Експлоатација рада и раст неједнакости у капитализму

[εργασία]

пре 22 минута, Muramasa рече

A odakle bi dolazio kapital koji bi plasirale te etičke banke?

Што се тиче етичке банке, коју је покренуо Горан Јерас у Хрватској, основни улог за чланство кошта 2.500 куна. На жалост нисам сигуран да ли негде на интернету постоји његов интервју који је дао за Рад, али могу да вам дам референцу да бисте се упознали са детаљима функционисањама овог концепта: Рад, Број 6, Етична банка жели стварати нову вриједност, Загреб, Коловоз 2016.

[εργασία]

пре 8 минута, pedja257 рече

Islamsko beskamatno bankarstvo je eticko, organski povezano sa privredom, odrzivo. Dok je vladajuci zelenaski bankarski sistem vampirsko-demonskog karaktera koji samo donosi destrukciju.

Kako islamizacija Evrope bude uzimala maha tako ce i islamsko bankarstvo, izmedju ostalog, dobijati na znacaju. Mislim da nije proslo vise od 10 godina od kako su u Engleskoj otvorene prve islamske banke. Sa wikipedije: As of 2014, sharia compliant financial institutions represented approximately 1% of total world assets.^[5] By 2009, there were over 300 banks and 250 mutual funds around the world complying with Islamic principles^[6] and as of 2014 total assets of around $2 trillion were sharia-compliant.^[7] According to Ernst & Young, although Islamic banking still makes up only a fraction of the banking assets of Muslims,^[8] it has been growing faster than banking assets as a whole, growing at an annual rate of 17.6% between 2009 and 2013, and is projected to grow by an average of 19.7% a year to 2018.^[7]

 

Хвала на овом прилогу. Истражићу мало тај феномен. 

[εργασία]

пре 3 часа, Ronald рече

Evo radikalne libertarijanske kritike na nasem jeziku, a ima ih jos mnogo na englskom. Dolazio je Piketi u Zagreb i na pola pitanja nije mogo da odgovori.

https://www.google.ba/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwj2qbuQ57fRAhUHjiwKHTZIBPYQFggZMAA&url=https%3A%2F%2Ftkojejohngalt.wordpress.com%2F2014%2F11%2F16%2Fevandelje-po-marxu-pokusaj-uskrsnuca%2F&usg=AFQjCNH57h9UUZ1dvL7siIOaCDQrs0QNPg

Нисам стигао да прочитам текст у целости, иако се са Пикетијем не слажем у неким појединостима, аутор толико идеолошки острашћено пише да ћу морати да направим пар осврта.

1. У тексту се истиче да у најбогатијих 1 % нема сталних места и да се личности мењају, неки "пропадају" у горњих 20 %, а неки се из ове групе регрутују у најбогатије. Не знам шта је тиме хтео аутор да покаже. Овде је битна енормна разлика у структури дохотка, јер се она не може оправдати растом продуктивности. Сједињене Државе имају 155 милиона људи у радној снази. Половина је 77, 5 милиона. И она је имала раст од 2,6 % за 40 година! Поставио сам графикон на коме се види раст производности рада, на коме се може уочити енормни раст од 1974. године до данас. Он је био већи него три пута. Наравно, нико не очекује толики пораст у платама али 2,6 % је стварно абсурд. Уџбеничка дефиниција је да плате расту сходно порасту продуктивности. Међутим, ми можемо видети по различитим браншама пад у дохотку, упркос расту продуктивности. То што неки Јанко Јанковић није више богат, а на његово место је дошао Петар Перић, па после његовог пада неки Срђан Србуловић не објашњава растући јаз у порасту лествице доходака и не негира да нема експлоатације рада свих осталих. Не могуће је објаснити растом продуктивности скок од 231 % у горњој десетини најбогатијих! Што се тиче лифт ефекта, као и сваки лифт, не иде само на горње спратове него се због рецесионих удара капитализма често силази и у приземље (и због читавог низа хаотичних околности на тржишту). Треба видети колико људи из доњег 4 квантила пада у 5 најнижи. И још нешто, треба опазити каква је динамика унутар квантила. Онда можемо до говоримо о социјалној покретљивости. 

2. Аутор се позива на разнородне законске промене и пореске реформе током 80-тих и 90-тих, које су имале утицаја на пријављивање дохотка појединаца, па су некадашњи менаџери променили праксу да због високих пореза своје богатство држе у фирмама и тако почели да пријављују званично своје праве дохотке. Не видим како се таква рачуноводствена манипулација може уклопити у критику Пикетија. Овде је реч о трансферу различитих облика вишка вредности, али сам вишак вредности остаје управо то што и јесте, вишак који је исцеђен из радних часова радника. Номинални рачуноводствени записи могу да мењају своје изразе али по суштини остају исто.

Има још места где аутор искривљено тумачи резултате Пикетијевог дела и понекад се разрачунава са неким својим сопственим тезама али за сада толико.

[Ronald]

пре 1 минут, εργασία рече

Нисам стигао да прочитам текст у целости, иако се са Пикетијем не слажем у неким појединостима, аутор толико идеолошки острашћено пише да ћу морати да направим пар осврта.

1. У тексту се истиче да у најбогатијих 1 % нема сталних места и да се личности мењају, неки "пропадају" у горњих 20 %, а неки се из ове групе регрутују у најбогатије. Не знам шта је тиме хтео аутор да покаже. Овде је битна енормна разлика у структури дохотка, јер се она не може оправдати растом продуктивности. Сједињене Државе имају 155 милиона људи у радној снази. Половина је 77, 5 милиона. И она је имала раст од 2,6 % за 40 година! Поставио сам графикон на коме се види раст производности рада, на коме се може уочити енормни раст од 1974. године до данас. Он је био већи него три пута. Наравно, нико не очекује толики пораст у платама али 2,6 % је стварно абсурд. Уџбеничка дефиниција је да плате расту сходно порасту продуктивности. Међутим, ми можемо видети по различитим браншама пад у дохотку, упркос расту продуктивности. То што неки Јанко Јанковић није више богат, а на његово место је дошао Петар Перић, па после његовог пада неки Срђан Србуловић не објашњава растући јаз у порасту лествице доходака и не негира да нема експлоатације рада свих осталих. Не могуће је објаснити растом продуктивности скок од 231 % у горњој десетини најбогатијих! Што се тиче лифт ефекта, као и сваки лифт, не иде само на горње спратове него се због рецесионих удара капитализма често силази и у приземље (и због читавог низа хаотичних околности на тржишту). Треба видети колико људи из доњег 4 квантила пада у 5 најнижи. И још нешто, треба опазити каква је динамика унутар квантила. Онда можемо до говоримо о социјалној покретљивости. 

2. Аутор се позива на разнородне законске промене и пореске реформе током 80-тих и 90-тих, које су имале утицаја на пријављивање дохотка појединаца, па су некадашњи менаџери променили праксу да због високих пореза своје богатство држе у фирмама и тако почели да пријављују званично своје праве дохотке. Не видим како се таква рачуноводствена манипулација може уклопити у критику Пикетија. Овде је реч о трансферу различитих облика вишка вредности, али сам вишак вредности остаје управо то што и јесте, вишак који је исцеђен из радних часова радника. Номинални рачуноводствени записи могу да мењају своје изразе али по суштини остају исто.

Има још места где аутор искривљено тумачи резултате Пикетијевог дела и понекад се разрачунава са неким својим сопственим тезама али за сада толико.

Napisi mu komentar ispod teksta, tako je najbolje, pa mozete raspraviti.

[Ronald]

Samo jos jedna stvar ovaj termin visak vrijednosti je dosta promasen u ekonomiji, pogotovo jos kad dodajes da je iscijedjen iz radnika. 

[Ronald]

Evo imaju i ove dvije kritike:

Velimir Sonje pise na facebooku:

PIKETTY – DAN POSLIJE, ILI: TAKO JE TO NA GLOBALNOJ PERIFERIJI

1. Dio domaćih medija je skroz- naskroz podivljao. Tolika količina nekritičnosti u sektoru koji bi trebao biti čuvar zdravog razuma i neovisnog mišljenja. Ističem u zadnje vrijeme tradicionalno socijalistički orijentiran Tportal: „Thomas Piketty, Francuz koji u svojoj knjizi "Kapital u 21. stoljeću" govori o suvremenom kapitalizmu i koncentraciji bogatstva u rukama jedan posto najbogatijih nasuprot 99 posto siromašnih“, i tradicionalni Lider: "U načelu, njegova je teza o jedan posto najbogatijih i 99 posto siromašnih – točna!" Tako to izgleda na globalnoj periferiji.

2. Domaćin – neomarksist Horvat – bio je vrlo korektan i umjeren, no zabrinula me publika koja je, barem koliko se moglo vidjeti na TV-u, bila prilično uspavana i apologetski nastrojena. Niti jedne kritike, niti jednog škakljivog pitanja, a svi svjetski mediji te znanstvena i stručna literatura vrve stotinama kritika i propitivanja temeljnih postavki i rezultata Pikettyeve analize. Tako je to na globalnoj periferiji. Valjda nisu ljudi čuli da postoje ozbiljni ljudi s drukčijim rezultatima i mišljenjima.

3. A bilo je tamo (kamera pokazala) – u svoj toj zainteresiranoj kremi – i (neoliberalnih, sic!) ekonomista, čelnika vodećih korporacija, menadžera međunarodnih kompanija (svi su oni Thomasu malo sumnjivi). No, ne, ne bi bilo pristojno nešto pitati, pogotovo ako imate grižnju savjesti da ste u top 1% koji su nešto nepravedno oteli od usta 99% siromašnih stanovnika planeta. Zapada. Ili Hrvatske. Tako je to na globalnoj periferiji.

4. Najzabavniji je, po običaju, bio Zoki. Nije bio problem naći pola sata u rasporedu za spiku s rock-starom ekonomike nejednakosti. I obećati mu inače nikome dostupne podatke porezne uprave. Ako Premijera ta tema toliko zanima, što ne financira neki veliki istraživački projekt, pa da i mi dobijemo neku knjigu o nejednakostima? Zašto nije pozvao hrvatske autoritete za istraživanja nejednakosti – prof Ivu Bićanića ili Danijela Nestića, pa njima obećao podatke? Nije fora, nema kamera. Tako je to na globalnoj periferiji.

5. Za kraj, osvijestite da nemate jasnu sliku o tome što zapravo Francuz govori, što se zapravo dogodilo i kako zapravo izgleda svijet i kuda to sve skupa ide (Tako je to na globalnoj periferiji, čak i ako ste jučer bili u HNK). Za kompletiranje slike o nejednakostima potreban je trud, ali što ja tu mogu. Mogu vam ponuditi da birate: (1) militantnu, nabrijanu turbo kritiku misterioznog Johna Galta (ali koji unatoč zapjenjenosti pogađa mnoge bitne stvari), (2) moju pristojnu akademsku raspravu u bijelim rukavicama (ljigica varijanta u usporedbi s Galtom) ili (3) skraćenu i razumnu kritičku sredinu Kristijana Kotarskog. Eto, i periferija ima nešto za ponuditi!

Tu je ovaj tekst sto sam postavio, odnosno link i jos dva, jedan napisao Velimir Sonje, a drugi Kristijan Kotarski

http://hrcak.srce.hr/file/185372

http://liderpress.hr/biznis-i-politika/hrvatska/konstruktivan-doprinos-raspravi-o-nejednakosti--ili-festival-intelektualnog-snobizma/

[Ronald]

Evo i ovo od Tyler Cowen-a

Why I am not persuaded by Thomas Piketty’s argument

by Tyler Cowen on April 21, 2014 at 2:20 pm in Books, Economics, Uncategorized | Permalink

My Foreign Affairs review is here.  (Open up “New private window” in Firefox, if need be.)  I won’t attempt to cover all of the review, but rather will rephrase a few of my points for MR readers, in slightly different terminology:

1. If the rate of return remains higher than the growth rate of the economy, wages are likely to rise and quite a bit.  You can find a wonky version of that idea here from Matt Rognlie.   But it suffices to apply common sense, namely that capital accumulation bids up wages.  Piketty suggests we are headed back to something resembling the 19th century.  Well, that was a pretty good time for the average working person in Western Europe, especially once we get past the first part of that century, which had lots of war and a still-incomplete industrial revolution.

Since we today have had some wage stagnation, perhaps it does not feel that kind of favorable outcome is what we will get and many commentators are trading off this mood.  But also realize the (risk-adjusted) return on capital hasn’t been that high lately and it has been falling for decades.  This combination of variables — low returns and stagnant wages — does not refute Piketty but it doesn’t exactly fit into his mold either.

2. The crude seven-word version of Piketty’s argument is  “rates of return on capital won’t diminish.”  Is that really such a powerful forecast?  I say over the next fifty or one hundred years we don’t have a very good sense of which factors will show diminishing returns and which will not.  It is hard enough to make predictions of trend over a twenty-year time horizon.  NB: At many points in the Piketty book he seeks to have it both ways: loads of caveats, but then he falls back into the basic model, and he and his defenders cite the caveats when it is convenient.

3. Piketty’s reasons why rates of return on capital won’t diminish are fairly specific and restricted to only a small share of capital.  He cites advanced financial management techniques of the very wealthy and also investing abroad in emerging economies.  Neither of these covers most capital, and thus capital returns as a whole may not be so robust.  Nor is it obvious that either technique will prove especially successful over the next few decades or longer.  Again, is there any particular reason to think either of these factors will outrace the basic logic of diminishing returns, or for that matter EMH, relative to other factor returns that is?  They might, to be sure.  They also might underperform.  In any case this is pure speculation and Piketty’s entire argument depends upon it.

4. The actual increases in income inequality we observe are mostly about labor income, not capital income.  They don’t fit easily into Piketty’s story and arguably they don’t fit into the story at all.

5. Piketty converts the entrepreneur into the rentier.  To the extent capital reaps high returns, it is by assuming risk (over the broad sweep of history real rates on T-Bills are hardly impressive).  Yet the concept of risk hardly plays a role in the major arguments of this book.  Once you introduce risk, the long-run fate of capital returns again becomes far from certain.  In fact the entire book ought to be about risk but instead we get the rentier.

Overall, the main argument is based on two (false) claims.  First, that capital returns will be high and non-diminishing, relative to other factors, and sufficiently certain to support the r > g story as a dominant account of economic history looking forward.  Second, that this can happen without significant increases in real wages.

Addendum: Still, it is a very important book and you should read and study it!  But I’m not convinced by the main arguments, and the positive reviews I  have read worsen rather than alleviate my anxieties.  I’ll cover the policy and politics of this book in a separate post.  Do read my review itself, which has much more than what is in this blog post

http://marginalrevolution.com/marginalrevolution/2014/04/why-i-am-not-persuaded-by-thomas-pikettys-argument.html

[Ronald]

Istu ovu filozofiju gura i nas prof. Branko Milankovic kao Piketty, neke su knjige i prevedene kod nas:

https://www.knjizara.com/Bogatasi-i-siromasi-Branko-Milanovic-136458

https://www.knjizara.com/Globalna-nejednakost-Branko-Milanovic-149008

Ali generalno meni je mnogo bolja knjiga od pretproslog nobelovca ekonomiste Angusa Deatona:

https://www.amazon.com/Great-Escape-Health-Origins-Inequality/dp/0691165629/ref=la_B001IR1MAQ_1_1?s=books&ie=UTF8&qid=1484077809&sr=1-1

 

[Ronald]

Evo ti i ovaj Slavisin text, procitaj i komentare ispod:

Piketty

 

Nikako da ovde pomenemo Thomasa Pikettyja i njegovu knjigu Kapital u 21. veku koja je posle prevođenja na engleski u poslednjih par meseci privukla mnogo pažnje i bila u centru debate o ključnim ekonomskim i ideološkim pitanjima. Ja knjigu nisam čitao i čak mi za sada i nije na listi prioriteta iz ratloga koji se svi mogu podvesti pod oportuniteti troškak. Ali sam čitao njegove radove o istim stvarima i mada knjiga ima obuhvatnije podatke i dalekosežnije zaključke, znam o čemu se tu radi. Takođe, u poslednjih par meseci pročitao sam veliki broj prikaza. Ne sećam se da je neka knjiga izazvala toliki broj kvalitetnih - pozitivnih i negativnih - prikaza, a znam da je još nekoliko na putu. Usudiću se zato da dam par komentara na osnovu onoga što znam.

Prvo, dopada mi se pristup. U doba Freakonomics akademije, Piketty je odabrao relevantnu temu, o njoj ima velike ideje i njih je iskazao velikom knjigom -- u stilu Marksa, Mizesa ili Kejnsa. Jeste i prethodno objavio radove, ali lepo je videti da se knjige sa ambicijom revolucionarnih još uvek pišu. Piketty je bez sumnje i vredno radio, prikupio veliki broj podataka iz istorijskih arhiva i to je hvale vredno samo po sebi.

Glavni zaključak Pikettyja je da stopa prinosa na kapital istorijski viša od rasta dohodka (r>g). Zbog toga, bogatstvo vlasnika kapitala uvećeva se po višoj stopi (6%) od rasta dohotka ljudi koji rade za platu (3%), što znači da se razlike u bogatstvu mogu samo povećavati. I u prošlosti je to bio slučaj, ali su katastrofe i ratovi u prvom delu 20. veka uništili dosta kapitala pa je trend bio prekinut i izokrenut. Ali danas je toga sve manje i zato su se u poslednjih nekoliko decenija razlike u bogatsvu povećavale. I to će nastaviti da se dešava -- što je po Pikettyju fundamentalna greška kapitalizma.

Vidite kako ovo miriše na klasične radova Malthusa i posebno Marxa. U pitanju su neminovne istorijske zakonitosti. Evo šta su neki konkretniji problemi sa Pikettijem -- svi već primećeni od strane drugih koji su napisale prikaze.

David Brooks iz NY Timesa je cinično ali mislim ispravno primetio šta je glavni problem sa aktualizacijom problema imovinskih nejednakosti. Najnezadovoljniji nejednakostima u kapitalizmu danas nisu siromašni, već intelektualci više srednje klase. Kapitalizam je samo u poslednjih par decenija podigao iz siromaštva i spasao gladi na stotine miliona ljudi širom sveta, u Kini i Indiji najočiglednije. Ali mnogi boljestojeći slojevi u bogatim zemljama prošuštaju to da vide ili ih to manje interesuje. Čini se da je ljudima kao Piketty važnije da spreče milionske bonuse CEO-ova, čak i ako je cena tog pristupa usporavanje globalnog rasta i podizanje dohotka za stotine miliona stvarno siromašnih. Ovo je deo opšteg trenda. Isti David Brooks je pre par godina imao dobar članak o ljudima kojima je popunjena Obamina administracija. To su srednje bogati ljudi, često milioneri -- ljubomorni na milijardere. Ironično, relativno bogati su ti koji su danas nezadovoljni, jer im smetaju oni još bogatiji.  Setite se i da okupatori Wall Streeta od pre par godina nisu bili siromašni i obespravljeni, već ljudi sa Mac kompjuterima i-padovima, kojima su smetali još bogatiji bankari.

Tyler Cowen je primetio jedan sasvim konkretan propust. Piketty uzima da je stopa prinosa na kapital viša od rasta dohotka, ali zaboravlja da ta stopa prinosa podrazumeva neki rizik. Ako danas hoćete sigurno da investirate u prvoklasne državne obveznice, dobićete stopu prinosa nižu od stope inflacije -- drugim rečima, dobićete negativan prinos. Takva je stopa prinosa na kapital uglavnom očišćena od rizika. A na berzi i u svim drugim ulaganjima kapitala rizik je veći. Neko je na berzi rizičnijim ulaganjima zaradio više, ali je neko zato i izgubio sve.

A čak i taj prosečan prinos na kapital od 6% je istorijski; govoriti o zakonitosti na osnovu toga je samo ekstrapolacija. A ekstrapolacije su opasne. Ja recimo uopšte nisam siguran da će i u budućnosti ulaganje u akcije isplatiti više od ulaganja u obveznice ili da će stopa rasta kapitala biti veća od stope ekonomskog rasta.

Dalje, neko je primetio da bi na osnovu iste zakonitosti koju dokumentije Piketty morao da se zalaže za privatizaciju penzionih fondova.  Ako je posedovanje kapitala put ka bogatstvu, zašto ne omogućiti radnicima da ulažu u formaciju sopstvenog kapitala putem penzione štednje? Umesto toga, država im danas putem doprinosa oduzima dohodak koji bi tako mogli uložiti i onemogućava ih da profitiraju od onih 6% . Problem je što se Piketty u isto vreme izjasnio protiv privatnih penzionih fondova. Neko bi mogao posumnjati da je u pitanju ideologija.

I konačno, iz Financial Timesa, inače levo naherenog, sada tvrde da su Pikettyjevi podaci puni grešaka koje drastično revidiraju zaključke. Koliko vidim, FT implicira da su bar neke od ovih grešaka namerne jer vode u zaključke koje je Piketty želeo da dobije, posebno da su imovinske razlike sve veće i veće. Piketty je nešto odgovorio, ali rasprava o tome u suštini tek počinje i videćemo šte će izaći iz toga narednih dana.

Da ponovim, prikazi ove knjige su nenadmašni -- od Branka Milanovića (pozitivan) i Jamiea Galbraighta (negativan) na levici, preko Roberta Solowa,  Larryja Summersa (mešoviti), do Tylera Cowena (uglavnom negativan i možda najbolji prikaz), a ima i mnogih drugih. Da ih sada ne tražim ponovo, koga interesuju može ih lako naći online. 

http://trzisnoresenje.blogspot.com/2014/05/piketty.html

[εργασία]

пре 1 сат, Ronald рече

Samo jos jedna stvar ovaj termin visak vrijednosti je dosta promasen u ekonomiji, pogotovo jos kad dodajes da je iscijedjen iz radnika. 

Можемо око тога да се споримо, али чињеница је да 15 милиона разноврсних роба помножено са страобалним количинама по свакој, не може никаква капиталистичка класа да произведе све и да је продуктивна 231%. И то заједно са даљом родбином. Профит, рента, камате и порез, не могу да падну с неба, и да буду просто израчунате виртуалне величине него могу само да буду удео у оствареној вредности.

Погледајмо девијације добијене логаритамском економетријском методом коју је применио професор Shaikh у САД за однос тржишних цена и радне вредности.  

Одступања чак и нису "доста промашена". Има и других приступа, који су покушали са неким другим вредностима роба попут нафте, електричне енергије, гвожђа и челика (робе које се највише троше у производњи и највише фигурирају у инпут-оутпут таблицама) али коафицијент детерминације SQRT(R) увек је ишао у корист рада. Рецимо за грчку привреду регресија цена на рад је 0.942, на нафту 0.674, на електрицитет 0.668 итд. Према томе, најбољу предикцију пропорционалности нуде радни часови. 

[εργασία]

Што се тиче коментара Славише Тасића падају ми три тачке у очи:

1) Велики број критичара је узео на зуб Пикетијеве тврдње о већем расту стопе приноса на капитал него стопе дохотка. Методолошки оне јесу проблематичне, и није ми јасно зашто се Пикети ослања на њих, али се тиме не може избећи проблем да је профит ништа друго до облик вишка вредности који је присвојен експлоатацијом радне снаге, без обзира на своју величину и њене промене у времену.

2) Тврдња да је капитализам "подигао" из глади стотине милиона људи није у противуречју са теоријом експлоатације тих истих људи. На другој страни, узмимо и саберимо огромне војне трошкове земаља и када би се тај део вредности, који се улудо баца био употребљен за запошљавање и производну опрему, сиромаштво би рапидном брзином испарило. Овако су мало циничне статистике (које спомиње хрватски аутор кога сте линковали) да је пре 30 година било милијарди људи у свету испод 1 долара прихода (не знамо колико сада тих ситних долара имају 2, 3, 4 или 5?), а сада их је 350 милиона. Нешто много споро то извлачење иде. Међутим, то није поента шта се дешава у разваљеним земљама капиталистичке периферије, мета су Сједињене Државе и мизеран раст дохотка пре опорезовања за 77.5 милиона Америкаца у последих 40 година.  

3) Што се тиче ризика, морам да напоменем, као што сам то учинио у дискусији са корисником Muramasa, да се ризик често пропрачунава по сумњивој методологији и да служи као средство да се предупреди пропаст капитала. Али опет, неко мора да створи одређену количину добара и услуга, чијом би се реализацијом исплатио профит који треба да покрије ризик. И то ризик који настаје тумбањем на тржишту сељењем капитала из гране у грану, стварањем пренатрпане понуде у појединим браншама док у другим настаје беспотребна несташица, све то прати узнемиравање цена, образовање привремених монопола, неефикасно искоришћење производне опреме, сакаћење производног потенцијала читаве привреде итд. итд.  

Све у свему забавна је та констатација да због овако "рационалног" економског система неко треба да присвоји профит јер је под ризиком, којег генеришу у великој мери сами капиталисти.

[Ronald]

Prva stvar je da u svijetu danas živi skoro 8 milijardi ljudi, a 1930 2-je milijarde, tako da je bez tog podatka svako racunanje besmisleno.

Zatim i Marks i Engels su rekli da nijedan siatem nije stvorio takvo bogtstvo za ukupno postojanje homo sapiensa kao kapitalizam za 200 godina. Procitaj knjigu od Bomola Inovativna mašinerija slobodnog tržišta.

Da li se milijarderi bogate brže od ostalih? Naravno, ali oni i ulazu mnogo, mnogo više.

Ne znam kako preduzetnici rizikuju manje od radnika. Kredite uzimaju oni i ukoliko firma bankrotira, radnici gube samo posao, dok preduzetnici mnogo više. Oni stvaraju invencije, koje radnici uz njihovu pomoć pretvaraju u inovacije.

Ako uzmes Pitera Drakera i pročitas bilo koju njegovu knjigu o inovacijama i preduzetništvu vidjeces da biti preduzetnik nije ni malo lako, odnosno mnogo je teže od bilo kojeg posla.

Da li su radnici exploatisani? U mnogim zapadnim zemljama nisu jer su im uslovi mnogo bolji nego ikad, procitaj neku analizu o tome u radovima Brayna Caplana. Da li su u Kini? Nisu, jer trenutno u toj zemlji ne može bolje, pošto to nije USA sa tradicijom institucija i preduzetništvom od početka, ali je opet mnogo bolje nego ikad.

Privatni sektor u USA na uložen dolar vraća 1.2, a državni 0.8. Šta je sa nametima od strane države na privatni sektor koji su i do 50%,u Srbiji i 60%.

I sam Piketty kad ga pitaju kako bi rijesio taj problem nejednakosti ukoliko zaista postoji, kaže da ne zna i da bi to bilo moguće samo na globalnom nivou, sto je stara ideja,od čega nema ništa, jer Pikkety ne čita biologiju pošto se tamo skoro svi slažu da je stanovnika već previše na planeti, a ukoliko se ovako nastavi neće nam pomoći ni jedan sistem.

 

 

 

 

 

[Ћириличар]

пре 8 часа, εργασία рече

Све да је и тако, да им и дате и по 5.000 $ месечни приход, остаје чињеница да неко црпи вредност из ваше делатности на основу камате или неког друге тентијеме. 

I zašto je to loše? Naime kamata je cijena za pružanje finansijske usluge.  Dok su god kamate na razumnom nivou nema tu nikakve eksploatacije već proste poslovne transakcije. Problem sve veće nejednakosti u Americi je rezultat slabe razvijenosti socijalne i sindikalne politike unutar SAD koje su kulturno i istorijski izrazito antisindikalne i generalno ekonomski liberalnije od Evrope. Muku muče sa modelom za zdravstveno osiguranje i dan danas dok je u Evropi to riješeno odavno. Pored toga SAD pate i od velikog uticaja ogromnih korporacija na vlasti na svim nivoima. To nije element kapitalizma i slobodnog tržišta za koje se liberali i libertarijanci zalažu, već element korporativizma, oligarhije i/ili burazerske ekonomije,  kako bi to rekao sveti Radule porezoizbjegavajući. 

Kapitalizamstvara i povećava nejednakosti ali to nije problem ako se na vrijeme i kvalitetno reguliše tako da se zadrži dovoljan nivo slobode i neki minimum društvene i ekonomske sigurnosti. Alternativa slobodnom ili relativno ograničrnom kapitalizmu je previše regulisan i zauzdan kapitalizam koji guši i državu i društvo. Komandna ekonomija naravno ne dolazi u obzir. 

[Ћириличар]

пре 3 часа, Ronald рече

Samo jos jedna stvar ovaj termin visak vrijednosti je dosta promasen u ekonomiji, pogotovo jos kad dodajes da je iscijedjen iz radnika. 

Logika je sljedeća - kapitalizam jeste enormno doprinio razvoju bogatstva i blagostanja društva ali je to postigao plaćanjem radne snage i prisvajanjem viška zarađene vrijednosti (profita) nakon eksploatacije radnika. 

Buraz ako je tako eksploatiši me baby ali night long  

[εργασία]

пре 21 минута, Ronald рече

Prva stvar je da u svijetu danas živi skoro 8 milijardi ljudi, a 1930 2-je milijarde, tako da je bez tog podatka svako racunanje besmisleno.

Da li se milijarderi bogate brže od ostalih? Naravno, ali oni i ulazu mnogo, mnogo više.

Ne znam kako preduzetnici rizikuju manje od radnika. Kredite uzimaju oni i ukoliko firma bankrotira, radnici gube samo posao, dok preduzetnici mnogo više. Oni stvaraju invencije, koje radnici uz njihovu pomoć pretvaraju u inovacije.

Ako uzmes Pitera Drakera i pročitas bilo koju njegovu knjigu o inovacijama i preduzetništvu vidjeces da biti preduzetnik nije ni malo lako, odnosno mnogo je teže od bilo kojeg posla.

Da li su radnici exploatisani? U mnogim zapadnim zemljama nisu jer su im uslovi mnogo bolji nego ikad, procitaj neku analizu o tome u radovima Brayna Caplana. Da li su u Kini? Nisu, jer trenutno u toj zemlji ne može bolje, pošto to nije USA sa tradicijom institucija i preduzetništvom od početka, ali je opet mnogo bolje nego ikad.

Privatni sektor u USA na uložen dolar vraća 1.2, a državni 0.8. Šta je sa nametima od strane države na privatni sektor koji su i do 50%,u Srbiji i 60%.

I sam Piketty kad ga pitaju kako bi rijesio taj problem nejednakosti ukoliko zaista postoji, kaže da ne zna i da bi to bilo moguće samo na globalnom nivou, sto je stara ideja,od čega nema ništa, jer Pikkety ne čita biologiju pošto se tamo skoro svi slažu da je stanovnika već previše na planeti, a ukoliko se ovako nastavi neće nam pomoći ni jedan sistem.

Ја критикујем сам концепт ризика као легимицијско средство да се прикрије прво, сам начин синтетисања вредности, а друго, присвајање дела тог вредности за свој рачун, мимо вредности рада самог капиталисте. Ако радник не би створио вредност, ризик не би имао на шта да се израчуна.

Иначе, иновације не стварају предузетници него техничари, машински инжењери, електроничари, професори на факултетима и истраживачи у разним институцијама, који су често у најамном односу. Истина, веома добро плаћеном али ипак, најамном односу. Наравно, има и старт-ап иноватора али да не ширим даље тему.

Да није лако, није. Али те тешкоће су у великој мери изазване олигополном структуром савременог капитализма и хроничним непознавањем стално променљивих преференца потрошача in-real time од стране капиталиста. 

Појам експлоатације рада не подразумева нечије сиромаштво. Обично се у колоквијалној употреби језика под њим асоцирају негативне представе о радницима у поцепаним оделима који рмбаче 14 часова дневно. Појам експлоатације рада нема никакве везе с тим. То су представе из XIX века, с обизром да је стварно тако и било, па нам је остало то у многим романима и историјским аналима. Међутим, експлоатација је економски технички и концептуални термин и појам да би се изразила чињеница да неко одређен број радних сати ради да би се остварио вишак вредности. Рецимо, узмимо осмочасвни рад. Ако би стопа вишка вредности била 100 % онда би радник 4 сати радио за покривање своје најмнине, а осталих 4 сати за капиталисту. Ових радникових 4 часова могу у монетарној вредности бити сасвим довољни да он може да живи веома квалитетно. Све зависи од историјских околности и степена развитка привреде у коме хоће да се примени радна теорија вредности. Према томе, није спорно да радник може од своје плате купити много што шта, али опет то не искључује чињеницу експлоатације.  

 

 

Измењено Јануар 10, 2017 од εργασία
Извињавам се због честих преправки текста услед словних грешака