Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[ouk]

Ako Bog da i ako niste daleko od Njujorka,(jer sam malo kratak sa vremenom) upoznaćemo se ,ako to želite naravno .

Prvi put vidim nešto jako lepo:

Kažete da mi u stvari muke mučimo sa terminlogijom .

Tačno 100%,to negde i govore savremeni teolozi .

Tako da je prilično uzaludan posao pokušaj da se čistom metafizikom definišu ovi pojmovi ,što smo i videli u razgovoru između Vedrana i Aleksandra

Tek kada odbacimo metafiziku ,ali ne kao Kant ,već više kao filosofi atomistike ,tek tada će nam pojmovi biti jasni.

Dakle ima mnogo stvari da se kaže

Recimo  šta je smrt,tela a šta je smrt duše?

Šta je ličnost ?

Dakle to je neobjašnjeno i nedorečeno .Ako ništa drugo Aleksandar i Vedran su iznedrili nova pitanja

Na koja odgovor treba tražiti u iskustvenom i bogoslovskom izrazu Crkvu

[Sir Oliver]

Мој скромни покушај доприноса овој заиста првокласној богословској теми. Мислим да овај цитат из Четврте беседе светог Симеона Новог Богослова још увек нико није поставио, а чини ми се да даје значајан допринос предмету расправе:

"Као што тело умире када се од њега одели душа, тако и када се од душе одели Дух Свети, душа умире. Жалац смрти јесте грех, због тога што су трулеж и смрт породи греха. Душа је кроз грех умрла за вечни живот, оделивши се од Духа Светога и од Његовог царства. Увиђаш ли како је душа повезана са телом, да је телу немогуће живети без душе? И опет, како се душа удаљује и оставља тело са којим је била заједно и помоћу којег је задобијала своју силу и делатност?"

Sad trabaš objasniti kako je to smrtnost uzrok greha?

[andrej]

Мој скромни покушај доприноса овој заиста првокласној богословској теми. Мислим да овај цитат из Четврте беседе светог Симеона Новог Богослова још увек нико није поставио, а чини ми се да даје значајан допринос предмету расправе:

"Као што тело умире када се од њега одели душа, тако и када се од душе одели Дух Свети, душа умире. Жалац смрти јесте грех, због тога што су трулеж и смрт породи греха. Душа је кроз грех умрла за вечни живот, оделивши се од Духа Светога и од Његовог царства. Увиђаш ли како је душа повезана са телом, да је телу немогуће живети без душе? И опет, како се душа удаљује и оставља тело са којим је била заједно и помоћу којег је задобијала своју силу и делатност?"

Sad trabaš objasniti kako je to smrtnost uzrok greha?

Опростите сер ( pravopop), али нисте пажљиво прочитали речи светог Симеона:

"...због тога што су трулеж и смрт породи греха."

Дакле смртност је ПОСЛЕДИЦА а не УЗРОК греха - обрнуту ситуацију би заиста било ко тешко могао да објасни, зар не?  isus-sinai

@Отац Љуба

Високоуважени оче, благословите.

Свакако нисте приметили да сам коју страну раније и сам интервенисао на неке опаске господина Лазића, нагласивши да и сам сматрам да је наш проблем, пре и изнад свега, у терминологији.

Мада је расправа на овој теми била дуга, а по мом скромном схватању и изузетно богословски подстицајна, обавезе ми нису допуштале да се раније прикључим, мада сам се потрудио да све написано пажљиво пропратим (мада имамо мноштво, чини ми се, непотребних сукоба који су водили у заморне дигресије).

Тако, поштовани оче Љубо, приметио сам једну тачку на којој Ви, у Вашим постовима на овој теми доста инсистирате. Ако допустите слободну парафразу, Ви инсистирате на појму "смрти КАКВУ МИ ПОЗНАЈЕМО." Мислим да је, у богословском смислу, ово заправо и једна од основних тачака разлаза на овој теми. Наиме, да ли је субјективна гносеолошка перспектива богословски исправна полазна тачка? Можда, али за природно откривени тип религиозности - а, верујем да ће те се сложити самном, да православна духовност није религијског (а поготово не природно-религијског типа). Када субјекат поставите као активни центар богословља, добијате (неминовно) и субјективно-феноменолошку перцепцију. Конкретно, да ли је смрт из домена објективне или субјективне реалности?

Мени се, уз дужно поштовање и без дерзновања и претензија да Вам противуречим, ипак чини да је за нас, као вернике, ЈЕДИНА ОБЈЕКТИВНА РЕАЛНОСТ Бог отац, Син и Свети Дух. Самим тим, не постоји ни једна четврта ипостас која би припадала домену објективне реалности. А ако бисмо, пак, одлучили да постоји и нека друга "објективна" реалност, онда бисмо морали да за Бога употребимо светомаксимовски тип терминологије и да Га уздигнемо у некакву "надобјективну" раван, како Му и даље ништа не би било ни равно ни налик. Или Вам се можда чини да апофатички приступ није адекватан у богословљу?

Дакле, још бих се усудио да додам: шта је у центру наших покушаја ка богословствовању? Наше (неминовно субјективно) искуство "смрти какву ми познајемо" - или, покушај објективног сагледавања тварности из божанске перспективе (уз обавезно избегавање свих видова "човекобожија" и "антропоморфизма", наравно). Ако је наша богословска перспектива метафизичка (дакле, примена људске логике условљене чулом перцепцијом), да ли ми онда говоримо о Богу (богословствујемо) или о самима себи (у границама људске спознаје)?

Чини ми се, ако смем да приметим, да је богословље исихазма (чији се слатки предукус осећа управо у крилатој поезији светог Симеона Новог Богослова) покушај превазилажења метафизичко-субјективног богопоимања онтолошко-саучесничким богопознањем кроз аскетско-молитвени опит. Такав приступ, можда, допушта узлет човекове мисли до несагледивих висова божанске перцепције (садржане у потенцијалу створености по његовом лику и подобију) и ослобађа нашу свест од окова перцепције тварности и детерминизма јединог света који познајемо чулима?

Зато бих се усудио да предложим да покушамо заједничким снагама да уздигнемо нашу мисао изнад "онога што ми познајемо" (уз дужно уважавање према свим светим оцима који су богословствовали управо у тим и таквим категоријама).

[oLjuba]

Желим да изнесем наједноставнији пример.

Ми имамо одговор на скоро сва ова питања управо у четвртој беседи светог Симеона која је овде аконтекстуално наведена, или са неком теденцијом. Јасно се указује на духовну смрт душе у отсуству добрих дела, јасно се указује на смрт тела, јасно се указује на обожену и необожену егзистенцију душе.

Да ли је она прочитана од почетка до краја?

[oLjuba]

У међувремену сте послали ову поруку коју нисам видео. Вероватно бих другачије формулисао моју примедбу.

Ја све то разумем што говорите. Али постоји нешто што нико необјашњава, у којој научној категорији Црква нама каже да је душа "бесмртна". Зашто је то њој било потребно да каже, и како се то наше послушање као веза са Животом адаптира на то. Овде постоје много већи залогаји за контепоралну теологији. Рецимо већина помесних црква које се познају кроз Диптих и његову Саборнсот и не помишља да каже "душа је смртна", а да не елаборише тај појам.

Опет говроим о беседи коју сте послали. 

[Sir Oliver]

Građanine Andrej,

U kom onda kontekstu govori vladika Ignjatije kada kaže da je smrt (ili strah od smrti) uzrok svakog greha? Te i kada bi bili besmrtni ne bi bili grešni...

Ne pitaj me gde to kaže jer ti neću reći... smiley-dance007

[Александар Милојков]

Građanine Andrej,

U kom onda kontekstu govori vladika Ignjatije kada kaže da je smrt (ili strah od smrti) uzrok svakog greha? Te i kada bi bili besmrtni ne bi bili grešni...

Ne pitaj me gde to kaže jer ti neću reći... smiley-dance007

Чек, чек, полако. Треба разликовати "првородни грех" који је човека увео у стање "по створеној природи" - смрт. Тај првородни грех, одбијање заједнице са Богом јесте узрок нашем умирању. Међутим, грех као етичка ненормалност, јесте последица овога и оваквог начина постојања - смрти. Тај и такав грех човек чини у жељи да обезбеди своје постојање, да живи (запитајте се зашто лопов краде, зашто блудник блудничи - све је то наопаки покушај за самопотврдом, наопаки вапај за постојањем, за радошћу живота).

[Sir Oliver]

Ili kada ne bi bilo smrti ne bi bilo ni greha, tj. ne bilo ničega "nepopravljivog", upravo je zato ubistvo najteži greh koga se treba čuvati (ap. Pavle), jer se ne može ispraviti (osim o sveopštem vaskrsenju, što čini i mogučim hrišćanko opraštanje).

Jeste li čitali Ludovikosa gde govori o Avgustinu i njegovom shvatanju prvorodnog greha?

[Александар Милојков]

Када буде истинитог постојања (бесмртног постојања, обожења), онда неће бити греха. "Познајте истину и истина ће вас ослободити."

Нисам читао Лудовикоса, али јесам Светог Августина.

[Augustinus]

Кад већ спомињете Августина...

De Civitate Dei, XIII књига, друго поглавље:

''Сада видим да морам пажљиво говорити о природи смрти. Јер, иако је потврђено да је људска душа бесмртна, ипак  има сигурну смрт за себе. Названа је бесмртном, јер  у извесном смислу не престаје да живи и да осећа, док се тело смртним зове, јер може бити напуштено од  живота и не може само од себе живети. Када Бог оставља душу догађа се смрт, као и смрт тела када га душа оставља. Смрт оба – тј. целог човека - настаје када душа заборављена од Бога оставља тело. У овом случају, нити је Бог живот душе, нити душа живот тела. И ову смрт целог човека прати оно што, на ауторитету божанског пророчишта, ми зовемо друга смрт. То нам Спаситељ потврђује када је рекао: "Него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу" (Мт. 10, 28). А пошто се то не може догодити док се душа не придружи свом телу како не би могли бити одвојени, може бити предмет чуда како се може рећи за тело да га је убила смрт у коју га није душа увела, где је бодрен и изложен мукама. У тој кривичној и вечној казни, властитом месту о ком можемо много причати, речено је души да је мртва јер не живи у заједници са Богом; али како можемо да кажемо да је тело мртво , видећи да живи од душе? Јер не може другачије осетити телесна мучења којa треба да прате васкрсење. Да ли је то зато што живот сваке врсте је добар, док је бол зло, па према томе тврдимо да је тело живо где је узрок душа, не живота већ боли? Дакле, душа живи од Бога када живи у добру, јер не може да живи добро, осим ако се Бог не налази у том добру; и тело живи од душе када душа живи у телу, без обзира да ли живи од Бога или не. Јер живот безбожника у телу није живот душе већ тела, где и мртве душе - то јест душе одбачене од Бога – могу даровати телу одговарајућу врсту живота, јер задржавају бесмртност. Али у последњем суду, у ком човек не престаје да осећа, јер то осећање није испуњено слатким задовољствима, нити душевним миром, већ болном казном не зове се без разлога смрт а не живот. И то се зове друга смрт, јер следи првој, која раставља две кохеретне есенције, било да су Бог и душа, или душа и тело. Јер за прву и телесну смрт, можемо рећи да је добро добро а зло је зло. Али друга без сумње се дешава мимо било каквог добра, тако да не може бити добро низаког.''

Schaff, Philip (1819-1893), St. Augustin's City of God and Christian Doctrine, New York: The Christian Literature Publishing Co., 1890, p. 352 - 353.

[andrej]

У међувремену сте послали ову поруку коју нисам видео. Вероватно бих другачије формулисао моју примедбу.

Ја све то разумем што говорите. Али постоји нешто што нико необјашњава, у којој научној категорији Црква нама каже да је душа "бесмртна". Зашто је то њој било потребно да каже, и како се то наше послушање као веза са Животом адаптира на то. Овде постоје много већи залогаји за контепоралну теологији. Рецимо већина помесних црква које се познају кроз Диптих и његову Саборнсот и не помишља да каже "душа је смртна", а да не елаборише тај појам.

Опет говроим о беседи коју сте послали.

Уважени оче Љубо,

Ви свакако боље од мене знате да једина сврха богословствовања у Цркви јесте у њеној сотиролошкој димензији. Богословствовање има смисао само ако је пастирско. Ако ово питање посматрамо кроз ову призму, чини се јасним због чега имамо и опречне ставове отаца о овоме. Наиме, многи оци, по аутоматизму, богословствују о бесмртности душе и то јесте неоспорна чињеница. Али, развојем богословске мисли и терминологије, уочава се и потреба да се ово питање додатно појасни - и та тенденција је управо присутна и у стиховима светог Симеона Новог Богослова.

Не бих рекао да је наведени део из Четврте беседе, на било какав начин "деконтекстуализован." Свакако, препоручиво је увек прочитати читаву целину (због чега сам и навео податак одакле је цитат), нарочито у хеленском оригиналу - за оне који то могу. Свети Симеон Нови Богослов је заиста унео једну нову и значајну димензију у многа богословска питања, па и ово.

Наведени део Четврте беседе, не схватамо у смислу тврдње о "смртности душе" - заправо, то је појаснење да душа није апсолутно бесмртна (пошто би тиме претстављала иманентну објективну реалност и била "конкурентна" и "савечна" Богу), него је бесмртна само у заједници са Богом Живим и Истинитим. Дакле, није бесмртна сама по себи, него само у заједници са Богом.

На тај начин избегавамо замке метафизике и схоластичке казуистике и душу сагледавамо у онтолошко-релацијској димензији, подједнако неодвојиву и од тела и од Бога. Оваква поставка је, након Сосира и Хајдегера постала неопходна, пошто су метафизичке конструкције постале методолошки и семантички превазиђене. Неопатристичка синтеза се није удаљила од отачке мисли, него је само реинтерпретирала оце узевши у обзир савремену философску терминологију. Забуне настају када богословски и философски недовољно утемељени верници на погрешан и поједностављен начин схвате тумачења савремених богослова. Нико не тврди да је њихов језик лако пратити, нити да су им мисли једноставне - али, то ипак не сме бити разлог да се пориче "православност" њихових ставова. Богословље има и своју академску димензију, ништа мање значајну од аскетско-опитне, а та димензија је чак и принуђена да се непрекидно развија и реинтерпретира суштину православне духовности тако да успешно одговоре на савремене изазове. Чини ми се да је управо у тој и таквој реинтерпретацији садржана апологетска и пастирска димензија неопатристичке синтезе и да нема суштинских аргумената којима би се оспорила њена православност.

[Sir Oliver]

Кад већ спомињете Августина...

De Civitate Dei, XIII књига, друго поглавље:

''Сада видим да морам пажљиво говорити о природи смрти. Јер, иако је потврђено да је људска душа бесмртна, ипак  има сигурну смрт за себе. Названа је бесмртном, јер  у извесном смислу не престаје да живи и да осећа, док се тело смртним зове, јер може бити напуштено од  живота и не може само од себе живети. Када Бог оставља душу догађа се смрт, као и смрт тела када га душа оставља. Смрт оба – тј. целог човека - настаје када душа заборављена од Бога оставља тело. У овом случају, нити је Бог живот душе, нити душа живот тела. И ову смрт целог човека прати оно што, на ауторитету божанског пророчишта, ми зовемо друга смрт. То нам Спаситељ потврђује када је рекао: "Него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу" (Мт. 10, 28). А пошто се то не може догодити док се душа не придружи свом телу како не би могли бити одвојени, може бити предмет чуда како се може рећи за тело да га је убила смрт у коју га није душа увела, где је бодрен и изложен мукама. У тој кривичној и вечној казни, властитом месту о ком можемо много причати, речено је души да је мртва јер не живи у заједници са Богом; али како можемо да кажемо да је тело мртво , видећи да живи од душе? Јер не може другачије осетити телесна мучења којa треба да прате васкрсење. Да ли је то зато што живот сваке врсте је добар, док је бол зло, па према томе тврдимо да је тело живо где је узрок душа, не живота већ боли? Дакле, душа живи од Бога када живи у добру, јер не може да живи добро, осим ако се Бог не налази у том добру; и тело живи од душе када душа живи у телу, без обзира да ли живи од Бога или не. Јер живот безбожника у телу није живот душе већ тела, где и мртве душе - то јест душе одбачене од Бога – могу даровати телу одговарајућу врсту живота, јер задржавају бесмртност. Али у последњем суду, у ком човек не престаје да осећа, јер то осећање није испуњено слатким задовољствима, нити душевним миром, већ болном казном не зове се без разлога смрт а не живот. И то се зове друга смрт, јер следи првој, која раставља две кохеретне есенције, било да су Бог и душа, или душа и тело. Јер за прву и телесну смрт, можемо рећи да је добро добро а зло је зло. Али друга без сумње се дешава мимо било каквог добра, тако да не може бити добро низаког.''

Schaff, Philip (1819-1893), St. Augustin's City of God and Christian Doctrine, New York: The Christian Literature Publishing Co., 1890, p. 352 - 353.

Po ovome je evidentno kako je Avgustin shvatao dušu, kao jednu matariju koja u sebi nosi život (odlučuje se od tela, telo umire) i to nikakav drugi do besmrtan život. E sad je ja mislim sasvim druga stvar govor o životu sa Bogom ili bez Njega (ne vidim zašto bi to bila smrt, većina ljudi bi kada bi ste ih pitali odabrali živi život ovakav kakav poznaju pre nego onaj nepoznati koji ih čeka s onu stranu smrti, zašto li je to tako?)

[oLjuba]

Поштовани брате Андеје,

Хвала вам на много лепој поруци. Конструктивној и јасној.

Свети Симеон је диван отац и богослов Цркве. Навели сте једну од мојих омиљенијих беседа прочитаних, кохезвиних и контекстуалних у вези ове тематике па сам се мало понео. Извињавам се што сам оно можда хладно-критички формулисао а односило се на вашу поруку. У тој беседи се заиста откривају најважинији елементи нашег богословља о души, и у њој налазимо све ове одговоре које овде чак годинама задајемо.

Потпуно се слажем да Богословље има ту "академску димензију", и о њој овај мој омиљени богослов говори, дакако, и врло опредељено: "Морам да се чудим, - пише он, - већина људи, који, пре него што се роде од Бога и постану Његов деца, не страхују да богословствују и говоре о Богу. Када чујем да неки од њих како филозофирају и нечисто богословствују о божанским и недостижним стварима..., без уразумљујућег Духа, мој дух дрхти...". Уразумљујуђи Дух као преносилац знања за ове ствари? Ту се негде креће и моја брига, а како ми богословствујемо у односу на литургијско-сакраментално-духоносну, дакако сотириолошку установу - Цркву.

Уопште немам проблема нити лоших побуда да вас разумем у овој последњој поруци, као и у оној предходној, него моје бриге стоје у појму "душа смртна" у односу на учећу Цркву која говори да је "бесмртна". Не ради се само о терминологији него се ради и о пастирско-омилитичком преношењу знања и том грађењу послушања код наших пасомих да је Црква благодатна и непогрешива када учи кроз Литургију. Сотириолошки како то на свој начин приметисте.

Црква је учећа установа теологијом Педесетнице. Не признајемо преседан; не признајемо отсуство учеће благодати које је Црква вековно иповедала и најбоље задржала у доксолошком богословљу. Моја жеља и васпитање је увек да слушамо Цркву, и моје схватања њених догми су увек провејана кроз њу. То није мој избор него је нужност. Не кроз издвојене школе; не кроз одређење групе људи као ауторитет, а још мање кроз индивидуе које недовољно јасно објашњавају своју усамљену позицију у односу на учећу Цркву.

Патристика има свој сакраментални однос према учећој Цркви, и он је стваралчки, прво у подвигу а затим философски, како то св. Григорије говори о свом брату Василију. Контепорално богословље је само у психолошком кораку са временом са својим тим сеназционалним лутањима и опречностима у односу на Цркву.  Мој избор је увек исти - Црква, али не схоластички схваћена - преношење знања другим институцијама и методиком, него динамички крозу Литургију - онако Предањски нама предату, коју данас сасвим запостављамо као учећу, а издвајмо је само као "сакраменталну". А то је велики проблем за "евхаристијску теологију", која чак отвара врата волешебном схватању тајне.

У овој "Четвртој беседи" св. Симеон говори да како црви смрти једу тело они тако исто једу и душу па наводи: "завист лукавство, лаж, мржња, непријатељства...", и тако даље. То су црви трулежности, смрти...Појам је "моралана" смрт душе. "Како је човек који нема душу мртав у схватањима овог света, тако је и тај, који нема благодати Светог Духа мртав у поретку и Божијем, и није могуће да било како има живот на небесима". Ту благодат он назива "душом душе". Затим продужава да говори да се Свети Дух задобија крштењем, који "и јесте васкрсење душе још у овом животу". Дакле, морално васкрење, онтолошко кроз Литургију, али у присуству постојеће смрти (ову смрт не смемо реторички или дијалектички да кријемо). "По васкрсењу, и тело ће примити нетрулежност, које је Бог души даровао сада, оживевши је у овом животу". Много има оваквих мисли и ви сигурно знате за њих, па бих да поједноставим... Смрт и живот душе се разуме морално и по благодати. Смрт у отсуству благодати није ништа друго до страшна смрт. Али то није смрт душе коју рецимо адвентисти исповедају. Разне су теологије, чак опасне ако не посотји потребно православно разграничење. И то доксолошка Црква вековима дивно педагошки чини. А и како би другачије?

Свети Симеон каже "да смрт није замењена и да није остављена безделном у овом тренутном животу..., јер људи не би умирали". Јасно је да се говори о физичкој или биолошкој смрти. "Када се душа одели от тела и његовом смрћу, тада ће она једна, без учешћа у овом са телом, почети да постоји са свим Божанством... (зар не у опречном уподобљењу и са Злом?). Душа не познаје ову смрт, "јер се она (смрт) налази у времену свом...., али у будућем животу ... биће други живот неисказан, и друга смрт, неупоредиво тежа и неупоредиво гора од садашње, што је вечно мучење". Она је "друга смрт, која ће да се огледа као смрт, која је непрекидни живот". Сигурно је да је овде реч о моралној или смрти по благодати, или о смрти вечне егзистениције коју он терминолошки објашњава "непрекидањем живота".  Дакле, реч је и о животу као егзистенцији али у врло добро израђеној систематици, са којом нас  св. Симеон одлично чува од забуна и бркања појма смрти.

У закључку ево његове дивне мисли која би заиста требала да доведе у размишљање контепорално богословље, оно као истраживачко: "Све у овом узрујаном свету почиње битисање и нестаје - овде почиње бит, и овде нестаје; али душа људска, као сила - једина у видљивом невидљива, међу телесним мислећа, са својим почетком овде, не ПРЕСТАЈЕ овде, него прелази у онострано као бесмртна" (Слово 27).

Тако и наша Црква каже у односу на познате јереси, таква је омилитичка обавеза пастирског богословља, да ми као пастири треба да учимо наше пасоме, зарад сотириолошких очекивња кроз укроћавање индивидуалних страсти ума о којима св. Симеон раније рече.

Сигурно је да ћете се сложити самном да Црква едукатвино, доксолошки, врло правилно разграничује смрт суочавајучи се са реалним страховима човека којег она искрено и суштински сагледава, подржава и теши. Однос је личностан. Ми смо сви овде, и овде за сада мора да опстанемо, у овом што нас окружује ми се као црква и организујемо, и у том стварању речника њеног учења. Болест нашег времена је опасна. Мислим да се страшно удаљавамо од човека, у свему па и у богословљу, и он остаје запоствљен и усамљен, и заборављен, безнадежан пред својим непријатељем - смрћу, и злом као сладуњавом самоостварењу које га свакодневно притиска. То треба и психолошки сагледати а не само доктринално, у академији, у некој "научној епрувети" ван доксолошког богословља и пратеће његове патристике. Тешко смо поробљени схоластиком, али само у оној другој димензији коју са неким разлогом избегавамо да сагледамо, што посебно доказује наша тешка логика размишљања и њена методика.

Схватање личности исто је овде огроман проблем, чак до богословских апсурда.

До сада сам видео да она има најмање три разна значења која су грубо опречна једна другим. Мене брине ово: изграђена личност - као препознавање апсолутне слободе у индивидуи: убице, лопова, слиџије, злобиника ... она "нестаје" (аналогно добрим делима), као и нека тамо душа која све то треба да са собом понесе. Зар то није опасна стара религиозна идеја као излаз, као "одговор"? Иде ли душа силџије Богу, и у Бога? Одговорили би еванђелски: "а каве везе има светлост са тамом..., идите од мене у огањ вечни..., не познајем вас" и тд.  Дакле, не иде. Богоостављеност је то! А где онда она пребива? Ако одбацујемо зло које је постојање, које деструкција до Парусије онда душа "спава", "умире", "нестаје", и она нема однос са оним што је у апсолутној слободи градила.  "Сагледавање" и "препознавање" (познајем или "не познајем вас") ко је она до свог поновног сједињења са телом нема сврху, нема "логику"? Да ли је то све присутнија идеја да се порекне зло и оно потисне у други план, чак у неко непсотојање, тако игноришући истину да је оно оргинални фактор преображења човека и твари у смрт, и да је оно у њој на разне начине присутно?

Појам зла у духовном свету, као и његово оваплоћење у нашој сагласности  (потребна је сагласност као и у Богооваплоћењу: "ево слушкиње...") пориче се, као и православни аскетизам који открива начине љуте борбе са њим, као једини пут христоуподобљења. Зло не постоји и сваки човек је добар, и он није причастан њему овде, личносно га неостварује, и тако ни душа као носилац те остварене личности нема своју причасност њему у духовном свету. Јавља се неки вакум, неки насилни прекид тог природног односа као реалности постојања. Не постоји реалан однос тиме и не постоје "егзистеницијлана" страдања душе до васкрсења тела, а знамо само у нашој "савести" да постоје ужасна душевна срадања још док смо у овом телу?

У "милосрдном анђелу" као термину, например; као концепција "религиозног" односа човека према човеку зло постаје идеја добра. То зло као добро постаје чак у идеји хуманизма. Протестантска теолошка мисао је окупирана одрицањем зла и духовног страдња, до порицања ђавола. Ту се негде креће и појам о души и однос према њој до Парусије.

"Неопатристика" ван своје концепције сагласности са докслошким теологојиом , коју због тога више желим да назовем контепоралним богословљем, које се ограђује од историјске неопатристике 19 и почетка 20 века (а и раније старческе), као и од оргиналног покрета сређивања православног богословља од примеса римокатоличке теологије (и данашње а не само "латинске"), покушава да створи синтезу са патристиком као науком, али не и оном филиокалном, таинственом, као личном богоуподобљењу као образовању, о којем горе жали св. Симеон (то "рођење од Духа"). Контемпорално богословље постоји на неогностицизму као на неком новом историјском покушају "измирења", или спајања. Оно то ради под видом рационализма, позитивизма, хуманизма - последњег као апсурдне правде људске, која је по Палами "глупо управљање и злоупотреба овог света", када човек оваплоћује зло у њему и руши га.

Савремена западна теологоија и контепорлана православна, која је створена у њеној средини једноставно омаловажавају (или поричу) зло и његову рушилачку динамику, тако да се патристички не усмерава питање етике и морала. Наша постпатристика, или "неопатристика" кроз богословље неообнове и једне врсте "првославног револта", удомила се за време најстрашнијег гоњења на Цркву. Удомила се богословљем изграђеном на "рекама вавилноским", и на тој школи се стварају нови модели богословских истраживања.

Тај модел данас себи даје на задатак примирење са светом ренесансе и револта у односу на еклсијалност - та стара западна схватања. У томе најмање видимо стварање синтезе богословља на светоотачким постулаима вере и црквеног искуства. Највећи је доказ отсуства те синтезе јесте екуменизам као све слабија религиозна идеја а све јача као политичка, која другачијим усмерењем и очекивањима притешњава Цркву. Сам појам екуменизма је исто терминолошко сиромаштво, који у отсуству елаброације истог може да заведе као и "смртност душе". Нажалост, управо модерно богословље остаје недоречено, у неком бежању од предањског осиромашено, уздржавајући се од изучавања његовог развијања, а на другој страни чак очитог плегиаризма у односу на раније изнете мисли.

Бојим се да контепорална теологиоја ("неопатристика") не усавршава терминолошки језик богословља него га само компликује, збуњује, о чему сведоче разне теолошке теме и јавни неспоразуми који уплићу у грубу контрадикцију. Питање екуменизма је богато са примерима. (А и недавни пример критичког обраћања Васељенског Патријарха Првојерарху Еладске цркве).

Са поштовањем и искреном пажњом

[grigorije22]

Nisam mogao sve da citam od pocetka ali me interesuje ako neko moze da mi objasni

sta znace ovi delovi Svetog pisma. Da li oni mogu da se tumace tako da nakon telesne

smrti covek prestaje da postoji?

Прва СМРТ (сан)

Прва смрт или природна смрт у Библији се стално назива сном или починком.

„Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити, нити ће се пренути од сна својега." (Књига о Јову 14,12)

„Погледај, услиши ме, Господе, Боже мој! Просветли очи моје да не заспим на смрт." (Псалам 13,3)

„И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни." (Данило 12 , 2)

Ово је непобитно сведочанство Старог завета, а Нови завет ни најмање не одступа од тога. Исус назива смрт сном. У вези са Јаировом ћерком, коју је васкрсао, читамо:

„А он рече: не плачите, није умрла него спава. И потсмеваху му се знајући да је умрла. А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: Девојко! устани! И поврати се дух њезин, и устаде одмах." (Лука 8,52-55)

Наговештавајући ученицима смрт свога пријатеља Лазара, Исус је рекао: „Наш пријатељ Лазар заспа, али идем да га пробудим. Онда му рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће! А Исус им рече за смрт његову, а они мишљаху да говори за спавање." (Јован 11,11-13) Када говори о мученичкој смрти првог хришћанског мученика Стефана, јеванђелиста Лука употребљава израз сан: „И засипају камењем Стефана који је призивао Бога и говорио: Господе Исусе, прими мој дух. Онда паде на колена и повика веома гласно: Господе, не запиши им овај грех. Кад то рече, усну." (Дела 7,59.60)

„И рече Господ Мојсију: Ево, ти ћеш починут (заспати) са оцима својим ..." (5. Мојсијева 31,16)

Сан је стање неактивности и несвесног почивања. Зато се за мртве каже да почивају (Јов 3,17.18; 17,16; Данило 12,2; Откривење 14,13). Стање између смрти и васкрсења је стање неактивности, мировања и тишине. „Неће те мртви хвалити, Господе, нити они који сиђу онамо где се мучи." „Јер мртви не спомињу тебе; у гробу ко ће те славити?" (Псалам 146,4; 115,17; 6,5)

Бесвесни и дубоки сан брише време и простор. Тако и смрт, која се упоређује са бесвесним и дубоким сном, брише свако сећање. То чини да је Христов други долазак подједнако близу свакој генерацији и сваком појединцу без обзира колико је времена провео у гробу. Први свесни тренутак који ће се догодити пошто јс човек заспао или умро, биће дан васкрсења: спасење за праведне, а дан суда и уништења за непокајане грешнике (Откривење 20,5.6.14.15; 21,8) Друга смрт је казна за неопроштене и не покајапе грехе. Та смрт се не сме заменити са првом или природном смрћу, која погађа све људе због Адамовог преступа. После прве смрти следи васкрсење, а након друге смрти, која је казна за личне непокајане и непризнате грехе пред Богом, нема никаквог свесног настављања живота. То је престанак живота, враћање у ништавило. Зато треба правити разлику између прве и друге смрти.

[Александар Милојков]

Учење о бесмртној души није библијског порекла. Библијској антропологији је таква дихотомија човека страна. "Нефеш" је сасвим нешто друго од "психи" (душа), иако се тако преводи. Нефеш је најпре личност, живи човек.

Препоручујем ову студију професора Кубата:

http://www.verujem.org/pdf/kubat_nefes.pdf