Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[Sir Oliver]

i ja se čudim...

[Volim_Sina_Bozjeg]

i ja se čudim...

Pa to je zato što stalno pričaš isto pa se ne potrudiš da naučiš.

[Sir Oliver]

No stvarno je nebitno, zaboravi, da ne upropštavamo više ovu divnu Veljinu temu...

[Volim_Sina_Bozjeg]

No stvarno je nebitno, zaboravi, da ne upropštavamo više ovu divnu Veljinu temu...

Pa naravno da je nebitno , bitnije je da navedeš gde si video kvaziteologiju i zašto, izuzimajući mene kao ličnost i poznavaoca jer ja to nisam.

Reagovao je neko drugi na tu kvalifikaciju i nije u redu da ona ostane jer malo znaš obesmisljuje forum.

A ako si na mene lično mislio ja se nadam da ćeš i to reći tu nemam nikakav problem niti bi da ulazim u raspravu jer ne propovedam znaš.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Међутим, кад се услед немарне непослушности првих људи појавио грех и кад је ступио у свет, девственост их је напустила јер су постали недостојни таквог добра, и уместо ње почео је да дејствује закон брачног живота."[9]

 

Duša je svesna koliko ovde vidimo  posle pada jednako, kao što je bila svesna i pre ali sa drugačijom stvarnošću.

Duša je postala svesna i naše smrtnosti tela i kao takva i dalje obitava po blagodati u samom Bogu, što je zaista čini svesnom sve vreme.

 

Takodje mislim da u adu postoji neprekidno svest ali sa potpunom i drugačijom stvarnošću.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Duša je svesna smrtnosti tela ali je zaista svesna i blagodati Božje koji ju je učinio besmrtnom  dakle sve vreme i svesnom.

[Volim_Sina_Bozjeg]

I još da dodam ovo moje zapažanje: pre i posle smrti tela mi imamo Telo i Krv u kojoj obitavamo, nije li onda malo odveč reći da tu duša ne može da nadje svesno večno  postojanje?

[w.a.mozart]

Iskreno, ne vidim direktnu vezu izmedju izjave Florovskog i ovoga o čemu kasnije vladika piše - o logorašu, starcu Vukašinu i o tome šta narod kaže. To što kažemo preminuo, usnuo itd. mada verujem da smo u nekom stanju -sna- kada umremo. Poenta teksta je svakako u vaskrsenju a ne u svesnosti duše nakon smrti.

[Srdasce]

Ja verujem, da je duša svesna, nakon fizičkog prestanka postojanja tela.

[JESSY]

Приликом сусрета, разговора, па чак и без речи, наше душе међусобно дејствују на префињеном душевно-духовном нивоу. Опажаји тих контаката представљају неисцрпну палету комбинација и нијанси. Међусобни утицај душа одређује се из очишћености: чистија, духовнија душа позитивно утиче на загађену, а истовремено се и сама оптерећује (као што у спојеним судовима долази до узајамног прожимања честица).

Душа подвижника са запаљеном свећом благодатне божанске љубави као да просветљује таму душе која пати, поново ствара у њој првоздану светлост (бар на кратко време), омогућава да у неким тренуцима прогледа кроз копрену неразумевања и прљавштине, да осети шта је истинско добро, а шта зло. Због тога су тако непоновљиво дубоки по свом дејству сусрети с подвижницима светости и тако је велики значај тих контаката.

Постоји такође схватање према којем људски греси могу својом тежином притискати не само онога који их је починио, него се могу и пребацивати на друга лица. У светоотачком учењу постоји појам "пневматизације", тј. духопроводљивости, човекове способности да прима Светога Духа у виду нетварне енергије благодати. Подвижници светости не само да су у стању да примају, него и да живе само великим Духом васељенске Љубави и Истине. Међутим, иза тога стоји, или тачније, томе претходи (стицању Светога Духа) сав људски живот са одрицањем од себе, аскетским молитвеним подвизима.
 

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија

 

извор manastirglogovac

[Vuk Slavkovic]

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Прве људе Господ је створио непосредно, а њихове потомке ствара посредно - свагда дејствујућом творачком силом свога божанскога благовољења.

О томе да је душа људска пореклом од Бога јасно нам сведочи Свето Писмо: „И створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива" (1 Мојс. 2,7).

„Овако говори Бог Господ, који је створио небеса и разапео их, који је распросто земљу и што она рађа, ко-ји даје дисање народу што је на њој и дух онима што ходе по њој" (Пророк Исаија 42,5).

„Бреме речи Господње за Израиља. Говори Господ, који је разапео небеса и основао земљу, и створио човеку дух који је у њему" (Пророк Захарија 12,1).

И на многим другим местима ових свештених списа можемо пронаћи сведочанства о Божијем стварању света видљивог и невидљивог, природе и човека.

Сагласно Светом Писму и Света Црква учи да је душа човечија, као и васцели човек, створена од Бога посредством родитеља, нашем уму несхватљивим начином. Следујући божанственим откровењима, Црква потврђује да душа настаје заједно са телом, а никако једно пре а друго касније, како су то тврдили неки од философа, а касније научника и јеретичких теолога. Ово учење је потврђено од Светих Отаца на 5. Васељенском Сабору.

Питањем душе човечије бавили су се многи философи покушавајући сопственим умом да проникну у њене тајне.

Једни су говорили о преегзистенцији душа (Платон, Ориген, Синезије) - тј. да су душе настале пре постанка овога свта, и да су се оваплотиле у телу ради покајања и очишћења од својих грехова.

Други су мислили (Аристотел, Иларије, Теодорит, Св. Кирил Александријски, Св. Јероним) да се душе стварају изнова од Бога онога часа када се рађа човек на свет.

Трећи су учили (Тертулијан, Св. Григорије Ниски, Св. Макарије Велики и други) да оба ентитета - и душа и тело - заједно се зачињу и заједно узрастају у одређену меру савршенства.

Учење о преегзистенцији душе немогуће је прихватити као истинито зато што:

 

а)   душа се ничега не сећа из свог претходног живота, и самим тим, немогуће јој је да се каје за грехе које не памти и које не зна да је починила.

б)    Свето Писмо јасно поучава да је грех у свет ушао са преступом Адамовим; и ако би се невине душе уселиле у огреховљена тела, то значи да би неправедно сносиле кривицу и страдале за оно што нису починиле.

 

Учења које нису утемељена на Светом Писму и нису заснована на здравом разуму, слободно можемо сматрати „нецрквеним" (Св. Григорије Богослов), „баснословним" (Св. Григорије Ниски, Теодорит) „јеретичким" (Св. Августин) - која су јавно и осуђена на Цариградском Сабору 541. године.

Такође, мишљење о новом стварању душа немогуће је прихватити као истинито из следећих разлога:

 

а) њиме не можемо објаснити кривицу наследног греха, која се од Адама преноси на његово потомство, и ради кога страда целокупни род људски, јер би у том случају она пала на самога Творца.

б) овакво мишљење није у сагласности са седмим даном, „даном одмора" Творца, када је окончано стварање;

 

Учење о рађању душе заједно са образовањем те-лесног организма, исправно објашњава:

 

а) наслеђе пале људске природе од Адама на потомке;

б)  сродност деце са родитељима по душевним својствима;

в)  овим се потврдује истина о заједничком почетку свих људи;

 

А Господ Бог остаје узрочником зачетка душе људске по првоначалном благослову свом о рађању и множењу чеда својих (Пост. 1,28).

Дакле, силом творачког благовољења, човек исходи од човека, не само као живи од живога, него и као разумни од разумнога, духовнотелесни од духовнотелеснога, тј. сваки човек и душом и телом исходи од својих родитеља.

Ово је став и учење Православне Цркве. А што се тиче горе поменутих другачијих учења, која су проповедали чак и неки оци и учитељи Цркве - и они сами, као и њихови следбеници, никад им нису придавали значај догмата или црквених уредби.

[Vuk Slavkovic]

Дух - највише својство душе човечије

 

„... Што је рођено од Духа, дух је" (Јн. 3,6)

 

У бићу људском јасно разликујемо душу од духа. Дух у себи садржи чувство Божанства - савест; и стални осећај недовољности свега постојећег. Дух је она сила коју је Бог удахнуо у човека при његовом стварању. Душа је нижа сила, тј. део животне силе којој је одређен удео у земаљском живљењу. Слично као код животиња, само што је човечија душа узвишенија, јер у њој дејствује дух сједињен с душом.

Сва својства душе, или тачније, сви покрети душе, толико су многообразни и сложени, испреплетани једни са другима, муњевито променљиви и неухватљиви, истовремено неразделни у јединственом делању, - али их је и поред тога могуће разликовати и поделити на три дела: на мисаони, осећајни и делатни део душе. Ова душевна стања данас су предмет изучавања науке која се зове - психологија.

 

1)     орган тела помоћу кога душа твори мисаони процес јесте мозак;

2)     централним органом осећања сматра се срце; оно је мерило стања духа, пријатног или непријатног; срце је животни центар бића људског у коме се сусреће све што улази у душу споља и све што из ње излази;

3)     нашим жељама управља воља, која нема вештаственог органа у нашем телу, а оруђа којима се испуњавају жеље су телесни удови стављени у покрет помоћу мишићног и нервног система;

Душевни живот се састоји од испуњења потреба ума, осећања и воље. Душа вољно стиче сазнање испитано и проверено осећањем.

Дух који је од Бога, сједињен с душом самом животном силом, узводи је на ниво живе душе, и зато је човек биће двојне природе, духовно-телесне: једна тежи небу, а друга земљи.

Уколико се човек држи свога, од Бога му назначеног достојанства - он живи духом руковођен страхом Божијим, будно ослушкује глас своје савести, иштући оно што је горе. Али, уколико се потчини утицајима ни-же природе, он испада из славе и достојанства богочовечије природе, и његов дух тражи испуњење међу стварима и бићима нижим од себе. С обзиром да у њима не налази испуњење, он се мири и почиње да пропада, а дух његов, као заробљеник у ланцима приморан је да служи дивљацима - похотама и недоличним страстима. Како дух нигде не налази покоја, стра-сти се све више и више распаљују, бесконачно растапајући и расипајући силе и моћи душе у ништа, у празно.

Животне потребе живих бића имају своју меру ограничену сопственом природом, док код човека који се потчинио страстима нема мере нити краја у испуњавању безбројних жеља. Безмерност желатељног дела душе долази од духа, који, своју жудњу за бесконачношћу добија управо од Бесконачног и Безмерног Творца, по чијем је образу и саздан, и у Коме је једино могуће испуњење жељене бесконачности, а не у ропству и власти похота и страсти.

Као што видимо, и у анималном делу човечије природе пројављује се натприродна тежња, што осталој створеној природи, тј животињама, није својствено. Трезвено расуђивање доводи нас до логичног закључка да човеком влада дух, чији је истинити живот у Богу Који је Дух - и у Коме једино дух човечији налази покоја и мира, у Коме је његов рај и обећана земља.

Дух, - говори Свети Теофан Затворник - јесте она сила која од Бога исходи, која познаје Бога и која тражи Бога, и у Њему једином налази покоја; неким унутрашњим духовним осећајем спознаје своје происхођење од Бога, чувствује своју потпуну зави сност од Њега, и схвата да је обавезан Њему угађати и живети само за Њага и Њиме."

О овоме блажени Августин каже следеће: „Ти си, Господе, у нас уградио Божанску чежњу, и неспокојно је наше срце, све док не нађе мир свој у Теби."

 

Дух се у човеку пројављује у три вида:

 

а) страх Божији

б)  савест као глас Божији

в)  чежња за Богом.

 

1)  Страх   Божији:   није   страх  у  свакодневном поимању ове речи; то је свештени благословени трепет пред поимањем величанства Божијега, нераскидиво свезан с неизмерном вером у истинито постојање Бића Божијега и Његовог делотворног присуства међу нама, и то као - Саздатеља,   Сведржитеља,   Промислитеља  и Спаситеља.

2)     Савест: она указује човеку шта је исправно, а шта погрешно; шта је Богу угодно, а шта није; шта нам треба, а шта не треба чинити; савест је наш унутрашњи судија и чувар закона Божијег; Св.Оци називају савест гласом Божијим у души човековој.

3)     Чежња за Богом: уграђена је у нас, и ничим створеним  на  земљи  наш  се  дух  не  може задовољити, док не стекне мир Божији у живом општењу с Оним Коме дух човечији непрестано, свесно или несвесно стреми.

[Vuk Slavkovic]

Духом Светим свака душа живи

 

Дух је оно што оживљава; тело не помаже ништа." (Јн, 6,63)

 

Одговор на питања о души човечијој веома је подробно изложен у Слову Божијем, и он опет није сасвим јасан људима који нису припремљени за разумевање виших циљева живота.

Брига о души требало би да буде свакоме од нас главни животни труд. Управо зато што јасна представа о природи душе, њеном происхођењу, бесмртном назначењу, узвишеном достојанству и бесценој вредности - доприносе дубокој вери која помаже човеку да лакше претрпи страдања земнога живота, са надом у вечни живот у Царству Небеском.

Душа није материјалне природе, нити је чулном оку видљива. Она је свеукупност наших осећања, размишљања, жеља, стремљења, сазнања, намера срца, слободне воље, умних моћи, савести, дара вере и наде у Бога.

Душа је бесмртна, и зато је она бесцени дар љубави Божије људима. Ако човек не познаје учење Светога Писма, и не зна да осим тела има и душу, посматрајући себе и свет око себе природно ће закључити да поседује разум, вољу, осећање, савест ... и све друго што га разликује од животиње, а указује на постојање више духовне стварности.

Нашој души је по Савету Свете Тројице и Божије Премудрости, дарован живот овде на земљи привремено - а наставиће се у вечности, ако буде живела по Бо-жијој вољи.

Веома често видимо у свакодневном животу људе који су здрави, безбрижни, све имају а опет су неза-довољни, јер не виде смисао свога живота, који је удаљен од заједнице љубави са Богом и ближњима; и, насупрот њима, људе притешњене болешћу, сиромаштвом и свакојаким другим невољама, како су испуњени миром, благошћу, благодарношћу и унутрашњом духовном радошћу, јер знају за Бога и живе по Његовој светој вољи.

Еванђелску потврду о томе да у нашем телу живи и душа, видимо у догађају на Гори Преображења када Господ Христос разговара са пророком Мојсијем и Илијом о предстојећем крсном страдању Исусовом, ко је је било неопходно не само ради спасења нашега тела, него још више ради избављења душа наших.

Све душе људске су једнаке пред Богом. И мушкарци и жене при стварању Божијем саздани су јед-накима. Душа, вољом Божијом, носи у себи Његов образ и подобије, које се састоји у следећем:

Бог је Вечан, јер Вечни Бог нема почетка ни краја свога Бића, а душа човечија има свој почетак у Њему, али нема завршетак, јер је бесмртна.

Бог је Свемогућ, и из превелике љубави је и човека обдарио даром свемогућства, дајући му да буде господар природе, да овлада њеним тајнама, и да их потчини да му као господару служе.

Бог је Дух Свеприсутни, и Он дарује човеку мисао која га у трену преноси у разне крајеве земље и васељене; истим тим духом ми бивамо у заједници са Богом и Светима, као и са својим ближњима, одвојеним и веома удаљеним од нас.

Бог је Дух Свезнајући, и Он човеку дарује божанствену особину разумности, којом може овладати многим сазнањима, као и памћење да сачува знање и користи се њиме благоразумно.

Бог је Дух Свесвети, и човек помоћу Божијом за-добија бесцени дар благодати, чијом силом достиже одређену меру светости.

Образ Божији утиснут је у саму природу наше душе: срца, ума и воље, - а подобије Божије даровано нам је ради усавршавања душевних сила, и ради духовног узрастања, - стицања подвигом добродетељи, која је залог очувања благодатних дарова Духа Светог, а чији је коначни циљ - светост.

„Образ Божији - говори Свети Димитрије Ростов-ски - налази се и у душама неверујућих људи, а подобије Божије само у душама добродетељних хришћана; када хришћанин смртно сагреши он се лишава само подобија, али не и образа. И ако буде на вечну муку осуђен, образ Божији ће у њему остати заувек, а подобије не."

Боголика душа наша чини нас сродницима Божијим. Она је нерукотворени храм, одређен да у њему обитава Дух Господњи. У овоме је и смисао постојања душе човечије, њено преузвишено достојанство, и њена нарочита част и слава, промислитељски јој од Бога дарована.

Чисти и безгрешни анђели нису се удостојили ове части, јер није њима дато да буду храм Духа Светога, али јесте души човечијој.

Човек не бива самим рођењем храм Божији. Рођењем он стиче ту могућност, а по светом крштењу, којим се душа освећује Духом Светим, она стиче право да буде у слави која јој је намењена. Господ Исус Христос основао је своју свету Цркву, поверио јој свету Тајну Крштења, како би бесмртне душе људске учинио храмовима Духа Светог.

Још у Старом Завету Свети Дух је говорио кроз пророке: „Уселићу се у њих, и ходићу међу њима, и бићу им Бог".

Душа је и унутрашњи храм тела човечијег - а Господ ју је обдарио великим даром - даром слободне воље. Она има урођену потребу да чини добро, да воли, да буде чиста, кротка, незлобива, негневљива... Слободни дух који обитава у души није препрека ничему што је заложено у човечију природу, и за чим жуди његово срце... а душа чезне за духовном благода-ћу мира Божијег.

Мир Божији - то је једно од својстава Царства Божијег, и он се налази тамо где је присутно Царство Божије, тј. у нутрини нашега бића, у срцу... Мир Божији тражи и налази она душа која љубавном чежњом жуди за сједињењем са Господом и створењима Његовим.

Мир Божији стиче она душа која је чиста и безазлена, у којој нема лукавства, која је отворена пред Свевидећим оком Божијим Кога гледа умним очима, јер Он такву душу љуби и постојано у њој пребива.

Душа је бесецени дар Божији. Да би повратила изгубљено блаженство рајско, сам Господ Исус Христос, Син Божији и Син човечији, за њу је пострадао да би је искупио.

Душа је драгоцена, и зато јер је предодређена за вечно блаженство. Спаситељ је сишао на земљу, пострадао  из   превелике  љубави  за душу,  коју  љуби љубављу вечном, да би је вратио у славу и достојан-ство, које јој и припада у првенству међу створеним бићима, наравно, одмах иза првосазданих анђела. Сам Го-спод је казао да су све лепоте и богатства света ништа, спрам богастства и лепоте боголике душе, невесте и красотице Христове. Зато је њој урођено стремљење ка светости и савршенству, украшавање славом бесмртнога духа, туга за небеским завичајем, искање Бога и чежња за Њим. Богочежња душу надахњује на подвиг, на  ношење   крста,   на  добровољно  мучеништво  за жељеног.

Већ смо рекли: душа свакога човека стреми ка светости. У свету има много манастира, у којима се налази много различитих људи по звању и знању, али свима је заједничко једно: чежња да опште са Богом.

Руси имају велику љубав за поклоништвом светињама. Некад се путовало пешице, људи су прелазили и по стотину врста, и у неописивој радости посећивали света места, да би тамо провели неколико дана, и препорођене душе враћали се истим путем назад.

Шта их је гонило на овакав подвиг? Жудња за Богом! Осећање присуства Божијег. Благоуханије раја... у светињама и у светима Његовим. Потреба да Богом насите душу, да је опије Дух, да са собом понесу ово благодатно осећање и да га поделе са ближњима.

Зато душа не налази себи места услед буке земаљске; она се отима навише из брлога страсти и греха, жели да се домогне висина на којима је чистији ваздух, како би се нахранила и насладила лепотама вишњег света, који созерцава умним очима и не жели да се одвоји од њега, него да у вечности тамо пребива. Душа носи у себи тиху и танану, истовремено веома дубоку, из дубина вапијућег срца исходећу тугу по Богу, бол за вечном небеском лепотом. Она носи у себи предосећање живота бесконачног, залог божанствене красоте и веома је привлачи повратак у своју исконску отаџбину, као птицу у хладним јесењим данима то-пли сунчани крајеви.

Жудња душе - то је жудња наших мисли да се прошире на широко поље знања, без ограничења на познање света видљивога, проницање у сферу света невидљивога, света духовнога, божанскога и бесконачнога, коме она по својој суштини и припада.

Она чезне за духом мира, духом благодати, унутрашњим покојем, за срећом, - без обзира што се налази у стању пада, и у окружењу пуном недаћа, тескобе, беде, јада... које унижава и прља њено достојанство. То је жудња за слободом духа коју никакве световне свезе не могу спречити, ако се обуче у непропадљиву одећу врлина.

Душа чезне да схвати у чему је смисао живота, и зашто је живот овако кратак, а човек има много тога да уради на земљи, и не жури му се да напусти овај живот.

Душа чезне да распрши сва своја колебања, сумње и недоумице... Како би истинитом силом живе вере проникла у духовни невидљиви свет, упознала га, и на време се потрудила да по његовим узвишеним закони-ма још овде на земљи поживи свето.

Богочежњиву душу може задовољити и испунити само благодат Божија. Док се одушевљава природним лепотама, душа не осећа насладу само од прекрасног погледа, него још више што у створеном свету гледа величанствену замисао Творца и Његово присуство у створењима, кроз која се реално сусреће са њиховим Узрочником.

Душа иште Бога, и жели општење с Њим, отима се к Њему, пружа се ка своме Оцу Небеском, као дете мајци.

Међу многим испољавањима наше душе, и нама самим незнаним, често се испољава глад душе за веч-ним животом. Душевна глад је јача од телесне глади.

Душа је гладна кад се не храни молитвом, и тада јој је срце празна пустиња бескрајних жеља, хладно и грубо, туђе свему светоме. Ово се догађа кад човек дуго вре-мена живи бесмислен живот, погружен у пороке и страсти, и душа намучена и помрачена грехом почиње да бива потиштена и жалосна, сагледава своју гре-шност, промашеност, и почиње да чезне за небеским, чистим духовним животом. Отима се Оцу Небеском Кога призива неутешно: очисти ме, Господе, благодаћу покајања...

Вишим стремљењем душе јавља се и вера у Бога.То су њена крила која је подижу изнад земље, а сво-јим духовним видом вере прониче у свет духовни, невидљиви. Њена насушна потреба постаје - испуњење заповести Божијих, јер је гладна и жедна исти не, правде, милости и лепоте, и свих осталих блаженстава Божијих.

Живот душе је скривен од наших погледа. Души је неопходна храна, исто као и телу; она се суши, вене и пропада, живећи у атмосфери грешних људских навика и жеља. Душа пробуђена за виши свет жели да удише небески ваздух чистоте, чезне да општи с Богом, тражи да пије са неисцрпног извора светости и светлости, којим живи, креће се и постоји. И зато одлази у храм.

Као што цвеће расте и цвета само када се освежава росом и влагом, тако и душа наша сазрева за живот вечни само када се орошава росом благодати Духа Све-тога, јер - „Светим Духом свака душа живи." Душа се у храму Божијем укрепљује да лакше поднесе земаљска искушења. На њу се излива изобилна киша благодати, кроз молитву, појање, богослужење, причешће... Ако нам је молитва искрена и дубока, ако извире из дубине бића - ми ћемо осетити близину Божију и Његово присуство у светоме храму. Душу не смемо оставити гладну и жедну. Уколико се она не насити храном светих на земљи - то ће њена глад у вечности бити неутољива и неизмерна. Услед наше велике огреховљености ми не примећујемо ту страшну душевну глад, која се пројављује у духовној чамотињи и безразложној душевној тузи и унинију.

Ореховљена душа може постати духовно мртва за вечни живот. Зато је неопходно да посећује храм Божији, јер се у њему сеје драгоцено семе речи Божије, које лагано очишћава душу, и ако је истрајна у борби са искушењима душа ће временом доживети истинско чудо, препородити се покајањем, очистити се, и обући у чисту и светлу одежду врлина.

Душа неописиво пати у душевним мукама, притешњена је тескобом и силно страда због наших грехова - који се могу исцелити само у Цркви Христовој. Само у Цркви дишемо плодотворном и животворном молитвом, само у Цркви црпимо силе за духовни живот - јер је у храму свом невидљиво присутан сам Спаситељ.

Показатељ душевног здравља је жеља за молитвом; здрава душа воли молитву, јер је она - дисање душе. У човеку који не осећа потребу да се моли пребива мртва душа. А душа умире због греха... Сваки грех оставља ране на души, а од неисцељених рана душа умире, умире сад и у вечности којој нема краја, и то је паклено мучење душе. Лек за душу је - покајање. Оно је почетак њеног васкрсења, њеног препорађања за Царство Небеско, и нема другог пута на Небо.

Молитва је сила душе. Док се моли, по речима Светих Отаца, душа као да напушта своје тело, и иде у сусрет Ономе Који њој иде у сусрет - свемогући и љуб-веобилни Отац њен. Општење наше душе с Богом свршава се молитвом, и зато је свако обавезан да принесе плодове молитвеног горења пред Богом, како би молитва постала слатка, укусна, и радосна потреба, - као ваздух плућима, као храна телу.

Душа није саздана да греши. Њој, која је из руке Господње изашла чиста и безгрешна, грех је противан и непотребан. Грех је највећи непријатељ душе, отров смрти и жалац пакла.

У светом чину крштења душа се одева у беле и светле хаљине, које током живота упрља гресима. Не заборавимо да су сви покрети духа, - осећања, мисли, жеље, намере - повезани међу собом. Кад грех почини-мо у срцу, иако га нисмо делом починили, њиме запечаћујемо наше духовне активности. Ако ступимо у борбу са злом, које је нашло своје место у нашој души, по-казујемо се слабим и немоћним.

Душа се чисти сузама и покајањем. Очишћење душе је неопходно зато што је она храм Духа Светога. А Дух Господњи обитава само у чистом сасуду. Очи-шћена од греха душа представља невесту Христову. Она је сунаследница раја, сабеседница анђела, она је царица испуњена благодатним даровима милости Цара Славе.

Лепота и величина верујуће душе је у њеном смирењу. Врата душе јесте - срце. Како бисмо сачували душевну чистоту морамо будно стражити над срцем да у њега не продре ништа грешно што може нашкодити души.

Човек је од Бога добио чисту и свету душу. Греси и страсти у почетку прљају душу само малим мрљама, али ако наставимо огреховљен и острашћен живот, вре-меном греси изједају душу као мољци хаљину.

Душа пре тела задобија вечни живот. С нашим преображеним телом она се сједињује тек после васкрсења мртвих. Најважнији задатак на земљи за верујућег човека јесте да се потруди око спасења своје душе. Јер, ако долично не припремимо душу за живот у небеском свету у коме треба да се настави њено бивствовање, како ће се она несигурно осећати кад се нађе пред затвореним вратима раја?

У кратком, као трен спрам вечности, нашем земаљском животу, можемо: или погубити нашу душу, или је спасити за вечност. Зато је неопходно да украсимо нашу душу непролазном лепотом, уподобљавајући је божанственој красоти нашега Господа, како би се вазнела на Небо као у родни дом, дом Очев. Амин.

[Vuk Slavkovic]

Душа одуховљена Духом Божијим

 

„И дух свој метпућу у вас..." (Јез. 36,27)

 

Зашто се у нашем времену, једнако као и у свим досадашњим временима, толико много говори о души људској? Зато што је душа - почетак живота, а живот душе јесте у Богу - што је суштина живота у заједници, а душевни живот је основа развоја и човека и друштва, у Цркви Христовој.

Душа је суштаствени део природе људске; душа је одређени облик енергије још увек непознат науци; она је бескрајна, разумна, духовно-природна сила, коју је човек добио од Бога при стварању.

Људи не виде своју душу, и зато је, нажалост, не цене довољно. Моћ душевна од Бога нам је дарована, и она је истовремено и прекрасна и драгоцена. Душа је одуховљена Духом Светим, и показује се као „честица" Бога у нама, указујући нам на могућност нашега обожења.

Душа је свеукупност свих мисаоних, емоционал-них и вољних покрета. Унутрашњи живот је основна душевна карактеристика која условљава наше спољашње поступке.

Душа одуховљена Духом Божијим, бесмртним и разумним, са којим је једно, - те је и зато душа човечија духовна и бесмртна - то је догма. По речима блаженог Августина, она је невидљива и без обличја. Бог ју је саздао духовном и живом, разумном и слободном - и она са телом чини јединствен живи организам.

Душу је могуће видети једино посредством откровења и божанственог просвећења. Духовним очима ума, они људи који су просвећени благодаћу Божијом, могу сагледати све аспекте постојања једне душе, и нама истинито сведочити о томе.

На основу богооткривених светоотачких учења о души можемо рећи следеће:

 Душа је: бесмртна, разумна, делатна духовна сила дарована човеку од Бога при његовом стварању, којом је управо и једино могуће, при деловању благодати Духа Светога, да се непрестано развија и обожује.

Душа је: бестелесна, личносна, самостална виша духовна и умна природа, посредством које се хармонично развијају сви делови нашега тела. Истовремено, душа је руковођена Светим Духом Божијим, који приводи у ред и поредак разнолике намере, покрете и помисли.

Душа је слободна јер је обдарена желатељном и делатном способношћу. За време свога земаљског живота тесно је повезана са телом, и носи све невоље и тегобе телесне. Душа у телу делује кроз телесне органе. Она управља телом, а сама је руковођена Светим Духом, и у њој се стичу, заправо сједињују све особине једнога човека, и из ње проистичу.

Душом познајеш Бога и молиш се Богу, јер су молитва и богопознање храна души. Одуховљеном душом распознајемо добро и зло, и у њеним дубинама врши се невидљиви избор животног пута. Подвигом воље и помоћу Божијом, душом препознајемо вољу Оца Небескога, прихватамо је умом и срцем, и слободним избо-ром устројавамо сопствени живот у складу са заповестима Божијим.

Бог се души открива, и она спознаје како се треба борити на путу спасења, како побеђивати искушења и нападе поднебесних духова злобе, и душа је та која препознаје земаљске саблазни и прелести, али и небески духовни свет, и колико је то човеку могуће, осећа и препознаје Божије присуство у свету.

Кроз душу Отац Небески бивствује у нама, будући да је душа саздана бесмртном, самим тим је предназна-чена да буде храм Духа Светог. Уколико човек освећен крштењем не проведе живот у гресима и страстима, Дух Божији постојано пребива у души и телу, као не-рукотвореним храмовима Духа којима је предодређен вечни живот.

Душа је источник свих наших дела, жеља и помисли. Господ Исус Христос својом искупитељском жртвом, удахнуо је у нашу бесмртну душу нови живот, и могућност блиског општења са Њим, кроз свету тајну животворног причешћа, које се не може упоредити ни са каквим општењем људи међу собом.

Животиње и биљке такође имају душу. Али, људска душа се разликује од свих осталих живих бића по дару духовности и разумности. Њена нижа, анимална природа сродна је души животињској, а њена виша одуховљена природа, узвисује је изнад свих осталих створења и слична је природи анђелској.

Бог је створио душу по образу Духа, положивши у њу законе добродетељи, расуђивања, благоразумности, вере, наде, љубави, знања, и осталих врлина духа. Об-раз Божији у души човековој испољава се у три вида богообразности сила душевних: уму, вољи, срцу.

Све саздано Богом је прекрасно, па и душа човечија. Њена тананост и узвишеност испуњена је необич-ном красотом и бесценим небеским духовним богатствима - због чега је душа вреднија од свега у свету. Све лепоте света ништавне су у сравњењу с душом. Вечни Бог нема почетка ни краја своме Бићу, док душа има свој почетак у Богу, али, с обзиром да је бесмртна, нема завршетак у смрти.

Од свих створења Божијих душа је највећа после анђела. Чак ни анђели немају ту част да буду обитавалиште Духа Светога, а души људској је ово даровано (1 Кор. 6,20). Човек, саздан по образу и подобију Божијем, гресима својим може унаказити подобије Божије у себи, али образ Божији, и унижен и упрљан, заувек остаје у души.

Душа је бесцена. Сам Господ Исус Христос је рекао: „Каква је корист човеку да сав свет задобије, а души својој да науди" (Мт. 16,26). Душа је драгоцена. Величину њене драгоцености сведочи искупитељска крв Спаситељева проливена на Голготи, Његова крсна жртва за спасење сваке душе (1 Кор. 6,20). Нема цене за бесмртну душу: она је искупљена крвљу Богочовека, и призвана од Њега у вечни живот и блаженство, јер носи у себи образ свога Створитеља.

Од прародитељског пада душе свих људи постале су место пребивања злих духова. Зато је Господ Исус Христос дошао да је обнови и преобрази, ослободи је ропства злу и греховној тами, у коју је преступом доспела.

Који верују у Христа обновљени су Духом, и постају нови људи, у којих је ново срце и нови ум, тј. нова душа. Зато душа, као дете к мајци, отима се Оцу Не-беском, свом Источнику и Родитељу, и једино у Њему налази покоја.

Цена душе човечије јесте цена проливене за њу крви Спаситељеве, из бесмртне љубави којом је љуби, сад и у вечности.

[Vuk Slavkovic]

Учење Светих Отаца Цркве о души човечној

 

„...Има тело телесно и има тело духовно". (1. Кор. 15,44)

 

Свети Оци и учитељи Цркве предивним изразима указују на лепоту и достојанство душе.

Свети Григорије Богослов: Душа је биће умно-созерцатељно, вечно пребивалиште, образ и дисање Свемогућег Бога; честица Божанства, енергија невидљивог Божанства и бесконачне светлости, нетварне и неугасиве, закључане у телу као у пештери; животворна и покретна природа душе сродна је природи разума и ума.

Преподобни Макарије Велики: Душа је умно, сваком лепотом испуњено, прекрасно створење Божије; душа је веома фино и истанчано тело, твар посебног рода; душа је велико и чудесно дело Створитеља, који је саздао њену природу безгрешном; она је умна, величанствена и дивна - образ и подобије Божије, у блиском сродству са Богом, у благодатном (а не суштаственом) општењу с Богом; надарена свим савршенствима својственим духу; због тананости своје брзопокретна, неух-ватљива, полетна.

Свети Јован Златоуст: Душа - естествена, разумна, духовна, брзопокретна, која је у непрестаном делању, драгоценија од целога света, неописиве лепоте, суштине сродне с небеснима, наравно, не Божанској суштини, него небесним бестелесним силама. Душа човечија је толико благолепна, и не може се упоредити ни са каквом природном лепотом. Кад бисмо телесним очима угледали красоту душе, никаква земаљска лепота нас више не би могла задивити. Ову лепоту могу видети само душевне, просветљене очи ума.

Преподобни Јефрем Сирин: Душа наша је најлепше и најмудрије, од свих створења Богу најомиљеније биће, запечаћено тајном благодати и премудрости Његове.

Преподобни Јован Лествичник: Сав свет је ништаван пред вредношћу душе; свет пролази а душа је нетљена, и остаће свагда непропадљива.

Свети Кирил Јерусалимски: Душа је дело Божије, саздана по образу Свевишњега; она је бесмртно живо биће, разумно и нетрулежно; душа је слободна и има власт да чини шта хоће.

Свети Филарет Московски: Душа је невидљива танана сила, а њено биће је духовно и бесмртно. Образ Божији у човечијој души пројављује се не само у особинама бесмртности и духовности, него у свим њеним силама и способностима, а нарочито у: умности, доброти, слободи, дару речи и разумности. Реч је орган ума, а у њој се одражава образ Божији.

Почетак Речи је на Небу, изнад Неба, у вечности, у Богу (Јн. 1,1). Достојанство речи је божанска особина - јер је „Бог Реч". Син Божији у испољавању својих божанствених својстава у језику човечијем није нашао бољег имена од речи - Слово: „Име Његово је Слово Божије" (Откр. 19,13).

Слово има стваралачку силу. „Све Њиме постаде" (Јн. 1,3), - и зато у речи човечијој треба да постоји образ Слова Божијег и силе Његове. И заиста, на лествици свих створења, реч уздиже човека изнад свега земнородног: Она сједињује људе у заједницу; ствара градове и царства; у речи живи знање, мудрост, закон; речју се развија добродетељ; реч у молитви усходи ка Богу и беседи са Њим.

Слобода је способност разумног избора корисног и потребног, делатна сила човека који не пристаје на поробљеност грехом, моћ да изабере добро обасјано светлошћу истине Божије. У том смислу је образ Божији у души човековој.

Преподобни Јован Дамаскин: Душа је биће слободно, обдарено делатном и желатељном способношћу, вољом и умом, не као нечим одељеним од ње, већ као саставним њеним делом. Што су очи на телу, то је ум у души.

Душа је сједињена с телом и обухвата га као огањ железо. Душа је проста, жива, бестелесна, телесним очима невидљива, бесмртна, словесно-разумна, дејствујућа посредством телесних органа којима се помоћу ње дарује живот и узрастање, способност осећаја и моћ рађања. Душа је умно свагда покретна, слободне воље у избору добра или зла.

Блажени Августин: Душа је створена невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, богоподобна, образ свога Створитеља - Који говори да се образ Божији у човеку јавља у души боголикој. Човек је саздан по образу владичества, господства, и произвољења Његовог.

Свештеномученик Иринеј Лионски: Душа је од Бога створена и има сопствену природу која се разликује од природе ангелске. Изглед и обличје душа поприма од њеног блиског општења с телом. Изглед душе јесте изображавање унутрашњег лика који је различит код свих људи.

Свети Андреј Критски: Душа се одређује умом који созерцава Бога.

Праведни Јован Кронштадтски: Душа је човечија одраз лица Божијега; уколико је одраз јаснији то је душа светлија и спокојнија; слабији одраз душу чини тамнијом и неспокојном. А како је душа наша - срце наше, наравно, ако би се у њој кроз осећај благодарности одражавала свака красота и истина Божија, то одраза лажи у души не би било уопште.

Душа је саставни део духовног света. Бог се одра-жава у благочестивој души као сунце у капљи воде; у чистијој капљи одраз је јаснији, док је у мутној капљи одраз нејасан, а у сасвим црној, грехом помраченој души, одраза Божијега нема, а душа пребива у стању духовнога мрака, у стању безосећајности свега Божијег.

Душа је проста као мисао, брза као муња. Душа благочестивог човека јесте пребогата духовна ризница. Душа се управо и зато зове душом, јер она душе Духом Божијим, тј. има почетак од Духа животворног.

Свети Теофан Затворник: Душа је делатна жива сила, умна и чисто духовна. Својом физичком стра-ном она устројава тело, оживљује га, покреће, и дејствује кроз тело, а другом, вишом страном она се усавршава, спознаје себе, делује слободно, созерцава небеско, размишља о земном и стреми ка Божанственој вечности.