Претражи Живе Речи Утехе

Драги пријатељи, желео бих да вам препоручим текст Саше Кнежевића, полихистора и полиглоте из Љубљане, који даје један интересантан осврт, а везан је за нашу тему око теорије еволуције и Шестоднева. Написан је независно од наше расправе, али како није продукт талибанске свести, него добро фундиран, препоручујем га вашој пажњи. SAŠA KNEŽEVIĆ: DINOSAURI I LJUDI – JESU LI ONI ŽIVELI U ISTO DOBA? ... viđene su ogromne aždaje, visoke 30 koraka (okolo 10 m.) i široke u telu 10 pedalja (okolo 2,5 m.). Na prednjem delu, uz glavu, imaju dve kratke noge sa po tri kandže kao u tigra, sa očima većim nego hleb za četri dinara (pane da quattro denari) koje jako sijaju. Čeljusti su dovoljno široke da progutaju čoveka, zubi su veliki i oštri a njihov izgled toliko grozan da ni čovek ni nijedna vrsta životinje ne može da im priđe od užasa. Druge su manje, dugačke osam, šest koraka. Ovim načinom ih love; preko dana zbog vrućine one vrebaju u pećinama odakle noćima kreću u potragu za hranom i sve što sretnu i uhvate, bilo tigra, vuka ili drugo, prožderu; posle se odvuku ka nekom jezeru, izvoru vode ili reke da piju. Svojim kretanjem uzduž obale i zbog svoje velike težine otisci koje ostavljaju su duboki, kao kada bi se vukao težak tram po pesku. Oni čiji posao je da ih love izviđaju put kojim se najčešće kreću te zabadaju u zemlju nekoliko komada drveta sa oštrim gvozdenim šiljcima koje zatrpavaju peskom tako da se ovi ne vide. Kada se životinje kreću ka mestima gde obično love, ovim instrumentima bivaju ranjavane i ubrzo ubijane. Vrane, čim osete da su umrle, počinju da graču; ovo bude kao znak lovcima da krenu na to mesto. Prvo im deru kožuru, starajući se najpre da izvade žuč koji je mnogo cenjen u medicini. U slučaju ujeda besnog psa koristi se mala količina ovog, pomešana sa vinom. Takođe se koristi za ubrzanje porođaja, nakon pojave ženskih trudova. Mala količina istog može odmah da ukloni čir, bubuljicu i druge plikove na telu; jako je delotvoran i za druge bolesti. Meso ove životinje skupo se prodaje, jer se misli da ima bolji ukus nego ostala mesa i svi ga cene kao specijalitet ... [1] Marko Polo je opisivao t-reksa? Ovako u svojoj knjizi uspomena čuveni srednjevekovni trgovac i putnik, Venecijanac Marko Polo opisuje neobične životinje koje su živele u Kini dokud je doputovao kao mladić sa svojim ocem i stricem, bogatim trgovcima, i gde je postao izaslanik Kublaj kana. Uz opise izrade papira, koji u Evropi nisu poznavali, pominjanja kinskih dinastija koje su „preživele“ (nasuprot vladajućim ubeđenjima) biblijski potop, što ne bi smelo „u teoriji“ da se dogodi, sačinjava svakako i pominjanje ovih bića jedan uži izbor najzanimljivijih tema koje je mogao Polo iz daleke Azije da prenese u Italiju. Međutim, nama govore da to mora da je neka greška, jer zmajevi i aždaje su bića iz mitologije. Sveti Đorđe, kako čitamo u njegovom žitiju, nije ubio kopljem pravu aždaju, već duhovnu, imaginarnu aždaju ili „đavola“. Pronađena lubanja dinosaura (gore) i Zmajski most u Ljubljani (dole)[2] https://www.youtube.com/watch?v=TDOy8OLGZsI IKA KAMENOVI Reč dinosaur je novijeg datuma. Ovu reč skovao je britanski biolog Richard Owen u 19. veku. Na grčkom ova nova reč označava strašnog, groznog (deinos) gmizavca (sauros). Pošto se u to doba kao požar širila ideja evolucije (t.j. preko majmuna nastao je čovek), a bili su nađeni brojni fosili ovih ogromnih reptila, pojavilo se ubeđenje da je ovde reč o nepoznatim čoveku bićima živećim na Zemlji pre pojave ljudi. Međutim, drevne civilizacije kako ćemo videti kasnije, za ove životinje imale su drugačije nazive. Ove beštije njima su bile poznate kao zmajevi ili aždaje. Gotovo sve drevne kulture sadrže neobična svedočanstva o tim bićima u vidu raznih artefakata: crteži, skulpture i druga svedočanstva,[3] što se nikako ne uklapa u novu teoriju o nastanku života. Među danas poznatijim artefaktima su i kamenovi Ika, pronađeni u grobnicama u Peruju, izrađeni pre 1.500 A.D. Nekoliko decenija nakon što si ti kamenovi pronađeni naučnici će shvatiti da strašni reptili nisu vukli rep po zemlji - držali su ga u vazduhu - kao i da su određene vrste ovih reptila imale izduženiji vrat nego što se mislilo – sve to bilo je pravilno izobraženo na ovim kamenim gravurama. [4] NOVIJA OTKRIĆA U martu 2005. godine paleontolog M. Schweitzer sa svojim timom pronašla je unutar nožne kosti tiranosaura meka tkiva (vidi sliku). Bukvalno netaknuti pronađeni su krvni sudovi, matrica kosti, vezno tkivo i krvna zrnca.[5] Kosti nisu bile do kraja fosilizovane i ležale su u jurskim formacijama ili slojevima, Hell Creek u Montani (SAD). To je zaprepastilo naučni tim budući da proteini jako brzo degadiraju i u najboljnim uslovima ne mogu da se održe dugo. Istraživanja rađena na mumijama u Egiptu pokazala su da izvorne molekule biomaterije mogu najduže da se očuvaju oko 10.000 godina. METODE DATACIJE Uvek je postajao problem kako pronaći način za određivanje starosti. Prebrojati godove drveta i zaključiti koliko je ono staro je jedno, a oceniti starost neke skale ili kosti nešto sasvim drugo. Tu se koriste u glavnom radiodatacijske metode koje određuju starost na osnovi vremena poluraspada radioaktivnih elemenata koji se nalaze u probama ili uzorcima ispitivanog tla ili organske tvari. U skalama prebrojavaju se npr. elementi roditelj i potomci (uran- 234 i torij-230) a u živim organizmima npr. izotopi ugljika C-14. C-14 nastaje u atmosferi, apsorbiraju ga u procesu fotosinteze biljke. C-14 kasnije dopire do kostiju živih bića koji jedu biljke (ili meso životinja koje se hrane biljkama). Vreme poluraspada C-14 (u današnjim uslovima) iznosi okolo 7.530 godina. Ovo znači da ako je u početku bilo u kostima npr. 1.000 atoma C-14, kroz 7.530 godina zbog radijacije u kostima ostaće tačno samo još pola početnog broja atoma (roditelja) ili 500.[6] A kroz 15.060 godina ili duplo više, samo još 250 zbog zakonomernosti radioaktivnog raspada. Zbog same specifičnosti izbrojavanja ovih atoma u laboratoriju, uz određenu pretpostavku njihovog početnog stanja u atmosferi u prošlosti, maksimalna starost koja se može odrediti ovom metodom iznosi oko 55.000 (atomskih) godina. Ali pošto je većina fosila zapravo mineral ili kamen, C-14 metoda ovde nije upotrebljiva. U tim slučajevima starost fosila određuje se na osnovi starosti kamenog tla u kojima su ti fosili pronađeni. Ne mali broj puta dešava se i suprotno – da se starost kamenih naslaga određuje na osnovi tipičnih iskopina ili fosila koje te naslage ili slojevi sadrže. Dakle, geolozi vole da odrede starost sloja po tipičnim fosilnim ostacima u tim slojevima, a biolozi vole da izmere starost fosila na osnovi tipičnih slojeva u kojima su oni bili iskopani. Ovde je reč o začaranom krugu - circulus in probando. Ali pronalazak živog, nefosiliziranog tkiva dinasaura u Montani podstakao je naučni tim da ovaj put utvrdi starost ovih kostiju metodom C-14. Merenja svih probi uradio je centar za radiodataciju Univerzitata u Džordžiji (The Center for Applied Isotope Studies at the University of Georgia). Ljudi iz ovog centra nisu znali čije kosti su se podvrgavale ispitivanju da bi se na taj način osigurala što veća nepristrasnost.[7] Nedugo zatim tim naučnika pronaćiće u istim slojevima – ne zaboravimo da su oni važili za stare oko 150-200 miliona godina - ostatke apatosaura, triceratopa, alosaura, hardosaura itd. Probe sa ovim bićima odredile njihovu starost. Vidi tabelu. Rezultati C-14 testova na kostima dinosaurusa[8] Ovi podaci odjeknuli su kao nuklearna eksplozija. Em što su tkiva bila još „živa“, em što je njihova starost bila neprihvatljiva. Jurski slojevi stari preko 100 miliona (atomskih) godina – a to je vreme kad su zmajevi navodno izumrli[9] - sadžre kosti stare oko 30.000 hiljada (atomskih) godina! Ovo na prvi pogled vodi u zaključak ne samo da su ljudi i dinosauri ipak živeli zajedno nego da i cela teorija o evoluciji i njenim milijardama godina gubi jako bitno tlo pod nogama, jer su za evoluciju kao preduslov potrebne milijarde godine. Dalje, rezultati dobijeni jednom i drugom radiodatacijskom metodom bili su toliko različiti da ovde teško može biti govora da je ova omaška proizvod loše međusobne „kalibracije“ ovih dvaju metoda, jer su još uvek neraspadnuta i živa tkiva nagoveštavala da i jedan i drugi sat ili metoda – jedna koja se koristi za određivanje starosti kamenih slojeva, a druga živih tkiva ili C-14 – ne rade ispravno.[10] Ovo je diglo toliko prašine, kada se „afera“ pročula, da niko iz zvaničnog „establišmenta“ nije hteo ove podatke da objavljuje a kamoli da ih tumači. Samo postojanje ovih „dokaza“ bila je opasna jeres.[11] Nafta i ugalj su organskog porekla. Njima se takođe pripisuju bajkovite starosti, više nekoliko stotina milijona godina. Kako ugalj tako i nafta sadrži velike količine ugljika C-14. A to je velika anomalija, jer bi – ako su nafta i ugalj doista toliko stari, a vreme poluraspada izotopa C-14 utvrđeno na oko 7.500 godina – ovaj bi morao davno iz njih da nestane. Na slici naslage uglja Wyodak u Wyomingu C-14 u fosilnim gorivima pokušali su objasniti: a.) da se on tu našao zbog kontaminacije od drugih slojeva, i b.) da se C-14 pojavio kao posledica U-raspada ili kao sporedni proizvod radioaktivnog raspada izotopa uranijuma. U Wyomingu naslage uglja dostižu i po 90 metara. Slično je i u podzemnim kopovima. C-14 nalazi se gotovo jednoobrazno upakovan u ovim naslagama. Da se C-14 ušuljao u sve jedno zrno uglja i kontaminirao ga, o čemu u očaju spekulišu ovi istražitelji, to ne bi moglo da se desi slučajno, stihijski, već bi za to morao da postoji neki razlog ili pravilo. Ideja je bila, da je taj C-14 morala da dotura neka bakterija, međutim ona nikada nije bila pronađena.[12] Zato je kao spas došla teorija da je C-14 zapravo elemenat „potomak“ koji je posledica radioaktivnog raspada izotopa uranijuma (U-raspad). Ali tu je problem još veći, jer onda ti rudnici ne bi bili rudnici uglja već urana, jer bi za svaki atom ugljika morali pronalaziti od dva do devetdesetdevet atoma urana, dok bi se u samim rudnicima uranijuma nalazile velike količine C-14. Ава Зоран тврди је пронашао у неком апокрифу како је Марко Поло срео на свом путу матријарху Вере Брежњеве Ali vratimo se ponovo na naša živa tkiva dinosaura. Nedavno je kao obećani i dugo očekivani spas prohujao naučni referat objavljen u Lifescience.[13] Ako već nije pošlo za rukom da se pobije C-14 u uglju i nafti, dokazujući da fosilna goriva uopšte nisu stara (a ako nisu stara onda su mlada, onda je i Zemlja mlada), pojavila se nada da će ovog puta sreća po naučnike biti veća. Jer ova živa tkiva u bićima moraju da budu stara milione godina, jer su i dinosauri živeli pre više desetina miliona godina. Ovaj put ovo čudo moralo je da se pojasni – gvožde! Gvožđe u krvi dinosaura! Eureka! Železo u krvi dinosaura je zapravo očuvalo tkivo od korupcije! Urađeni su bili testovi. Krvne sudove noja natopili su u tekućini koja je sadržavala ogromno železa. Ona je bila specialno napravljena od crvenih krvnih zrnaca. Ideja zasniva se na tom da gvožđe svojim slobodnim radikalima privlači proteine i ćelije membrana vezajući ih u čvorove. Ovo deluje kao formaldehid ili vrsta alkohola koji se koristi za čuvanje organskih obrazaca. Meka tkiva ovako natopljena i „konzervisana“ neobičnim preparatom – privilegij koji bi nekako morale da si priušte sve ove kosti pronađene u poroznim pešćanim naslagama – trule su u laboratoriju za dve godine. Dobro ste čuli (pročitali) – dve godine! Posle dve godine od njih nije ostalo ništa. One su se raspale. Ali ovaj dvogodišnji eksperiment nekritički, sa velikim oduševljenjem, prihvaćen je kao dokaz – kao dokaz koji objašnjava 100 miliona godina (100.000.000 ili 0.00002%) neraspadnutosti ovih tkiva. Međutim, na vama je da sami procenite, da li je bajka ovaj trik sa nojevom krvlju ili to da je sv. Đorđe ubio aždaju! Saša Knežević, Ljubljana, 29.12. 2016 [1] The Travels of Marco Polo, 1948, Book 2, Chapter XL, pg. 185-186. [2] Kult svetog Georgija brzo se proširio i na Zapad. Sv. Georgije postao je zaštitnik nekoliko zemalja (Engleska) i gradova (Barcelona, Ljubljana). [3] Uzmimo životinje kineskog horoskopa/kalendara: pacov, bivol, tigar, mačka, ZMAJ, zmija, konj, koza, majmun, petao, pas i vepar! Na slikama niže sa leve strane odozgo isklesan je reljef dinosaura u Angkor Wat-u, Kambodža (1.186 A.D.), sa desne je platno iz Nazca, Paru (700 A.D.), niže je tapiserija iz Chateau de Blois, Francuska (1.500 A.D.). [4] The message from science: https://www.youtube.com/watch?v=TDOy8OLGZsI [5] http://godinanutshell.com/2015/05/05/dinosaur-soft-tissue-understanding-why-dinosaurs-are-young/ [6] Jedan od neutrona izotopa ugljika C-14 raspada na proton i elektron (i elektron antineutrino). U sledećem koraku C-14 raspada u stabilan izotop azota-14 (azot-14 je elemenat »potomak«). [7] https://www.youtube.com/watch?v=zvWdWbLcJvQ – Video koji pokazuje testiranje uzoraka. [8] http://www.ancient-origins.net/news-evolution-human-origins/humans-walk-earth-dinosaurs-triceratops-horn-dated-33500-020159#ixzz3oi45b0qH [9] Jurski period trajao je od 200 do 145 miliona atomskih godina u prošlosti. Zmajevi se vode kao izumrli pre 66 mio. godina. [10] Rekli smo naime da živa tkiva ne mogu da se odžre duže od 10.000 godina. Zašto i jedna i druga metoda »prebacuju« krije se u energiji nulte tačke ENT (ili ZPE »Zero point Energy«). Ona je u prošlosti bila mnogo manja, radi čega su atomski satovi mnogo brže »kucali« a vremena radioaktivnog poluraspada bila mnogo kraća. (O ovom govori jedan drugi članak). Ako bi se ovi atomski satovi korigovali sa ENT, orbitalno vreme koje bi dobili za ove kosti odgovaralo bi starosti svega 5215 +/- 5 godina ili 3020 +/- 5 g. B.C. To bi ujedno odgovaralo rokovima za raspad organskog materijala. [11] Profesor Mark Armitage otvorio je diskusiju sa svojim studentima o ovoj temi i bio lišen svoje katedre na Kalifornijskom univerzitetu. Sa druge strane Centar za radiodataciju koji je uradio ove testove odbio je da za sumu od 20.000 dolara ponovi testiranje ne dajući za to nikakvo obrazloženje. [12] Bakterije su kao kec iz rukava uvek kada se nema rešenja. I u slučaju živih tkiva. Postojala je ideja da ova živa tkiva zapravo nisu živa, već da su ona proizvod nekakvih bakterija. Međutim, bakterije ne mogu da proizvode proteine. [13] http://www.livescience.com/41537-t-rex-soft-tissue.html?li_source=LI&li_medium=most-popular

SAŠA KNEŽEVIĆ: RĐAVA EKONOMIJA Tada jedan od Dvanaestorice, po imenu Juda Iskariotski, otide prvosveštenicima, i reče: Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati? A oni mu položiše trideset srebrnika (lat. triginta argenteos, grč. τριάκοντα αργύρια) I od tada tražaše zgodno vrijeme da ga izda (Mt. 26:14-16). Tada vidjevši Juda, izdajnik njegov, da ga osudiše, raskaja se, i vrati trideset srebrniкa prvosveštenicima i starješinama govoreći: Sagriješih što izdadoh krv nevinu. A oni rekoše: Šta mi marimo za to? Ti ćeš vidjeti. I bacivši srebrnike u hramu, iziđe, i otide te se objesi (Mt. 27:3-5). Jedan dinar u ono vreme bila je nadnica majstora, tj. plata za ceo dan rada. Rimski vojnici su zarađivali nešto manje. Osnovna godišnja plata jednog legionara 33AD bila je oko 225 dinara. Novčić od srebra zvani dinar ili latinski denarius, na grčkom drahma (δραχμή), imao je težinu 4,36 g. Ali najverovatnije srebrnik koji se pominje u (Mt. 26:15) nije bio rimski srebrni novac čija osnovna jedinica je do Nerona bila teška 3,85 g, ni jevrejski šekel, koji je imao oko 11,4 grama – on nije bio u upotrebi kao zvanična valuta u Rimskom Carstvu – već tirska tetradrahma ili tirski šekel. Rimljani su dozvolili njegov opticaj. To je novac kojim se plaćao porez Hramu i kojim je najverovatnije prvosveštenik Kajafa obmanuo Judu. Novac, kovan u gradu Tiru, sa svojih 14 i nešto grama u odnosu srebra bio je čistiji (94% i više) od rimskog srebrnika (80% srebra). Dakle, Juda je izdao Hrista za jednu radničku platu, ili najverovatnije za četri ako je primio tirske šekele. Današnja vrednost[1] te količine srebra (30 x 3,85 g) je 61,2 EUR (1 g = 0,53 EUR)! U tirskim šekelima okolo 181,2 EUR. (Primetite da je nardov miris (mira), kojim je jedna žena – niko ne zna ko je ona? – u Vitaniji, u kući Simona gubavog pomazala Hrista, bio skupocen. Kaštao je trista i više dinara (Mk. 14:3-9) ili deset puta više! Budući da ta suma novca nije ništa posebno, teško je moguće pretpostaviti da su isključivo finansijski razlozi bili od presudnog značaja za Judin postupak. Ovde je potrebno obratiti pažnju i na to, ko je platio ovu operaciju. To je bio Sinedrion ili zvanična crkvena administracija u teokratskom Izraelu. Reč je dakle o najvišoj vlasti, o »staroj Crkvi« ili »Sinagozi« što je u stvari jedno i isto, jer obe grčke reči ekklesía i synagogê imaju praktički isto značenje. Juda je u stvari morao za jedan ne tako veliki iznos Sinedrionu da otkrije jedan banalni obaveštajni podatak[2]: Kad će se Hristos pojaviti u vrtu Getsimani, u osami, bez naroda, jer u prisutstvu mase koja je pratila ovog neobičnog Rabina moglo je Njegovo hapšenje da se zakomplikuje. To se moralo uraditi noću, tiho i brzo. Z. Đurović: Judino izdajstvo Ko je bio Juda i zašto se je odlučio na jedan takav čin, budući da ta suma novca od trideset kovanica i nije bila bogzna šta? Po Jevanđelju ljudi su u ono doba imali mesijanska očekivanja. Predosećali su da se nešto važno dešava: Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? (Lk. 7:19) U uslovima rimljanskog ropstva, često i neizdrživog, tema „spasenja“ nije mogla biti aktualnija. Zato ako Mesija dođe, On mora da bude spretan i jak vojskovođa, koji mora da oslobodi okupirane teritorije, i vladar visoke klase, koji će Jevrejima da osigura vladavinu nad drugim narodima i donese blagostanje na ovoj zemlji. Ovde oslobođenje nema neke konotacije u smislu oslobađanja od grehova, oslobađanja iz ropstva smrti i đavola ili nekog večnog, zagrobnog života – kako danas gledamo i razumemo, više ili manje, reč „spasenje“! Stvar je jako ovozemaljska, ekonomska i (geo)politička, upakirana u neku religioznost. Na jednog takvog mesiju Jevreji i danas čekaju (Šta Rusi očekuju od prorokovanog ruskog cara?). Međutim, Rimljana je bilo sve više, a oslobođenje (spasenje) izgledalo je nikad dalje. Što je Ravuni politički promašaj, što isprevrće trgovcima tezge u Hramu. Ovi menjači novca[3] i kreditori – kao i danas – imali su neku finansijsku moć i mogli su da utiču na zvaničnu politiku koju su određivali popovi (nekada su se zvali fariseji i oni i Hristos nisu bili u najboljim odnosima). Zato nikako nije slučaj da je odluka da se Ješua ukloni nastupila posle isterivanja „moćnika“ iz Hrama. Dakle ovaj Nazarećanin ne može biti Mesija, već pre neki prevarant i uzurpator, novotarac koji nije poslušan „Crkvi“. Z. Đurović: Izgon trgovaca Tako doturiti informaciju, o Jevanđelju se to naziva izdajom, zvaničnom teokratskom establišmentu za omanju sumu novca gde će se (sa svojom grupicom sledbenika) nalaziti ovaj neobični Rabin – koji bukvalno ni iz čega može da nahrani nekoliko hiljada ljudi – i nije bilo neko posebno poduzeće. Za bilo koju drugu informaciju ove vrste kroz istoriju moglo se uzeti kuda bolje novca. Mnogi mi izdajemo i prodajemo, svesno i nesvesno, Hrista za mnoge manje stvari. To je i razlog, da možemo da kažemo da je Juda iz Karijota u stvari lik koga možemo razumeti. Jer u čemu sam ja bolji od njega? Bez nekog dodatnog patosa koji mu se kasnije kroz srednji vek pripisuje, jer se morala ova priča oko izdajstva dramatološki naduvati, jer inače nema senzacije ni spektakla – a to ljudi vole – , tipa Juda je gori od đavola, pre će biti da je on bio neki „sitni kriminalac“, kojih danas među klirom ovim i onim ima ne tako mali broj. Ovi poslednji „naslednici apostola“, koji potkradaju Crkvu, verovatno su gori i po tome, jer Juda je bio „poslušan zvaničnoj Sinagogi“ kao što i nije mogao da zna da li će Spasitelj stvarno vaskrsnuti, dok ovi znaju da je Pomazanik vaskrsao i nisu poslušni Crkvi. Računica Sinedriona bila je verovatno dvojaka – 1) u odnosu politike: Bolјe da jedan čovjek umre za narod, a ne da sav narod propadne, ako se desi buna i dođu Rimljani, tj. Kajafina logika (Jov. 11:49-50) i 2) u odnosu finansija, tj. do trgovaca ili imućnih ljudi onog doba, od kojih su mnogi bili i članovi klira, – jer nedopustivo je tolerisati da ti se neko petlja u „biznis“. Dirati u nečije finansije gore je nego objaviti rat! Dakle, imamo barem dva motiva krivičnog dela koji proizlazi iz sprege politike i kapitala. Međutim, Juda shvativši koja je stvarna namera ovog hapšenja i da je stvar izmakla kontroli oseti se prevarenim[4] – ovo pokazuje najbolje njegov revolt prema Sinedrionu i bacanje u Hramu krvlju uprljanog srebra. Usled ubistva Hrista prolivena je nevina krv. Juda oseti grižu savesti i kako prenosi Jevanđelje „pokaja se“ (gr. μεταμελούμαι). Da li se on obesio što nije izdržao – a ko bi mogao da „izdrži“ krivicu za ubistvo Boga? – što se danas (NZ) smatra kao greh, ili se obesio da životom plati za život, što je u duhu Starog Zaveta u kojem je živeo, ne možemo znati, ali najverovatnije bila su prisutna oba motiva. Da li je onda ovaj mladi čovek zaista bio tako loš ili đavoiman, ako se kajao? Jer đavo se nikad ne kaje. I kako je moguće da se neko kaje ako nema ljubavi? Ili pitajmo se obrnuto: Kako nekome, ako mu je srce hladno kao tartar, može biti žao što je njegov neprijatelj doživeo krah? Zato su pokajanje – a ono je stradanje – i ljubav uvek neraskidivo povezani ...[5] Mišljenja o tome koliko je bilo bitno za Sinedrion da se problematični Ješua smakne su različita. Na svakom crkvenom saboru ima više tačaka dnevnog reda za razmatranje. Verovatno bi i pitanje o smaknuću Hrista, ako ne zbog svoje specifičnosti (hvatanje noću), bila samo jedna od više tačaka uobičajenog dnevnog reda. Sigurno je specifičnost vanrednog zasedanja bila i u tome, jer Sinod nije baš svaki dan donosio odluku o pogubljenju na kao bajagi javnom suđenju. I ništa više. Jedna fudbalska utakmica treće lige danas može da privuče na stadion više zainteresovanih posmatrača i gledaoca. Da ne pominjemo kako je lako jednu ovakvu rulju uz pomoć ubačenih provokatora „zapaliti“ (Raspni Ga, Raspni ...). I ne samo što nam to postaje nekako jasno što je „količina srebrenika“, da se ovaj problem oko Isusa reši, bila gotovo beznačajna, već i što je Hristos bio razapet sa još dvojicom sebi po značaju „ravnim“ banditima kojima je „pao grah“ na taj dan da se nad njima izvrši smrtna kazna (Čak je Juda morao da Ga identifikuje poljupcem, da ne bi vojnici uhapsili nekog drugog! Toliko o Njegovoj popularnosti. Barabu su pak sigurno ranije imali priliku da upoznaju). Ili je Hristos bio likvidiran usput sa još dvojicom lopova, ili su lopovi bili kažnjeni usput sa Pravednikom, nebitno je. Kako za jedne tako i druge svima njima pripisana je ista kazna i isti tretman ... Najnepravednija procedura od postojanja sveta obavlja se onako sporedno, užurbano, jer dolazi šabat, onako ovlaš, onako usput i kobajagi „po propisima“. Kao što je neprimetno, ponizno i tiho došao u vreme i prostor, rodivši se u jednoj beznačajnoj pećini, Hristos i napušta, sa Golgote, ovaj hrono-top. Napušta ga sa nekog sporednog koloseka, bez neke pompe i počasti, u društvu sa dvojicom izopštenika iz društva – tiho, bez najave i slobodno! (Primetićete da tako deluje i blagodat Božija). Jovan vrlo šturo opisuje taj događaj: Znajući Isus da se već sve svršilo, da se sasvim ispuni Pismo, reče: Žedan sam! Stajaše pak sud pun octa; a oni napuniše sunđer octa, i nataknuvši na trsku, prinesoše ustima njegovim. A kad Isus okusi ocat reče: Svrši se! I preklonivši glavu, predade duh ... (Jov. 19:28-30). Luka opisuje da su poslenje Spasiteljeve reči bile: Oče, u ruke Tvoje predajem svoj duh, (23:44), a Marko (15:34) i Matej (27:46): Eloí, Eloí, lemá sabahtáni? (Bože, Bože zašto si me ostavio). Kod sve trojice spominje se cepanje hramovne zavese – simvolika je okončanje Starog Zaveta – i da je od šestog do devetog časa, to je od 15h do 18h, u Palestini nastupio neobičan mrak, budući da u dane pashalnog punog meseca ne može da dođe do pomračenja sunca (Kod rođenja Mesije priroda učestvuje sa neobičnom Zvezdom koju su pratili mudraci!). Matej pominje i potres i otvaranje grobova i vaskrsenje pravednika koji su došli u Grad i pokazali se mnogima. U Antici bilo je uobičajeno pričati o neobičnim prirodnim događajima koji su pratili smrt velikih muževa (npr. Vergilij, Georgica 1.457sl., o smrti Cezara) i viđenja mrtvih bili su znana književna tema (srav. Dio Kasij, Rimska istorija 51.17.5), radi čega brojni egzegeti smatraju da ove reči imaju prvenstveno simvoličko značenje. Već crkveni Oci su ove reči tumačili kao priliku za Hristov silazak u Ad. Crkvene knjige govore da je Hristos „oplenio (opljačkao) carstvo Ada“, i da je svakog ko je hteo da krene za njim izbavio i uveo u Nebeski Jerusalim. Svakako je ruku pomirenja pružio i svom nevaspitanom i maloumnom apostolu Judi, koji je, ironično, mogao da bude prvi od Dvanaestorice apostola ušavši u Raj. Z. Đurović: Silazak u Had Kod sve ove priče koja se izdešavala u nekoliko poslednjih zemaljskih dana Isusa Hrista teško je da je bilo šta normalno ili onako kako se čini: Judin biznis koji nije neki biznis, jer je on rđav ekonomista, popovi koji razapinju Boga u ime Boga, a ta briga im je sporedna, neshvatljiva poniznost Mesije koji dolazi i odilazi u naše vreme i prostor gotovo potpuno neprimetno, a najpre spasava (u pravom smislu reči!) one najgore – razbojnika koji ga je vređao (i pokajao se) i Judu koji se pokajao (i mogao je ako je hteo da izađe sa Njim iz Ada) ... Sumnja li, dakle, još ko, da prvi neće biti poslednji i poslednji prvi? (Lk. 13:29) [1] Mart, 2017 g. Pretpostavljamo da su novčići od čistog srebra. [2] Verovatno su ciljevi Sinedriona bili i da se preko novca kompromitira i razbije ova grupica ljudi. [3] Najverovatnije su menjali običnu rimsku valutu za tirske šekele i obratno. Neku su pak drugog mišljenja, jer su i tirski šakeli kao i rimski novci bili »nekanonski«, budući da su i na glavi i pismu ovih novčića bili iskovani likovi, strogo zabranjeni za izobražavanje po Zakonu (2. Mojs. 20:3-4). [4] Juda je nosio kesicu i bio je blagajnik. Već ranije je pomalo kraduckao (bješe lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se mećaše u nju ... Jov. 12:6). Međutim, prevariti ili pokrasti lopova je mnogo teže nego običnog čoveka, jer on zna kako lopovi razmišljaju. Očito su moralni standardi, naročito kada je reč o pojmovima kao što su iskrenosti i poštenje, u Starom Zavetu bili daleko niži. [5] Ukoliko je veća ljubav, utoliko je veće stradanje duše (Sv. Siluan Atonski).

Godine 1979. Barry Setterfield dobio je knjigu „Anomalije u astronomiji“. Anamalija je podatak koji se ne uklapa ili ruši postojeću teoriju. Ako na primer tvrdimo da su svi psi crni a vidimo psa koji je druge boje, imamo nekoliko mogućnosti: 1.) ignorisanje i očuvanje teorije; 2.) tvdnja da to, što smo videli, nije pas, jer nije crn; 3.) promena teorije u skladu sa novim podacima. Knjiga je na kraju sadržavala tabele merenja v trajanju tri stotine godina pokazujući kako se brzina svetlosti smanjivala. Ovo je bilo u neposrednoj suprotnosti sa onim što smo učili u školama – da je brzina svetlosti konstanta. B. Setterfield je pogledao podatke i iz radoznalosti počeo da istražuje shvativši da ovo smanjenje prevazilazi granice statističke ili ljudske (tehničke) greške. U suštini ova merenja su bila povod za brojne rasprave u naučnim žurnalima do 1941. g. kada je neki eminentni naučnik brzinu svetlosti proglasio za konstantu. Njegova pozicija i ugled bili su takvi da su sve rasprave o brzini svetlosti utihnule.[1] Ono što je nužno ispostaviti su implikacije vezane sa brzinu svetlosti i neka druga područja istraživanja kojih se to ticalo. Brzina svetlosti ili njena inverzija zvana Plankova konstanta, nalaze se u svakoj jednačini radioaktivnog raspada (kojima se određuje starost). Brzina svetlosti je numerator ili je Plankova kontanta denumerator. Ako je brzina svetlosti bila brža u prošlosti ili ako je Plankova konstanta bila manja, brzine raspada bile su brže. Ovo nije dopustivo u standardnoj nauci današnjice jednostavno zbog toga jer je evolucija [slučajan i spontan nastanak života i živih bića kroz mutacije] prihvaćena paradigma a evoluciji očajnički treba svo vreme što ga radiometričko datiranje može dati. Zato je ubrzanje vremena poluraspada potpuno neprihvatljivo jer ugrožava vladajuću paradigmu.[2] Ali šta govore podaci? Najpre, najranija merenja brzine svetlosti zasnivala su se na vizualnom posmatranju jedne lune Jupitra koja je prolazila iza ogromnog planeta i ponovno se pojavljivala. Pošto su ova merenja zavisila od pogleda i atmosferskih prilika ovde na Zemlji ona nisu bila baš precizna. Ali ipak se pokazalo da brzina svetlosti nije beskonačna, kako se ranije mislilo. Kasnije će eksperimenti postati sve rafiniraniji i pokazati konsistentno i monotono (kako reče neki fizičar) opadanje brzine svetlosti. Ali da bi znali šta se dešavalo mnogo ranije od par stotina godina bila su potrebna neka druga merenja, povezana sa brzinom svetlosti. U 80-tim godinama ništa nije bilo dostupno istraživanju B. Setterfielda, jer se on tada morao da brine o svojoj invalidnoj majci i sestri, nakon što mu je preminuo otac. Ovaj »prekid« bio je užasavajuće frustrirajući ali je on bio i potreban kako bi novi podaci postali dostupni. Zapravo podaci su dolazili sa dva druga područja: crveni pomak svetlosti dalekih galaksija, i nešto što se zove „energija nulte tačke“ ENT (eng. Zero point energy). Oboje traži objašnjenje. Najpre crveni pomak. Foton svetla emitira se iz atoma kada je jedan od njegovih elektrona prinuđen da napusti svoj položaj i kasnije se vrati natrag. Količina energije koja ga je isterala, oslobađa se kao foton svetla kada se elektron vraća na svoju poziciju. Svaki element je drugačiji, zašto su i fotoni svetla za svaki elemenat (atoma) drugačiji. Kao „bar kode“ različitih proizvoda koje kupujemo u radnji svaki elemenat ima svoju „kodu“ svetlosti koje emituje. Na ovaj način i možemo da kažemo koji elementi sastavljaju različite zvezde, na primer, ili različite plinske oblake u vanjskom kosmosu. Ovde na Zemlji postoji standard za svaki elemenat. Crte koji identifikuju svaki elemenat nalaze se na određenim mestima spektra duge. Međutim, kada napustimo našu lokalnu grupu galaksija, vidimo iste obrasce koji određuju specifične elemente. Ali oni pak nisu više na istim mestima spektra – što dalje idemo, više su ove „bar kode“ pomaknute prema crvenom delu spektra. Zato se ovo zove „crveni pomak“. http://www.astro.rug.nl/~ndouglas/teaching/IMAGES/achilles.elements.gif http://lcogt.net/files/styles/fourcol-image/public/Screen%20shot%202011-12-08%20at%209.46.21%20AM.png Godine 1920. Hubbler videći crveni pomak smatrao je da je on posledica Dopplerovog učinka. Šta je to? Zamislimo policijsku sirenu. Kad nas ona prođe mi čujemo kako se njen zvuk iznenada „utiša“. Ali ovde nije sirena promenila svoj zvuk, već su zvučni valovi koji su se „nabijali“, dok su nam se policijska kola približavala, iznenada počeli da se „razvlače“, u momentu kada su nas kola prošla. Zvučni talasi su se izdužili. Zato taj zvuk čujemo kao zvuk koji opada. Ako bi se vasiona širila ovo bi mogao da bude razlog za nastanak crvenog pomaka. Ovaj se pak što dalje gledamo u svemir povećava. Iako je već tada Hubble sumnjao u ovu interpretaciju ona je prihvaćena kao standardno objašnjenje za crveni pomak. Ali problemi sa podacima nisu uklonjeni. Godine 1976. astronom William Tifft sa opservatorije Steward iz Arizone proučavao je crveni pomak i zapisivao merenja – upoređivao je razlike u crvenom pomaku među galaksijama. Primetio je nešto što nije očekivao. Najpre je kao i svi ostali očekivao da će crveni pomak da se uvećava tečno kako se bude odmicao od lokalne grupe (ove nama najbliže) galaksija. Očekivao je da će merenja pokazivati postepeno uvećanje crvenog pomaka kao vozilo koje postepeno ubrzava svoju brzinu na autoputu. Ali to nije bilo ono što je Tifft pronašao. On je otkrio da su brojevi, koje je dobijao merenjima, dolazili „u grupama“. Bile su serije koje su bile gotovo identične a onda bi se iznenada pojavio pomak naviše kod druge skupine galaksija. Ovaj bi onda ostajao nepromenjen, kako se dalje odmicao u dubinu kosmosa, dok se ponovo ne bi desio pomak. To je bilo kao kada bi se vozilo kretalo 5 km/h a onda iznenada promenilo brzinu na 10 km/h, 15 itd. a između ništa. Tifftov izveštaj su jako kritikovali i osporavali. Jer, naravno, to se nije dešavalo! U Škotskoj Guthrie i Napier, druga dva čuvena astronoma sa opservatorije u Edinburgu, odlučili su da pobiju Tiffta jednom i zauvek. Počevši od 1980. godine obojica su deset godina prikupljali podatke sa stotina galaksija. Kada su posao okončali shvatili su da je Tifft bio u pravu što su i objavili u studiji. Crveni pomak bio je „stepenast“ ili kvantiziran. Očigledno je bilo da crveni pomak nije proizvod udaljavanja ili ekspanzije svemira, jer se ono ne bi moglo dešavati u skokovima. Ovaj zaključak je saglasan sa podacima ali i dalje ostaje neprihvaćen od strane brojnih savremenih astronoma i astrofizičara. Ali podaci su tu i svako može sam da ih proveri – ako želi. Ali ako se svemir ne širi, da li je onda statičan? Dokazi potvrđuju statičnost ili tačnije blagu oscilaciju na način kao kada vidimo balon pun vode koji smo ostavili na plati. Ovo je u skladu sa zaključcima Narlikera i Arpa, astronomi i kosmolozi, iz 1993. godine. Svemir ne mora da se širi i ne može da se iznenada skupi (kolapsira) ako u njemu postoji materija (ova postoji) i ako je prisutna blaga oscilacija (kao što podaci govore da se to i dešava). Zanimljivo je da je Pismo ponovo hiljade godine ispred nauke. Dvanaest puta u Bibliji Bog izjavljuje „da je raširio nebo“. U većini slučajeva izjava ove radnje je u gramatičkoj prošlosti u okviru sedmice stvaranja. Dakle, šta je to što prouzrokuje crveni pomak ako on nije posledica Dopplerovog efekta, to jest ako se svemir ne širi? To nije bio jedini problem. Nije samo crveni pomak bio anomalija. Plankova konstanta saglasno merenjima uvećavala se (što takođe ne bi smelo da se dešava), masa subatomskih čestica se uvećavala, a brzina svetlosti opadala. Opservatorije su primetile još nešto što nije bilo „u redu“. Dok događaji mogu tačno biti predviđeni u našem, orbitalnom, kalendaru, činilo se da atomski satovi „zaostaju“ ili polako „kasne“. Još više, sve ove promene, izgledalo je, da se dešavaju jednovremeno što je navodilo na zaključak da one mora da imaju zajednički uzrok. Međutim, šta je prouzrokovalo ove promene? Postoji nešto što uniformno utiče na sve ove kategorije ili elektromagnetne osobine svemira. Da bi se shvatilo šta u stvari određuje ove kategorije moramo najpre predočiti sliku onog što je otkriveno. Zamislite sada jednu hermetički zapečaćenu flašu iz koje su ispumpani svi atomi i subatomske čestice – sva materija. Ovako mi zapravo shvatamo vakuum. Ali toplotna radijacija je još uvek prisutna i ona se može izmeriti. Istraživači su zato ohladili ovu posudu što više su mogli – praktički do apsolutne nule. Ali taj vakuum nije bio vakuum. On je kipeo elektromagnetnom energijom koja je bila neovisna kako od materije tako i temperature. Iz tog razloga ovu elektromagnetnu energiju prozvali su „energija nulte tačke“ ili ENT (ili eng. ZPE od Zero point energy). Ovo je bio dokaz da ZPE postoji. Već 1911. godine teoriju o njoj izneo je Max Plank u svom „drugom istraživanju“. Fizičari svuda u svetu pokušali su da pojasne drugu situaciju. Plank je pokazao da ovi podaci koji su „odudarali“ mogu da se pojasne ako bi postojala neka energija koja bi bila pervazivna (prodiruća) u celom svemiru ili prostoru. Jačina te energije tada u jednačinama bila je definisana kao „h“ što će i postati Plankova konstanta. Njegova teorija bila je da u vakuumu postoji neka energija koja nije ovisna bilo od temperature ili mase. Ali sama priča o otkriću ENT ili ZPE počinje još ranije. Godine 1890. Rydberg započeo je istraživanje u želji da pojasni spektralne linije u „bar kodama“ ili spektru svakog elementa dok emituje svetlo. Pronašao je jednačinu koja je jako precizno opisivala položaje ovih crta. Nauka je počela da traži razlog zašto su Rydbergove jednačine funkcionisale. Uspeli su refinisati jednačine tako da je dobijen gotovo savršeni spoj za spektar svakog elementa. Ali 1925. godine Robert Mulliken primetio je da dužine valova spektralnih crta nisu bile savršeno uklopljene. Kada je proverio ove linije primetio je blagi pomak u odnosu na teoretske položaje koje bi ove crte morale da imaju. Pre Mullikenovog rada, Plank je već napisao svoj drugi rad pretpostavljajući postojanje pervazivne energije u čitavom svemiru. Einstein i Stern pokupili su predlog, kao i Nernst, i postalo je jasno da je ova energija morala biti unutrašnja i univerzalna pojava svemira. Kada je Mulliken video varijacije spektralnih crta od onoga što se teoretski očekivalo, on je ovo povezao sa energijom u prostoru koja je udarala o atome utičući na njihovo kretanje. Ova energija prozvana je energija nulte tačke ili ENT. Kroz rad Heisenberga i ostalih postajalo je jasno da je Plankova konstanta u stvari mera za neodredljivost položaja subatomskih čestica. Godine 1962. ustanovljeno je da je ova neodredljivost položaja prouzrokovana udaranjem elektromagnetnih valova ENT. I to je bio ključ. U stvari, g. 1987, Hal Puthoff pokazao je da su elektroni ostajali u svojim orbitalama i nisu se ni izvrtali ni uvrtali (zbog potrošene energije) upravo radi energije koju su primali od ENT. U jednačinama koje opisuju ponašanje elektrona u orbitali oko nukleusa (jezgra), „h“ je takođe mera njegovog ugaonog momenta (moment impulsa). U vezi sa tim pokazalo se da „h“ raste sa vremenom – a to je značilo da je i ENT morala da raste sa vremenom. Ali kako jačina ENT raste tako raste i orbitalni kutni momenat. Tako raste i energija orbitale. To znači da je sada potrebno više energije da bi se elektron pomerio sa svog položaja u odnosu na jezgro nego u prošlosti, kao i to da će biti sada oslobođeno više energije kada se ovaj vrati natrag. To je značilo da će bar koda, identifikujući foton svetlosti koji dolazi iz određenog elementa, biti pomerena u pravcu više energetskog ili plavijeg kraja spektra kako teče vreme. Zato vidimo svetlost prošlosti (koja nam dolazi od galaksija) pomerenu ka crvenom delu. http://i38.servimg.com/u/f38/19/01/64/13/sp110.jpg Ako je ovo mogući razlog za crveni pomak, zašto rezultati merenja izgledaju „stepenasto“ ili „kvantizirano“? Razlog za ovo vrlo je u stvari prost: materija se odupire promenama. Neko koji gura težak sto, ovo će moći da izvede jedino trzajima. Sto se odupire pomeranju dok snaga koja pomera nije veća od upora. Istu stvar čine i atomi u odnosu na ENT – odupiru se promeni sve dok narastajuća energija ne učini njihovo suprostavljanje nemogućim. Nakon toga sve jedan atom u svemiru skače na viši energetski nivo u isto vreme. Kao posledica i svetlost se pomera ka plavom kraju spektra. Zato kada posmatramo svemir mi zapravo gledamo nazad u vreme i možemo da vidimo kako se energija nulte tačke uvećavala kroz vreme. Razlozi zašto se ona uvećavala nalaze se u drugim radovima na stranici koju smo pomenuli. (Sada se nećemo upuštati u to). Međutim, konačni učinak je to da možemo gledajući u kosmos, sve do njegovih granica, videti šta se dešavalo u njegovim počecima. Čini se, na ovoj tačci, da će veća energija koju je atomima dobavljala rastuća ENT značiti i uvećanja brzine atomskih procesa. Ali dešava se baš suprotno. To je radi toga jer su mase elektrona i drugih atomskih čestica porasle rastom ENT. Ali pošto se kinetička energija očuvava u ovom procesu, ovo znači da se brzina kretanja čestica morala smanjiti. Zato uvećanjem ENT dolazi do usporavanja atomskih procesa. Merenja crvenog pomaka najdalje koliko smo mogli sa najjačim instrumentima da dopremo govore da je početna vrednost ENT bila blizu nule ili jako mala, da je porasla jako brzo u početku i da se njena rast kasnije usporavala. Dobar prikaz toga je naduvan balon koji odvežemo i pustimo. On svoju energiju u početku oslobađa jako brzo, a kasnije sve sporije kako se količina vazduha u balonu smanjuje. Ova „kriva dejstva“ jednaka je krivi crvenog pomaka kada zagledamo u početak vremena. Ekstremno brz početak koji se brzo usporava i kasnije prelazi u oscilaciju. Oscilacija je godine 1970. pokazala obrat kada su merenja svih konstanti sinhrono okrenule svoje trendove. Pošto je crveni pomak proizvod promene energije nulte tačke i pošto ova energija određuje brzinu atomskih procesa, ovo znači da možemo pogledati na krivu crvenog pomaka i odrediti kako brzo su se odvijali atomski procesi u ranom kosmosu. Odgovor je „ekstremno brzo“. Ovo takođe znači da se je radioaktivni raspad odvijao neverovatno brzo u početku i onda se izravnao vremenom. Ovo je razlog zbog kojeg stalno primećujemo stare datume u kristalima cirkonija u Adskim slojevima, na primer, koji pokazuju više od četiri milijarde godina. Kada se atomsko vreme ispravi na orbitalno vreme uz pomoć jedne od dviju formula (jednu izvedemo iz krive crvenog pomaka a drugu neovisno od nje), možemo shvatiti kad se zapravo geološko doba zvano Ad (ili Had) desilo. Merenja crvenog pomaka počevši sa kraja odakle dopire naše oko formiraju ovu krivu: http://www.setterfield.org/ZPE-Plasma_model_clip_image004.gif Merenja u početku padaju jako brzo uravnavajući se kasnije i stajući upravo na granici naše lokalne skupine galaksija. Ova kriva takođe odražava pad brzine svetlosti i brzine mnogih atomskh procesa uključujući i stupnje radioaktivnog raspada. Upravo koristeći ovaj metod, ne tako davno, B. Setterfield se šokirao otkrivši da atomsko datirane katastrofe u zemljanom geološkom stubu tačno odgovaraju trima katastrofama koje se pominju u knjizi Postanja: Noev potop, Vavilonska kula i Pelegovo doba. Sledi tabela koja pokazuje ove ispravke (A.C. znači „posle stvaranja“ ili eng. „After Creation“) Godine nisu uzete iz Masoretskog teksta (redakcije Pisma) nego iz starije Aleksandrijske Septuaginte. Mazoretski tekst preveden je oko godine 100 A.D. (Anno Domini ili posle Hrista). Zbog nekog razloga prevodioci su opustili znak za „100“ u brojevima za starost ljudi u Postanju 5 i 11 kada su ovi imali sinove koji su pomenuti u spisku. Crkveni dokumenti iz vremena od pre 100 A.D. pominju da je od stvaranja prošlo 6.000 godina, što govori da smo danas u 8.000 godinama od stvaranja. Stariji datumi korišteni su u tabeli. Konverzija geoloških doba i atomskog vremena u orbitalno vreme. ATOMSKE GODINE GEOLOŠKO DOBA GODINE PRE HRISTA B.C. GODINE OD STVARANJA A.C. ARHEOZOIK 14 - 8 mia. sedmica stvaranja 5810 0 8 - 4.57 mia. neimenovan 5810 - 5344 0 - 466 4.57 - 3.8 mia. Had 5344 - 5114 466 - 696 3.8 - 2.5 mia. Arhaik 5114 - 4594 696 - 1216 2.5 mia.- 900 mio. rani Proterozoik 4594 - 3677 1216 - 2133 900 - 600 mio. Kriogenij 3677 - 3460 2133 - 2350 KATASTROFA 1 730 mio. "Zemlja grudve snega" Noev potop 3554 2256 600 - 542 mio. Ediakarij 3460 - 3418 2350 - 2392 PALEOZOIK 542 - 488 mio. Kambrij 3418 - 3377 2392 - 2433 488 - 443 mio. Ordovicij 3377 - 3342 2433 - 2468 443 - 416 mio. Silurij 3342 - 3321 2468 - 2489 416 - 359 mio. Devonij 3321 - 3277 2489 - 2533 359 - 299 mio. Karbon 3277 - 3231 2533 - 2579 299 - 251 mio. Permij 3231 - 3182 2579 - 2628 KATASTROFA 2 251 mio. Permsko izumiranje Vavilonska katastrofa 3182 2628 MEZOZOIK 251 - 200 mio. Trias 3182 - 3139 2628 - 2671 200 - 146 mio. Jura 3139 - 3092 2671 - 2718 146 - 65.5 mio. Kreda 3092 - 3023 2718 - 2787 KATASTROFA 3 65.5 mio. K/T izumiranje počinje delenje kontinenata Peleg 3023 početak 2787 početak KENOZOIK 65.5 - 23 mio. Terciar – Paleogen 3023 - 2988 2787 - 2822 23 - 1.81 mio. Terciar - Meogen 2988 - 2864 2822 - 2946 2.6 mio. Početak ledenog doba Vreme Jova okolo 2900 okolo 2910 1.81 mio. - 2345 B.C. Kvartarij 2864 - 2345 2946 - 3465 Barry and Helen Setterfield: THE BIBLE AND GEOLOGY, Genesis Science Research letting data lead to theory, sept. 2009, 2011 [1] Na ovoj stranici www.setterfield.org ima gomila članaka koji istražuju ovo područje. [2] Nauka trvdi da je Zemlja stara milijarde godina, koje su „izmerene“ sa pretpostavkom, da je u prošlosti kao i u sadašnjosti brzina radiaktivnog raspada bila ista. Dakle, orbitalne godine jednako su atomske godine. One su nužne, jer je „slučaju“ pored svega ostalog potrebno i puno vremena, ne bi li se nešto samo od sebe „iskombinovalo“. Ovde ne ulazimo u to „šta se to kombinovalo“ i „kako“, jer nikom na svetu nije jasan ovaj mehanizam.