muškaraca i imaju manje pristupa finansijskim i drugim resursima. Način života žena na selu i dalje je pretežno tradicionalan i patrijarhalan. Većina kućnih poslova i briga o deci i starijima prepuštena je uglavnom njima. Iako žene na selu veoma intenzivno rade u poljoprivredi, u organizaciji porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, one uglavnom imaju ograničen pristup prihodima, imovini i odlučivanju. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/srpkinje-se-i-dalje-masovno-odricu-nasledstva-u-korist-brace-i-to-im-je-savrseno/j6h11jz

* Флора и Мирослав Дамјановић са ћерком Све више мушкараца из Жупе и Александровца своје животне партнерке проналази у околини Тиране и Скадра. За мање од 10 година, у Расинском округу склопљено близу 200 мешовитих бракова НА територији Расинског округа је за мање од 10 година, према неким проценама, склопљено близу 200 српско-албанских бракова. Албанских снаја раније је највише било у општини Брус, а младе из Албаније у последње време све чешће доводе младожење из Александровца. Мало је недостајало па да у александровачком селу Горњи Ступањ домаћинство Јовановић, које је требало да наследе рођена браћа Зоран (45) и Драгутин (41), остане пусто и без наследника. Старији Зоран је зато одлучио да послушао савет пријатеља и животну партнерку потражио у околини Тиране. – Имао сам девојака, али је углавном био проблем што су се двоумиле око живота на селу – сведочи, за „Новости“, Зоран Јовановић. – Годину дана сам се мучио сам са собом и размишљао. Нисам био сугуран какве ће реакције да буду. Када сам преломио и отишао, на крају и упознао будућу тазбину, видео сам да су то нормални људи, које, као и нас, муче исти проблеми. Миу (30) је довео у Жупу 10. новембра 2012, а венчали су се 13. јануара наредне године. Каже да је више од 150 радозналаца продефиловало кроз њихов дом да види у то време прву Албанку у селу. Венчање је обављено у оквиру популарне ТВ емисије, а судбоносно „да“ изговорили су и његов брат Драгутин и Мирјана, такође млада из Албаније. – Имамо складан брак, нисмо разменили ни пет лоших реченица – уверава нас Зоран, док покушава да се „одбрани“ од синова Ђорђа (4) и Михајла (2). – Миа је сама пожелела да промени веру. Лепа Албанка прича да се одмах загледала у Зорана, а да је прихватила православље јер мисли да жена треба да прати свог човека. – Нисам се никада покајала што сам дошла – каже нам Миа. Њена заова Мирјана (38) каже да јој је на почетку било мало теже, док није савладала српски језик. * Драгутин и Мирјана Јовановић – Дошла сам међу добре људе, и наравно да ми је добро – каже насмејана Мира, мајка трогодишње Јасмине и Матеје, који тек треба да напуни годину дана. Иначе, обе снаје редовно виђају своју родбину. Браћа Јовановић раде у фабрици „Вино Жупа“, а код куће послују с воћем. Од сточарства су одустали. Слична занимања прфеовлађују и у другим жупским селима где има албанских снаја, у Суботици, Ратају, Осрецима, Злегињу… Село Гаревина, са 100 домаћинстава, има четири младе из Албаније. Флора (36) из скадарског краја је једна од њих. Удала се за Мирослава Дамјановића (40), ауто-механичара у „Југопревозу“ у Крушевцу. Имају ћерку Нину од две и по године и ишчекују принову. – Мој пријатељ из Криве Реке се оженио Албанком. Тако сам и упознао Флору, јер су биле другарице – открива нам Мирослав. – У почетку је многима било необично, али више није. * Зоран и Миа Јовановић са децом Флора каже да је њена сестра удата у селу Швране код Крушевца и да јој једино смета што је процедура добијања српског држављанства скупа и мукотрпна. – Бавимо се воћарством, али ове године нисмо имали среће због суше. Тако је то на селу, једне године буде мраз, друге град, треће нас мучи цена откупа – каже Флора. ПРЕВОДИЛАЦ ПОУЗДАНО знам да се нико од чланова родбине будуће младе није пожалио када су дошли да провере у коју породицу долази њихова девојка, а разлози за удају су углавном економске природе – објашњава Радоје Радић, један од ретких овлашћених судских преводилаца албанског језика. – Око 70 одсто девојака које дођу у Србију да се удају су католикиње, док су остале муслиманске вере. С временом науче и навикну се на српске обичаје. МНОГО ДЕЦЕ ПРВИ бракови са држављанкама Албаније почели су у Алексадровцу почетком 21. века. Најчешће су се на тај корак одлучивали старији младићи из сеоских средина, који супругу нису могли да нађу на нашим просторима. – Код нас је склопљено у протеклом периоду око 25 бракова, а рођено је од 30 до 40 деце – каже Зоран Малетић, матичар из општине Александровац, где се годишње обави од 80 до 100 венчања. – Посебних процедура што се тиче склапања брака са држављанкама Албаније нема, то се чини као у случају било које друге стране држављанке. Судски тумач присуствује уколико не знају добро наш језик. Новости http://vidovdan.org/2017/08/10/kad-nece-srpkinje-na-selo-hoce-albanke/