Главно чудо у животу свештеника Симона

[Danijela]

Кад му је било седамнаест година потоњи свештеник Симон Кикнавелидзе је стајао на балкону своје куће у Тбилисију. Изненада је видео како се монах у подраснику избледелом од сунца зауставио баш испод његовог балкона, како је подигао главу и закрстио младића и целу његову кућу. Био је то архимандрит Гаврило (Ургебадзе), који је данас прослављен у збору светих. Он је обилазио Тбилиси и закрштао град, молио се за целу Грузију.

Касније се у животу оца Симона десило мноштво задивљујућих ствари: дипломац Тбилиског универзитета и успешни бизнисмен постао је студент духовне академије. Отац Симон се сећа како је у Москви, у Претеченској уличици, у храму Светитеља Николаја Чудотворца, разговарао са светитељем Николајем као са живим, а лик свеца му је пред очима и неколико деценија после тога. Данас отац Симон служи у храму Светог Николе у центру Тбилисија и сматра да то није случајно: то је милост великог свеца према њему.

Грузијски свештеник је љубазно пристао да одговори на наша питања.

 

    

 

– Поштовани оче Симоне, да ли бисте могли да нам испричате нешто о томе како сте стекли веру?

– Рођен сам 1964. године у Тбилисију. То је било безбожно време, храмови и манастири су били затворени. Занимала ме је техника, школовао сам се за тон-мајстора, а касније сам се уписао на Тбилиски државни универзитет, на факултет за физику. Физика је природа и у свој овој природи је Бог, Творац и Саздатељ.

Крштен сам у десетој години, кад ми је умро деда. Тада су крштена сва некрштена деца у кући. То је била благочестива традиција. За покојника је добро кад кроз преминулог људи прилазе Христу, а за оне који се крсте то значи рођење у духу. Смрт једног доводи до духовног рођења других и умножавања пастве.

Добро се сећам 1977. године, имао сам 13 година и похађао сам седми разред. Ми дечаци смо трчали у храм Сиони, вукла нас је радозналост. Много тога нисмо разумели на служби. У безбожном режиму се чинило све да се народ одврати од вере. На пример, за Васкрс су на телевизији приказивали најзанимљивије филмове који се нису давали у друго време – како би задржали људе код куће, да случајно не оду у храм на васкршњу службу.

 

    

 

Сећам се како је Његова Светост патријарх Илија II долазио у Сиони да служи. Имао је возача и чувара – те дужности је обављао један човек. И њих двојица су долазила на службу – свега два човека. И у храму је стајало само неколико људи. Тако је Свјатејши почео своју службу: у празним храмовима, с врло малим бројем свештенослужитеља и исто тако малим бројем парохијана.

Није било такве раскоши да човек на сваком кораку може да види свештеника: у Грузији их је тада било врло мало. Свјатејши је био оличење целе Цркве. Осећао сам његов очински однос.

Отишао сам у војску, одслужио сам војни рок, вратио сам се и оженио сам се 1991. године. Жена и ја смо 1992. године чекали прво дете – а у јануару ми је погинуо брат. Он је био верујући човек. Два дана после његове погибије родила нам се кћерка. То је била велика туга и још увек није минула.

Жена и ја смо отишли у Москву у тамо сам у храму чуо проповед. Свештеник је рекао: „Кад се човек причешћује – он је са Христом.“ И почео сам да размишљам: ако се причешћујем, и ако је Господ у мени, а ја сам у Христу, и мој покојни верујући брат је са Господом – то значи да смо он и ја духовно заједно. Та мисао ме је толико потресла да се од тог тренутка за мене све променило: почео сам више да се занимам за хришћанство, постао сам ближи Цркви.

– А какав је био ваш пут од парохијанина до свештеника?

– После тога сам желео да сазнам нешто више о Саздатељу. Стекао сам духовног наставника – протојереја Максима Чантурију, то је садашњи старешина нашег храма. По његовим молитвама, као и по молитвама Свјатејшег, оци Оптине пустиње су ми дали благослов да се школујем на духовној академији. Тада сам био послован човек, издржавао сам породицу – и ова одлука за мене није била једноставна.

Кад сам се спремио да идем у Тбилиси да се упишем на академију – молио сам се светитељу Спиридону Тримитунтском: „Не знам како то може да се деси, али ако можеш – помози!“ И следећег дана после молитве обрео сам се у Тбилисију.

Напустио сам посао, положио сам пријемне испите за духовну академију, али је моја сумња била велика: како ћу тамо да студирам ако имам породицу, како ће се решити животне тешкоће? Међутим, жена ме је подржала и пријатељи су ми помогли. Почео сам да студирам.

– Вероватно вам је било тешко …

– За време студија добио сам понуду да се бавим пословима везаним за храм, да вршим дужност председника црквеног одбора. Такође сам прислуживао у олтару. Касније сам рукоположен за ђакона, а 2012. године за свештеника. Господ ме је узео за руку и повео.

После тога је нашу породицу задесила нова и тешка невоља: у Тбилисију нам је умро други син од неког вируса. Биле су то деведесете године, рат... У болнице су довозили агрегате, јер је нестајала струја. Морали смо да тражимо лекове, било је тешко. Много сам се трудио да помогнем сину, али је нешто очигледно недостајало. То је била страшна несрећа. На годишњицу његове смрти родио нам се трећи син – тако нас је Господ утешио.

– Који духовни наставник је највише утицао на вас?

– Великог утицаја на мене је имао пример оца Серафима (Роуза) – како је он стекао веру у Бога. Наравно, и личност Свјатејшег. Сви смо ми његови штићеници.

 

    

 

Личност оца Гаврила (Ургебадзеа), који је сада прослављен у збору светих, имала је изузетно снажан утицај на мене. Једном приликом, 1981. године, кад сам имао 17 година, стајао сам на балкону своје куће у Тбилисију ослонивши се на рукохват. И одједном сам угледао како је испод балкона прошао отац Гаврило у подраснику избледелом од сунца. Стао је баш испод мог балкона, подигао је главу и закрстио је мене и целу нашу кућу. Касније су ми људи рекли да отац Гаврило обилази Тбилиси и закршта наш град. Често је био у притвору, и у душевној болници, али се ничега није плашио и отворено је исповедао веру, отворено се молио за становнике Тбилисија.

– Оче Симоне, којем свецу се најчешће обраћате за молитвену помоћ у тешким ситуацијама?

– Обраћам се светом Георгију, покровитељу Грузије... Храм Светог Георгија у Москви, на Пресњи, у Бољшој Грузинској – ми је као рођени. Недостаје ми.

Света Нина и света великомученица Варвара увек и свуда помажу.

За молитвену помоћ се обраћам свом покровитељу – апостолу Симону Кананиту (у преводу с арамејског то значи „ревнитељ“). Он је по предању живео у Кани и био је управо онај младожења на чијој свадби је Христос претворио воду у вино. Апостоли Симон Кананит и Андреј Првозвани су благовестили у Иверској земљи. Отприлике 55. године после Христовог Рођења апостол Андреј је отишао даље на проповед, дуж Црноморске обале Кавказа, а апостол Симон се настанио у неприступачној пећини, у кланцу реке Псирцхи. У ову пећину се спуштао канапом кроз мали природни пролаз. У кланцу се сачувао отисак Симонове стопе на камену, овде је апостол примио мученичку смрт за Христа.

А у Москви, у Претеченској уличици постоји храм Светитеља Николаја са три престола. Тамо сам разговарао са светитељем Николајем као са живим. Чак и сад, док вам то причам, његов лик ми је пред очима као жив. И то што сад служим у храму Николаја Чудотворца није случајно, то је милост великог свеца према мени.

 

    

 

Увек кад бих учинио неки исправан и богоугодан поступак – осетио бих помоћ Господа и светитеља Николаја.

Ако бирамо пут спасења Господ нас у свему чува на том путу. Ситним и умереним корацима треба да идемо према свом циљу, а наш циљ је Христос. Господ нас чека!

Има много светаца који нас наводе на размишљање: да ли бисмо могли да се угледамо на њих? Јер и они су били људи као ми, од крви и меса. Али су се подвизавали у Христово име.

– Које је највеће чудо у вашем животу?

– Никад нисам тражио чуда. Највеће чудо за мене је то што сам свештеник и налазим се у Православној Цркви као човек којем је Господ поверио да напаса Његово стадо. Никад нисам размишљао о томе, нисам сањао о томе, сматрао сам да сам недостојан звања свештенослужитеља.

– Оче Симоне, а шта је за вас најтеже у пастирском служењу?

– Мени је као свештенику најтеже да дајем савете. Увек се плашим да ћу дати неки савет који може да скрене човека с пута. Потребно је велико духовно расуђивање, човек мора да се моли да га Господ уразуми. Примењујеш ситуацију у којој се парохијанин налази на себи: како би ти испунио савет који намераваш да даш члану своје пастве. Да не будеш као фарисеји који су људе оптерећивали тешким бременима, а сами нису хтели ни прстом да мрдну.

Човек увек треба да има на уму: не треба себи да приводи духовно чедо, већ Христу. Они који проводе себи су секташи.

– И које духовне савете најчешће дајете парохијанима?

– Онај ко зна да је Господ извор свих добара, да Он све даје – живи лако и добро. Зато што ће такав човек увек благодарити Богу и понашаће се богоугодно.

– Старац Николај Гурјанов је поучавао: „Човек који има захвално срце никад ни у чему неће оскудевати.“

– Да, а треба почети од захвалности према људима. Захвалност је неопходна особина. Незахвалност према човеку се касније претвара у незахвалност према Богу. А незахвалан човек мисли: све сам то сам учинио или ћу учинити, овакав сам, онакав сам. И овај пут не води никуда.

Осим тога, човек у наше време не сме бити непромишљен. Темпо живота је врло брз, сви некуд јуре, сви журе. Често не успевамо да размислимо, да се освестимо, да схватимо шта радимо, због чега то радимо. Ако човек размишља и пре својих дела, својих поступака, и после њих, он бива свестан својих унутрашњих побуда и разуме их.

Наши поступци не треба да буду механички, већ духовни, свесни. Чак и ако једемо треба да размишљамо о томе зашто то радимо. Тако одржавамо свој телесни храм – дом своје душе.

И још једна ствар: човек треба да схвати да је духовно изнад телесног: прво иде духовно, а све остало ће се придодати. Треба да скелет на којем се све држи не буде телесан, већ духован.

„Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово“ (Мт. 6: 32-33).

– Хвала вам на разговору, оче Симоне!

– Нека би Бог помогао читаоцима „Православија.ру“!

Олга Рожњева

Са руског Марина Тодић

11 / 05 / 2017

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/103349.htm