SAŠA KNEŽEVIĆ: RĐAVA EKONOMIJA

[Zoran Đurović]

SAŠA KNEŽEVIĆ: RĐAVA EKONOMIJA

 

Tada jedan od Dvanaestorice, po imenu Juda Iskariotski, otide prvosveštenicima, i reče: Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati? A oni mu položiše trideset srebrnika (lat. triginta argenteos, grč. τριάκοντα αργύρια) I od tada tražaše zgodno vrijeme da ga izda (Mt. 26:14-16).

Tada vidjevši Juda, izdajnik njegov, da ga osudiše, raskaja se, i vrati trideset srebrniкa prvosveštenicima i starješinama govoreći: Sagriješih što izdadoh krv nevinu. A oni rekoše: Šta mi marimo za to? Ti ćeš vidjeti. I bacivši srebrnike u hramu, iziđe, i otide te se objesi (Mt. 27:3-5).

 

Jedan dinar u ono vreme bila je nadnica majstora, tj. plata za ceo dan rada. Rimski vojnici su zarađivali nešto manje. Osnovna godišnja plata jednog legionara 33AD bila je oko 225 dinara. Novčić od srebra zvani dinar ili latinski denarius, na grčkom drahma (δραχμή), imao je težinu 4,36 g. Ali najverovatnije srebrnik koji se pominje u (Mt. 26:15) nije bio rimski srebrni novac čija osnovna jedinica je do Nerona bila teška 3,85 g, ni jevrejski šekel, koji je imao oko 11,4 grama – on nije bio u upotrebi kao zvanična valuta u Rimskom Carstvu – već tirska tetradrahma ili tirski šekel. Rimljani su dozvolili njegov opticaj. To je novac kojim se plaćao porez Hramu i kojim je najverovatnije prvosveštenik Kajafa obmanuo Judu. Novac, kovan u gradu Tiru, sa svojih 14 i nešto grama u odnosu srebra bio je čistiji (94% i više) od rimskog srebrnika (80% srebra). 

Dakle, Juda je izdao Hrista za jednu radničku platu, ili najverovatnije za četri ako je primio tirske šekele. Današnja vrednost[1] te količine srebra (30 x 3,85 g) je 61,2 EUR (1 g = 0,53 EUR)! U tirskim šekelima okolo 181,2 EUR. (Primetite da je nardov miris (mira), kojim je jedna žena – niko ne zna ko je ona? – u Vitaniji, u kući Simona gubavog pomazala Hrista, bio skupocen. Kaštao je trista i više dinara (Mk. 14:3-9) ili deset puta više!

Budući da ta suma novca nije ništa posebno, teško je moguće pretpostaviti da su isključivo finansijski razlozi bili od presudnog značaja za Judin postupak. Ovde je potrebno obratiti pažnju i na to, ko je platio ovu operaciju. To je bio Sinedrion ili zvanična crkvena administracija u teokratskom Izraelu. Reč je dakle o najvišoj vlasti, o »staroj Crkvi« ili »Sinagozi« što je u stvari jedno i isto, jer obe grčke reči ekklesía i synagogê imaju praktički isto značenje.

Juda je u stvari morao za jedan ne tako veliki iznos Sinedrionu da otkrije jedan banalni obaveštajni podatak[2]: Kad će se Hristos pojaviti u vrtu Getsimani, u osami, bez naroda, jer u prisutstvu mase koja je pratila ovog neobičnog Rabina moglo je Njegovo hapšenje da se zakomplikuje. To se moralo uraditi noću, tiho i brzo.

Z. Đurović: Judino izdajstvo

Ko je bio Juda i zašto se je odlučio na jedan takav čin, budući da ta suma novca od trideset kovanica i nije bila bogzna šta?

Po Jevanđelju ljudi su u ono doba imali mesijanska očekivanja. Predosećali su da se nešto važno dešava: Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? (Lk. 7:19) U uslovima rimljanskog ropstva, često i neizdrživog, tema „spasenja“ nije mogla biti aktualnija. Zato ako Mesija dođe, On mora da bude spretan i jak vojskovođa, koji mora da oslobodi okupirane teritorije, i vladar visoke klase, koji će Jevrejima da osigura vladavinu nad drugim narodima i donese blagostanje na ovoj zemlji. Ovde oslobođenje nema neke konotacije u smislu oslobađanja od grehova, oslobađanja iz ropstva smrti i đavola ili nekog večnog, zagrobnog života – kako danas gledamo i razumemo, više ili manje, reč „spasenje“! Stvar je jako ovozemaljska, ekonomska i (geo)politička, upakirana u neku religioznost. Na jednog takvog mesiju Jevreji i danas čekaju (Šta Rusi očekuju od prorokovanog ruskog cara?).

Međutim, Rimljana je bilo sve više, a oslobođenje (spasenje) izgledalo je nikad dalje. Što je Ravuni politički promašaj, što isprevrće trgovcima tezge u Hramu. Ovi menjači novca[3] i kreditori – kao i danas – imali su neku finansijsku moć i mogli su da utiču na zvaničnu politiku koju su određivali popovi (nekada su se zvali fariseji i oni i Hristos nisu bili u najboljim odnosima). Zato nikako nije slučaj da je odluka da se Ješua ukloni nastupila posle isterivanja „moćnika“ iz Hrama. Dakle ovaj Nazarećanin ne može biti Mesija, već pre neki prevarant i uzurpator, novotarac koji nije poslušan „Crkvi“.

Z. Đurović: Izgon trgovaca

Tako doturiti informaciju, o Jevanđelju se to naziva izdajom, zvaničnom teokratskom establišmentu za omanju sumu novca gde će se (sa svojom grupicom sledbenika) nalaziti ovaj neobični Rabin – koji bukvalno ni iz čega može da nahrani nekoliko hiljada ljudi –  i nije bilo neko posebno poduzeće. Za bilo koju drugu informaciju ove vrste kroz istoriju moglo se uzeti kuda bolje novca. Mnogi mi izdajemo i prodajemo, svesno i nesvesno, Hrista za mnoge manje stvari. To je i razlog, da možemo da kažemo da je Juda iz Karijota u stvari lik koga možemo razumeti. Jer u čemu sam ja bolji od njega?

Bez nekog dodatnog patosa koji mu se kasnije kroz srednji vek pripisuje, jer se morala ova priča oko izdajstva dramatološki naduvati, jer inače nema senzacije ni spektakla – a to ljudi vole – , tipa Juda je gori od đavola, pre će biti da je on bio neki „sitni kriminalac“, kojih danas među klirom ovim i onim ima ne tako mali broj. Ovi poslednji „naslednici apostola“, koji potkradaju Crkvu, verovatno su gori i po tome, jer Juda je bio „poslušan zvaničnoj Sinagogi“ kao što i nije mogao da zna da li će Spasitelj stvarno vaskrsnuti, dok ovi znaju da je Pomazanik vaskrsao i nisu poslušni Crkvi.

Računica Sinedriona bila je verovatno dvojaka – 1) u odnosu politike: Bolјe da jedan čovjek umre za narod, a ne da sav narod propadne, ako se desi buna i dođu Rimljani, tj. Kajafina logika (Jov. 11:49-50) i 2) u odnosu finansija, tj. do trgovaca ili imućnih ljudi onog doba, od kojih su mnogi bili i članovi klira, – jer nedopustivo je tolerisati da ti se neko petlja u „biznis“. Dirati u nečije finansije gore je nego objaviti rat! Dakle, imamo barem dva motiva krivičnog dela koji proizlazi iz sprege politike i kapitala. 

Međutim, Juda shvativši koja je stvarna namera ovog hapšenja i da je stvar izmakla kontroli oseti se prevarenim[4] – ovo pokazuje najbolje njegov revolt prema Sinedrionu i bacanje u Hramu krvlju uprljanog srebra. Usled ubistva Hrista prolivena je nevina krv. Juda oseti grižu savesti i kako prenosi Jevanđelje „pokaja se“ (gr. μεταμελούμαι).

Da li se on obesio što nije izdržao – a ko bi mogao da „izdrži“ krivicu za ubistvo Boga? – što se danas (NZ) smatra kao greh, ili se obesio da životom plati za život, što je u duhu Starog Zaveta u kojem je živeo, ne možemo znati, ali najverovatnije bila su prisutna oba motiva.

Da li je onda ovaj mladi čovek zaista bio tako loš ili đavoiman, ako se kajao? Jer đavo se nikad ne kaje. I kako je moguće da se neko kaje ako nema ljubavi? Ili pitajmo se obrnuto: Kako nekome, ako mu je srce hladno kao tartar, može biti žao što je njegov neprijatelj doživeo krah? Zato su pokajanje – a ono je stradanje – i ljubav uvek neraskidivo povezani ...[5]

Mišljenja o tome koliko je bilo bitno za Sinedrion da se problematični Ješua smakne su različita. Na svakom crkvenom saboru ima više tačaka dnevnog reda za razmatranje. Verovatno bi i pitanje o smaknuću Hrista, ako ne zbog svoje specifičnosti (hvatanje noću), bila samo jedna od više tačaka uobičajenog dnevnog reda. Sigurno je specifičnost vanrednog zasedanja bila i u tome, jer Sinod nije baš svaki dan donosio odluku o pogubljenju na kao bajagi javnom suđenju. I ništa više. Jedna fudbalska utakmica treće lige danas može da privuče na stadion više zainteresovanih posmatrača i gledaoca. Da ne pominjemo kako je lako jednu ovakvu rulju uz pomoć ubačenih provokatora „zapaliti“ (Raspni Ga, Raspni ...).

I ne samo što nam to postaje nekako jasno što je „količina srebrenika“, da se ovaj problem oko Isusa reši, bila gotovo beznačajna, već i što je Hristos bio razapet sa još dvojicom sebi po značaju „ravnim“ banditima kojima je „pao grah“ na taj dan da se nad njima izvrši smrtna kazna (Čak je Juda morao da Ga identifikuje poljupcem, da ne bi vojnici uhapsili nekog drugog! Toliko o Njegovoj popularnosti. Barabu su pak sigurno ranije imali priliku da upoznaju).

Ili je Hristos bio likvidiran usput sa još dvojicom lopova, ili su lopovi bili kažnjeni usput sa Pravednikom, nebitno je. Kako za jedne tako i druge svima njima pripisana je ista kazna i isti tretman ... Najnepravednija procedura od postojanja sveta obavlja se onako sporedno, užurbano, jer dolazi šabat, onako ovlaš, onako usput i kobajagi „po propisima“.

Kao što je neprimetno, ponizno i tiho došao u vreme i prostor, rodivši se u jednoj beznačajnoj pećini, Hristos i napušta, sa Golgote, ovaj hrono-top. Napušta ga sa nekog sporednog koloseka, bez neke pompe i počasti, u društvu sa dvojicom izopštenika iz društva – tiho, bez najave i slobodno! (Primetićete da tako deluje i blagodat Božija).

Jovan vrlo šturo opisuje taj događaj: Znajući Isus da se već sve svršilo, da se sasvim ispuni Pismo, reče: Žedan sam! Stajaše pak sud pun octa; a oni napuniše sunđer octa, i nataknuvši na trsku, prinesoše ustima njegovim. A kad Isus okusi ocat reče: Svrši se! I preklonivši glavu, predade duh ... (Jov. 19:28-30).

Luka opisuje da su poslenje Spasiteljeve reči bile: Oče, u ruke Tvoje predajem svoj duh, (23:44), a Marko (15:34) i Matej (27:46): Eloí, Eloí, lemá sabahtáni? (Bože, Bože zašto si me ostavio). Kod sve trojice spominje se cepanje hramovne zavese – simvolika je okončanje Starog Zaveta – i da je od šestog do devetog časa, to je od 15h do 18h, u Palestini nastupio neobičan mrak, budući da u dane pashalnog punog meseca ne može da dođe do pomračenja sunca (Kod rođenja Mesije priroda učestvuje sa neobičnom Zvezdom koju su pratili mudraci!).

Matej pominje i potres i otvaranje grobova i vaskrsenje pravednika koji su došli u Grad i pokazali se mnogima. U Antici bilo je uobičajeno pričati o neobičnim prirodnim događajima koji su pratili smrt velikih muževa (npr. Vergilij, Georgica 1.457sl., o smrti Cezara) i viđenja mrtvih bili su znana književna tema (srav. Dio Kasij, Rimska istorija 51.17.5), radi čega brojni egzegeti smatraju da ove reči imaju prvenstveno simvoličko značenje. Već crkveni Oci su ove reči tumačili kao priliku za Hristov silazak u Ad. Crkvene knjige govore da je Hristos „oplenio (opljačkao) carstvo Ada“, i da je svakog ko je hteo da krene za njim izbavio i uveo u Nebeski Jerusalim. Svakako je ruku pomirenja pružio i svom nevaspitanom i maloumnom apostolu Judi, koji je, ironično, mogao da bude prvi od Dvanaestorice apostola ušavši u Raj.

Z. Đurović: Silazak u Had

Kod sve ove priče koja se izdešavala u nekoliko poslednjih zemaljskih dana Isusa Hrista teško je da je bilo šta normalno ili onako kako se čini: Judin biznis koji nije neki biznis, jer je on rđav ekonomista, popovi koji razapinju Boga u ime Boga, a ta briga im je sporedna, neshvatljiva poniznost Mesije koji dolazi i odilazi u naše vreme i prostor gotovo potpuno neprimetno, a najpre spasava (u pravom smislu reči!) one najgore – razbojnika koji ga je vređao (i pokajao se) i Judu koji se pokajao (i mogao je ako je hteo da izađe sa Njim iz Ada) ...

Sumnja li, dakle, još ko, da prvi neće biti poslednji i poslednji prvi? (Lk. 13:29)

 

---

[1] Mart, 2017 g. Pretpostavljamo da su novčići od čistog srebra.

[2] Verovatno su ciljevi Sinedriona bili i da se preko novca kompromitira i razbije ova grupica ljudi.

[3] Najverovatnije su menjali običnu rimsku valutu za tirske šekele i obratno. Neku su pak drugog mišljenja, jer su i tirski šakeli kao i rimski novci bili »nekanonski«, budući da su i na glavi i pismu ovih novčića bili iskovani likovi, strogo zabranjeni za izobražavanje po Zakonu (2. Mojs. 20:3-4).

 

 

[4] Juda je nosio kesicu i bio je blagajnik. Već ranije je pomalo kraduckao (bješe lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se mećaše u nju ... Jov. 12:6). Međutim, prevariti ili pokrasti lopova je mnogo teže nego običnog čoveka, jer on zna kako lopovi razmišljaju. Očito su moralni standardi, naročito kada je reč o pojmovima kao što su iskrenosti i poštenje, u Starom Zavetu bili daleko niži.

[5] Ukoliko je veća ljubav, utoliko je veće stradanje duše (Sv. Siluan Atonski).

[Zoran Đurović]

Ja na Saletu ne nalazim nikakvog greha kad se ne kreacioniše!  Jako lepo i inspirativno tumačenje! 

[Justin Waters]

пре 47 минута, Zoran Đurović рече

Toliko o Njegovoj popularnosti.

Sve je koncizno i lijepo objasnjeno u tekstu, nema se sta dodati. 

Nego ovo sto sam izdvojio namece jedno razmisljanje kome naizgled nema nekog posebnog objasnjenja. Bog ulazi u tvorevinu tiho u pecini daleko od pompe i mnogih ociju...odrasta u tihoci i mirnoci. U potpunoj mirnoci pocinje misiju, privlaci neke ribare tamo, onda pocinje propovjed privlaci on paznju ljudima, cuje se njegova propovjed, ali opet daleko od neke pompeznosti kada je Juda morao poljupcem da ga oznaci. Na kraju opet u tihoci odlazi na krstu. 

Onda sta dalje, apostoli koji su ga slusali nastoje da prosire ucenje. I onda slijedi paradoks, da vecina apsotola koja su ga slusala zadrzava svoje misionarenje ne bas daleko od Judeje, jedino se apostol Toma otisnuo do Malabarske obale a Pavle koji Hrista u zivotu nije cuo i vidjeo, postaje glavni apostol i apostol neznabozaca onaj koji siri Jevandjelje kroz rimsku imperiju i cije pisanje sacinjava najveci dio NZ pri tome nijednom ne spomenuvsi Bogorodicu ni u kakvom kontekstu. Hajde dobro ima neko objasnjenje, on je imao rimsko drzavljanstvo navodno pa mu je bilo lakse da se krece po carstvu. Ali apostolska propovjed zadrzava se na tome da su se sirom carstva formirali dzepovi hriscanstva koji bi tako vjerovatno i ostali do danas da se nije Konstantin dosjetio da hriscanstvo uzme kao kvasac s kojim ce umjesti jedinstvo carstva. U Konstantinovoj eri dolazi do masovnog prilazenja hriscanstvu, tj pojavom one duhovnosti koja je poznata i danas, tradicionalno-formalna, a ne sustinski preobrazenjska.

Nakon sto se hriscanstvo formalno ustabililo njegovo sirenje se nastavlja jako sporo. Sjeverni dio Evrope i Sloveni susrecu se konverzijom u hriscanstvo tek u 8 i 9 vijeku. Prije toga, izgani nestorijanci su napravili veci podvig i od samih apostola prosirivsi Jevandjelje i u Persiju, centralnu Aziju, sjever Indije i Kinu, ali nije bilo nazalost poolitickog entieta koji bi tu vjeru prigrlio tako da je ona izumrla u Aziji. Ostali dio svijeta, podsaharska Afrika, Americki kontinent i Australija nisu vidjeli Jevandjelje sve do kolonijalizma, ali sirenje jevandjelja kolonijalizmom nije zapravo sirenje vec nametanje i u ucjenjivanje. 

Bog je tajanstven i cuti, mogao bi onako grubo da opalim dok je rijec Bozija doprla do necijeg srca jednom do tad je umrlo njih 150 do kojih nije ili nije bilo vremena da je razumiju. Kao sto je neobjasnjivo zasto postoji ovoliki univerzum, toliko mi je i neobjasnjivo ovo manjakvo jevandjelizovanje svijeta. Kao da Sv.Duh nema snage i trebaju mu Konstantni da bi ucvstili vjeru u narodu. Jedino sto razumijem jeste da ce mnogi prvi biti posljedni i obratno kako to Sasa navodi u svom tekstu na kraju, a to se zaista odnosi i na sve one koji ne samo da nisu krsteni vec ni za Hrista nisu culi. 

[Ведран*]

пре 33 минута, Justin Waters рече

Bog je tajanstven i cuti, mogao bi onako grubo da opalim dok je rijec Bozija doprla do necijeg srca jednom do tad je umrlo njih 150 do kojih nije ili nije bilo vremena da je razumiju. Kao sto je neobjasnjivo zasto postoji ovoliki univerzum, toliko mi je i neobjasnjivo ovo manjakvo jevandjelizovanje svijeta. Kao da Sv.Duh nema snage i trebaju mu Konstantni da bi ucvstili vjeru u narodu. Jedino sto razumijem jeste da ce mnogi prvi biti posljedni i obratno kako to Sasa navodi u svom tekstu na kraju, a to se zaista odnosi i na sve one koji ne samo da nisu krsteni vec ni za Hrista nisu culi. 

Отац Сава данас у шали помену Путина и Трампа који ће да нам реше питање првенства. На шта сам се надовезао:

пре 12 часа, Vedran рече

То што у шали помињете Путина и Трампа, мени се чини да Дух Свети и тако може да делује. Јер нас Он непрестано изненађује, и тако нас ваљда учи смирењу, да не мислимо да сами решавамо ствари. 

И овде ми изгледа да је у питању слична ствар. Ко зна шта би ми себи умислили да смо евангелизирали цео свет сопственим силама, и шта би од нас било. Дух нас васпитава и спашава нас од нас самих!

[прота Бранко Тапушковић]

Искрено, ко од нас не воли помпу? Да све сјаји, фанфаре, трубе и остало. Кад се погледају фотографије ( "завидим" онима који су тамо били) мјеста гдје је Јован крстио Господа, види се да је у питању омања ријека, скоро поток, а свједоци смо да се често представља као да је Дунав! Раздвајање мора куда су Јевреји киднули фараону десило се помоћу "источног вјетра". Далеко од тога да негирам чудеса Божија, јер је тај вјетар оруђе у рукама Творца ( ко има очи да види, нека види). Некако превише идемо, понекад, да " иштемо знаке и чудеса". А текст је заиста охрабрујући.

[Justin Waters]

пре 38 минута, Vedran рече

И овде ми изгледа да је у питању слична ствар. Ко зна шта би ми себи умислили да смо евангелизирали цео свет сопственим силама, и шта би од нас било. Дух нас васпитава и спашава нас од нас самих!

Moze bit. Ali recimo ne idu mi u glavu, jel bjese ono apsotole iz Efesa "oblak" prenio u Jerusalim, ili obratno, da se pozdrave sa Bogorodicom na samrtnom odru. 

Mislim mogao je tako jedan oblak da nekog apostola odnese do americkog kontinenta, pa onda bi kolonijalisti imali sta da vidie, bio bi to sah mat...ali cudni su putevi Gospodnji. Zbog ovog i mnogih drugih primjera, poprilicno sam slijep i ne volim generalno objektivna cuda. 

[Guest]

Може ли неко да ми каже ко је Саша Кнежевић?

Текст је, иначе, веома занимљив, али бих волео да знам ко је аутор и да ли има још текстова?

[Матусал]

Интересантан текст. Једно мало питање које није везано за смисао текста. Ако је била у питању тако мала сума, како су успели да купе њиву за тај новац? Колика је била уопште та лончарева(крвна) њива? Мало ми је чудно да си могао да је купиш за неколико дневница, радници би се онда лакше богатили у то време и имали своје поседе. Можда је у питању нека специфична прича у коју нисам упућен.

[елТорнеро]

пре 12 часа, Матусал рече

Интересантан текст. Једно мало питање које није везано за смисао текста. Ако је била у питању тако мала сума, како су успели да купе њиву за тај новац?

Врло леп текст, са подробним обавештењима, у "Тумачењима", па бих сходно томе да нешто додам. Тридесет сребреника за мене првенствено значе мизерну накнаду за издају Бога, исто би било и са тридесет тона сребра. Нешто друго ми је важније, Бог Дух Свети никога не оставља до самога краја, тако је било и са Јудом, сликом већине нас. Ако обратимо пажњу уочићемо да је он три пута позиван, као и Петар само на други начин. Јуда се колебао, није, за разлику од Петра, родио род кајања, безрезервно предавање себе Богу, и вољи Божијој, а зван је три, или више, пута. На први позив је одговорио вративши се у Синедрион и покушавајући да се отараси новца, сведочанства издаје, не би био одбијен да је мисао која га је морила "Издадох крв праву" употпунио речима : "Исус јесте Христос, Син Бога Живога!". Бог му снисходи, и даје другу прилику, да се исповеди Апостолима, они га не би расчеречили, не, он одустаје и од тога и сада гласно изговара недоречену мисао. Бог не одустаје, "Шта ћеш ти пријатељу овде?", "Зар целивом издајеш...?", и гране се, по Предању, савијаху, ал не рече Јуда "Опрости ми Боже!", све прилике је бацио под ноге.

[Srdjan]