Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[Ведран*]

пре 6 минута, Рапсоди рече

Много ти нешто добро иде та глума  за бабу ајде да ти верујем. 

Таленат. Шташ. 

Изводио сам комендије имитацијама као мали. Али после се то полако изгубило. Угушило ме море житејско и буре искушења.

А знао сам и пат. тадашњег владику, да имитирам. И бабу Наду (то није моја баба) итд.

[Heraklit]

пре 15 часа, Ведран* рече

За оне којима је потребно да се црта ево „сличица" овога што говорим.

Замислите мрава који иде својим послом. Недалеко је од мравињака и носи огромно зрно пшенице. И ту се нађе Хераклит. И гледа мрава и диви се његоој снази, како носи зрно пет пута веће и теже него што је он сам. И док је Хераклит био загледан и фасциниран мравом, заборави да је, управо ту, поред мравињака, пустио воду да пуни кофу да би њоме заливао башту. Вода се прелила и бујица воде крену ка овоме мраву, зваћемо га Кратос, и према мравињаку. И Хераклит се сажали на мрава Кратоса, не желећи да га вода потопи. И узе Хераклит мрава Кратоса и подиже га на оближњу степеницу. Спасио га је потопа. Али док је подизао снажног мрава Кратоса на степеницу, мраву испаде оно зрно пшенице.

Међутим, мрав Кртос не знајући шта је било с водом и мравињаком, не знајући ни да је био потоп, онако бесан, што је игубио зрно које је толико дуго вукао, што је померн са мравињег ауто-пута, јер сад не зна ни где је, поче да хули на човека Хераклита. И рече му мрав Кратос "ти ниси човек, ти ниси љубав, ти си злочинац, јер мрав мраву то никад не би урадио, а ти се градиш већим од мрава, а таква злодела чиниш" И скакаше тако мрв Кратос у бесу на оној степеници док не сконча.

Тхе Енд

Divim se tvojoj maštovitosti ali Heraklit nije svemoćan,sveznajući i sveprisutni tako da si malo omašio sa analogijom ove bajkovite pričice.

[Heraklit]

Al nikako da nam kažete šta je pad i koje su njegove posledice ako je evolucija tačna?I drugo što bi nas Bog spašavao od smrti kad bez nje ne bi ni mogao da nas stvori?Ajmo evulotalibani kad već maltertirate popa sa dinom da čujemo vas prepametne sledbenike teorije mutanata.Da vas čujem ...nadam se da ovaj kengurko neće da odgovara,tj da beži od odgovora ko onomad na onoj temi o preegzistenciji Isusa Hrista 

[grigorije22]

Подсећамо: Да ли је човек по природи смртно или бесмртно биће?

 

Рубрика: Религија, Србија, Вреди прочитати    Аутор: M.Nanic    2.368 пута прочитано    Датум: 16.02.2012    Одштампај

 

 

Патријарх свих Срба?

Мој професор (тако сам га звао, у безбројним нашим дружењима), др Лазар Милин, у свим својим полемичким текстовима

за новинар.де Мирко И. Нанић – Шид, 31.10.2010

+++

(а и у многим другим, јер апологетика је у ствари полемика са противницима вере) на један фин начин износи чињенице за и против, много пута даје „противнику“ нешто и за право (тамо где права има), и то увек прво истакне, али онда када се снагом аргумената, снагом вере, Светог Писма, а поготово снагом логике (што је Зизјуласу и Мидићу веома слаба страна) „обруши“ на њега, од овога и његових „аргумената“ не остане ништа.

Е, да је данас жив један од највећих апологета Христове Цркве, како би својим брилијантним умом побио сва погрешна учења савремених „учитеља“, да од њих не остало ни камен на камену. Он је још пре више од десет година јасно прозрео сву неправославност Зизјуласовог учења, које је нажалост постало аксиом теолошког факултета у Београду.

Колико ми је само пута професор Милин навео сузе на очи (па и овога пута, кад са ишчитавао овај предивни и премудри текст, вршећи исправке при куцању, и обележавајући и наглашавајући најјаче и најупечатљивије речи и реченице), када сам прекуцавао и припремао неколико његових књига за штампу, у којима сам много пута нашао тако кристално јасно објашњене и најдубље догматске истине Цркве Христове, да је то изазивало у мени умиљење (тако да сам једном, када сам прекуцавао књигу „Бог постоји“, и на једном месту, после таквог утиска, устао са столице и од радости почео да певам Духовски тропар: Благословен јеси Хрисе Боже наш…. А када сам му то после неколико дана и испричао (тада је још био жив – 1999.г.), он се само скромно насмешио.

Нажалост, један такав православни ум није више са нама, али ни његов предмет – апологетика – није више на теолошком факултету. И када ми је једном причао, како су укинули његов предмет са факултета (он га је годинама предавао), био је веома тужан. А да наша данашња деца, будући свештеници Божији, имају прилику да се сусретну и са његовим учењем (које је било кристално Православно, у сваком погледу), не би данас излазили, нека ми опросте, „ишчашена“ ума са тог несрећног факултета. Свима је испран мозак Зизјуласовом теологијом, Мидићевим тумачењем исте, где заиста нема ни трунке логике, коју мој професор Милин, ослањањем на Свето Писмо и Свето Предање, користи као „разорно“ оружје против свих непријатеља вере и Бога. Али, зар данашњим разоритељима Цркве и треба логика у аргументовању својих небулоза, и како видимо из овог текста и тешких јереси, они су се одавно „опростили“ са њом. Да им Бог да покајања и повратка из „даљњих земаља“ отпадије од светоотачког учења, онда ће им се ум опоравити, па ће им и логика бити чистија и ближа.

И зашто сам поставио овај текст на Интернет? Па баш зато да би се они, којима је још до истине стало, увере и утврде у истини о бесмртности душе, о бесмртности творевине (која само мења облик али не не нестаје у небићу), коју блаженопочивши професор Лазар Милин тако јасно и аргументовано износи.

Ко има очи да види, видеће истину у овоме тексту, и ко уши да чује, чуће, да је душа бесмртна, да не одлази у небиће телесном смрћу, да ништа не одлази у небиће, јер Свемогући Бог је могао (а можда и јесте, али ми то не знамо) да „испразни“ небиће, као што и је адово царство смрти „испразнио“ својим Васкрсењем, како то аргуметновано у овом тексту објашњава највећи савремени православни апологета, др Лазар Милин.

Нека му је зато слава и хвала и од људи и од Бога у све векове векова. Амин.

+++

+++

+++

Др Лазар Милин
Примењена апологетика
ДА ЛИ ЈЕ ЧОВЕК ПО ПРИРОДИ СМРТНО ИЛИ БЕСМРТНО БИЋЕ

Преузето: Православље-лист Србске Патријаршије од 1. и 15. октобра 200.г. др Лазар Милин

Има и философа и теолога који кажу да је човек по природни смртно биће, а исто тако има и философа и теолога који кажу да је човек по природи бесмртно биће (у тексту ћемо их звати: Прва страна и Друга страна). Та противречност међу њима долази највећим делом од различитог схватања појма „смрт“ и појма „живот“, или смртност и бесмртност, као два контрадикторна појма.

ШТА КАЖЕ ПРВА СТРАНА?

Смрт је, такорећи, узидана у човекову природу. О томе сведоче многе чињенице из свакидашњег живота – рећи ће нам сваки природњак. Зар ми не видимо да је смрт закон природе којем се повинује све живо? Зашто би човек био једини изузетак?

На то би какав јеховин сведок, или адвентист, додао: Па да, ено и у Библији пише: „Што бива синовима људским, то бива и стоци, једнако им бива; како гине она, тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек није ништа бољи од стоке, јер је све таштина. Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах“ (Проп.3,19-20).
Овој биолошко-библијској тврдњи понеки теолози, чак и православни, додају и једну дубљу философску основу, сматрајући да би та философска-логичка основа требало да буде баш и израз догматике – православне, дабоме. Ево те основе.
У западној схоластици постоји доказ о постојању Божијем на основу контингентности, то јест условљености света, аргументум е контигентиа мунди. Православни теолог, нарочито ако априори, тако рећи с прага, одбија све што је западњачко – чувајући чистоту Православља – полази, можда несвесно, баш од те чињенице и каже „једноставно речено, света не мора да буде, света је могло и да не буде“. Али свет ипак постоји! Како постоји?

Литургијским језиком речено, свет је приведен из небића у биће. „Рећи да је свет створен ни из чега, значи рећи да је то ништа(вило) на неки начин уграђено у биће света као његов постојани континуитет, као нека врста генетског записа у његовом пореклу“. Дакле, све постојеће у својој утроби има непостојање, тј. не-биће је узидано у саму срж света и то је основни запис о његовом пореклу“. Дакле, све постојеће у својој утроби има непостојање, тј. не-биће је узидано у саму срж света, и то је основни разлог због којег је свет по својој природи пролазан.“

„Једном речју, рећи да је свет створен ни из чега, значи рећи да је суштина или природа бића – не-биће, или, не-биће је природно стање свега створеног, тј. свега осим Бога. Укратко, све створено не постоји по својој природи, а постоји само по благодати, по вољи, по љубави Божијој. Када би Бог престао да воли свет, свет би престао да постоји.“

Све ово што је речено за свет, важи и за човека, како за човеково тело, тако и за човекову душу. „Баш зато што је човек створен, зато је и смртан. Учење о томе да је тело смртно, а душа бесмртна није хришћанско учење. Будући и сама творевина, и душа подлеже ономе што је створено, то јест, може да умре, да пропадне, да се врати у не-биће.“ Хришћанско је учење да душа може постати бесмртна по благодати Божијој, а не да је бесмртна по својој природи. Цео човек може постати бесмртан (иако је створен смртним), то је хришћански став.“

„Да је суштина човекове смртности у греху, поготово у греху схваћеном на моралистички начин, онда би за спасење било довољно и човеково покајање, а не би било потребно да долази Христос. То би, наиме, значило да је смртност човека и целе творевине дошла споља, и да не сачињава њено биће“.

 

ЧУЈМО И ДРУГУ СТРАНУ

Нема сумње, билошка смрт, је природни закон за сва жива бића од биљног и животињског света, па све до човека. Испод тога закога могао би неко да буде изузет само чудом Божијим, као што су, на пример, у Старом Завету били праотац Енох, син Јаредов (1.Мојс.5,24) и пророк Илија (2.Цар.2,11), а у Новом Завету васкрсли Господ Исус Христос, који се у четрдесети дан после свога васкрсења телесно вазнео у Небески свет (Лк.24,26-52).

Дабоме, о овим чудесним догађајима не говори биологија, јер су се они догодили ван области биолошких закона, силом Бижијом. Зато биолози, ако су у основи атеисти, ако сматрају да Бог не постоји и да нема ко да чињењем чудеса савлађује природне биолошке законе, сасвим логично сматрају да је смрт нешто сасвим природно, нешто што лежи у природи живих бића. И то је сасвим тачно, што се тиче биолошких живих бића. А да ли се тај закон односи и на биолошки мртве предмете, на пример на камење и метале?

Очигледно је да такво питање лежи ван граница биологије и њених закона. Могло би се одговорити само толико, да камење и метали, и уопште хемијски елементи, не могу умрети биолошком смрћу, јер немају у себи биолошког живота. У биолошком смислу речи, они су већ мртви, па заиста не могу умрети. Али се могу разложити на своје молекуле, на атоме, чак на електроне и протоне, могу се чак претворити у енергију и престати да постоје као хемијски елементи, или као физичка маса. Е, па то би се могло упоредити са биолошком смрћу живих бића. То је процес или догађај који је паралелан са смрћу живих бића.

А да ли они тиме ишчезавају из царства материјалне творевине, да ли су они тиме прешли из бића у „не-биће“?
Боже сачувај и сахрани! Ни говоре о томе! Енергија није „не-биће“, него једна још како страшна и реална и неуништива стварност. То ће нам рећи сваки физичар и хемичар, позивајући се на опште познати закон о неуништивости супстанције. Лавоазје је то доказао још у 18. веку за материју (масу), а Роберт Мајер у 19. веку за енергију. То тврди и цела нуклеарна физика данашњих дана. Дакле, објективна наука не зна за некакво апсолутно уништење, за ишчезнуће, за прелазак твари у непостојање.

Интересантно је да је Библија тај закон објавила на два-три миленијума пре него природна наука. У библијској Књизи Проповедниковој пише: „Дознах да што год твори Бог траје довека, не може му се ништа додати, нити се од тога може шта одузети“ (Проп.3,14).

Дакле, истина је да свет није нека нужност, не мора постојати, може и не постојати. Али то је само наша логичка замисао. А свет конкретно постоји и не показује никакве знаке неког спонтаног ишчезавања у ништавило. Чак не показује ни саму логичку могућност тога. Јер, као што свет није могао сам себе створити, тако не може ни сам себе уништити. Према томе, смрт није својство његове природе, нити је „не-биће“ „на неки начин уграђено у биће света као нека врста генетског записа света о његовом пореклу“. Дакле, ни душа не може спонтано прећи у небиће, а пошто нема деловања, не може се ни распасти, као што може тело.

 

НИШТА И НЕШТО

Једно од четири основна правила здравог логичког суђења гласи: интер дуо контрадикториа нон датур медиум. То значи: између две протвиречности нема средине. Створени свет је или ништа, или нешто, трећа је тврдња немогућа. Свет не може бити и „ништа“ и „нешто“, то јест, он не може у исто време и постојати и не постојати у истом смислу речи. Према томе, свет кад већ постоји, кад је већ створен, он је „нешто“ и не може више имати никакве везе са „ништа“, са не-бићем.

То је јасно само по себи. А и кад ту ситуацију доведемо у везу са Богом Створитељем, не видимо зашто би Бог, упркос основном закону Логике – а Он је логично и лично Биће – стварао свет који би био мешавина бића и небића, или нечега и ничега. Зато кад је Бог из љубави и чисте слободе већ створио свет, дао му је – егзистенцију (постојање) чију је неуништивост загарантовао оним малопре цитираним законом о неуништивости супстанције, констатованом и у природној науци и у Библији. Према томе, логика не оставља ни мало места тврдњи да је свет по природи смртан, зато што је створен ни из чега. Најзад, кад Библија каже „погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома (1.Мојс.1,31), то значи: ни Библија не оставља никаквог места за не-биће и ништавило да буде уграђено у биће света, који је створен „веома добро“. А ако је смрт остала као конституент света, онда се – нека ми буде опроштена ова бласфемична констатација – Бог преварио у оцени створеног света. Најзад, постоји једна старозаветна књига која није ушла у јеврејски канон Светог Писма, али је препоручљива за читање. У њој је записана једна као дан јасна и логичка мисао: „Бог смерти не сотвори“ (Прем.Сол.1,13) – Бог није створио смрт. Према томе, ако смрт постоји у самој природи света као његов конститутивни елемент, то онда значи: свемогући Бог није могао потпуно да савлада „не-биће“ или ништавило, и да створи свет без смрти, без повратка ствари у „не-биће“.

Такву тврдњу, да Бог није могао да савлада не-биће, ја бих без икаквог устручавања прогласио за обичан апсурд – ноторни апсурд, осим ако бих порекао Божију свемогућност, па евентуално и само Божије постојање.

 

ДА ЛИ ЈЕ ЧОВЕК ПО ПРИРОДИ СМРТНО ИЛИ БЕСМРТНО БИЋЕ

СМРТ, ГРЕХ И СУД БОЖИЈИ

Шта је то смрт, и у каквом је односу наспрам греха и суда Божијег?
Биолог: Шта је смрт, ја сам то већ објаснио у своме претходном излагању, да смрти у биолошком смислу речи може бити само тамо где има живота. Где нема живог бића, нема ко да умре. Смрт је распадање живе ћелије. „Сама жива ћелија у току целог живота носи смрт у себи. У мајушним телима, лизозомима, ћелија нагомилава прописни енцим распадања, који она брижљиво чува од осталог апарата ћелије. Биолошка смрт даје сигнал за отварање лизозома – смртоносни отров излази и без одуговлачења се даје на посао да разара ћелију изнутра. Према томе, биолошка смрт је смрт ћелије. Као што је живот у својој суштини један физичко-хемијски процес у материји, само у обратном смислу. Што се, пак, тиче греха и суда Божијег, биологија о томе не зна ништа, јер те теме не леже у њеној области испитивања.

Адвентист: „Библија нам каже да човек у почетку створен смртан, а не бесмртан“.
Јеховин сведок: Кад је човек прекршио Божију забрану да не једе са дрвета познања добра и зла, изречена му је пресуда: „Са знојем лица свога јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити“ (1.Мојс.3,19). Дакле, ту нема ни спомена о некаквој души и некаквој бесмртности. „Човек се враћа у стање непостојања“ – то је смрт.

Теолози који тврде да је човек по природи смртан, да је смрт уграђена у само биће свега што је створено ни из чега, и да је смрт повратак биће у небиће, дакле дефинитивно ишчезнуће, да смрт није убачена у овај свет споља, него лежи у самој природи света, могли би обе секташке тврдње потписати без оклевања и устручавања. Није важно ко је ту кога плагирао, важно је да су оба става идентична.

 

ШТА КАЖЕ ДРУГА СТРАНА?

Друга страна, ослањајући се на Библију и на мишљење многих (не баш свих) Светих Отаца, на логичко схватање смрти, а нарочито на литургичку праксу Цркве од самог њеног постанка, па чак и на једно саборско решење помесног Картагинског сабора, каже следеће:

1) Црква је одувек веровала да човека душа надживљује тело, да одлази у духовни свет свесна саме себе и свих околности у којима се налази, па је у своме литургичком животу увек имала молитве за покој душа својих усопших, „уснулих“ чланова, као молитвено призивање мученика и светих личности. Зато тврдити да је смрт душе њено изшчезавање, повратак у небиће, значи противити се учењу Цркве, Светом Предању. Било је Светих Отаца који су тврдили да је душа смртна по природи, а бесмртна по Божијој благодати, али ниједан није тврдио да она ишчезава повратком у ништавило. Чак ни душа грешника, па чак ни сатана са целом својом војском није отишао, нити ће отићи у небиће (Мт.25,46; Откр.14,10; 20,10). Уосталом, уништење или ишчезнуће би за сатану и демоне и тешке грешнике било премија, ничим незаслужена награда.

2) У Светом Писму се често говори о смрти. Названа је разним именима, али никад, ни један једини пут није названа „уништењем“, „ишчезнућем“, „преласком у небиће“ или у „стање непостојања“. Чак ни у оним цитатима из Светог Писма које високопреосвећени Зизјулас наводи да би њима доказао тезу о томе да је смрт прелаз бића у небиће: 2.Сом.1,9; Сол.5,3; Рим.9,22; Флп.3,10; Јевр.10,39; Мт.7,13. Контролисао сам текстове: грчки, латински, руски, француски, енглески, четири српска превода (Вуков, Димитрија Стефановића, Емилијана Чарнића и синодски), и ни у једном није употребљена реч „уништење“, прелазак у небиће, него „пропаст“, „погибао“.

3) За појам и догађај смрти Свето Писмо употребљава разне изразе: „Растављање тела и душе“. Смрт Рахиље, жене праоца Јакова, Мојсије описује овако: „А кад се растављаше с душом те умираше…“(1.Мојс.35,18). Смрт је „одлазак оцима“. За Аврама је речено: „Умре Аврам у доброј старости, сит живота, и би прибран роду својему“. Смрт се назива и „излазак“ (Лк.9,31), „одлазак“ (2.Петр.1,15), „сан“ (Јн.11,11-14).

Кад је Створитељ на крсту умирао, последње речи су Му биле: „Оче, у руке Твоје предајем дух Свој“ (Лк.23,26). А свети првомученик Стефан умирјући рече: „Господе Исусе, прими дух мој“ (Д.А.7,59). Ко је од та четири самртника отишао у небиће?!

4) Библија нигде не каже да је човек створен смртан, као што то тврди онај адвентистички писац, и као што следи из тезе да је смрт уткана у човекову природу, због тога што је човек, као и цела природа, створен ни из чега. То нигде у Библији не пише, а ни логички не следи из било које библијске поставке. Напротив, Библија изричито каже да је човек створен за нетрулежност (Прем.Сол.2,13-14), али је постао смртан (1.Мојс.2,17 и 3,19). До тог момента човек је био конкретно бесмртан, то јест живео је у благодати Божијој животом који није водио од колевке ка гробу, а од тог момента, па до дана данашњега он живи на земљи умирући, то јест биолошким животом који води од колевке ка гробу.

Треба правити разлику између теоријско-логичке антитезе: смртност-бесмртност, и конкретног статуса човека пре и после пада. Потенцијално, човек је могао бити и смртан и бесмртан, или: ни смртан ни бесмртан, како је то рекао Теофило Антиохијски. Наглашавам: само потенцијално, или још боље рећи: условно. Конкретно, човек може бити само бесмртан како је изашао из руку Створитељевих, или смртан какав је постао после пада у грех. Бесмртан, не због својих моралних заслуга, него због воље Створитеља, који по својој бескрајној љубави нема никаква разлога да створи ишта смртно, а по својој свемоћној сили може ништавило из кога ствара свет, да савлада тако савршено, да од њега не остане никакав траг у творевини.

 

НОН ПОСЕ МОРИ И ПОСЕ НОН МОРИ

Али између те човекове почетне бесмртности и Божје бесмртности постоји битна разлика. Бог је бесмртан у апсолутном смислу речи, и то у оба правца, како у правцу прошлости тако и у правцу будућности. Његова бесмртност је вечна, јер нема ни почетка ни свршетка. То је значење оне молитве коју свештеник на опелу упућује Богу: „Сам једин јеси бесмертен“. Човекова бесмртност, као и бесмртност целе створене природе, има почетак, а нема свршетак. Свет и човек у њему, „вечан“ је само с обзиром на будућност, но не и с обзиром на прошлост.

Друга разлика између Божије у људске бесмртности је у томе, што је Бог бесмртан апсолутно, безусловно, а човек је бесмртан условно. Бог не може умрети, а човек може, ако слободном вољом прекрши Божију заповест, што је човек и учинио, злоупотребивши дату му слободу. Али тај губитак бесмртности није резултирао повртком човека у небиће, него „истеривањем из раја“ (1.Мојс.3,23). Бог је Адаму рекао: „Јер си прах и у прах ћеш се вратити“, а не „јер си небиће и у небиће ћеш се вратити“.

Ову ситуацију условне бесмртности нико није тако јасно, тако логично, и чак тако духовито изразио и објаснио као блажени Августин. Он каже: Ваља разликовати између нон посе мори и посе нон мори (не моћи умрети и моћи не умрети). Оно прво односи се на Божију бесмртност, а ово друго на Адамову бесмртност.

5) Да је човек до свога пада био бесмртан, не само потенцијално, него баш и конкретно, ту мисао налазимо и код Светих Отаца. Свети Јован Златоусти каже: „Створено Богом, тело је било безгрешно, бестрасно, а самим тим и слободно од болести, страдања и смрти“. Слично томе пише и свети Јован Дамаскин: „Бог створи човека по природи безгрешним и по вољи слободним. Безгрешним, велим, не у смислу да није могао примити грех, него у смислу том да је могућност греха имао не у својој природи, већ пре у слободној вољи“.

Из тих светоотачких мисли отац Јустин Поповић, мој професор догматике, изводи логички закључак: „Створен по лику Божијем, човек је изашао из руке Божије непорочан, бестрасан, безазлен, свет, безгрешан, бесмртан“.

6) Према томе, смрт у човеку и у свету не лежи у самој природи, него је убачена у човека споља, као какав уљез. Како? Па „завистију дјавољеју смерт вниде в мир“ (завишћу ђаволовом уђе смрт у свет“) – вели премудри Соломон (Прем.2,24). А зашто? Па као „плата за грех“ објашњава апостол Павле (Рим.5,12). Дакле, ако је веровати Светом Писму, смрт не лежи у творевини због њеног порекла из небића, него је дошла у свет и у човека споља.

 

ОДЛУКА

Између ових двеју супростављених теза прве и друге групе, ја се одлучујем за тезу друге групе, јер је логичнија од тезе прве групе, пошто има у Светом Писму далеко богатију потврду него прва, и јер је у пуном складу са Светим Предањем, то јест са свакидашњом литургијском праксом Цркве.

Тези прве групе, као што се видело из чланка, могу се поставити тешке логичке примедбе, које она не може да савлада. Такође, она долази у сукоб са цитираним библијским ставовима. Чини излишном, скоро смешном, праксу Цркве да се моли за душе покојника које природна смртност, што се налази у њима, неминовно води у небиће, а бесмислено је молити се за онога кога више нигде нема. Осим тога, теза прве групе је скоро идентична са секташком, а није побегла далеко ни од римокатоличког учења да грех није ни мало нарушио човекову Боголику природу, него јој само одузео дар Божије благодати „донум гратиае“, која је усклађивала природне супротности између душе и тела. Најзад, бојим се да би теза прве групе могла на себе навући анатему Картагинског сабора, који је решио: „Ако ко рече да је Адам, првоздани човек, створен смртним, тако да згрешио он или не, умро би телом, то јест изишао би из тела не по казни за грех, него по неопходности природе – да буде анатема“.

Дај Боже, да теза прве групе може некако да се извуче испод ове осуде – далеко било!

Др Лазар Милин

 

http://www.novinar.de/2012/02/16/da-li-je-covek-po-prirodi-smrtno-ili-besmrtno-bice.html

[Heraklit]

Milin je čito loš prevod 

[Avocado]

пре 7 часа, о.Горан рече

Овде имамо патологију једног лажова, простачине и некога ко има завидну минус интелигенцију . Пошто нема ништа паметно да каже, он унедоглед понавља једне те исте досадне фразе, флоскуле и клевете. Иначе, минус интелигенција се мери пријемчивошћу неинтелигентним идејама и хипотезама, а дотични је показао изузетно висок степен исте .

Da... imamo upravo to... uz tendenciju istog da svoje mane i navike stalno projektuje na druge...

 

[Avocado]

пре 6 часа, Ведран* рече

И шта ош да кажеш? Па он и данас је траву? 

П.С. Усгред, нису му бутине жилаве него јаја илити тестиси. 

Немој се саблажњавате.

Ко мени не верује нека проверава.

A i "rep" mu se ne savija kao kedar, nego mu se diže tvrd kao kedar...

Ali kad se pravilno prevede, onda kreatardima teže ide maštanje da je u pitanju dinosaurus... pa koriste neke svoje zanimljive prevode...

 

[Heraklit]

Из тих светоотачких мисли отац Јустин Поповић, мој професор догматике, изводи логички закључак: „Створен по лику Божијем, човек је изашао из руке Божије непорочан, бестрасан, безазлен, свет, безгрешан, бесмртан“.

6) Према томе, смрт у човеку и у свету не лежи у самој природи, него је убачена у човека споља, као какав уљез. Како? Па „завистију дјавољеју смерт вниде в мир“ (завишћу ђаволовом уђе смрт у свет“) – вели премудри Соломон (Прем.2,24). А зашто? Па као „плата за грех“ објашњава апостол Павле (Рим.5,12). Дакле, ако је веровати Светом Писму, смрт не лежи у творевини због њеног порекла из небића, него је дошла у свет и у човека споља.

[Ведран*]

On 8.2.2019. at 18:37, Тихон рече

 Е, ондак ништа. То да метеш у типик, под Ведранове* главе: клокан се од репа је'!

@Тихон појео сам четири кусочка, и јео два пута данас. 

Јел благосиљаш?

Мислим, Св Јефрем је велики светитељ. У славу Божију. А и дан Васкрсења је. И тако то. А и мале су биле пљескавичице. А ја сам могао и још да јем, тако да је било и уздржања. И тако. 

 

[Тихон]

пре 2 часа, Ведран* рече

@Тихон појео сам четири кусочка, и јео два пута данас. 

Јел благосиљаш?

Мислим, Св Јефрем је велики светитељ. У славу Божију. А и дан Васкрсења је. И тако то. А и мале су биле пљескавичице. А ја сам могао и још да јем, тако да је било и уздржања. И тако. 

 

  Свих ми клокана Јужног света! Ако си могао да је'ш још, а ниси - благосиљам и левом и десном! То је право воздержаније!

 Иначе, нешто ми паде на ум везано за Светог Јефрема Сирина: "Кад су га хтели силом узети за епископа, он се направи луд и почне јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Видевши то људи, оставе га на миру." 

 Поздрав из Баната! 

 P.S. Овде немамо кенгуре, само Срђу који је живео у Аустралији, па га зовемо Кенгур, ал' то се не рачуна.

[Zoran Đurović]

Мој мајмун се увредио кад је читао попа Горана!

 

[Zoran Đurović]

 

[Isusovo magare]

https://goo.gl/images/MEX4kK

[Isusovo magare]

пре 4 минута, Isusovo magare рече

https://goo.gl/images/MEX4kK

Znači sve što magare objavi u sljedećih pet do 6h ne pika se..popilo se ne zna se za sebe..milina..

[Zoran Đurović]

пре 32 минута, Isusovo magare рече

Znači sve što magare objavi u sljedećih pet do 6h ne pika se..popilo se ne zna se za sebe..milina..

Мени неко преусмеравање. Са тиме се не играм.