Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[о.Горан]

1 hour ago, grigorije22 рече

Pa ne bi bas reko ni da je bio kreacionista.

http://www.spc.rs/sr/vasiona_kosmos_zhivot_tri_dana_stvaranja

Не знам ја шта би ти рек`о, ја говорим шта је рекао о.Леонид који недвосмислено одбацује еволуцију-да се не понављам са цитатом који је јасан сам по себи. Разлика између ова два свештеника је у схватању појма `јом`. О.Константин га схвата буквално као дан од 24 часа, а о.Леонид не, али обојица одбацују еволуцију. Критика првог свештеника се односила на појам `јом` код другог.

Иначе, овај линк сам ја већ ставио.

 

[о.Горан]

Е тако... Идемо даље у разбијању атеизма у парампарчад...

 

Занимљив текст из још занимљивије књиге Иза кулиса:

 

Од гмизаваца до сисара

 

 

Еволуциони филозофски сценарио зависи од филогенетског дрвета о сличностима живих бића. Главни разлог за ту усмереност је наравно недостатак транзиционих форми.

 

 

Човек и без специфичних инструкција из таксономије (наука која се бави описом, идентификацијом и класификацијом организама), може лако да препозна различите главне врсте или класе организама - кичмењаке од бескичмењака, инсекте од гмизаваца итд. Дистинкција између птица и сисаpa, риба и сисара, апсолутно је јасна. Ако идемо даље, јасна је и дијагностичка карактеризација међу посебним врстама која их чини непогрешиво јединственим. На пример, птице имају пера која су јединствена класи птица. Сисари имају длаку итд., и све те посебности су непроменљивс. Др М. Дентон помиње длаку:

Узмите на пример длаку. Типична длака код сисара је врло комплексна структура која се састоји од проширеног корена осовине испод површине коже у епидермалном омотачу или фоликлу. Генерално, једна или више лојних жлезда има одвод између прореза између стабла длаке и околног ткива. Фоликл се нагиње ка површини коже и мали глатки мишић се спушта од спољњег дела дермиса надоле и припија се у близини базе длаке. Длака је карактеристична за сисаре и не појављује се код било којих других организама. Форма длаке варира од крутих бодља јежа до мекане вунасте длаке која сачињава крзно код многих врста сисара Али, и поред тих специјализација, главна особина длака код сисара је непроменљива: штавише, ниједна друга структура не може да се сматра транзиционом између длаке или било које кичмењачке дермалне структуре.

Поента свега је да постоји бескрајан број биолошких организацији код разних организама чије дијагностичке карактеристике су непобитно и апсолутно јединствене (од ћелијских специфичности до организацијс појединих органа), које не потичу нити имају било какву еволуциону транзицију што указује да су та Божја стваралаштва била посебна и јединствена. Мождана кора, на пример, је јединствена творевина код сисара и ниједна друга врста организма не поседује ту структуру. Репродуктивни системи, скелетне и хемијске специфичности, указују на јединственост многих творевина без транзиционих прелаза или сличности.

Уместо да виде апсолутне јединствености у биолошком свету, еволуционисти (с обзиром на недостатак прелазних форми), су базирали своју теорију на заједничком пореклу. У ствари, база Дарвинове теорије се заснива на хомологији (анатомска, структурна сличност базирана на веровању да сви организми потичу од заједничког претка). За Дарвина та претпоставка је била пресудна у еволуционој хипотези. У „Пореклу врста" Дарвин пише:

Ми смо видели да чланови исте класе, независно од њихових животних навика, личе једни на друге у свом генералном организационом плану. Ова сличност се често испољава као „заједнички тип", или може се рећи да неколико делова или органа код различитих врста су хомогени.

Шта може бити чудније него људска шака формирана за хватање. Та, шапа од кртице за копање, коњска нога, лопатица морске свиње, и крило слепог миша, сви су конструисани по истом узору, и да би се у то укључиле сличне кости у истој релативној позицији.

 

На овом размишљању Дарвин је поставио еволуциону хипотезу. Он је толико убедио себе у хомологни значај анатомских сличности да ништа друго није могло да скрене његове постулације. Пише Дарвин у „Порекло врста":

...безбројне врсте, родови и фамилије, са којима је овај свет попуњен, сви су потомци, сваки унутар своје класе или групе, од заједничких предака, и сви су били модификовани у своме порекпу, да је без икаквог оклевања адаптирано ово гледиште, чак и ако није подупрто са другим фактима или аргументима.

Дарвин, као и његови еволуциони пратиоци, одбацио је алтернативно објашњење стваралаштва мада је био свестан да нема доказа транзиционих прелаза из једне главне врсте у другу, него само варијације међу посебним врстама. To је био факт који је претио његовој теорији. Зато је еволуционистима било неопходно да имају милионе година. Време је постало херој свега, а природна селекција и борба за опстанак су постали механизам еволуције.

Најважнија еволуциона аргументација од времена Дарвина до данас је базирана на хомологији (сличности) организама, и на основу те „евиденције“ може да се постави питање: зашто је Творац ограничио себе на стварање анатомских сличности, али као и у свим другим областима људског трагања за одговорима на питања, површност, пристрасност и игнорантност преовлађуjy у стварању претпоставки или чак категоричких закључака.

Кад се стварају мишљења о хомологним структурама занемарује се фактоp да су те сличности одређене преко нехомологних генетских система који воде своје порекло све до ембриолошког процеса или још даље до молекуларног нивоа. На молекуларном нивоу микробиолог др Дентон каже: „Heма ни трага од еволуционе транзиције од рибе до амфибије и од гмизаваца до сисаpa. Амфибија која се традиционално сматрала прелазним организмом између рибе и других сувоземних кичмењака, у молекуларном смислу је далеко од рибе као било која група гмизаваца или сисара."

Еволуциона хомологна теорија на макро нивоу треба прво да буде потврђена на микро нивоу, али у стварности супротно се догађа. Ембриолошка рекапитулација (звана „биогени закон") се још увек налази у уџбеницима и поред тога што многи еволуциони микробиолози траже да се постулација одбаци. Еволуциониста Волтер Ј. Бок са Колумбијског универзитета (биолошки одсек) пише: „Биогенетски закон је пустио толико дубоке корене у биолошком размишљању, да не може да се ишчупа и поред што је демонстриран као погрешан од стране многих научника."

На први утисак, са напретком научних испитивања на пољу биохемије и молекуларне биологије, изгледало је да ће еволуциона „црна кутија мистерије" да буде отворена и да ће Дарвинова хипотеза бити потврђена на генетском ступњу. Компаративна анатомија је лако могла да усмери особу ка еволуционом размишљању. Несумњиво, постоје сличности између неких подвојених врста, као и у организацији индивудуалних органа - бар површно гледано. Хомологне структуре се налазе код разних врста, као на пример, канџе код мачке, људски нокти, коњско копито. Скелетне сличности постоје, као и генералне сличности у функцији органа, и са рационалних страна такве сличности могу да поведу човека да мисли да имамо заједничко порекло. Сви четвороножни кичмењаци имају пентадактилни (сa пет пројектованих коштаних конструкција на сваком од четири уда) нацрт са сличном групацијом костију. Кости ручног зглоба, шаке и прстију, могу да се нађу у модификованом облику код човека, слепог миша, морске свиње, мачке, итд. Испитивања на пољу сличности у компаративној анатомијији су донела два закључка. Прво, да су фундаментално различите коштане структуре модификоване и адаптиране за сличну употребу. To је названо аналогна сличност. Друга врста сличности је названа хомологна - где фундаментално слични органи служе за врло различите сврхе. Дарвин је то видео као врло „сугестивно" и на томе је изградио своју теорију заједничког порекла: „Ми можемо то да називано конформизмом врсте, без да се много приближимо стварном објашњењу овог феномена... али зар то није моћно сугестивно о истинитом сродству наслеђа од заједничког претка."

Компаративна анатомија није само откривала сличности, како су Дарвин и његови пратиоци видели, већ је показивала јединствене карактеристике међу различитим врстама и непремостиву искључивост посебних врста. Дарвин, као и данашњи еволуционисти, били су свесни да посебне врсте не могу да стварају подмладак укрштањем (само постоје варијаци  унутар посебних врста). На примср, ако се коњ и магаре упаре, пород ћe бити мазга која у неким екстремним случајевима може да буде плодна парењем поново са коњем, али нови пород се поново враћа у првобитни род магарца или коња. Дарвин је то искусио парењем голубова, добијајући разнe варијанте голубова, али они су увек били голубови. Он је дошао до закључка да су сва створења која имају хомологне органе повезана са наследмo добијеним особинама који долазе од заједничког претка. Дарвин није имао никаквог доказа за ту хипотезу, али то га није омело да створи замишљени еволуциони развој. Његова нада да ћe хомологија да докаже заједничког претка не само да се није остварила него је постала камен спотицања за данашње еволуционисте.

У књизи „Еволуција: теорија у кризи" Дентон пише: „Пуноважност еволуционе хомологне интерпретације би била појачана кад би ембриолошко и генетско испитивање показало да су хомологне структуре специфиране cа хоомологним генима праћено са хомологним шаблоном ембриолошког pазвитка. Та хомологија би заиста била добра сугестија 'истинитог заједничког порекла'. Али сад је постало јасно да тај принцип не води туда. Хомологне структуре су често спецификоване са нехомологним генетским системима и хомологни концепт се ретко протеже у ембриологију."

Дентонов закључак је да је највећа иронија у вези са садашњим открићима молекуларне биологије то-да су те информације биле познате у Дарвиново време, његова теорија не би била прихваћена.

 

 

Морфолошка и генетска евиденција у хомологним структурама поричеj еволуционо предсказање. Биохемичар др. Д. Гиш пише:

Да постојеће хомологне структуре код животиња (или биљака), имају наследне сличне структуре путем еволуције и заједничког претка, онда је сигурно да би ти организми имали заједничке reнe које су наследили кроз заједничког претка и који су одредили њихове хомологне особине. Другим речима генетски збир код свих тих организама који одређује хомологне структуре требало би да буде скоро идентичан (хомологан). Али то није случај. Кад се од хомологних структура вратимо уназад ка генима који су их стварали, откривено је да су ти гени потпуно различити код животиња (или биљака) које имају хомологне структуре.

Еволуционисти тврде да се структуре мењају (или еволуирају) зато што се гени мењају (еволуирају). Тако, ако се гени мењају, онда сигурно и структуре и функције које су генетски предодређене би требало да се мењају. Супротно од тога ако су структура и функција остали непромењени, онда и гени који одређују тe структуре би требали да буду непромењени. To су јасна предвиђања, да је еволуција стварно истинита. Међутим, стварни генетски подаци директно оповргавају та предубеђења.

У њиховом покушају да нађу излаз из контрадикција, еволуционисти су форсирани да прибегавају најбесмисленијим хипотезама... Евиденција сигурно указује да генетички инжењер који је створио такву невероватну комплексност може да буде само свемогући Творац.

Еволуциониста сир Гавин де Бир пише у „Хомологија, нерешен проблем" Оксфорд универзитет, штампа 1971. год.: „Сада је јасно, да је гордост која је претпоставила да наследство хомологних структура долази од заједничког претка и да то објашњава хомологију - је била врло неумесна; такво наследство не може да се препише идентитету гена. Покушај да се нађу „xoмологни" гени, сем у уско повезаним врстама, је напуштен као безнадежан".

Еволуционисти су увек имали проблем са дефинисањем одређених врста. Дарвин није описао шта дефинише посебну врсту, што му је дало MOгућност да барата са разним контрадикторним постулацијама. Ситуација се није много изменила ни данас, где су еволуционисти подељени на оне који прихватају да постоје велике варијације у врстама, и друге, који виде сваку вари јацију као евиденцију дивергенције - и са давањем нових имена тим варијацијама еволуционисти потврђују своје постулације да се еволуција догађа.

Најједноставнији начин одређивања врсте је фактор укрштања и да ли пород може да се даље укршта. На пример, у фамилију Canidae спадају дп маћи и дивљи пси, вук, фенек, лисица, којот, шакал. Цела та фамилија је међусобно фертилна, тако да је могуће да су сви ти родови дошли преко праотачког архетипа. To у исто време објашњава да Ноје у време Потопа није морао да узме све посебне родове живих организама, већ само прототип посебних врста. Библија исто тако говори да су све врсте створене посебно, и ограниченост је постављена између посебних врста да не би дошло до хаоса са мешањем.

Еволуционисти су узели анатомске, хемијске и функционалне сличности код живих организама као доказ еволуције, занемарујући факт огромне различитости међу милионима живих организама. He само да постоје огромне разлике међу посебним врстама него и свако живо биће има своју сопствену специфичност. У људском роду те јединствене посебности су највише изражене. Еволуционисти постављају са сарказмом питање, да ако Бог постоји - зашто има толико имперфектности у нацрту организма и зашто јс Бог ограничио творевинс са сличним конструкцијама. Људи који верују у Божје стваралаштво, виде лепоту и величансгвеност у разноврсности стваралаштва. Анатомске, функционалне и хемијске сличности не показyjy „ограниченост" стваралаштва већ економију основног нацрта који са малим модификацијама служи разним метаболичним потребама код различитих система. Очи код човека, октопуса, копца или пчеле, можда имају функционалних и хемијских разлика, али то не умањује Божје стварање концепта вида.

Све живе врсте су предодређене са својим јединственостима и постојаношћу, коју добијају кроз генетски механизам информација коју је једино Творац могао да угради, а не насумично мешање молекула. Еволуциони биолог Г. Оше пише у књизи „Биолошки проблеми" (стр. 53): „Гени у организму су прецизно наштимовани тим уравнотеженим 'геномима', чија хармоничнa кооперција одлучује складан развој живог бића. Ови прецизно уравнотежени геноми су екстремно важни за организам и увек се трансмитују непромењени у свакој појединој ћелијској подели и подели ћелијског нуклеуса и хромозома. Пре сваке ћелијске поделе, генетска шифра мора да буде репликована на такав начин да све хемијски одређене конфигурације буду на исти начин формиране. Ова идентична репликација гарантује постојаност генетских информација. Грубо речено, ова репликација је одговорна за феномен да се рода увек рађа из родиног јајета, са свим карактеристикама тог посебног реда птица".

 

 

Бранислав Кевић `Иза кулиса`

[о.Горан]

Још један интересантан текст из поменуте књиге:

 

Од мекушаца до рибе

 

 

 

Мултићелијски организми међу бескичмењацима који су раније сматрани „једноставним" организмима, показали су се као врло комплескни.

Ако тражите којим еволуционим процесом су трилобити настали, то нећете наћи у фосилном запису. Трилобити, изгледа, долазе од трилобита. Исто тако лигње и октопуси долазе од своје специфичне групе, чак су неки ранији организми као наутилус комплекснији по својој биолошкој структури него данашњи примерци. Лигње се појављују у камбријумском периоду са очима које имају ленцу, зеницу и оптички нерв, који су били потпуно функционални. Трилобити који долазе од трилобита су имали фантастично комплексан орган вида. Лутер Д. Сандерленд пише у својој књизи Дарвинова енигма" 1984. г. стр. 144:

Један примерак је мала животиња трилобит. Постоји велики број трилобитских фосила без њихових предака. Ако их детаљно no гледате, пронаћи ћете да то нису једноставно животиње. Оне су мале, али имају очи о којима се води велика дискусија послед њих година. Њихове очи, једноставно су фантастичне. Оне су састављене од десетина туба које су постављене под разним yгловима на такав начин да покривају цео видни спектар. Али, тубе су далеко компликованије него што изгледа на први поглед. Ленце на тим тубама су једне од најкомпликованијих структура у биолошком свету... Што је opган коммпекснији - све мање изгледа да је поникао од ничега. И ова ситуација је створила главобољу код свих - поседовати све у почетку драме. Завеса се диже и глумци на позорници имају модерне костиме...

Мени је чудно да водећи еволуционисти Нилс Елдриџ са Америчког музеја природне историје, који је такође специјалиста за трилобите, није никад поменуо проблем са трилобитским очима. У његовој скорашњој књизи „Мајмунски посао" која је уперена против оних који верују у Божје стваралаштво, он има неколико страница написаних о трилобитима, али не помиње трилобитске очи, што је највећи проблем за њих. Ја сматрам да он то не чини из разлога што је потпуно убеђен да је у питању постепени развој, само што они још немају фосил - можда ће касније да се нађе.

He само да се бескичмењаци појављују одједном у такозваној „експлозији" камбријумског периода, већ ове главне групе које се знају данас имају предсатвнике подгрупа. Роберт Барнес пише у „Почетак бескичмењака" 1980. год. стр. 365: „Фосилни запис не каже нам скоро ништа о еволуционом пореклу класа. Посредне (транзиционе) форме не постоје, нису пронађене или нису препознате."

Други познати еволуциониста Ричард Докинс пише у књизи „Слепи часовничар", (1987. стр. 229):

Камбријумски слој стена од пре 600 милиона година је најстарији слој у коме се налазе главне групе бескичмењака. И ми налазимо да су они углавном у вишем еволуционом развоју. Како се они појављују? Као да их је неко посадио тамо, без еволуционе историје. He трабе ни да се каже да су креационисти усхићени због тога."

 

 

Еволуциониста Бенсон Стефан у „Решење мозаик-загонетке" („Природа", Том 345,28 јуни 1998. год. стр. 765-766) каже:

Палеонтолози су традиционално фамозни или (не-фамозни) са реконструкцијама целих животиња од рођења до смрти. Углавном они варају.

Ако било који догађај у људској историји личи на легенду креАције, онда је то диверсификација морског живота кад су мултићелијски организми постали главни актери у екологији и еволуцији. To је збуњивало и срамотило Дарвина, и још увек нас за слепљује јер је то била једна од главних епизода биолошке револуције, на нивоу ћелијског само-дељења и порекла Eukaryotic (фундаментална структура) ћелије. Бескичмењаци су изникли из пре-камбријске магле са атрибутима модерних потомака.

Данашњи водећи еволуциониста Стефан Џеј Гулд се пита одакле су бескичмењаци дошли у „Кратак пут ка великом крају" (Природна историја, том 95, јануар 1986. год. стр. 18): „Где су онда прекамбријумски преци или ако они нису постојали у некој препознатљивој форми, како је модерна комплексност почела тако брзо?"

Још један чувени еволуциониста др Џорџ Гелјорд Симсон каже за изненадно постојање живота у камбријумском периоду „главна мистерија живота". Симсон каже да су две трећине еволуције прошле кад смо ми нашли прве фосиле. Ако је изненадна појава бескичмењачког живота главна мистерија - да идемо даље - одакле су први кичмењаци рибе дошли?"

Транзициони приказ мекушаца (бескичмењака) до кичмењака је тотално непостојећи. По прорачуну еволуциониста тај период је трајао негде око 100 милиона година. У том замишљеном временском размаку требало би да се нађу милијарде фосила, али тих транзиционих фосила нема. Не само да нема фосилних доказа о преласку између бескичмењака у рибе, него их нема ни међу главним класама риба. Ниједна посебна класа риба која је позната у кичмењачкој палеонтологији не води порекло од друге, или су потомци једна другој, и већ припадају специјализованим сестринским групама. To важи за већ изумрле групације, као Ostracoderms и Placodernr друге, и исто тако за садашње групе риба. Најстарији фосили који pепрезентују кичмењаке Osteostraci и Heterostraci имају формиране кости и заштитни оклоп. Једини еволуциони доказ транзиције је фосил Pikaia из фамилије Chordate, али ми имамо у данашњем времену Amphioxus који је Chordate; другим речима, еволуционисти тврде да су од једне врсте Chordate као Pikaia произашле све рибе, амфибије, гмизавци, птице, сисари, а да је друга Chordate као Amphioxus остала непромењена за последњих 530 или 600 милиона година.

 

 

 

Еволуциони експерт за рибе Ерол Вајт, у своме говору пред Linean друштвом у Лондону 1966. године каже: „Било какве идеје које су имали ауторитети о предмету плућних риба - као и свих главних врста риба које ја знам- њихово спекулисање о пореклу риба је чврсто утврђено у ничему".

Еволуциониста Џералд Т. Тод пише у „Еволуција плућа и порекло костију код риба" (Амерички Зоолог, Том 20. бр. 4. стр. 757):

Сва три подразреда кошчатих риба појављује се у фосилном запису отприлике у исто време. Све три групе су потпуно морфолошки дивергентне и имају оклоп. Како су оне постале? Шта је учинило да се толико међусобно удаље? Како су добили оклоп? И зашто нема ни трага од транзиционих форми?"

Још један еволуциониста се пита. Ф. Д. Омани пише у „Рибе" (1964. г. Цр. 192):

Како су ови рани Chordate еволуирали, кроз какве степене развоја су прошли пре него што се створење као права риба појавило - ми не знамо. Од камбријумске епохе, кад је вероватно постала, до ордоницијум епохе кад се фосили који имају карактеристике правих риба појављују, постоји јаз од 100 милиона година, који ми вероватно нећемо никад да испунимо.

Биохемичар Двејн Т. Гиш, који је креациониста, коментарише у својој књизи „Еволуција: Фосили још увек кажу не!" (1995. год. Institute for Creation Research - стр. 81):

Само помислите. Рибе, амфибије, гмизавци, птице и сисари су сви кичмењаци. Порекло кичмењака би требало да буде највећи догађај у целој историји. Књиге и књиге би требало да су написане о том значајном историјском раздобљу. Те књиге би требало да буду испуњене сликама различитих документованих прелаза из једне врсте до друге, корак по корак преобраћање од бескичмењака у рибу и многих прелаза који повезују разне класе риба. To би била несумњива потврда факта еволуције, али уместо тога ми имамо огромну празнину, тотално ништа. Једино што еволуционисти могу да понуде су безначајне спекулације, потпуно лишене емпиријске евиденције. Овде код раног почетка, уместо евиденције, еволуциона теорија чами мртва у води.

 

 

Бранислав Кевић `Стварање или еволуција`

[о.Горан]

Од рибе до амфибије и до гмизаваца

 

 

 

Еволуционисти замишљају да су тетраподи (кичмењаци са четири уда укључујући змије и китове), еволуирали у амфибије, гмизавце и сисаре преко својих рибљих предака.

Говорим о два субјекта - еволуцији и креацији - и ја верујем да је истина ако кажем да не знам ништа ни о једном ни о другом.

Питање је: Да ли можете да ми кажете било шта о еволуцији, било шта што је истина? Ја сам поставио то питање пред геолошким особљем Музеја природне историје и једини одговор је био тишина, изгледа да је ниво знања о еволуцији невероватно плитак...

Онда сам се пробудио, схватајући да сам целог свог живота био варан да на неки начин прихватим еволуцију као истину...

Ја сматрам да ефекат те хипотезе о заједничком пореклу кроз систематику је не само досадан и не само да то није знање, He­ro ја мислим да је то стварно анти-знање.

 

Еволуционисти тврде да су амфибије (жабе, саламандри, итд.) произишли или еволуирали од риба. To је теорија, али изван теорије нема никаквих доказа. Тотално никаквих. Тај период је наводно трајао негде око 30 милиона година. Сценарио је да су рибља пераја претворена у ноге и стопала претварајући се у амфибије.

Кад је Лутер Садерленд упитао познатог еволуционисту, др Петерсона, који је стручњак за рибе, да ли је задовољан причом да је амфибија произишла из рибе, Петерсон је одговорио да „он ради на том проблему", и када је Садерленд упорно питао да ли Петерсон сматра да је Crossopterygia (изумрла класа риба), предак Ichthyostegid амфибија, Петерсон је одговорио: „Ја имам питања по томе... узалудно је тражити одговоре на питања на које нема одговора". To је отприлике врста одговора „иза кулиса" и званичних „доказа" еволуције.

Контраверза о риба-амфибија трансформацији међу еволуционистима постоји на хипотетичким основама али не на емпиријској евиденцији.  Неки од еволуциониста сматрају да је Rhipidistian Crossopterygian (из геолошког стуба девон) риба која је произвела амфибије, други еволуционисти сматрају да је плућна риба предак амфибије, трећи сматрају да је амфибијски предак Coalacanth риба која се сматрала изумрлом прс 80 милиона година.  Главни разлог за све контраверзе је наравно што нема доказа за транзициони прелаз. Промена од рибе до амфибије није једноставна морфолошка промена.

1. Кошчани део ноге се појављује изненада и нема никакве сличности са кошчаном структуром пераја.

2. He постоји лакатна веза у перају, ниједан фосил није нађен који има ту везу.

3. Рибља пераја су подешена за кретање и као кормило за управљање које је ефективно само у ситуацији пловности, а не у ваздуху.

4. На који начин су дошле огромне физиолошке и хемијске промене на плућима, устима, кожи и многим другим органима који су специфично створени за живот у води или на земљи. Случајне половичне мутације нису могле да омогуће ту транзицију.

5. Карлична кост код риба је неповезана са кичменим стубом, већ је само површно повезана са мишићем. Коштана структура која омогућава локомоцију удова на земљи је врло специфична и комплексна творевина.

6. Апендикуларни делови скелета код риба и амфибије су врло различити.

Модерне амфибије су врло разгранате (преко 4.000 подврста), али су суштински исте као и њихови фосилни преци. Еволуциониста Роберт Л. Керол то потврђује у „Палеонтологија кичмењака и еволуција" (Њујорк 1998. год. стр. 180):

У времену појављивања у фосилном запису, и жабе и саламандери изгледају суштински модерни у њиховој скелетној анатомији... Због недостатка фосилне евиденције која би показивала да су жабе, саламандери, Kacilijans (тропске подземне амфибије), еволуирали од заједничког претка, ми морамо да прихватимо могућност да су све модерне групе еволуирале од посебних група палеозоик амфибија."

У погледу заједничког амфибијског претка, еволуционисти Едвин олберт и М. Моралес пишу у „Еволуција кичмењака" (1991. год. стр. 510):

И поред сличности, нема евиденције да било који од палеозоик амфибија има карактеристике које би се очекивале од заједничког претка. Најстарији фосили жаба, саламандера и kacilijans су врло слични са својим живим потомцима.

Фосилни налази се углавном састојеод периферних отисака ­меког ткивa и скелетног коштаног садржаја. Главне анатомске и биолошкс карактеристике било ког организма се налазе у меканом ткиву, на пример кардиоваскуларни систем, респираторни и нервни системи итд., тако да еволуциона документација базирана на фосилу је само површан закључак о карактеристикама организма. Кад организам умре он се рапидно декомпозује(распада) кроз бактеријску акцију или под неким другим природним утицајем, тако да наши закључци о композицији изумрлог организма су oграничени, из једноставног разлога што је постојећа евиденција ограничена.

У сваком случају, велика нада еволуциониста је била усмерена ка транзицији из воде на суво тло. Са таквом евиденцијом дарвинистичка теори би сигурно добила неоспорност која је већ дата и без евиденције.

Од многобројних кандидата за сувоземног претка изабране су такозване рибе са ушним перајима Rhipidistian врста, која се односи Crossopterygian (изумрлу класу риба). Закључак да су Rhipidistian рибе преци амфибије створен је на основу склопа њихових лобања, структуре зуба, кичменог стуба и размештаја костију у перајима. Претпостаљено је да мекано ткиво има заједничке биолошке структуре између рибе и амфибије.

Та претпоставка је била толико утврђена у еволуционој теорији да су те врсте риба узимане као индекс за геолошки стуб. Ако би се Rhipidistian фосили нашли у неком геолошком слоју, тај слој је био означаван као 90 милиона година стар.

 

 

 

 

 

 

 

Rhipidistian је испуњавао важне особине транзиционог прелаза јер је за разлику од хрскавичавог скелета имао коштану конструкцију, и што је најважније, имао је коштане делове на перајима. Палеонтолози су се на крају сложили. Rhipidistian (плућна риба) из класе Crossopterygian (коштана лобања) је проглашен као риба која је ходала. Неупућени слојеви народа су на крају могли да буду обавештени о нашем даљем претку. Ричард Милтон пише у „Разбијање Дарвинистичког мита" (1997. год. стр. 225-226):

Један особити примерак праотачке рибе која је дала палеонтолозима обилног материјала за студирање је риба из класе соеlacanthus. Фосил coelacanthusa се налазио на удаљеним местима као, Њу Џерсију, Гренланду, Баварији, Шпицбергу, Бразилу и на неколико места у Енглеској. Опис coelacanthus-a је дао пионир палеонтологије Гидеон Мантела још у почетку 19-столећа, и илустрован је од Дарвиновог помагача Томаса Хакслија 1886. год.

 

Приморци те рибе су били добро презервирани у старим стенама и њихове анатомске карактеристике су биле детаљно испитиване и каталогизиране. И тако су те анатомске особине - плус мало интелигентног погађања - довеле до једногласности код експерата. Та риба и њени сродници су постојали у периоду девона, негде у времену пре 350 милиона година, пре него што су достојанствено завршиле своју егзистенцију. Али пре него што су издахнуле пошло им је за руком да се уз помоћ својих ембрионалних удова, тресну у блатиште и породе нову генерацију створова који су добили способност земаљског експлоатисања - прави Колумбо међу морским организмима, и достојан праотац људске pace.

Објава о открићу „изгубљене карике" је била једна од ранијих научних откровења. И поред тога што читаоци популарних новина не би знали да распознају Coelacant од сардине, имагинација јавности је била распаљена овим открићем. Британски музеј природне историје је отворио изложбу, и групе школске деце у потрази за бољим оценама, и са одобравањем својих учитеља, су лепили своје носеве уз стакпо изложбених кабинета у Јужном Кенсингтону.

Они који су били одговорни да попуне та кабинете, укључујући пуњење мозгова деце испред истих, сигурно су сад могли да дају одушка себи и предахну у моменту честитања самим себи. Ако су то урадили, то није дуго трајало. У том моменту један запрепашћујући и ирационалан акцидент се догодио.

Шта је пореметило научну екстраполацију о људском пра-праоцу?

1938. год. рибари Источне Африке (близу Мадагаскара) извлаче мрежу са уловљеном рибом и налазе међу другим рибама и једну чудног изгледа. Та риба је испитана од куратора Источно Лондонског музеја Маргарете Латимер и професора Ј.С.Б. Шмита са Јужноафричког Универзитета и идентификована као живи примерак фосила coelacant.

Испоставило се да људски пра-праотац има четири пераја као и многе друге живе рибе. Поред тога „живи фосил" борави у океану на 200 метара дубине, тако да је при вађењу експлодирао због декомпресије при смањеном притиску воде, што га сигурно по речима Шмита не чини „подобним колонизатором сувог тла".

Најзад, у одељењу за кости јадни невини ЦЕЛАКАНТ је лишен своје титуле и достојанства у стриктно приватној церемонији.

Званична линија данас је да је целакант био само еволуциона мртва тачка, али да неки други створови, могуће eusthenopteron, држи жељену титулу „изгубљене карике". Eusthenopteron се исто тако сматра ишчезлим, - хајде да се надамо и држимо прсте прекрштене да ће овог пута да остане мртав."

Али еволуционистичка нада не умире тако лако. Уместо да се помире са чињеницом да је целакант погрешан кандидат за праоца амфибијс и сувоземаца, еволуционисти полажу нову наду да ће аутопсија меканог ткива садашњих целаканта (нађено је до сада преко 200 нових примерака), да покаже биолошке карактеристике које би заједнички повезивале рибу и амфибију. Али и та испитивања су донела разочарење еволуционистима. Барбара Стал пише о свом налазу у „Историји кичмењака" („Проблем у еволуцији", 1974. год. стр. 146):

Модерни целакант не показује никакву евиденцију да су унутрашњи органи преадаптирани за употребу на сувом поднебљу. Цревни џепни изданак који служи као плућа сувоземним животињама је присутан али је вестигалан (преостао) код латимерие. Вена која одводи крв враћа је не са леве стране срца као што је то случај код тетрапода, него ка Sinus venosus позади срца као што се то дешава директно или индиректно код свих osteichthyans изузимајући плућне рибе. Срце је типично рибље, не показујући поделу на леву и десну страну. И стомак са спиралним залисцима на цревима је типичан за све рибе сем код ража.

У следећи степен еволуционог развоја улазе гмизавци (хладнокрвни гмизавци као гуштери, крокодили, змије итд. укључујући диносаурусе). Њихово појављивање је изненадно као и амфибија. Чувени еволуциониста Нилс Елдриџ сматра да гмизавци нису „природна" група, зато су неки ближи птицама, а да су други ближи сисарима. По том размештају крокодили, корњаче, змије, гуштери итд. припадају роду птица или сисара. Други еволуциоин ста Луис Л. Керол пише: „На жалост ниједан примерак (фосила) није погодан предак са појавом гмизаваца. Немање праотачких форми ствара многе проблеме у амфибија-гмизавци транзицији и оставља их без одговора."

Гмизавци припадају групи амниота које поседују мембрану око ембриона. Креационистички научиик др Двејн Т. Гиш иише у „Еволуција: Фосили још увек кажу не!" (1995. год. стр. 96-97):

Амниоте, за разлику од амфибија могу да лежу јаја на сувоземном тлу зато што та јаја имају ембрионалну мембрану. Амниотско јаје је неупоредиво комплексније него амфибијско јер има амнион кесу у којој ембрион лебди. Амнион има резервоар у коме се непотребни продукти акумулишу и жуманце које је резервоар за исхрану ембриона који се развија. Јаје је покривено љуштуром која служи као заштита, али у исто време љуштура је довољно порозна да допушта измену гасова, - узимање кисеоника и отпуштање угљен-диоксида. Еволуционисти морају да замисле да је цео овај врло комплексан систем еволуирао корак по корак кроз серију безумних, непланираних, случајних промена у генетском систему амфибије. Те промене су морале да буду пропраћене неопходним алтернацијама репродуктивног система прото-гмизавца - исто тако случајно створених у амфибијском генетском систему. За време те транзиције, све појединачне промене су морале да буду потпуно функционалне, стварајући преимућство над пређашњим степеном развоја, тако да га успешно замени. Све виталне структуре као амниотична дупља и амнион су морали да буду створени de novo код гмизавца, из разлога што амфибије нису имале те хомологне структуре. Нема изгледа да ће било који од еволуциониста да покуша замислити ту еволуциону постепену транзицију и порекло амниотичког јаја.

 

 

Бранислав Кевић, Иза кулиса

[cloudking]

пре 2 часа, о.Горан рече

Креационистички научиик

[drvce]

пре 1 сат, cloudking рече

Nemoj da se smejes, postoje ustanove koje izdaju takve diplome. :O

[о.Горан]

То је испразан смех, атеисти морају да оправдају своје убеђење бајкама што је и разумљиво и логично, а ови што исповедају православље и бајке у исти мах су сведочанство на колико ниском степену нам је данас апологетика. За разлику од догматике, литургике и патрологије нпр.

[Bokisd]

пре 26 минута, о.Горан рече

То је испразан смех, атеисти морају да оправдају своје убеђење бајкама што је и разумљиво и логично, а ови што исповедају православље и бајке у исти мах су сведочанство на колико ниском степену нам је данас апологетика. За разлику од догматике, литургике и патрологије нпр.

Ziva istina, ova stvar u vezi apologetike kao neodvojivog dela Crkve, koja se bavi odbranom vere od spoljasnjih uticaja raznih filosofskih sistema i ucenja.

Ali, po meni, to je samo odraz toga, sto mi sami pravoslavni hriscani, ne poznajemo dovoljno nasu veru i nemamo bas, koliko toliko, ispravan zivot, po toj istoj veri.

Verovatno postoje i mnogi drugi razlozi zbog nepoznavanja vere, ali, ne bih o tome sada. 
 

[grigorije22]

пре 9 часа, о.Горан рече

То је испразан смех, атеисти морају да оправдају своје убеђење бајкама што је и разумљиво и логично, а ови што исповедају православље и бајке у исти мах су сведочанство на колико ниском степену нам је данас апологетика. За разлику од догматике, литургике и патрологије нпр.

Onda morate da nadjete malo bolje apologiticare od Petrovica ili Lindemana.

[Avocado]

пре 21 минута, grigorije22 рече

Onda morate da nadjete malo bolje apologiticare od Petrovica ili Lindemana.

Njih dvojica nisu za apologetiku, nego za pat(r)ologiju...

[Bokisd]

Kada vec pomenuste tog Lindemana, decko je bio odlican, sto se tice objanjavanja problema sukoba evolucija vs kreacionizam. Znao je jednostavnim i prijemcivim jezikom, da obrazlaze svoje stavove, koje mogu da razumeji i ljudi, koji nisu bas skroz u detalje upuceni u ove rasprave.

Sto je po meni, odlicna stvar. Steta sto nije vise aktivan, verovatno bi bio jos efikasniji u predstavljanju svojih stavova.     

 

[Кратос]

Što se tiče evolucije ključno je pitanje da li mutacija može da stvori novu informaciju i da unapredi organizam pošto  su većina mutacija štetne i oštećuju genom koju obično prati gubitak informacije i slabljenje organizma u odnosu na original?

[о.Горан]

1 hour ago, grigorije22 рече

Onda morate da nadjete malo bolje apologiticare od Petrovica ili Lindemana.

Нико ни шта не мора, ово је коментар на нивоу детета од 5 година-као уосталом многи твоји коментари. Ко тражи одговоре, као ја нпр., наћи ће их-бар данас у ери интернета и објавиљавања многих књига то није проблем. Ко жели да буде слеп, остаће слеп код очију, ко је нестабилан и поводљив, размишљаће туђом,а не својом главом и то је то. Ја лично због таквих не пишем иако ми упорно досађују већ због многих који прате ово место.

[о.Горан]

пре 12 минута, Kratos рече

Što se tiče evolucije ključno je pitanje da li mutacija može da stvori novu informaciju i da unapredi organizam pošto  su većina mutacija štetne i oštećuju genom koju obično prati gubitak informacije i slabljenje organizma u odnosu na original?

У ово само дете из вртића може да поверује, па чак ни оно. Ово се не односи на један случај већ на стотине хиљада независних случаја, а да не говоримо о половима да би се та нова врста-мутант размножавала. 

[grigorije22]

пре 9 часа, о.Горан рече

Нико ни шта не мора, ово је коментар на нивоу детета од 5 година-као уосталом многи твоји коментари. Ко тражи одговоре, као ја нпр., наћи ће их-бар данас у ери интернета и објавиљавања многих књига то није проблем. Ко жели да буде слеп, остаће слеп код очију, ко је нестабилан и поводљив, размишљаће туђом,а не својом главом и то је то. Ја лично због таквих не пишем иако ми упорно досађују већ због многих који прате ово место.

Da, kako da ne, svako ko nece da slusa vase budalastine razmislja tudjom glavom. Mozda su moji komentari na nivou nekoga od 5 godina, ali vi vase i nemate. Vasi komentari se svode na obicno copy paste, a na kontraargumente najobicnije ignorisanje. Kao Dran Nikolic u onom filmu Idemo dalje.