Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[Avocado]

пре 1 сат, о.Горан рече

Овај форум не прате само дискутанти, 90 и кусур % је читалаца који се не усуђују да много пишу, углавном да `не испадну глупи`. Ја махом пишем збох њих.

Pa i ja pišem uglavnom zbog njih... zato ću i nastaviti da postavljam pitanja od kojih kreacionisti beže... ko đavo od krsta...

Cenim da se ti koji čitaju baš uvere u to što pišeš kad ti neko postavi sasvim jednostavno pitanje ili konstataciju suprotnu tvrdnjama npr. kao ovo što je Justin napisao i ti samo pobegneš od odgovora...

[о.Горан]

Хаха... Јел`те? Ја не бежим нигде, ту сам и не идем, одговарам где хоћу, не одговарам где нећу, зависно од озбиљности саговорника. Са тобом се рецимо фино забављам, после разних обавеза фино ми дође релаксација када видим како неко бајке узима за озбиљно, то ми је јако симпатично хаха.

Драго ми је што ти упорно пишеш, а и знам да ћеш наставити тако да је забава загарантована. Да, и краљ облака, он је стварно краљ. После Докинса, ви сте моји омиљени ликови. Додуше, Зоран Кесић ми је ту негде, морам да признам-али он је ипак професионалац, то треба имати у виду. Он то ради по службеној дужности, а вас двојица сте спонтани...

 

 

[о.Горан]

Још један занимљив текст:

 

Дуга борба око ока

 

 

 

Бура која се диже око настанка ока траје већ два века. Они који верују у Створитеља Бога тврде да је немогуће мислити да се компликован инструмент као што је око могао појавити сам од себе, док они склони натуралистичком тумачењу тврде да се уз довољно времена оно могло појавити. Чарлс Дарвин је био врло свестан тог проблема и посветио је више страна књиге Порекло врста том питању, под насловом “Органи крајњег савршенства и компликованости.” У уводу у тај проблем он признаје да “претпоставити да се око, са свим својим немогућим апаратима за подешавање фокуса на различите удаљености, за пропуштање различитих количина светлости, и за корекцију сферичног и хроматског одступања, могло формирати природном селекцијом изгледа, искрено речено, крајње апсурдно.” Он затим истиче да кроз цело животињско царство има свакаквих врста очију, од врло једноставне, на светлост осетљиве тачкице, до орловског ока. Мале промене могле би довести до постепених побољшања. Он даље тврди да није неразумно мислити да би “природна селекција или опстанак најприлагођенијих”, делујући више милиона година на милионима јединки, могла произвести живе оптичке инструменте “супериорне у односу на стакло.” За њега, процес природне селекције је био тај који је узроковао да очи мало помало постају се напредније.

Век касније је Џорџ Гејлорд Симпсон са Универзитета Харвард употребио приближно исту врсту аргумента, сугеришући да пошто су све очи, од простих до комплексних, функционалне, оне све имају вредност преживљавања. И у скорије време су горљиви поборници еволуције Фатајма и Докинс употребили исту врсту аргумента.28 Али цели тај аргумент прескаче кључно питање недостатка еволуционе вредности преживљава ња некомплетних система, који не функционишу док нема свих неопходних међусобно зависних деова. На пример, већина еволутивних достигнућа у оку, као способност да се разликују боје, била би бескорисна док не постоји и упоредив напредак у мозгу који омогућава тумачејне различитих боја.29 Оба процеса зависе један од другог да би имали корисну функцију. Даље, само то што се очи могу поређати у неки низ од простих до комплесних није и доказ да су оне еволуирале једне од других. Многе ствари у универзуму се могу поређати, као дамски шешири (слика 5.5), од једноставних ка комплексним.

Једва да треба рећи да су дамске шешире дизајнирали и створили људи, и да нису еволуирали један од другог или од заједничког шеширског претка!

Многе животиње имају неку врсту “ока” које открива светлост. То су фасцинантне структуре, које увелико варирају. Постоји једноставан морски црв који има врло напредно око. а чувени коморасти наутилус има врло просто око. Степен комлексности очију не следи еволуциони образац. Неке једноћелијске животиње (протисти) имају једну просту, на светло осетљиву, тачку. Кишне глисте имају ћелије осетљиве на светлост, нарочито на крајевима тела. Неки морски црви могу имати више од десет хиљада “очију” на својим пипцима, а скромни прилепак има чудно око облика чаше. Организми као што су ракови, неки црви, лигње, октоподи, инсекти и кичмењаци (рибе, водоземци, гмизавци, птице и сисари) имају очи које не само детектују светлост, већ и формирају слике. Мада су лигње много другачија врста животиње него човек, очи су им значајно сличне нашима. Џиновским лигњама, које могу бити дуге и 21 метар, и роне у дубину у којој је мало светлости, потребне су велике очи да саберу што више светла. Ти велики организми имају највеће око за које се зна.

 

Око лигње насукане на Новом Зеланду имало је пречник од 40 центиметара. То је знатно више од наших глобуса на столу, пречника обично 30 центиметара! За такво око процењује се да садржи милијарду ћелија осетљивих на светлост. Поређења ради, наше очи (слика 4.1, А) су пречника од само око два и по центиметра.

Очи користе многе различите системе да формирају слике. Код кичмењака, а то укључује и људе, постоји сочиво пред оком које фокусира долазећу светлост на светлосно осетљиву мрежњачу, што резултира оштром сликом. Код животиња, какав је коморасти наутилус, нема

сочива; уместо њега једна рупица помаже да се долазећа светлост усмери на разне делове мрежњаче. Инсекти формирају слике сасвим другачије, користећи мале “цеви” зване оматидиа (слика 4.2), усмерене у мало другачијим правцима. Светлост из сваке цеви се затим комбинује и саставља слику. Вилини коњици могу имати чак 28.000 оматидиа у својим очима. Постоје и разни други компликовани очни сисеми са разним распоредима међусобно зависних делова, укључујући и запањујући систем малог, раку сличном, организма који саставља слику помало као што чини ТВ систем, брзим скенирањем.30 Сви ови различити комплексни системи са међусобно зависним деловима оспоравају идеју да су разне очи произведене малим постепеним променама.

Промена једног система у други захтева сасвим другачији приступ у састављању слике, што се може видети поређењем очију на сликама 4.1 А, и 4.2. Већина еволуциниста препознаје ове основне разлике и предлаже теорију да је око еволуирало независно за сваки систем. То негира сугестију других еволуциониста, раније споменутих, да су комплексне очи еволуирале из једноставних. Системи су тако различити, или су слични системи нађени у тако различитим врстама животињских група, да неки износе теорију да је око можда еволуирало независно много пута; не једно од другог, и то можда чак 66 пута.

Са друге стране, истраживачи су открили у ДНК разних оганизама главни (мастер) ген који стимулише развој ока. Еволуционисти сматрају да распрострањено присуство таквог гена одражава заједничко еволутивно порекло. Напротив, они који верују у Створитеља сматрају тај мастер ген трагом интелигентног ума који користи систем функционалан у различитим организмима. На пример, тај главни контролни ген за развој ока узет из миша може се убацити у воћну мушицу и узроковати код ње развој још очију, на крилима, антенама и ногама. Воћна мушица има умногоме другачију врсту ока него миш, што се види са слика 4.2 и 4.1 А, али иста врста главног гена може стимулисати развој и једне и друге. Биолози процењују да је више хиљада гена повезано са ембрионским развојем ока воћне мушице; отуда изгледа да се ради о главном контролном гену који активира многе друге гене који узрокују развој различитих врста очију у разним организмима. Разлике потичу од многих других гена, и главни контролни ген има мало везе са питањем како су различите врсте визуелних система могле еволуирати. Концепт да постоји неколико главних гена (“Ево-дево”) који поједностављују еволутивни процес искомпликован је открићем да су потребни многоструки повезивачи активатора и репресора да би ти главни гени исправно функцонисали. Време активације је врло важно, и контрола самог времена активације такође би морало да еволуира.

Проучавање трилобита открило је неке запањујуће чињенице о њиховим очима. Један мали трилобит илустрован је у доњем делу слике 5.1. Трилобити, који су донекле слични потковичастим раковима, еволуционисти сматрају једним од најстаријих животиња, а ипак неки трилоботи имају изванредне очи, истог базичног типа какав је илустрован на слици 4.2.

Њихова сочива сачињена су од кристала минерала калцита (калцијум карбонат). Калцит је компликован материјал који савија светлосне зраке који улазе или излазе из њега, под различитим угловима, зависно од оријентације тог кристала. У трилобитским очима је калцит сочива оријентисан баш у правом правцу да даје прави фокус. Даље, сочиво је обликовано на

нарочит начин који коригује замагљење фокуса (сферично одступање) које се јавља код обичног једноставног сочива. Та врста дизајна одражава врло софистицирано оптичко знање.  То је врло значајно, јер како се пењете уз еволуциони фосилни запис, трилобитске очи су међу првима које срећете, а не изгледа да имају икакве еволутивне претке.

Један истраживач говори о сочивима тих очију као о “највећем подвигу оптимизације функције свих времена.”

 

 

Ариел Рот, Наука открива Бога

[о.Горан]

Ко верује да су очи вилиног коњица плод спонтаног и слепог случаја, нека дигне два прста...

 

 

 

[о.Горан]

Кад смо већ код ока, једног од чуда Божијег величанственог Стварања, а не плода случајности како пропагирају продавачи бесмислице, ево једног занимљивог интервјуа још једне `незналице` и `мрачњака`:

 

An eye for creation

An interview with eye-disease researcher Dr George Marshall, University of Glasgow, Scotland

Dr George Marshall obtained his B.Sc. (Hons.) in Biology at the University of Strathclyde in 1984. He conducted research into bone marrow cancer at the University of Sheffield for three years until invalided out with a serious, normally incurable illness. He was dramatically healed of this in November 1987 and soon obtained an M.Med.Sci. from Sheffield. He then worked at the University of Manchester before taking up a post at the University of Glasgow in 1988. He obtained his Ph.D. in Ophthalmic Science at Glasgow in 1991 and was elected to chartered biologist (C.Biol.) status and to membership of the Institute of Biology (M.I.Biol.) in 1993. He is now Sir Jules Thorn Lecturer in Ophthalmic Science.

Dr George Marshall, an eye-disease researcher from the University of Glasgow, Scotland

Creation magazine [CM]: Dr Marshall, you wrote to us to comment on the article Seeing back to front which appeared in the March–May 1996 issue of Creation magazine. What was your comment?

Dr George Marshall [GM]: I pointed out that the principal reason as to why the eye cannot be regarded as being wired backward (as some evolutionists claim) was hidden in a footnote in your article.

CM: Would you care to elaborate?

GM: The light-detecting structures within photoreceptor cells are located in the stack of discs. These discs are being continually replaced by the formation of new ones at the cell body end of the stack, thereby pushing older discs down the stack. Those discs at the other end of the stack are ‘swallowed’ by a single layer of retinal pigment epithelial (RPE) cells. RPE cells are highly active, and for this they need a very large blood supply—the choroid. Unlike the retina, which is virtually transparent, the choroid is virtually opaque, because of the vast numbers of red blood cells within it. For the retina to be wired the way that Professor Richard Dawkins suggested, would require the choroid to come between the photoreceptor cells and the light, for RPE cells must be kept in intimate contact with both the choroid and photoreceptor to perform their job. Anybody who has had the misfortune of a hemorrhage in front of the retina will testify as to how well red blood cells block out the light.

Then what do you think of the idea that the eye is wired backward?

The notion that the eye was wired backward occurred to me as a 13-year-old when studying eye anatomy in a school science class. It took me two years of lecturing on human eye anatomy to realize why the eye is wired the way it is. The idea that the eye is wired backward comes from a lack of knowledge of eye function and anatomy.

How do you react to the notion that the human eye is the product of evolution?

The more I study the human eye, the harder it is to believe that it evolved. Most people see the miracle of sight. I see a miracle of complexity on viewing things at 100,000 times magnification. It is the perfection of this complexity that causes me to baulk at evolutionary theory.

Can you give our readers some idea of just how complex the eye is?

The retina is probably the most complicated tissue in the whole body. Millions of nerve cells interconnect in a fantastic number of ways to form a miniature ‘brain’. Much of what the photoreceptors ‘see’ is interpreted and processed by the retina long before it enters the brain.

A computer program has allegedly ‘imitated’ the evolution of an eye. Do you accept this?

Those who produced this model would acknowledge that the model is such a gross oversimplification that it cannot be cited as a proof. May I quote a colleague’s reaction [Dr John Hay, B.Sc.(Hons), Ph.D., M.Sc., C.Biol., F.I.Biol.]:

‘Computer simulation of evolutionary processes such as that described have three important flaws. First, the findings imply that the development which is being measured over so many generations is independent of development of other structures which are necessary for function. Second, the changes observed from the simulation are dependent on the original data input which clearly is consequent to human design of the sequences/regions to be worked on and also the program(s) which are used for the simulation. These are not, therefore, random. The third aspect of all this is that there is translation error in such simulations involving computer hardware/software. This can take the form of electronic error in single bits which are coding for a particular digit. Over many loops in this performance, intrinsic error can be magnified considerably. Was the simulation repeated using different PCs etc.? One feels that these three arguments are essential to any computer simulation package of evolutionary processes.

‘My first point indicated that even if there is an eye, it will be useless unless the organism has the neural and/or the mental processes to utilize information perceived by the eye. How can a chance mutation provide this complexity in several different structures? The argument has usually been that there is a plausible intermediate series of eye-designs in living animals, e.g. Euglena has an eyespot; other organisms have a “cup” which acts as a direction finder.

‘However, the organism which defies this evolution is Nautilus. It has a primitive eye with no lens, which is somewhat surprising considering that its close relative, the squid, has one. This organism has (apparently!) been around for millions of years but has never “evolved” a lens despite the fact that it has a retina which would benefit from this simple change.’

What exactly does your work involve?

Lecturing to doctors in medicine who have specialized in ophthalmology and are attempting to gain fellowship with the Royal College of Ophthalmology (FRCOphth). However, my main remit is research into eye diseases using a combination of transmission electron microscopy and immunocytochemistry—a technique that uses antibodies to locate specific proteins such as enzymes.

Do you believe that accepting creation as portrayed in Genesis is essential to your Christian faith?

Yes! On not literally accepting the Genesis account of creation one is left with a major problem—what Scriptures do you accept as true and what Scriptures do you reject as false? Only by accepting the whole of Scripture as the inspired Word of God does one avoid this dilemma. There are Scriptures that are a source of stumbling to the intellect. My practice is to ‘pigeon-hole’ them temporarily and never allow them to be a stumbling block to my faith. It’s amazing how many of these knotty problems have subsequently resolved themselves. Thus Genesis creation may initially appear to be hard to accept, but it strikes me that evolution is equally if not more problematic to believe.

How useful do you find Creation magazine?

Its principal value is that it challenges what is uncritically accepted. Watch any TV program involving nature and you would think that evolution is an established fact. People get bombarded with this so often that they accept it without thinking. Creation magazine makes people realize that it is only a proposal and not fact. There are numerous places in my hospital where I can leave copies on coffee tables to get people to think for themselves.

What advice would you have for Christian students, or for Christians in a science course or teaching situation?

First, recognize that science can become a ‘religion’ in its own right. Scientists say something, so the general public (the ‘worshippers’) accept it without question. Scientists are much more cautious about one another’s findings. Second, science is not static. The science of today is quite different in many ways from the science of yesterday, and will probably bear little resemblance to the science of tomorrow. People once believed in ‘spontaneous generation’ which could be ‘proved’ by putting an old sack and a few bits of cheese in a dark corner. Mice spontaneously generated out of the sack. We laugh at such notions, but I suspect that in a hundred years’ time people will laugh at some of our scientific notions. Third, one can still become an eminent scientist without accepting evolutionary dogma; the ability to produce sound science in the laboratory is not diminished by one’s stance on creation.

Dr Marshall, thank you very much.

 

http://creation.com/an-eye-for-creation-george-marshall-interview

[о.Горан]

 

Насукана лигња са Новог Зеланда,прошле године...

[Justin Waters]

пре 1 сат, о.Горан рече

Хаха... Јел`те? Ја не бежим нигде, ту сам и не идем, одговарам где хоћу, не одговарам где нећу, зависно од озбиљности саговорника. Са тобом се рецимо фино забављам, после разних обавеза фино ми дође релаксација када видим како неко бајке узима за озбиљно, то ми је јако симпатично хаха.

Uzaldno se sakrivas iza jeftine ironije. Bices ozbiljan sagovornik kada budes odgovarao na prosta pitanja, a ne podvijao rep kad te neko suoci s ozbiljnim argumentom. Do tad samo nastavi da nas sve zabavljas sa svim smjesnim tekstovima koje postavljas, dajes priliku ljudima da se uvere u ispraznost svih prica koje izmisljate. 

[о.Горан]

Брига је мене колико сам теби озбиљан или неозбиљан саговорник.

[grigorije22]

 

[cloudking]

On 12/27/2016 at 9:27, о.Горан рече

Ко верује да су очи вилиног коњица плод спонтаног и слепог случаја, нека дигне два прста...

 

 

 

Ko misli da ove pescane dine u sahari svakog jutra bog licno rasporedjuje  i oblikuje u sablone, nek digne kolko god prsta oce!

 

[о.Горан]

Васиона, космос, живот – три дана Стварања

Интервју са протојерејем Леонидом Ципином

Отац Леонид Ципин је свештеник који је током година служења основао седам парохија у Немачкој. У време давања овог интервјуа (1. фебруар 2010. године) био је на челу парохије Свете Тројице у Дортмунду, у Берлинској епархији.

Изван Немачке отац Леонид је чувен као оригиналан теолог, познат по књизи Дакле, шта су то дани Стварања?, која је у ствари одломак из његовог фундаменталног дела Васиона, космос, живот – три дана Стварања, објављеног почетком 2009. године.

Отац Леонид се упокојио 30. октобра 2010. године.

Алексеј Веселов: Шта вас је инспирисало, оче Леониде, за тумачење Шестоднева?

Отац Леонид: Тема порекла створеног света интересовала ме је, може се рећи, од раног детињства. Средином 50-их година прочитао сам у часопису „Млади техничар“ чувену студију о Великом Праску путем којег је покренут наш универзум, о пореклу галаксија и планета. Студија ме је задивила. У њему сам увидео да се људско знање осмелило да обелодани најдубље тајне света око нас, укључујући и оне које се односе на почетак његовог постојања. Показало се да је могуће рећи да универзум као целина није вечан и бесконачан – како смо учили у школи – већ да је имао свој почетак у времену и прилично измериву величину у простору. Даље интересовање о пореклу свих бића подгревано је научном фантастиком и мноштвом научних и популарних чланака објављиваних почетком 60-их година. Разуме се да је у том периоду срећу човечанства сачињавао свеприсутни мит о научном прогресу. У таквом душевном кретању појавило се као решење: постати физичар нужно значи разумети (=разобличити) тајну гравитације.

Програм сам како-тако испунио након окончања специјализације теоријске физике на Универзитету физике, а мој рад био је посвећен једној од тајни гравитације – гравитационим таласима. У годинама студирања нису толико млади физичари и песници упадали у бучне спорове, типичне за њихове године, колико (су били бурни) састанци – како сада схватам – истакнутих научника. Било је ту и успешних личних огледа везаних за научно истраживање на размеђи физике и других наука, а што је касније кулминирало њиховим публиковањем. Међутим, убрзо је било јасно и многим мојим савременицима који су схватили да несавршени и контрадикторни свет науке не само да неће донети срећу човечанству, већ може представљати опасност за његово постојање. Од тада сам постао опрезнији у свом интересовању за фундаментална истраживања.

Ако је мој улазак у Цркву донекле резултат фрустрације могућностима науке, ипак, није био повезан са повесним тумачењем првих глава Књиге Постања. Штавише, у првим годинама мог црквеног живота прихватио сам какве-такве идеје о њиховом полумитолошком садржају, с позиције која подсећа на приступ В. И. Иљина. Другачије схватање ових глава дошло је изненада, крајем 80-их година, када сам предавао у недељној школи за одрасле при Покровском манастиру. Једном од полазника, који је одлучио да чита Библију из почетка, скренуо сам пажњу на очигледне формално-логичке противречности у Шестодневу, као што су: Ако су дани стварања уобичајени земаљски дани, како они могу бити јутро, подне, вече и ноћ у прва три дана, пре него што је било дневне светлости? И друго томе слично.

Припремајући се за одговор, отворио сам Библију и почео да читам прве стихове. Одједном се мојој пажњи прикачио израз: А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом... Како је силна песничка метафора – беше тама над безданом, помислио сам. Шта она може да значи? Одговора нисам налазио. Али, шта ако то није поезија, већ особина створене материје?, помислих. Затим сам се сетио многих расправа о природи прве сингуларности, ембриону васионе у којем је до Великог Праска била фокусирана целокупна творевина. Ембрион садржи бездан материје која се чак и у условима потенцијалне нарушености може назвати и мрак. Сингуларитету у целини погодује израз – у поређењу с уобичајеним формама материје – да је она без облика и пуста. Следећи је дошао на ред Велики Прасак. И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост, првобитна васиона превасходно се састојала од светлости! Почео сам да се присећам познате космолошке теорије: накнадно одвајање светлости од материје описао је Георгије Гамов, потврдивши регистроване остатке исијавања. И опет у подударности са Библијом: ...и растави Бог светлост од таме.

То је била експлозија. Показало се да почетак Књиге Постања није само поучна прича или репортажа с места збивања. Овде се акумулирало моје природнонаучно знање и трагање за поетским оживљавањем. Такође су се и сазнања из биологије поклопила са узлазном лествицом епохе Дана Божијег Стварања. Нема еволуционих епоха, а у теорију еволуције нисам веровао благодарећи знаменитим публикацијама из 70-их година у студијама И. А. Шредера, И. Чајковског, С. Мајна итд. То је почетак рађања новог схватања Божијег плана при стварању света. Након извесног времена поделио сам своја нова сазнања са полазницима недељне школе. Нису очекивали да ће чути овакве паралеле између Библије и природних наука. На крају је стајала молба: Објавите, молимо вас, све ово. Обећао сам. Ево, недавно је обећање испуњено.

.........................

 

 

 

 

 

http://www.spc.rs/sr/vasiona_kosmos_zhivot_tri_dana_stvaranja

 

[grigorije22]

Ja sam sledbenik Leonida Cipina. Samo sto on nije kreacionista. Konstantin Bufejev je koristio materjal iz njegova knjige da bi dokazivao svoje budalastine.

[о.Горан]

пре 4 часа, grigorije22 рече

Ja sam sledbenik Leonida Cipina. Samo sto on nije kreacionista. Konstantin Bufejev je koristio materjal iz njegova knjige da bi dokazivao svoje budalastine.

За ову тему је небитно чији си ти следбеник јер ја овде износим мишљења православних теолога чија мишљења имају тежину, као и научника који имају докторате.

Ипак покојни о.Леонид јесте креациониста, само што није креациониста младе земље,сем њих постоје и креационисти старе земље( https://en.wikipedia.org/wiki/Old_Earth_creationism ). Већ сам овде износио ставове др Робера Маркса који припада овом табору.

 

Поновићу оно што каже сам о.Леонид, да он не би био адвокатисан од самозваних му тумача:

 

Такође су се и сазнања из биологије поклопила са узлазном лествицом епохе Дана Божијег Стварања. Нема еволуционих епоха, а у теорију еволуције нисам веровао благодарећи знаменитим публикацијама из 70-их година у студијама И. А. Шредера, И. Чајковског, С. Мајна итд.

 

 

 

[о.Горан]

Идемо даље... Ко верује у бајку да су ови инсекти( и један паук) настали слепим процесима еволуције, нека дигне два прста:

 

 

 

 

 

 

Е тако... Тек сам почео... Могу слободно да напишем To be continued...

[grigorije22]

On 30.12.2016. at 7:20, о.Горан рече

За ову тему је небитно чији си ти следбеник јер ја овде износим мишљења православних теолога чија мишљења имају тежину, као и научника који имају докторате.

Ипак покојни о.Леонид јесте креациониста, само што није креациониста младе земље,сем њих постоје и креационисти старе земље( https://en.wikipedia.org/wiki/Old_Earth_creationism ). Већ сам овде износио ставове др Робера Маркса који припада овом табору.

 

Поновићу оно што каже сам о.Леонид, да он не би био адвокатисан од самозваних му тумача:

 

Такође су се и сазнања из биологије поклопила са узлазном лествицом епохе Дана Божијег Стварања. Нема еволуционих епоха, а у теорију еволуције нисам веровао благодарећи знаменитим публикацијама из 70-их година у студијама И. А. Шредера, И. Чајковског, С. Мајна итд.

 

 

 

Pa ne bi bas reko ni da je bio kreacionista.

"Отац Константин Буфејев једини је међу неокреационистима дао негативну оцену. И не чудим се. По његовом мишљењу, све варијанте по којима је довршено стварање у неком другом трајању осим 144 савремених сати – јесу јерес. Веома је жалостан тон тог чланка, а такође и то што је своје доказе исконструисао на основу цитата из моје књиге, чиме, на крају крајева, искривљује текст и моју мисао".

Dakle on je prihvatao i savremenu astronomiju, geologiju i paleontologiju. Ovde je ceo tekst.

http://www.spc.rs/sr/vasiona_kosmos_zhivot_tri_dana_stvaranja