Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'главно'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Треће недеље Великог поста, Крстопоклоне, 27. марта 2022. године, Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су протојереј Никола Перковић и протођакон Иван Савић. Божанско сабрање верног народа својим појањем увеличале су милешевске монахиње са својом игуманијом мати Аквилином. У пастирској беседи Епископ Атанасије је говорио о значају Часног Крста за хришћане: – Крст је главно обележје нашег живота...Као што се на завршетку овог Часног поста поставило Васкрсење Христово, тако, ето, и наш сав живот тако је планиран да се заврши том победом, Васкрсењем и радошћу. Извор: Епархија милешевска Беседа Владике Атанасија у Крстопоклону недељу:
  2. У интервјуу за сајт „Православна Камчатка“ председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење Епископ орехово-зујевски Пантелејмон говорио је о томе у чему се састоји предназначење породице, о социјалном служењу и о посети Камчатки. — Поштовани владико, у име наших парохијана желели бисмо да вам се захвалимо за то што сте посетили нашу далеку Камчатку. Веома се надам да ће Ваш долазак скренути пажњу на милосрдна дела. — Ја бих желео да вам се захвалим на томе што сте ме позвали. Ваш крај је изванредан, људи су добри. Драго ми је што сам боравио код вас, што сам се упознао с владиком Теодором, с губернатором, и још ми предстоји да се упознам с многим другим људима. — Ви сте на челу Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење. Наравно, ради се о огромним пословима који обухватају мноштво различитих праваца и који захтевају велике ресурсе, време и пажњу. Међутим, желели бисмо да се задржимо на теми породице. Ово питање је данас за многе веома актуелно. У чему се састоји предназначење породице? Зашто је Господ замислио управо такве односе између мушкарца и жене? — Као прво, треба рећи да је рад у нашем Одељењу лакши од рада у било ком другом одељењу, зато што је сваки човек по својој природи створен као љубав. Главна проповед коју је Господ донео на земљу јесте проповед о љубави. Због тога је својство да воли уткано у сваког човека. Само га треба пробудити, треба подсетити на њега, па ће оно покретати човека и помагати му да пронађе своје место у овом служењу. Што се тиче породице, наравно, то је веома важна тема. Видимо како се одвија трагедија у целом свету – како се уништава породица. Прво смо изгубили јединство с Богом, изгубили смо све оријентире у својој души, али се породица ипак сачувала. Сад се и она распада. Зашто је Бог човека створио оваквим? Сви ми знамо да је човек створен по лику и подобију Божјем. Човечанство се уређује управо по лику Свете Тројице. Свака људска личност је с другом личношћу повезана једном природом, као што су сједињене три ипостаси. И може се говорити о томе да је човек Светој Тројици сличан у јединству које постоји између троје људи: оца, мајке и детета.
  3. Данас смо у Јеванђељу чули причу о исцељењу десеторице губаваца. Губа је страшна болест. Губа, и телесна и духовна, је један од најтежих крстова за човека. Христу је пришло десет губаваца који су громким гласом говорили: „Исусе, Наставниче! Помилуј нас!“ И Господ их је послао код свештеника. Једна од обавеза свештеника била је да сведочи о исцељењу губавца; кад би се исцелио он би ишао код свештеника и свештеник би то потврдио. И док су ишли, исцелили су се. И само се један од десеторице људи, и то припадник другог народа и друге вере, вратио да узнесе славу Богу, да се захвали Христу за избављење од болести. И Христос пита: „Зар се нису десеторица очистила? Где су деветорица?“ Па рече овом Самарићанину: „Иди, вера твоја спасила те је“ (в.: Лк. 17, 11-19). Ова јеванђељска прича нам говори о томе колико је спасоносно наше благодарење Богу. Нажалост, људи су незахвални и зли, и што дуже траје историја човечанства, постају све незахвалнији. И не само незахвални према Богу, већ и према ближњем: чак и на елементарном нивоу видимо како се људи којима је било учињено неко добро или пружена помоћ, не сећају тога. Како издајемо једни друге и плаћамо једни другима незахвалношћу и злом. Ученици заборављају своје учитеље, људи који су дошли на неки положај на власти заборављају људе који су их тамо довели, који су им дали знања, који су им чинили добро, и то се свуда дешава. Најстрашније је што тако не показујемо само незахвалност према ближњем, већ и према Богу. Не можемо да презремо ближњег, да га заборавимо, а да притом мислимо да смо испољили захвалност према Богу. Не, те две ствари су неодвојиве. Људи који мисле да живе о трошку других или да ће стећи славу користећи туђи труд, не само да греше, они греше и против Бога. О томе данас треба да размислимо и да погледамо сопствени живот. Како можемо показати своју захвалност Богу? Пре свега тако што ћемо учествовати у Евхаристији. „Евхаристија“ се преводи као „благодарење“ и за време литургије ми се, слушајући речи молитава, и сами молимо: „Тебе појем, Тебе благословим, Тебе благодарим.“ Дошли смо да благодаримо Богу. С једне стране се сједињујемо с Њим, добијамо велика добра, дарове, и у томе се састоји наша права захвалност. Господ нас и исцељује, и учи да Му се захваљујемо и да будемо с Њим у љубави и јединству. Сад је повољно, благодатно време за то, Божићни пост. Истовремено, сад видимо и мноштво јаких искушења. Ближе се безумне предновогодишње светковине које су повезане с великим количинама пића, преједањем и бујицама апсолутно тупих забавних информација, које се деценијама обрушавају на свест наших суграђана: иста лица, исте идиотске шале, вулгарне песме – бесмислени покушај стварања некакве извештачене радости. Људи су већ исцрпљени од тога, уморни су, не могу више све то да примају, али то траје и траје. Често је то права мука за хришћане. Удруживање у извештаченој радости представља својеврсну псеудолитургију (литургија је заједничко дело). Сав овај свеопшти и фантастични шоу, ова ђавоиманост и привидна радост такође представљају покушај служења, али многима није јасно чему. Наравно, у свему овоме има много искрених људи који једноставно желе ближњима добро, мир и срећу у наступајућој новој календарској години. Не треба да стављамо маску неке злобне ревности, већ треба да им одговарамо с љубављу, али истовремено овој бујици безумља можемо да супротставимо своју љубав и благодарење Богу. Нека се неко радује телесно, нека пије, једе и игра, а ми ћемо у то време благодарити Богу за Његова добра дела и удруживати се у молитви, у причешћу, у Евхаристији. Данас је апостол рекао изванредне речи: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме... као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3, 12-13). Ове изванредне речи за нас ових дана треба да постану просто животно правило: мир, доброта и милосрђе су управо оно што Господ жели од нас, и то ће бити право благодарење које за нас представља спасоносну звезду-водиљу на путу ка Царству Небеском. Амин. Извор: Православие.ру
  4. Кад му је било седамнаест година потоњи свештеник Симон Кикнавелидзе је стајао на балкону своје куће у Тбилисију. Изненада је видео како се монах у подраснику избледелом од сунца зауставио баш испод његовог балкона, како је подигао главу и закрстио младића и целу његову кућу. Био је то архимандрит Гаврило (Ургебадзе), који је данас прослављен у збору светих. Он је обилазио Тбилиси и закрштао град, молио се за целу Грузију. Касније се у животу оца Симона десило мноштво задивљујућих ствари: дипломац Тбилиског универзитета и успешни бизнисмен постао је студент духовне академије. Отац Симон се сећа како је у Москви, у Претеченској уличици, у храму Светитеља Николаја Чудотворца, разговарао са светитељем Николајем као са живим, а лик свеца му је пред очима и неколико деценија после тога. Данас отац Симон служи у храму Светог Николе у центру Тбилисија и сматра да то није случајно: то је милост великог свеца према њему. Грузијски свештеник је љубазно пристао да одговори на наша питања. – Поштовани оче Симоне, да ли бисте могли да нам испричате нешто о томе како сте стекли веру? – Рођен сам 1964. године у Тбилисију. То је било безбожно време, храмови и манастири су били затворени. Занимала ме је техника, школовао сам се за тон-мајстора, а касније сам се уписао на Тбилиски државни универзитет, на факултет за физику. Физика је природа и у свој овој природи је Бог, Творац и Саздатељ. Крштен сам у десетој години, кад ми је умро деда. Тада су крштена сва некрштена деца у кући. То је била благочестива традиција. За покојника је добро кад кроз преминулог људи прилазе Христу, а за оне који се крсте то значи рођење у духу. Смрт једног доводи до духовног рођења других и умножавања пастве. Добро се сећам 1977. године, имао сам 13 година и похађао сам седми разред. Ми дечаци смо трчали у храм Сиони, вукла нас је радозналост. Много тога нисмо разумели на служби. У безбожном режиму се чинило све да се народ одврати од вере. На пример, за Васкрс су на телевизији приказивали најзанимљивије филмове који се нису давали у друго време – како би задржали људе код куће, да случајно не оду у храм на васкршњу службу. Сећам се како је Његова Светост патријарх Илија II долазио у Сиони да служи. Имао је возача и чувара – те дужности је обављао један човек. И њих двојица су долазила на службу – свега два човека. И у храму је стајало само неколико људи. Тако је Свјатејши почео своју службу: у празним храмовима, с врло малим бројем свештенослужитеља и исто тако малим бројем парохијана. Није било такве раскоши да човек на сваком кораку може да види свештеника: у Грузији их је тада било врло мало. Свјатејши је био оличење целе Цркве. Осећао сам његов очински однос. Отишао сам у војску, одслужио сам војни рок, вратио сам се и оженио сам се 1991. године. Жена и ја смо 1992. године чекали прво дете – а у јануару ми је погинуо брат. Он је био верујући човек. Два дана после његове погибије родила нам се кћерка. То је била велика туга и још увек није минула. Жена и ја смо отишли у Москву у тамо сам у храму чуо проповед. Свештеник је рекао: „Кад се човек причешћује – он је са Христом.“ И почео сам да размишљам: ако се причешћујем, и ако је Господ у мени, а ја сам у Христу, и мој покојни верујући брат је са Господом – то значи да смо он и ја духовно заједно. Та мисао ме је толико потресла да се од тог тренутка за мене све променило: почео сам више да се занимам за хришћанство, постао сам ближи Цркви. – А какав је био ваш пут од парохијанина до свештеника? – После тога сам желео да сазнам нешто више о Саздатељу. Стекао сам духовног наставника – протојереја Максима Чантурију, то је садашњи старешина нашег храма. По његовим молитвама, као и по молитвама Свјатејшег, оци Оптине пустиње су ми дали благослов да се школујем на духовној академији. Тада сам био послован човек, издржавао сам породицу – и ова одлука за мене није била једноставна. Кад сам се спремио да идем у Тбилиси да се упишем на академију – молио сам се светитељу Спиридону Тримитунтском: „Не знам како то може да се деси, али ако можеш – помози!“ И следећег дана после молитве обрео сам се у Тбилисију. Напустио сам посао, положио сам пријемне испите за духовну академију, али је моја сумња била велика: како ћу тамо да студирам ако имам породицу, како ће се решити животне тешкоће? Међутим, жена ме је подржала и пријатељи су ми помогли. Почео сам да студирам. – Вероватно вам је било тешко … – За време студија добио сам понуду да се бавим пословима везаним за храм, да вршим дужност председника црквеног одбора. Такође сам прислуживао у олтару. Касније сам рукоположен за ђакона, а 2012. године за свештеника. Господ ме је узео за руку и повео. После тога је нашу породицу задесила нова и тешка невоља: у Тбилисију нам је умро други син од неког вируса. Биле су то деведесете године, рат... У болнице су довозили агрегате, јер је нестајала струја. Морали смо да тражимо лекове, било је тешко. Много сам се трудио да помогнем сину, али је нешто очигледно недостајало. То је била страшна несрећа. На годишњицу његове смрти родио нам се трећи син – тако нас је Господ утешио. – Који духовни наставник је највише утицао на вас? – Великог утицаја на мене је имао пример оца Серафима (Роуза) – како је он стекао веру у Бога. Наравно, и личност Свјатејшег. Сви смо ми његови штићеници. Личност оца Гаврила (Ургебадзеа), који је сада прослављен у збору светих, имала је изузетно снажан утицај на мене. Једном приликом, 1981. године, кад сам имао 17 година, стајао сам на балкону своје куће у Тбилисију ослонивши се на рукохват. И одједном сам угледао како је испод балкона прошао отац Гаврило у подраснику избледелом од сунца. Стао је баш испод мог балкона, подигао је главу и закрстио је мене и целу нашу кућу. Касније су ми људи рекли да отац Гаврило обилази Тбилиси и закршта наш град. Често је био у притвору, и у душевној болници, али се ничега није плашио и отворено је исповедао веру, отворено се молио за становнике Тбилисија. – Оче Симоне, којем свецу се најчешће обраћате за молитвену помоћ у тешким ситуацијама? – Обраћам се светом Георгију, покровитељу Грузије... Храм Светог Георгија у Москви, на Пресњи, у Бољшој Грузинској – ми је као рођени. Недостаје ми. Света Нина и света великомученица Варвара увек и свуда помажу. За молитвену помоћ се обраћам свом покровитељу – апостолу Симону Кананиту (у преводу с арамејског то значи „ревнитељ“). Он је по предању живео у Кани и био је управо онај младожења на чијој свадби је Христос претворио воду у вино. Апостоли Симон Кананит и Андреј Првозвани су благовестили у Иверској земљи. Отприлике 55. године после Христовог Рођења апостол Андреј је отишао даље на проповед, дуж Црноморске обале Кавказа, а апостол Симон се настанио у неприступачној пећини, у кланцу реке Псирцхи. У ову пећину се спуштао канапом кроз мали природни пролаз. У кланцу се сачувао отисак Симонове стопе на камену, овде је апостол примио мученичку смрт за Христа. А у Москви, у Претеченској уличици постоји храм Светитеља Николаја са три престола. Тамо сам разговарао са светитељем Николајем као са живим. Чак и сад, док вам то причам, његов лик ми је пред очима као жив. И то што сад служим у храму Николаја Чудотворца није случајно, то је милост великог свеца према мени. Увек кад бих учинио неки исправан и богоугодан поступак – осетио бих помоћ Господа и светитеља Николаја. Ако бирамо пут спасења Господ нас у свему чува на том путу. Ситним и умереним корацима треба да идемо према свом циљу, а наш циљ је Христос. Господ нас чека! Има много светаца који нас наводе на размишљање: да ли бисмо могли да се угледамо на њих? Јер и они су били људи као ми, од крви и меса. Али су се подвизавали у Христово име. – Које је највеће чудо у вашем животу? – Никад нисам тражио чуда. Највеће чудо за мене је то што сам свештеник и налазим се у Православној Цркви као човек којем је Господ поверио да напаса Његово стадо. Никад нисам размишљао о томе, нисам сањао о томе, сматрао сам да сам недостојан звања свештенослужитеља. – Оче Симоне, а шта је за вас најтеже у пастирском служењу? – Мени је као свештенику најтеже да дајем савете. Увек се плашим да ћу дати неки савет који може да скрене човека с пута. Потребно је велико духовно расуђивање, човек мора да се моли да га Господ уразуми. Примењујеш ситуацију у којој се парохијанин налази на себи: како би ти испунио савет који намераваш да даш члану своје пастве. Да не будеш као фарисеји који су људе оптерећивали тешким бременима, а сами нису хтели ни прстом да мрдну. Човек увек треба да има на уму: не треба себи да приводи духовно чедо, већ Христу. Они који проводе себи су секташи. – И које духовне савете најчешће дајете парохијанима? – Онај ко зна да је Господ извор свих добара, да Он све даје – живи лако и добро. Зато што ће такав човек увек благодарити Богу и понашаће се богоугодно. – Старац Николај Гурјанов је поучавао: „Човек који има захвално срце никад ни у чему неће оскудевати.“ – Да, а треба почети од захвалности према људима. Захвалност је неопходна особина. Незахвалност према човеку се касније претвара у незахвалност према Богу. А незахвалан човек мисли: све сам то сам учинио или ћу учинити, овакав сам, онакав сам. И овај пут не води никуда. Осим тога, човек у наше време не сме бити непромишљен. Темпо живота је врло брз, сви некуд јуре, сви журе. Често не успевамо да размислимо, да се освестимо, да схватимо шта радимо, због чега то радимо. Ако човек размишља и пре својих дела, својих поступака, и после њих, он бива свестан својих унутрашњих побуда и разуме их. Наши поступци не треба да буду механички, већ духовни, свесни. Чак и ако једемо треба да размишљамо о томе зашто то радимо. Тако одржавамо свој телесни храм – дом своје душе. И још једна ствар: човек треба да схвати да је духовно изнад телесног: прво иде духовно, а све остало ће се придодати. Треба да скелет на којем се све држи не буде телесан, већ духован. „Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово“ (Мт. 6: 32-33). – Хвала вам на разговору, оче Симоне! – Нека би Бог помогао читаоцима „Православија.ру“! Олга Рожњева Са руског Марина Тодић 11 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/103349.htm
×
×
  • Креирај ново...