Мој пут к Богу

[Guest - . . .-]

Преузето са сајта Српски културни клуб

КРАДЉИВАЦ У КРОШЊИ

Ријечи мога оца биле су толико утицајне да сам их се више бојао него мајкиних батина.

Тај „чича Крстин“ ауторитет из љубави био је познат и другима. Знали су да је за нас највећа казна ако нас неко „каже таји“. Ипак, тешко је обуздати радозналост дјеце, нарочито када су у друштву вршњака који имају блажу представу о томе шта се може а шта не ваља…

Идући једном из школе, спазисмо прелијеп призор: поред пута крушка жута, и на њој родило као за причу. Наравно, све што је било ближе земљи, побрано је и омлаћено, али је још пуно зрелих плодова мамило са горњих грана… Власник воћке Славко Миловановић окресао је доње гране како би дјеци отежао крађу…

Ја сам некако био највиши, а танак и лак, те одмах паде предлог да ме другари подигну да се попнем и наберем крушака…

Само што сам дохватио неколико мирисних плодова, кад однекуд изби Славко. Дјеца зграбише своје торбе и побјегоше. Остаде главни кривац у крошњи! Шћућурио сам се уз дебло да ме Славко не опази…

ЧИЈИ СИ ТИ, МАЛИ?

Узалуд сам се трудио, издале су ме ципеле и ђачка торба испод крушке. Славко обиђе око стабла и, кад ме спази, викну:

„Силази доље, шта радиш ту!“

„Не могу“, рекох.

„Како си се попео?“

„Други су ме подигли.“

„Силази, ја ћу ти помоћи…“

Спусти он мене, и сад очекујем шамар, али се деси нешто горе:

„Чији си ти?“, упита.

Лакше би ми било да ме је ударио него што сам морао казати:

„Крсте Ђокића“.

„Хоћеш ли да те истучем, или да те кажем Крсти?“

„Истуци.“

Није ме истукао, само је продужио даље. Ја се обуо, нисам крушке ни окусио, смучиле ми се. Пошао сам кући, у страху шта ће бити кад ме каже таји…

ВЛАДИКА СВЕ ПРИЗНАО

Пролазили су дани, ништа се није десило…

Прошле су године, и ја завршио школе, постао и владика. Долaзио сам кући сваки пут када бих допутовао из Торонта у Београд, на сједницу Светог архијерејског сабора. Тако се једном задесим у селу у недјељу. Тајо предложи, иако сам из Београда стигао аутомобилом, да идемо пјешке у цркву, два километра.

Ходајући, наиђосмо на огроман пањ, она крушка посјечена.

„Знаш, тајо, овдје је била крушка…“

Тајо ме погледа подозриво и рече:

„Знам! А што питаш?“

„Па, ја мом таји морам рећи истину, макар и после толико година…“

Испричам му причу до детаља. Тајо каза да му Славко никада ништа није рекао…

„А да је рекао, ала би фасовô!“ – сијевну Тајо очима.

“””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””

РАД У ДВИЈЕ СМЈЕНЕ

Мој дан у Савини изгледао је овако: тачно у шест сати ујутру звоним, па похитам у шталу. Помузем краву, пустим кокоши, нахраним свиње, приставим кафу и спремим доручак. После доручка пођем у град, Херцег-Нови, који је удаљен два километра. Разнесем вишак млијека купцима по солитерима, набавим намирнице неопходне за ручак, и трк назад. Спремим ручак, пуштајући узгред туристе у музеј изнад кухиње, до дванаест сати, када се капија затвара, а ја постављам ручак. После ручка оперем посуђе. Онда сам слободан до четири сата, када служим кафу и сок од дивље поморанџе. Почистим цркву и двориште, ако је штогод нападало или остало иза туриста. У пет сати се поново отвара капија и почиње вечерња. Туристи опет навале, и тако све до седам сати. У седам је вечера. После вечере збринем стоку, затворим кокоши, нахраним свиње, помузем краву, па на спавање.

Иако сам имао само петнаест година, није ми било тешко да радим. По природи сам марљив, Бог ми дао. Рано сам схватио да човјек мора да ради док је жив, и права је срећа ако је за то способан. Много је лакше кад се послушања прихватају радосно и са вољом, него безвољно. Мени воље никада није недостајало.

“””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””

ПОП У ВОЈСЦИ

Моје духовно узрастање одвијало се у периоду велике нетрпељивости државе према цркви. Била су то тешка времена… У класичној црној униформи, с којом је ишла озбиљност необична за младог човјека, трпио сам омаловажавање и заједљивост. Нарочито после Монашке школе у Острогу, када сам морао отићи да служим „Југословенску народну армију“.

У Скопље, у касарну „Маршал Тито“, отпутовао сам, још памтим, 28. августа 1969. године. Ту сам провео пуних седамнаест мјесеци.

Прије рата се та касарна звала „Краљ Петар“, а данас јој је име „Илинден“. Три оклопна батаљона и друге помоћне службе и родови бројали су укупно осам хиљада војника. Стигао је и двадесетогодишњи будући свештеник и донио „опијум за народ“.

Прије мене у касарну је приспјела моја биографија.

„Попе“ – тако су ме ословљавали, и одмах ме закитили пушкомитраљезом. („Пушка“ се на македонском каже „пушката“, а ми смо пушкомитраљез звали „пушка-та-та-та“.)

Било је разних згода и незгода у тој војсци. Тешко сам подносио такозвану „политичку наставу“. На тим часовима се могло чути више глупости и ироније него реалне науке или бар смислених прича. Једна од наставних тема односила се на „штетан утицај религије у друштву“. Предавач, заставник, говорио је са неописивим жаром, као да ту, пред нама, Бога убија!

Наравно, ако неком нешто није јасно, може да постави питање…

„НЕШТО“ ЈЕ БОГ

Јавио сам се и упитао – како то да се баш ништа позитивно не може рећи о религији, кад већи дио човјечанства вјерује у Бога? Уосталом, уколико би се поштовале само основне вјерске норме, не би се двије трећине буџета државе морале давати за наоружање.

Заставник рече презриво:

„Ма ко данас још вјерује у Бога!“

„Многи“, одговорих, „чак многи и од ових овдје војника који вас слушају“.

„Нека се јаве они који вјерују“, прозва заставник.

Од сто двадесет војника у чети, само један је подигао руку! То ме је разгњевило.

„Друже заставниче, већина ових људи су преда мном говорили да вјерују у нешто, а бар половина да вјерују у Бога. Нажалост, због вас су се устрашили и одрекли своје вјере. Нисам сигуран да се, тако превртљиви, сутра не би одрекли и друштвеног уређења и војничке заклетве да ће бранити своју земљу!“

Ту заставник војсци даде вољно и пожури у команду да реферише „о Поповом испаду“. Војници се разиђоше, а уз мене остаде онај један једини вјерник, из Босанског Шамца.

За сваки случај, војска ме се клонила, а мени је било мило што исповиједих своју вјеру.

Првог и другог дана ништа се није десило. Друштво поче да ми се враћа…

За велики „празник рада“, Први мај, приређена је свечаност. Постројене војне јединице слушале су говоре високих официра, а дијељена су и одликовања и унапређења. Као пушкомитраљесцу, по правилу ми припада чин разводника. Послије оног „испада“? Не вјерујем.

Али, догоди се нешто сасвим неочекивано. Добих и чин, и награду, као „добар војник“!

Командант касарне Никола Љубичић, предајући ми три књиге, грмну:

„Другови старешине и војници, видите ли овога војника?! Волео бих да сте сви као он! Не по опредељењу, јер он је поп, него по карактеру!“

Од тога трена можда је било војника који не знају ко је њихов капетан, али су сви знали ко је Поп.

НЕКУЛТУРА АТЕИЗМА

Сјећам се још једне хришћанске побједе над нехришћанским официром, Трнинићем, командиром мог вода, који је стално Бога псовао. Неколико пута сам га учтиво замолио да то не чини, јер ме вријеђа. Он би оћутао, па касније поновио псовку. Најзад сам се одважио и љутито рекао:

„Друже старији водниче, псовка је одраз некултуре човјека.“

„Ти мени да кажеш да сам некултуран?!“, дрекну командир.

„Јесте!“

„На рапорт!“

Прво сам изложен мишљењу командира чете, који није знао шта ће са мном, па ме је прослиједио мајору безбједности. Безбједњак такође није био начисто, те ме посла начелнику касарне. Начелник нас саслуша у ставу мирно и рече:

„Излазите напоље, у праву је био војник Ђокић!“

На повратку у јединицу, увријеђени старији водник је спласнуо, предложио да се помиримо и замолио ме да никоме ништа не помињем.

Касније, ако би се десило да Трнинић опсује, одмах би ми се извинио, не што му се омакла псовка, него што „нисам видо да си ту“.

СУБВЕРЗИВНА ВАСКРШЊА ЈАЈА

Изгледа да сам задобио наклоност старијег водника Јове Трнинића… Имао је разумијевања ако бих тражио ванредну дозволу за излазак у град. Десило се то пред Васкрс. Стигао ми је пакет од куће, са васкршњим јајима, па су због тога у команди учинили све да не добијем пакет на вријеме. Обавјештење је приспјело на Велики четвртак, и ја сам на Велики петак, послије наставе, пошао да подигнем пакет. У команду је кренуо и Јово Трнинић, који ми успут рече:

„Сутра је Васкрс.“

„Да, прекосутра.“

„Хоћеш ли ићи у цркву?“, пита ме Трнинић и гледа право у очи.

Помислих да хоће да ме уходи, а план сам већ био направио…

„Нећу“, рекох.

„Зашто?“, упита он, разочаран.

„Зато што ми нећете дати дозволу. А ако одем без дозволе, следује ми затвор. На мене се пази…“

„А ако ти ја дам дозволу?“

„Онда бих радо отишао.“

Још увијек нисам био сигуран да ли ме куша, или искрено пита, па му нисам рекао да је служба у поноћ.

„Даћу ти дозволу“, обећа старији водник Јово Трнинић.

Стигосмо до зграде команде, но неким чудом све је већ било позатварано. Ја не добих пакет, нити је Јово Трнинић могао да направи нове дозволе за излазак из касарне. И, то би добро. Ја се развикао како су ми људска и вјерска права ускраћена, како пакет нисам могао да подигнем, а до понедјељка ће се све у њему покварити…

БИЈЕГ У ЦРКВУ

У суботу се договорим са једним војником из мога одјељења да ме пробуди петнаест минута прије поноћи и да не тражи смјену док ја не изађем. Наравно, прорачунао сам да ћу се вратити око четири ујутро. Другог пожарног сам замолио, частићу га, да не буди смјену док се ја не појавим, за случај да закасним.

Пробуди ме онај војник, ја се опремим, искочим кроз прозор, добро знаном стазом изађем из касарне, па у цркву.

Код цркве сам ставио капу за појас, дадоше ми икону Васкрсења, и крену литија са пјесмом Воскресеније Твоје, Христе Спасе… Потом започе јутрења и литургија, а ја сам пјевао за пјевницом, понесен, на општу радост народа који бјеше преплавио цркву.

На крају, добри прота Василије, Рус поријеклом, који је служио у тој цркви Светог Ђорђа, позва ме у олтар и рече:

„Узми ова јаја…“

Угурах у џепове неколико комада, али ми прота објасни:

„Ово је све за тебе.“

Натрпа ми у војничку блузу четрдесет јаја! Опасан појасом, носио сам их као у некој торби. Стид ме је било онако проћи кроз народ, али је народ баш чекао да ме испрати аплаузом, додајући и понеку пару. Ја сам их, излазећи из цркве, све поздрављао најрадоснијим поздравом:

„Христос воскресе!“ .

ВОСКРЕСЕ, А САД МЕ КАЗНИТЕ

Вратих се у касарну. Војска је још спавала. Частих пожарног и увукох се у постељу. Ујутро, мој најбољи друг и земљак Цвико Крстић, из свег гласа поздрави:

„Христос воскресе!“

„Ваистину воскерсе!“, отпоздравих радосно, отворих касетицу и почастих га јајетом.

Послије су сви редом долазили да ми честитају празник, како је ко знао. Свима сам дијелио јаја. Разбацаше војници љуску по ходнику, а ја се нисам баш трудио да је сакупљам. Празник је.

Сутрадан сам позван на рапорт.

„Шта си ти то јуче радио?“

„Шта сам радио?“

„Како си дијелио јаја?“

„Па мени до сада мој пакет са јајима није уручен!“

Потпоручник Граховац је знао да сам за ту силну љуску од јаја једино ја могао бити крив. Није наваљивао да кажем како, само је упорно питао:

„А ко је то урадио?“

„Шта знам, питајте мало и друге, што само мене питате.“

Војска се касније чудила:

„Ти, Попе, ниси добио пакет…“

„Јесам.“

„А, не, ниси га добио, јер си се бунио. Одакле ти онда фарбана јаја?“

„Бог ми их је послао.“

“””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””

СРБИ И ЕНГЛЕЗИ

У тридесет трећој години сам, из Тавне, отишао у Енглеску на усавршавање. Уписао сам се на постдипломске студије. Тада сам први пут у животу искусио шта значи бити странац. Још живо памтим те давне утиске… За двије године сам видио и доживио свашта. Схватио сам да није нимало лако живјети у расијању – макар и са својим народом.

Поред студија којима сам се у Енглеској посветио, задатак ми је био да опслужујем једну парохију, Светих апостола Петра и Павла, која је обухватала четири града, четири богослужбена мјеста: Дарби, Лестер, Сток он Трент и Донингтон.

Срби, махом политичка емиграција незадовољна југословенским комунистичким режимом, најгушће су населили индустријски град Лестер. Служио сам у једној огромној цркви која је посвећена, и архијерејским освећењем, Светом Ђорђу. Та црква је готска грађевина из 1823. године. Освећење је обавио и служење започео Епископ Лаврентије.

Црква се налази у самом центру града, огромна је и прелијепа, а припада јој и простран паркинг, гдје се паркирање, уобичајено, плаћало, што је унеколико доприносило издржавању цркве.

Занимљиво је како смо ту цркву купили. Ми, Срби, понудили смо Енглезима пет хиљада фунти. Чувши да се црква продаје, а не знајући за нашу понуду, Пољаци су англиканцима понудили дупло више, десет хиљада фунти! Међутим, тадашњи Бискуп Ричард Рат одговорио је Пољацима: „Ми смо цркву продали Србима – по цијени која одговара и њима и нама.“

И данас сам му због тога захвалан.

Још ме је нечим гануо Бискуп Ричард. Енглези су пожељели да одслуже посљедњу службу и да се помоле за све оне који су се у тој цркви молили, а ја сам се двоумио да ли да им дозволим да уђу у, сад већ православни, олтар… Моју дилему, иако му је још нисам предочио, ријешио је сам уважени Ричард Рат, рекавши:

„Ми знамо да постоји један канон по коме жене код вас не улазе у олтар. Ако бисте били љубазни, молили бисмо да нам поставите сто пред иконостасом, гдје бисмо ми служили.“

Дирнула ме је толика пажња, и нисам му то добро никада заборавио. Нека му то Бог у добро упише.

Послије продаје цркве, Енглези су се досјетли да им треба крстионица, урађена у камену, рељефна, са поклопцем од дрвета у дуборезу. Послали су захтјев и питали да ли бисмо им то продали. На моје запрепашћење, неки од наших људи су предлагали да им продамо крстионицу по цијени од пет хиљада фунти, колико смо ми платили цијелу цркву! Наравно, поклонио сам Бискупу Ричарду њихову бившу крстионицу, рекавши да ћемо ми лако набавити другу. Међутим, кад је схватио да је и нама потребна, није хтио да је узме на поклон.

Занимљиво је и то да сам се на тапији о цркви потписао заједно са Краљицом Елизабетом, јер је Краљица формални поглавар Англиканске цркве.

ФАДЕР БРАЈАН

У то вријеме имао сам тридесет три године и велику вољу да ширим распон знања, као и круг пријатеља… Госпођа Џенифер Морисон, предавач на курсу језика, својски се трудила да помогне странцима, спајајући их са Енглезима. Мени је предложила да се упознам са свештеником Брајаном Хакнијем, који је службовао у једној малој парохији, са црквицом у граду.

Фадер Брајан је био диван човјек. Он и његова супруга +Линда добили су троје дјеце: Марка, Остина и Демијана. Но, поред та три лијепо васпитана сина, усвојили су и једну дјевојчицу, Кејти, која је била афричког поријекла – црнкиња.

Одмах смо се спријатељили, на првом чају код њих (сup of teа). Позвали су ме на вечеру, сљедећег уторка. Послије тога, Фадер Брајан ми је рекао:

„Remember, every Tuesday, dinner in my house.“ („Упамтите, сваког уторка – вечера код мене.“)

Било ми је незамисливо да један Енглез позива госта на вечеру сваке недеље.

Ово угодно дружење ми је и користило. Учио сам енглески језик, играо се са дјецом која су ме искрено вољела, одраслима причао о православној доктрини… Фадер Брајан је чак пустио браду, сагласан да су је и Господ Христос и апостоли носили…

Благодаран за гостопримство Хакнијевих, предложио сам им да буду моји гости у Србији. Тако смо, у августу мјесецу 1983. године, петнаест дана обилазили манастире Србије, Босне и Црне Горе, а још петнаест дана су моји драги пријатељи провели на Јадранском мору, у манастиру Градишту крај Буљарице.

Наше искрено пријатељство је, вјерујем, утицало на одлуку Фадера Брајана да, после смрти супруге Линде и после одлуке Англиканске цркве да рукополаже жене за свештенике и владике, пређе у православље. Он се припремио (као катакумен), крстио се, стажирао шест мјесеци, и најзад примио чин ђакона. Сада је некадашњи фадер Брајан – православни свештеник Георгије, у Руској православној цркви у близини Лондона.

ГРОЖЂЕ СВЕТОГ СИМЕОНА

И госпођа Џенифер Морисон доживјела је срећу у вези са православљем.

Имала је четрдесетак година и дуго живјела у браку без дјеце. Једнога дана упитала ме је за могућност да негдје у Југославији усвоји дијете. Упутио сам је на оца Василија Томића, који је тада служио у цркви Светог Марка у Београду.

Покушавала је она свуда, али с обзиром на њене године, нико јој није хтио дати бебу на усвајање.

Поменуо сам јој чудесну лозу Светог Симеона, у Хиландару, помоћу које су се многе бездјетне породице усрећиле. Није много томе вјеровала, али ме је замолила да ипак поручим ту лозу.

Кроз неко вријеме стигао је пакетић са три зрна грожђа и комадићем лозе. Позвао сам професорку Џенифер и дао јој упутство на енглеском. Кад је она то прочитала, заплакала се и рекла да је сувише стара и неће моћи да зачне. Размишљала је, и најзад ме је замолила да пошиљку из Хиландара ипак понесе кући.

„Наравно, узмите, то је за Вас наручено.“

Отишла је, и мени би жао њене муке. Готово сам се покајао што сам јој тако нешто предложио. Међутим, после неколико сати зазвони телефон, и зачух „тичеркин“ радосни усклик:

„It`s а Miracle!“ („То је чудо!“)

Шта се десило? Када је приспјела кући, ставила је пакетић из Хиландара изнад камина и пошла да се помоли Богу. У том трену стигао је неки човјек из Социјалног центра и рекао јој да може да добије дијете, из Боливије!

Дакле, на мало другачији начин, Свети Симеон јој је помогао!

Када сам у Београду изабран за владику, Госпођа Џенифер је дошла у Дарби са мужем и малом Аном-Маријом-Катарином на рукама. Појавила се на том опроштајном банкету, који су ми моји врли парохијани приредили. Најдражи дар ми је био што сам је видио срећну, са дјететом које је добила благословом Светог Симеона.

КРАЉЕВ ВОЈНИК ТАДИЈА

У Енглеској сам сусрео неколико веома добрих и занимљивих, незаборавних Срба. Чика-Тадију Радивојевића красила је ширина и племенитост. Био је и духовит, што је одлика великих људи. Његова кућа била ми је први дом у Дарбију.

Тадија је родом из Сврљига, ратни заробљеник који је остао да живи у Енглеској после рата.

Код чика-Тадије и тета-Бране провео сам први мјесец, али сам се ту хранио готово све вријеме мога боравка у Енглеској.

Тадија је био Божији човјек, добродушан, дарежљив, вриједан. Цркву је волио више него своју кућу. Од скромних примања помагао је кога год је стигао. Пазио је и једну самохрану жену, Гркињу Катарину. Свакодневно јој је носио намирнице, а она га ни својом џандрљивом природом није могла наљутити.

Од чика-Тадије, који је упечатљиво опонашао Чарлија Чаплина, остало је много прича из ратних година. Причао их је у духу Бранислава Нушића.

„Појуре нас партизани, кукавице једне, а ми – бежи. Њих седам-осам, а нас пуно, и не мо’ш побећи!“

Једном приликом нам је вјетар оштетио кров на цркви. Спало је неколико лепенки, а осигурање нам понуди хиљаду фунти да се то среди.

Црква у Дарбију је висока, са окомитим кровом, и било је тешко наћи мајстора који би то поправио. Чика Тадија је био спреман да се упусти у ризичан посао, али нипошто није хтио да прими новац од осигурања. Једва сам га убиједио да прихвати хиљаду фунти и приложи их цркви, ако их већ не жели за себе…

ЛАЖЉИВИ ТЕЛЕВИЗОР

Мој добри комшија, који је живио „next door“, врата уз врата са мном, звао се Ђуро Урукало. Далматинац из Полаче, људина, снажан, племенит, био је добар вјерник и добар домаћин. Са својом супругом Миланком и дјецом Момчилом и Десанком често ми је указивао гостопримство.

Имали су телевизор, а ја сам волио да погледам вијести и понеки добар филм. Ђуро никада није хтио да гледа телевизију, нарочито филмове. Кад сам га питао зашто су му филмови одбојни, објаснио је:

„Видиш, уби човјека, а ја то да гледам!“

„Ма то је само глума, тај исти ће глумити и бити жив у другом филму“, увјеравам га ја.

Он се уозбиљи, па упита:

„Стварно?“

Потврдих, а он још мало размисли…

„И, да ме лажу, а ја да то гледам!? Нећу!“

Ђуро Урукало био је један од бораца војводе Момчила Ђујића. Никада после рата није отишао у своју родну Далмацију, ни пошто се комунистички режим урушио.

„Шта бих ја тамо могао да видим? Ништа тамо више није моје. Нема мојих другова, комшија, пријатеља; или су протјерани, или умрли, или побијени. Остајем овдје да будем Србин.“

УТЈЕШНИ МЛАДОЖЕЊА

Занимљиво је како су се Ђуро и Миланка Урукало вјенчали. Испричао ми Ђуро.

Миланка је у Енглеску стигла из Крушевца, педесет и неке године, са намјером да се уда за неког другог. Са њом је допутовала и њена кума Зага…

Зага се удала за Петра Трифуновића, а Миланкин изабраник се предомислио. Извињавао се, нудио јој шта год жели, али „срце те моје неће“…

Дјевојку је у оно доба било срамота да се врати кући изиграна…

Тако, док је она сједила, тужна, са својом кумом, а Ђуро пио за шанком неког паба, спазио ју је и пришао да пита:

„Би ли се ти, ђевојко, удала за мене?“

„Ма, за црна Циганина, само да не идем кући на срамоту!“, прихвати Миланка.

Прекинем Ђурину причу:

„Не вјерујем да је баш тако било.“

Миланка потврди:

„Јесте, оче Георгије, тако је било.“

Ђуро се није покајао. Миланка је изузетно добра жена и искрена хришћанка. Научио сам је да пјева у цркви, те су ми она и Смиља, кћерка Тадије Радивојевића, биле главни појци, док су Ђуро и Тадија послуживали у олтару и код свијећа.

Поменућу само још неке добре људе: Илија Грубинић, Стево Трифуновић, Лазо Ћерјанић, Јосип Курајица… Успомена на њих је увијек жива, отпорна на вријеме.

Јосип Курајица, такође из Далмације, једном је био и мој пророк. Пред Божић се разбоље Јосип, и ја на сам дан Божића, послије службе, одем у болницу да га посјетим. Сви су ми говорили – умријеће…

Затекнем га доста слабог, али ведра духа. Кад ме спази, живну и рече:

„Знам ја зашто си ти дошао… Чуо си да ће чика Курајица умријети, па да не буде да га ниси обишао у болници. Но, слушај ме, оче: прије ћеш ти постати владика него што ћу ја умријети!“

„Дај Боже“, прихватих, „само нек си ти нама жив и здрав, то је најважније“.

Пророчанство се убрзо обистинило. У мају сам изабран за владику. Чика Јосип се опоравио и појавио на свечаном опроштајном банкету у Лестеру, гдје је раздрагано испричао овај необичан догађај.

ПРОЗОРЉИВИ ВЛАДИКА ЛОНГИН

Згода са чика-Јосипом подсјетила ме је на Владику Лонгина и његов дар виђења будућности.

Владика Лонгин је последње три године свог живота провео у манастиру Тавни, везан за постељу. Умро је 26. августа 1977.

Још током мојих студија, 1976, дође у Тавну један мој парохијанин, из села Главичице на Дрини, који је живио у престоници Канаде, Отави. Исприча ми како је Владика Сава тамо основао парохију, а немају свештеника. „Ми бисмо омогућили некоме да дође и буде код нас бар двије године. Платићемо му пут и обезбиједити смјештај, визу, курс језика, као и скромну плату“ – изложи земљак примамљив план.

Пожељех да искористим прилику. Одем код Владике, замолим га за разговор, примакнем се његовој постељи и предочим му ситуацију. Кад сам му најзад затражио благослов за пут у Канаду на бар једну годину, Владика одби: „И ја бих ишао, то је одлично, но, немој ти да идеш. Много сам болестан, умрећу, па ће ти замерити. Рећи ће – оставио је тај Георгије човека на самрти и отишао у свет да се скита! Али, ништа не брини – отићи ћеш ти у Канаду када се не будеш надао.“

Образложење сам прихватио као очински савјет, са захвалношћу, али последњу реченицу сам пропратио ироничним гестом. Што му треба да тако прича! Могао је једноставно рећи – не можеш да идеш, и тачка.

Међутим, Владика је осјетио да ме је то погодило, па понови: „Запамти: отићи ћеш ти у Канаду када се не будеш надао!“

Кроз пет-шест година и ово се пророчанство обистинило. Када сам изабран за владику, знао сам одмах, прије него што су ми саопштили: идем у Канаду.

НИШКИ ЕНГЛЕСКИ

Мој први учитељ енглеског језика била је тета Брана Радивојевић. Додуше, ни она сама никада није добро научила тај језик, али је одлично разумијевала филмове и серије, попут „Даласа“… Пратила је помно радњу и жестила се на оне који су варали своје жене или мужеве у тим серијама. Знала је напамет све личности, шта је ко рекао, ко је са ким био, ко кога преварио… Јунаци филмова и серија научили су је енглески, али нису могли да је ослободе нишког акцента…

Тета Брана је између два филма одлично кувала, а није умјела да кува за троје, колико нас је најчешће било, већ увијек за добру чету гладних војника! Било је немогуће појести све што би тета Брана наспремала. Вишак би касније јела сама, „да си се не баци“. Рада, њена унука, бојала се да ће јој сувишна храна нашкодити и често је подсјећала:

„Баба, You are no dustbin“ – ниси ти канта за отпатке.

Тета Брана, Богу хвала, живи своју деведесету годину, са једнако добрим апетитом, који јој никада није нашкодио.

МИРНО, МАЈОРЕ!

У Донингтону је живио још један занимљив Србин, мајор Крсмановић.

Оженио се Енглескињом. Одлично је знао и језик и законе, па је за све тамошње Србе, углавном саборце, одрађивао административне послове.

Мајор Крсмановић радо је испољавао ауторитет и као да није схватaо да је рат завршен, да није више командант неког батаљона већ, скупа са својим некадашњим војницима, волонтер. Од њега су сви зазирали, а и мени су припоменули да му се ни случајно не замјерим.

Но, једном приликом, и то на сам дан Васкрса 1982. године, нисам успио да избјегнем окршај са мајором.

Тек што се бијах вратио са литургије из Лестера, и таман сјео да ручам код чика-Тадије и тета-Бране, зазвони телефон. Домаћин је изговорио неколико ријечи, и прекиде се веза.

„Мајор Крсмановић“, рече чика Тадија.

„Сигурно је честитао празник“, претпоставим ја.

„Не, већ хоће да му се јавите, тачно у два сата.“

Преостало је петнаест минута. Избјегавао сам да увећавам телефонски рачун Радивојевића и да показујем гњев на лицу, па одох до говорнице. Позвах мајора, и поздравих га како доликује:

„Христос воскресе!“ .

Одговорио је млако и одмах прешао на ствар:

„Сутра да венчаш…“

Српкиња се удаје за Украјинца…

„Празник је“, рекох, „и то не бива до сљедеће недјеље… Па нису ни диспензацију тражили, нису били на предбрачном испиту. Он је био ожењен, нисам сигуран да ли је црквено био вјенчан…“

Мајор поново употреби свој омиљени заповједни начин:

„Да их венчаш, нема полемике!“

Е, то ме је наљутило. Дрекнух у слушалицу:

„Мирррно! Нисам ја Ваш војник, већ сте Ви мој вјерник! Ви мене морате да слушате кад је вјера у питању! Биће онако како сам Вам рекао!“

„Разумем, свештениче!“ , одбруси мајор и веза се прекиде.

Наравно, нисам обавио вјенчање кад је мајор наредио, већ када је Бог заповиједио, све по реду и закону.

Дуго сам зазирао од сусрета са господином Крсмановићем. Но, када сам га срео и помислио да је у реду да му се извиним, он ме предухитри и рече пред својим бившим војницима:

„Таквога свештеника хоћу! Убудуће ће бити како Ви кажете, оче.“

„Не морате да ми персирате, Ви сте Краљев официр. А биће онако како се договоримо.“

“””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””

ГДЈЕ СУ СВИ СТРАНЦИ, НИКО НИЈЕ СТРАНАЦ

У двадесетом вијеку у хладну Канаду се доселило око двјеста хиљада Срба, и за толико је опустјела отаџбина.

Канада је заиста хладна земља, тако хладна да се, рецимо, зимске сахране одлажу за пролеће…

На нашем манастирском гробљу нема бетонских гробница, све су земљане. Бетон пуца од зиме… Једном смо зимску сахрану обавили помоћу лименог бурета и бренера. Цијеле ноћи смо гријали земљу плинским гориоником покривеним металним буретом, а сутрадан једва ископасмо раку: земља тек тада бјеше мало попустила од мраза… Иначе, земља зна бити замрзнута у дебелом слоју до четири стопе (сто двадесет центиметара).

Но, хладноћа се да издржати. Људи су мотивисани. Канада је, по мом увјерењу, једна од најбољих земаља за живот Срба, односно емиграције уопште.

Пред полазак из Енглеске, мој пријатељ фадер Брајан ми је рекао:

„Благо теби, идеш у земљу гдје нећеш бити странац.“

То сам схватио касније. Гдје су сви странци, нико није странац.

У Канади живе све могуће нације свијета, и сви имају свој акценат у говору, који ама баш никоме не смета. У Енглеској је другачије, а Канада је земља странаца, свих боја и језика. Закони су јој такви да штите дошљаке и њихово право на свој језик и вјеру. Штавише, држава плаћа учитеље у свим етничким скупинама, који уче дјецу сопственом језику, култури и обичајима. То се зове програм мултикултуре и сматра се највећим достигнућем у демократији Канаде.

Торонто је навећи канадски град, престоница провинције Онтарио, у којем живи трећина од око двије стотине хиљада канадских Срба. Чак половина од четири милиона становника Торонта су досељеници из свих крајева свијета, па се у овом необичном граду говори сто шездесет језика!

ЕПАРХИЈА СА ПЕТ ВРЕМЕНСКИХ ЗОНА

Епархија канадска је највећа српска православна епархија на планети. Протеже се од Атлантика до Пацифика, од Халифакса, у провинцији Нова Шкотска, до Келовне у Британској Колумбији, а то је више од десет хиљада километара! На примјер, од Торонта до Ванкувера на западу авион лети пет и по сати, а до Халифакса, на истоку, још два и по. У огромном распону Канаде је чак пет временских зона!

Долазак у тако голему земљу за мене је био огроман изазов. Требало је да се снађем и утемељим Српску православну цркву на непрегледном пространству.

Црква је била организована у већини садашњих приграничних градова по дужини Канаде. Храмова је било свега неколико. Није постојало сједиште Епархије, а средства су била оскудна. Сав капитал који сам затекао износио је четири хиљаде и седамсто долара, а и то је пренијето из некаквог канадског фонда…

У прво вријеме становао сам у изнајмљеној кући. Моја кољена су била подлога за писаћу машину „бисер“, коју сам донио из Србије…

Зато се увијек радо сјећам људи који су ми тада притекли у помоћ. Неке је Бог призвао к себи, и ја се сад за њих молим и по добру их помињем. Неки су још живи и нису малаксали.

ПРВИ ДОБРОТВОРИ

Најприје ми се у невољи нашао +Милован Ратковић, пензионер. Дошао је да ме види и за Епархију донио пет хиљада долара. То је било више од цјелокупне имовине коју је млада Епархија имала.

Убрзо се појавио добри и великодушни Гојко Кузмановић и донио најновију писаћу машину „IBM“, са куглом, која је одлично радила и имала чак и неку малу меморију, као и могућност брисања словних грешака.

Касније ће Гојко у сједиште Српске православне Епархије канадске унијети и први компјутер. Његова помоћ никада није затајила нити се смањила. Бог је њему давао, а он Богу и Цркви.

У то вријеме нашао ми се и +Васа Дебељачки, некадашњи фотограф, Банаћанин из Долова код Панчева. Годинама смо скупа припремали и славили исту славу. Дебељачки је поклонио Епархији плац и кућу у Нијагари. Приликом куповине куће за Епархијски центар, то смо продали и исплатили дио дуга…

MADE BY ZIVANA

Тета Живана и чика Никола Новаковић толико су бринули о мени да је њихова кућа била и моја кућа.

Чика Никола је прије Другог свјетског рата био врхунски спортиста – првак Европе у бацању диска и балкански првак у бацању копља. У Краљевини Југославији, како сам касније сазнао, радио је у тајнoј служби и прогонио комунисте.

Тета Живана је, са својом мајком Олгом, из Темишвара пребјегла у Србију одмах послије рата. Пропутовала је Југославију и најзад се скрасила у Канади. Ту се упознала са Николом, веома способним и лијепим Личанином. Склопили су брак и добили једну кћерку, Љиљану, која сада ради као промотер глумаца у Холивуду.

Тета Живана је била и остала моја друга мајка, мајка у Канади, а Љиљана је моја сестра, јер нема рођеног брата.

Друга мама, у својој 88. години, још је крепка, и разложна, и правична. Била је права брана пред свим насртајима на мене…

Живана је за мене шила готово све одежде, мантије и другу гардеробу. Она је по професији кројачица, али модни кројач, умјетник. Преносила је моделе са цртежа у живот. Шила је, дакле, први примјерак нацртане одјеће, који се не продаје већ стоји изложен у витрини. На њему би писало: „Made by Zivana“.

“””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””

САН О МАНАСТИРУ

Убрзо је постало јасно да нам је неопходно једно ново имање, које ће служити као центар Епархије. На сједници Скупштине 1987. године предложио сам да купимо имање на којем ћемо изградити први српски манастир у Канади, па да нам више никада не буде тијесно на Епархијски дан.

Епархијски дан је највећи православни сабор српског народа у Канади. Одржава се у недјељу по Духовима. На миленијумском окупљању, 2000. године, манастирско имање су преплавиле десетине хиљада људи.

Предлог је прихваћен, мада су га многи доживјели као фантазију од које најзад неће испасти ништа. Средстава немамо, а за такав пројекат потребно је да сакупимо неколико милиона долара!

Гојко Кузмановић је једини човјек који није испољио нимало сумње и стално је ширио оптимизам.

ОСТВАРЕЊЕ СНА

Пошли смо у потрагу за подесним имањем, обилазили шуме и шикаре, разгледали њиве и пустаре, и нигдје не нађосмо услова за будући манастир…

У потрази су најревноснији били Гојко Кузмановић и +Бранко Вучковић. Посрећило се Гојку и нашао је имање, ово на којем је данас манастир. Богом дано, на средини између три велика српска центра – Торонта, Хамилтона и Киченера. Само је Бог тако могао удесити: имање од 43 акра (нешто мање од 20 хектара), на горњој половини Нијагариног зеленог појаса, који се протеже од Нијагаре до Џорџтауна.

Кад ми је мој добри кум Гојко саопштио да је нашао погодно тло, чекао је шта ћу ја да кажем. Одвео ме је да видим имање, а ја сам се и обрадовао и забринуо: „Ово је сам Бог дао да буде српски манастир. Но, како ћемо, и са чим ћемо?“

Гојко је одмах покренуо своје пријатеље, који су за једно вече сакупили деведест три хиљаде долара. То је било довољно за почетак. На рачун те суме подигли смо кредит на још двјеста хиљада и исплатили купљено имање. Од тада прославу Епархијског дана приређујемо на том мјесту.

На самом брду, насред имања, постоји једна зараван, камена плоча, на којој смо службу вршили… Као вјетробран би нам увијек лијепо послужили чланови Хамилтонског хора на челу са попадијом Миром, који су првих година редовно долазили на све свечаности.

Позвао сам госпођу Марију Јуцу Јовин из Београда, која је радила дуги низ година на рестаурацији манастира Студенице и напосљетку на обнови конака у Пећкој Патријаршији, пошто су га Шиптари запалили.

Јуца је дошла, и након извјесног времена сачинила веома грандиозан план манастирског комплекса. Узор је тражила у манастирима Студеници, Милешеви, Хиландару – гдје су зграде сконцентрисане укруг и све окренуте ка цркви у средини. Тај план смо доставили „Нијагара ескартменту“, првој установи чија нам је сагласност била неопходна.

План је ревидиран, пројекат преполовљен, и добијена начелна сагласност.

НА СУДУ СА КОМШИЈАМА

Муке су почеле са освајањем сагласности комшија за подизање манастира. По канадском закону, глас комшилука је веома важан. Комшија је свако ко живи на раздаљини до четиристо метара од додирне тачке са имањем. Велика земља, раштркане комшије…

Двадест комшија се супротставило изградњи манастира. Прикупили су двеста осамнаест потписа противника наше замисли! Настао је рат, који је прерастао у отегнути и мукотрпни судски процес. Требало је да докажемо пред судијом да ми својом градњом нећемо нарушити изглед тог краја, да нећемо правити гужву и дизати галаму, нити остављати за собом прљавштину и неред…

Манастирско имање припада градићу Милтону код Торонта, и дио је предјела изузетне природне љепоте, под заштитом Уједињених нација.

Претходни власници тог имања, Словаци, годинама су чекали дозволу за градњу, али је нису добили. Међутим, тај податак нас није обесхрабрио.

Девет дана трајао је окршај са сусједима у суду у Милтону.

Наши противници су се добро организовали, снимали терен, мјерили висину и сликом доказивали како ће црква да штрчи изнад шуме у подножју брда…

Ник Лохоки, један од вођа комшијске побуне, изашао је пред судију са писменим исказом, тврдећи како смо неподношљиво неуредни. Бајаги, док је он био кућепазитељ, уочио је да нема отпадака, а сада их има, и пацови му скачу око куће!

Његова кућа налази се двјеста метара источно од имања, и исказ му није логичан, али га је господин „поткријепио доказима“. Приложио је неколико фотографија шачице смећа снимљене из свих углова. Сниматељ је потврдио вјеродостојност и почео да говори бесмислице, што је судија одмах схватио.

На питање нашег адвоката Милене Протић како је доспио на то мјесто и начинио снимке, рекао је да он свакога дана туда трчи, па је спазио хрпицу отпадака… Када га је Милена упитала да ли то он трчи преко нашег имања, рекао је:

„Прошао сам имањем господина Лохокија.“

Тврдио је немогуће. Од Лохокијеве куће до нашег имања посвуда је густо шибље и дивље растиње…

На питање када су снимци начињени, поново је дао погрешан одговор. Споменуо је неки датум у јануару, а ми смо последњи пикник имали у првој половини августа.

„А да ли је смеће било фришко или бајато?“

Лажљиви сниматељ је размишљао шта ће рећи, и најзад каза како је смеће сликао телеобјективом, па не може са сигурношћу да одговори на то питање…

Наш адвокат је сузио круг око њега још једним незгодним питањем:

„Па јесте ли видјели инсекте, или ма какве трагове живих бића која се окупљају на смећу?“

Опет му је фалила сигурност.

„Нисам видио инсекте, али сам видио трагове пацова“, бубну лажни свједок.

Наш адвокат закључи:

„Е, ти пацови су морали бити као коњ да би у јануару оставили трагове у трави и растињу.“

Судији се тада смучило и енергично је одстранио смушеног фотографа.

УСЛИШЕНО

Други свједок у процесу против нашег манастира, непосредни сусјед, била је нека госпођа Данијелс која је, поред изнајмљеног заједничког адвоката, сама себе представљала.

Причала је неке ствари које су биле дубоко увредљиве. На примјер, упоређивала је наш будући манастир са једним из Калифорније, гдје су се одвијале оргије и неморал, о чему је тих дана писало у штампи. Говорила је такође како јој сада ми загађујемо воду нашом септиком, која је била ту одраније и коју ми тада уопште нисмо употребљавали…. Наш адвокат је побио њену тврдњу рекавши да воде иду од њене куће према манастиру а не обратно, „тако да ви загађујете воду манастиру, а не манастир вама“.

Госпођа Данијелс је имала и којекаквих питања за нашег архитекту Ричарда Рејсона, на примјер: како мисли да подигне цркву а да не сруши сву шуму уоколо? Када се архитекти смучило, револтирано је рекао:

„In principlе – KISS.“ („Кис“ уједно значи и пољубац.)

Госпођа Данијелс је затражила појашњење и добила га:

„Keep inconvenient stupid sentences.“ (Обуздајте незгодне глупе реченице.)

Сви су се томе насмијали, чак и судија. Потом је неуморна госпођа почела „стручно“ да обрађује тему градње цркве, како би најзад закључила:

„Ја не желим да видим ту ружну цркву испред моје куће.“

Бог, који све слуша, испунио јој је жељу, те прије него је црква подигнута, она је пропала у бизнису. Банка је преузела њену кућу, тако да бивша власница вјероватно и није видјела новоподигнуту цркву.

Иста судбина је снашла и несрећног Ника Лохокија, који је изјавио да не воли да види крст. Умро је на дан подизања крста на цркви.

“””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””

НЕВИДЉИВИ УПРАВНИК

Добротвори су неуморно творили добро и помагали ми да лакше преживљавам негативне појаве које су ме повремено погађале.

Комунисти у отаџбини су били атеисти, а антикомунисти ван отаџбине су каткад погрешно сматрали да су они, самим тим, по неком аутоматизму, вјерници. Поједини су много невоља задавали Божјим посланицима у туђини. И сам сам испаштао овакву забуну.

Ако неко мисли да су Срби у дијаспори бољи од оних у отаџбини, вара се. Сви смо ми од једног истог српског бића, сви смо нечији синови, са дубоким трагом поријекла у себи.

Бити утицајан у друштву подразумјева да си вјерујући. А то није занат. То је живот. Многи су окусили горчину од оних којима вјера није саставни дио живота већ дио просперитета и бизниса.

Уосталом, Христос Господ је једном рекао: „У свијету ћете имати невоље, али не бојте се, Ја побиједих свијет.“ И још је рекао: „Ја вас шаљем као овце на вукове; будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови.“ Управо тим ријечима ме је у Канаду испратио блаженопочивши Патријарх Герман.

Све је овдје рат. Ратује се са шефовима који циједе животне сокове из својих радника. Ратује се у породици, јер су закони благонаклони према женама, па се мужеви осјећају угрожено. Ако се жена наљути и позове полицију, полиција мужа избаци из куће. Нема му повратка док се суд не смилује или га прописно казни, а то најчешће води разводу и распаду породице.

Наш човјек осјећа да је неко и нешто једино у Цркви, па каткад враћа претрпљену неправду дијелећи правду поповима и владикама.

Свети владика Николај је рекао: „Сачувај ме, Боже, од безбожних и необразованих српских вођа.“ Највише сам пострадао од људи који су уобразили да су „управници цркве“. Узалуд сам их подсјећао: Црквом управља Бог, а и ја и ви смо само слуге које треба да се владају према вољи господара свијета – Бога.

“””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””

НЕБО ЧЕКА НА НАС

Ми Срби морамо да се вратимо Господу. Није то ни лако ни тешко. Угледањем на Христа се у нашим обичним људским животима могу постићи чуда. Христос је био Бог, а спустио се до обичног човјека.

Данашњи човјек прижељкује да буде хришћанин, али када би могао да то изведе тако да му служи цијела његова околина!

Богомладенац Христос је рекао: „Нисам дошао да ми служе, већ да служим, и живот свој да положим за ближњег.“

Када бисмо се и ми потрудили да тако схватимо повратак Богу и вјери, постали бисмо прави хришћани и достојни насљедници наших славних предака. Наши велики преци су умјели, снагом свога ума и духа, да Европу привуку к себи, и они на нашем мјесту сигурно не би трчали за безбожном Европом…

Није идеал живота безвизни режим, слобода кретања, луксуз у кући и око куће, разметање и провод, већ богатство духовно, које човјеку нико никада не може отети.

Доскора смо говорили да нас комунизам спутава да се окренемо вјери, а испаде да данас глобализам упропаштава душу горе него некада комунизам.

Највећи дар који је Бог човјеку дао, човјек је подредио своме комфору, и за све ће наћи и времена и новца, само није сигуран да ће моћи да рађа дјецу и стара се о дјеци Божијој…

А дјеца су најчистији и најљепши дио свијета. Једно дијете сам питао: „Колико волиш свога владику?“, а оно је одговорило: „Волим сваки дан.“ И ја дјецу волим сваки дан.

Лакше је вољети дјецу него одрасле, али живот у Христу подразумијева љубав чак и према лошим људима. „Вољети човјека значи видјети га онаквог каквим га је замислио Бог“, каже Достојевски.

Није лако непрестано бити добар. Било би лијепо да нас кроз живот увијек воде дух истине и мудрост љубави, али нико то не постиже непрекидно, осим светитеља… И ја каткад морам себе да враћам на Христов пут.

Веома је важно да никада не осјећамо усамљеност, да смо стално са Богом.

Додуше, ја сам повремено прижељкивао да се осамим од људи, како бих се посветио читању, за које ми увијек недостаје времена.

Ако нисам са онима који од мене траже помоћ и савјет, онда сам са онима који ми дају савјете.

Лијепо је бити сам са собом, са својим мислима: пребирати у себи шта треба да урадиш, шта да поправиш, а шта да промијениш…

СПОТИЦАЊЕ УМЈЕСТО ПОДСТИЦАЊА

Живот у Христу не значи да је човјек лишен туге. Мене, рецимо, растужује српска неслога. Увијек сам тужан када избијају сукоби и трвења међу људима, и то, по правилу, због безначајних ствари, на какве је грехота трошити снагу…

Када би се срце злобника, грешника било које врсте, могло видјети тјелесним очима, изгледало би грозно, тврди један свети отац. Било би грозотом слично плућима човјека који пуши, али још црње и горе.

Растужују ме све српске неслоге и одсуство патриотизма.

Чињење пакости другоме, како би се прибавила лична корист, код нас је усавршено: чини се пакост несебично, без икакве користи! Ето, просто, нека настрада, по ко зна који пут, она чувена крава, само да се у комшијском дворишту нађе цркотина…

Растужује ме што они на које сам ослоњен и који би требало да желе да ми помогну, раде нешто од чега немају никакве користи, а ја имам само невољу и муку.

Већ мој владичански почетак у Канади донио ми је многе невоље, од покушаја да ме уклоне, до насртаја на Епархију, са нескривеном жељом да потчине свом безумљу дио Свете Цркве, па да умјесто Бога и Божијих закона, у Цркви владају овоземаљски закони.

ДАР РАДОСТИ

По приспијећу у Канаду, окружен сам људима који су ме спутавали и чак ми јавно рекли:

„Ма не треба ви да бринете ни о чему. Ми ћемо све да радимо, а ваше је само да благосиљате.“

„Још да ме ставите под стаклено звоно, па да се окрећем укруг и благосиљам“, рекао сам с тугом и стрепњом да ме, не дај Боже, мржња може обузети…

Страшно је тешко било кроз све те године испуњавати Христове ријечи: „Љубите и непријатеље своје.“

Срећом, увијек је ту, око нас и бољи дио свијета.

Радост ми је када угледам радост у другим очима.

Када би човјек само знао колико је то важно и вриједно, све би чинио да стално гледа радост у другим људским очима.

Радује ме и када смогнем снаге да чиним добро и онима који нису тога вриједни.

Радујем се нашем манастиру, поготово када у њему врви од живота, када се ту саберу добре душе попут Марије Глишић, мале Анђеле и њене сестре Марине, Меланије, Петра (олтарбоја) који са својих седам година каже да ће ми бити и ђакон и свештеник али неће да буде владика јер хоће да се жени! Памтим још једног олтарбоја, од шест година. Обучем га у стихар, поучим како треба да стоји, како књигу да држи. Он се уозбиљио, свидио му се сопствени значај, па ме куцка по рамену и пита: „Је ли тако, Владико, ја и ти смо главни данас?“ „Јесте, Филипе, нас двојица смо главни.“

Лијепо је када манстирско имање преплаве дјеца и праве несташлуке. Никада ме ти дјечији несташлуци не изводе из такта. Не заборављам да сам и ја некада био несташан дјечак…

Радује ме када посјетим неку од наших удаљених парохија, и око мене се сјате дјеца. Понешто им подарим, испричам им понеку лијепу причицу, и они то памте.

Једном приликом, за вријеме проповиједи, једна је дјевојчица пришла близу и помно ме слушала. Када сам завршио службу и нафору подијелио, изађем да упознам ту дјевојчицу. Она, чим ме спази, показа прстом на мене и ускликну: „Мама, ено га онај чика што много прича!“

МОЛИТВА КАО ГРОМОБРАН

Канадска епархија је огромна, па често парохије обилазим авионом. Од Торонта до Ванкувера, на примјер, лети се пет и по сати…

Много времена сам, за ових двадесет и седам година, провео у ваздуху. Најбоље се осјећам са књигом у руци, усамљен, уштављен у својој столици, занесен неким својим мислима и плановима.

Никада се нисам плашио да сједнем у авион. А имао сам неприлика. Три су ми остале упечатљиве.

Једном сам путовао за Едмонтон, три сата вожње од Торонта. Лоше вријеме, велика турбуленција. Осјећам мучнину и покушавам да скренем мисли на молитву. У једном моменту нешто пуче. Забљешта цио авион. Као да поклекосмо, али све се стиша, и онда чусмо да је гром ударио у авион. Пилот рече да је све у реду. Громобрани су дјеловали ефикасно. Када смо слетјели у Тандер Беј, испоставило се да је гром заварио врата бункера!

Другом приликом се неколико нас враћало са неке црквене сједнице из Чикага, и авион никако да полети. Утврђен је квар. Оправљаше они то једно два сата, и на крају посада одустаде од летења. Дође нека друга посада, сви се смјестисмо и свезасмо, и јавише да полијећемо. Винусмо се у небо. Лет је изгледао као и сваки други. Таман да се мало опустимо, кад се авион стрмоглави и ми попадасмо под сједишта. Зачу се усплахирени глас стјуардесе:

„Не брините ништа, све је под контролом!“

Пилот нам је касније разјаснио овај драматични случај. Један уређај је отказао и авион се попео на петнаест хиљада метара! Када га је земаљска контрола о томе обавијестила, стрмоглавио се како би што брже постигао нормалну висину летења од 10.300 метара.

Трећи случај се догодио при слијетању у Торонту. Нормално смо слетјели на писту, али је у том моменту дошло до пуцања обје гуме на једној страни авиона. Пилот је тако тешко закочио моторима, да ми појас умало није пресјекао стомак.

Пошто смо о проблему обавијештени, помислио сам колико ли ће сада протећи времена док стигнемо на „гејт“… Међутим, точкови су брзо замијењени, тако да смо каснили свега петнаестак минута.

Када је дошло до квара оба мотора на авиону, пилот се обратио путницима: „Само без панике, и следујте моја упутства. Понављајте: Оче наш, који си на небесима…“

Ово је виц, смијешан тек кад се авион безбједно приземљи.

ЛЕТ ИЗ ПЕТКА У ПЕТАК

Пловећи огромним канадским небом, пролазим кроз различите временске зоне, а разлика је прилично велика када се упутим у Србију, на сједницу Светог архијерејског сабора. У Београду је шест сати више него у Торонту.

Научио сам да се хитро прилагођавам, нема друге. Није баш да ми временске зоне не сметају. Покушавам да се прилагодим како знам и умијем, што брже, јер ми обично не преостаје довољно времена за поступно прилагођавање.

На примјер, док летим, размишњам шта ме чека на крају пута. Онда се сконцентришем и одспавам у авиону, тако да се метаболизам одмори, па када слетим, спреман сам за акцију.

Има феномена у вези са временским зонама. Један занимљив сам доживио приликом посјете Аустралији, у пратњи Патријарха Павла. На повратку кући, кренуо сам у петак око једанаест сати из Сиднеја, преко Хаваја и Ванкувера, до Торонта. Авион је слетио на аеродром Хонолулу, у поноћ, и опет је настао петак! Повезала су се два дана поста, а авиопревозник није нудио посну храну… Након двадесет осам сати вожње стигао сам на циљ, у Торонто, у петак после подне.

“””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””

СПОМЕН-МОСТОВИ

Журим да још понечим допринесем своме роду у годинама које су ми преостале. Ако сам, може бити, сва већа дјела завршио, преостају ми мања – попут уљепшавања манастира. Волио бих, рецимо, да на манастирској рјечици, која протиче јужним дјелом имања, подигнем неколико мостића, за које сам већ припремио пројекте.

Мостићи би имали много смисла. Прво, то је начин да отмемо од заборава оне мостове које је НАТО 1999. године порушио по Србији. Стога ће ови мали мостови носити називе – „Жежељев“, „Сурдулички“, „Новосадски“…

Затим, мостићима ћемо повезати имање, чији је један мањи дио недоступан, јер га та рјечица, понегдје широка и до шест метара, одваја од већег дијела.

Створићемо, ако Бог да, услове за низ занимљивих активности за дјецу и омладину.

Циљ нам је да се наш народ ту осјећа као у неким стародревним манастирима у отаџбини. Цијело огромно имање могло би да подсјећа на наша стара сеоска насеља, да буде нека врста српског етносела у Канади.

Има још тога што нисам стигао да урадим, а желим.

Има тога што људи желе да виде у мени, а ја то нисам.

Молим се Богу да ми остави памети и даде вида да још нешто могу да урадим, али и да утолим жеђ за читањем.

Бојим се да ћу, кад будем имао више времена, имати мање вида – но, то је све од Бога, па како буде.

ВЕЈЧНА КУЋА ЈЕ НЕБО

Волио бих да за собом оставим још цркава… Подизати физичке грађевине није лако, али је још теже подићи духовну грађевину, Цркву Божију.

Цркве су духовне оазе, лађе нашег спасења. Зато су нам потребне. Потребне су нам и као путоказ нашег стремљења ка небу. Због тога свака црква треба да има куполу, која представља отворено небо, а уједно и гроб Христов, и наш гроб испод неба. Да нам буде путоказ нашег живота.

Треба журити, како таланте који нам је Бог дао не бисмо закопали у земљу. Од оних којима је мало дато, мало ће се и тражити, а од оних којима је дато много, тражиће се више него што могу замислити.

Жудим да видим да овај наш манастир живи својим животом, са монаштвом – бар приближно онако како сам се ја одгајао и живио… Знам да је веома тешко да се то оствари. Канада и Америка немају традицију монаштва. Доскора, само десет година уназад, ни Грчка црква није имала на цијелом континенту манастире са монаштвом. Сада их је десетак.

Све је мање, уосталом, монаха и у отаџбини, зато што је све мање дјеце. Некада се знало: било је дјеце и за цара (војника) и за Бога (свештеника, монаха) и за кућу (потомака). Како данас то постићи, када је у српском народу двапут више гробова него колијевки? Како, када је слобода неразумно велика, а ауторитет родитеља тако мали?

Слободе су неограничене, а изазови огромни, па како у таквим околностима наћи некога ко је у стању да се одрекне своје воље, узме Крст свој и пође за Христом?

Но, вјерујем да ће се Бог побринути за посланике своје. До тада ћу ја сједити овдје у манастиру са бар једним монахом, а када се манастир испуни, онда ће бити вријеме да се преселим – или у неку оближњу кућу, или, ако буде вакат, у већ припремљену вјечну кућицу испод манастира.

Најважније је за човјека како је, а не колико је живио.

Живот људски је у Божијој руци и вољи, нека буде воља Његова. Амин.

Зато журим да још штошта порадим, и не осјећам године, иако је мој живот већ у зениту. Моје је да се, док живим, док ми Бог даје снаге, трудим, а покољења нека суде.

За сада сам о свом животу рекао оволико, а оно што ће остати за мном у рукописима, нека буде објелодањено пошто ме Господ мој и Бог мој к себи призове.

[marko_13]

Интересантно и врло животно, из срца, писано.

[Јаков.]

Dok još ima vremena da neko pročita, da se ova tema ne bi zatrpala sa drugima...

Zaista lepo piše vladika Georgije. Od detinjstva do vladičanskih zapažanja o poverenoj mu službi.

Jeste ovo za čitanje duže (ne koliko i sama knjiga), ali vredi da se pažnja na ovo okrene i o ovome koja prozbori.

Čisto i bez ikakvog razloga za polemiku kao u nekim političkim temama koje nabacujemo.

[Guest - . . .-]

Веома лепо Владика пише, једноставно, животно и разумљиво... ја сам у даху прочитао и сетио се свог детињства

[Александрида]

Oče, htela sam da izbacim na svoj FB profil ovu temu, ali mi izlazi samo link. Jel može to da se namesti nekako, da izađe naslov teme, kao i inače kad se odavde izbacuju teme na FB ?

[Ратко :(]

У, па ово је много лепо.

Ко би рекао, тако озбиљно лице...а тако ведро срце.

[JESSY]

nije lose podsetiti se ove teme....

[JESSY]

EPISKOP KANADSKI GEORGIJE Ne može se služiti Bogu i bogatstvu

Интервју | Уредништво | oktobar 6, 2011 23:52

 

 

 

Razgovarala Zorica Zec

Stavili smo sebe, jadne, male i izolovane, u centar svega. I kako da se onda takav usamljen čovjek ne napuni strahom od svega i svačega? A od toga počinje i nesloga i odsustvo patriotizma… Da se Lazar nije molio „Oče naš“, ne bi bilo Vidovdanske žrtve zahvaljujući kojoj i danas znamo ko smo i šta smo. A srpska istorija puna je ovakvih primjera, od Kosova 1389. godine, preko srpskih ustanaka, do stradanja i žrtvovanja u velikim ratovima i pogromima dvadesetog vijeka

 

 

Eparhija kanadska je najveća srpska pravoslavna eparhija na planeti. Osnovana 16. maja 1983. godine, kada je izdvojena iz istočnoameričke i kanadske. Prostire se od Atlantskog do Tihog okeana. Od pomirenja, i usvajanja novog Ustava za Severnu i Južnu Ameriku, obuhvata sve srpske parohije na teritoriji Kanade, ukupno trideset i tri. Njen episkop je Georgije, izabran na to mesto 16. maja 1984. godine. U eparhiji kanadskoj, pod rukovodstvom episkopa Georgija, osvećeno je jedanaest novih crkava i kapela i prvi srpski manastir na tom području. Episkop Georgije je osnovao Savezno kolo srpskih sestara, doveo petnaest novih sveštenika, pokrenuo eparhijski list „Istočnik“ i izdavačku delatnost Eparhije, osnovao biblioteku „Svetog preobraženja Gospodnjeg“. Neumorno radi na prevazilaženju raskola i njegovih posledica u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i vodi brojne akcije za pomoć Srbima u otadžbini.

[JESSY]

Kakav je crkveni život Srba u Kanadi?

 

Najviše Srba danas u Kanadi živi u južnom Ontariju, dakle u Torontu i okolnim gradovima, i crkveni život je tu najživlji. Hamilton, jedna od naših najstarijih kolonija, Kičener-Vaterlo, Vindzor, London, Vidbi, Nijagara, Okvil, mjesta su sa jednom ili više srpskih crkava u ovom dijelu Kanade. Pored toga, značajan broj Srba moli se Bogu u svojim hramovima i nešto istočnije – u Otavi i Montrealu (Kvebek), a u posljednje vrijeme i u kvebeškom gradu Šerbruku. Velike su srpske kolonije i na zapadu Kanade: Vankuver, pa i Kelona, u Britanskoj Kolumbiji, i u Alberti Kalgari, i Edmonton. U samom središtu Kanade, u njenim prerijama nalaze se najstarija parohija Ridžajna (Saskačevan) i Vinipeg (Manitoba). To su naši najveći, ali ne i jedini centri crkvenog života. I pored ogromnog prostranstva odlikuje nas istinska povezanost. Ne samo vjernici, koji su povezani kumovskim ili rodbinskim vezama po cijeloj Kanadi, već i moji sveštenici, i kao služitelji oltara i kao ljudi, upućeni su jedni na druge, rado se druže. To je klima koja krasi sve naše parohije, od Halifaksa na Atlantiku, do Vankuvera na Pacifiku. Navešću jednu lijepu tradiciju koju imamo, kao primjer. Za vrijeme časnog posta sveštenici i vjernici u svakoj od parohija jedne od nedelja bivaju domaćini svim drugima iz bliže okoline na velikoposnim večernjim bogosluženjima, prema rasporedu koji se unaprijed napravi. Dragocjeni su to susreti, prelijepa bogosluženja, ali i druženja i razgovori uz posnu večeru posle službe.

[JESSY]

U Kanadi žive sve moguće nacije sveta. Multikulturalni princip funkcioniše. U čemu je suština ovakvog koncepta življenja?

 

Kanada je specifična zemlja. U njoj se ne osjeća niko strancem jer su svi stranci. Jedino su domoroci, koje mi znamo pod nazivom Indijanci, autohtoni Kanađani. A njih je najmanje. Taj program „multikulture“, razumije se, nametnut je emigrantima da bi se lakše uklopili u novu sredinu, ali za sve one koji znaju šta hoće i imaju dovoljno odlučnosti, ovaj koncept je idealan ukoliko žele da očuvaju svoju kulturu, jezik i običaje. To se posebno njeguje, i pored pritiska od strane SAD-a, u čijem je „melting potu“ duhovna i kulturološka situacija bitno drugačija. U Americi ne mogu da zamisle da je neko ovdje, na primjer, prvo Srbin, a onda Kanađanin. U Americi je svako prvo Amerikanac, pa tek onda stidno, ili kao sa nekim kuriozitetom, može da se predstavi svojim porijeklom.
Kanada ima i tu blagodet da svojim podanicima omogućuje školovanje na njihovom maternjem jeziku, i za to plaća učitelje. Omogućava da se za upis na fakultet srednjoškolcima kao ravnopravan kredit uzima i kurs srpskog jezika. Ne treba posebno objašnjavati koliko je ovo pogodno za nekoga ko želi da radi na polju održanja nacionalnog i kulturnog identiteta. Mi, tako, imamo danas situaciju da smo u ponekim našim parohijama, u tim školama – a najveća je u Kičener-Vaterlou sa oko 500 učenika – odnjegovali već jednu generaciju mladih koja sada preuzima da vodi crkvene poslove u ovdašnjim upravama. To su ljudi svjesni šta se može postići. Već su postali dio kanadskog društva, a ostali su do srži pravi Srbi. I njihova djeca već su stasala za najniže razrede u srpskim školama i redovno ih pohađaju. Naravno, uspjeh na ovom polju ne dolazi sam od sebe. Potrebno je nametnuti se i neprestano isticati svoje nacionalno porijeklo. Ali to se ovdje može, dozvoljeno je, čak i poželjno.

[JESSY]

U dvadesetom veku, kažete, u hladnu Kanadu se doselilo oko dvesta hiljada Srba, i za toliko je opustela Otadžbina. U kojoj se meri Srbi i dalje doseljavaju u Kanadu, kako žive, šta im je pretežna delatnost?

Prvi emigranti, srpskog porijekla, kako se zna, došli su 1905. godine. Svakako ih je bilo i ranije, no tada su počeli da se nacionalno organizuju i stvaraju svoje crkvene jedinice. Tako je već 1912. godine osnovana crkvena opština u Ridžajni, provinciji Sakačivan. U tom prerijskom gradu je i podignuta prva Srpska crkva 1916. godine. Interesantno je napomenuti da je to na sredini Kanade, a ne u nekoj luci, na primer, u Montrealu, Vankuveru ili recimo u velikom gradu kakav je Toronto, gdje danas živi najveći broj srpskih doseljenika. Ridžajna je žitnica, a tu su odnekuda došli ljudi iz Banata, pa su nastavili da rade posao koji su i u Starom kraju radili. Prvi veći talas se desio posle Prvog svjetskog rata kada je došao veći broj Srba.
Treba imati na umu da je za vrijeme Prvog svjetskog rata od tih malobrojnih emigranata Srba organizovana pomoć ratnicima u Srbiji, u vidu raznih pošiljki, pa sve do slanja bolničarki koje su liječile Srbe na Krfu…
Ti prvi emigranti su uglavnom radili po rudnicima uglja, bakra i nikla, ali su i pored teškog posla uspjeli da očuvaju svoj jezik, vjeru i običaje.
Novi talas se desio poslije Drugog svjetskog rata kada su došli tzv. „Dobrovoljni radnici“. To su uglavnom bili oni koji su nezadovoljni ishodom rata izbjegli u Italiju (Eboli) i u Englesku ili bili zatečeni po logorima Nemačke, Norveške i kuda sve ne po Evropi.
Ti emigranti nisu htjeli da se vrate u porobljenu komunističku Jugoslaviju, te su se rasplinuli na zapad, do Kanade i čak do Australije. U to vrijeme je bio sabirni centar Srba, a i Rusa i Ukrajinaca, u Ledbridžu, Alberta. Hiljadu devetsto četrdeset osme u tom malom gradiću je bilo oko 800 Srba. Tu i danas imamo misionarsku parohiju posvećenu Svetom Savi, ali od Srba je ostalo samo nekoliko familija iz mješovitih brakova i tek dvije čisto srpske familije. Srbi su se raselili po većim gradovima i tako formirali kolonije sa više stotina srpskih familija u Edmontonu i Kalagariju, pa sve do Džaspera, u Alberti. Mnogi od njih su otišli i dalje na zapad, u Vankuver, koji je danas narastao na preko deset hiljada Srba.
Broj tih prvih Srba uvećavao se spajanjem porodica ili ženidbom iz svoje Otadžbine.

[JESSY]

Međutim, nije komunizam, pogotovo ne u poslednjih dvadeset godina, mogao biti razlog emigriranja u Kanadu…

Kasnije su dolazili i „ekonomski“ emigranti koji su u Kanadu stizali raznim putevima i načinima, ponekada sa specijalnim režimskim zadatkom, jer se nije moglo lako izaći iz tadašnje Jugoslavije sve do nekih sedamdesetih godina kada je počela opšta navala na Zapad tzv. „gastarbajtera“ (gostujućih radnika), od kojih su neki opet stigli i do Kanade.
Najnoviji, i veoma veliki talas srpskog iseljeništva u Kanadu, nažalost, zbio se padom Berlinskog zida i raspadom Jugoslavije. Tada, a naročito kada je nastao rat u bivšoj Jugoslaviji, mnogo Srba je po nuždi moralo da napusti svoj rodni kraj i većina se našla u Kanadi. Prema podacima koje sam dobio, samo do 1998. godine u Kanadu se u tom periodu uselilo 38.000 Srba. Ovdje nije uračunat veliki broj Srba iz mješovitih brakova koji su dolazili na tzv. „Jugoslav program“, i sakrivali svoj nacionalni identitet ovdje u Kanadi. Iako je Kanada „obećana“ zemlja, ovdje naši ljudi nisu dolazili po volji, već, uglavnom, po nevolji.
Danas je taj priliv smanjen i dolazi onaj ko ima mogućnost, značaj i potrebu, dakle manji broj Srba. Znamo i za slučajeve povratnika: neki se i vraćaju sa nečim stečenim ovdje da nastave život negdje u Srbiji ili Srpskoj, kako bi se od asimilacije sačuvali.

[JESSY]

Po vašem mišljenju Kanada je jedna od najboljih zemalja za život Srba, odnosno emigracije. Zašto?
Kanada je, rekoh, obećana zemlja. Zemlja koja je prostorno velika kao 100 današnjih Srbija, a ima stanovnika negdje jedva preko 30.000.000. Najbogatija zemlja, poslije Rusije, po drvetu, rudama i vodi. Program državni je dosta dobar, zakoni moćni i principijelni. Pa ko hoće da radi i pošteno živi – evo mu prilike. Time ne propagiram useljenje u Kanadu, ali samo sagledavam razlike između drugih zemalja, gdje sve Srbi žive u odnosu na Kanadu. Ovdje se slobodno ispoljava nacionalni ponos, sloboda ispoljavanja vjere je zagarantovana i naša vjera je ravnopravna u odnosu na druge vjere. Pa i ekonomski se još uvijek ne osjeća kriza koja pogađa mnoge druge bogatije zemlje. Kanada spada u „G 8“, dakle u osam najbogatijih zemalja svijeta. Socijalni status u Kanadi je riješen na najbolji način, i svako ima zdravstvenu i drugu zaštitu, sa nadom da će to opstati i nadalje. Kanada danas ima status zemlje čiji pasoš je poželjniji od bilo kojeg drugog, bar je takvo moje mišljenje.

Vaše srce je uglavnom znalo da ćete se zamonašiti. Dobar monah je…
…Onaj koji je stasavao uz pobožne roditelje, slušao primjere iz života svetih, saznavao da je „zemaljsko za malena…“, da su slavni Nemanjići gradili manastire i u njima se Bogu posvećivali… Šta drugo, nego da se želja u meni umnožavala i uvjerenje raslo da ću i ja jednoga dana biti monah. Biti monah nije bježanje od svijeta. Biti monah znači biti svijeća koja sagorjeva u ljubavi za bližnje. Sam Hristos ističe: „Od ove ljubavi ko će naći veću nego da dušu svoju položi za bližnjega svoga“. Takav treba da bude svaki monah, ne da sebe zbrine već da brine o drugima i svojim primjerom druge vodi putem pokajanja i spasenja…

[JESSY]

Da li je lako naći dobrog i valjanog duhovnika?
Svaki sveštenik, a episkop naročito, treba da je i dobar duhovnik. Blagodaću, koju dobija rukopoloženjem, sveštenik prima i darove: bogosluženja, učenja i suđenja (prosuđivanja o drugim kroz ispovijest). Svako ima mogućnosti da sebi nađe nekoga u koga ima povjerenja, kome svoju dušu može lakše da otvori. Ali nema pravo da procjenjuje „ovaj mi nije dobar duhovnik, ja hoću samo toga“, to je već sujeta i gordost. A to je onda opet grijeh.
Neki se ljudi istaknu svojim životom i primjerom (ne znanjem), te za sebe pridobiju epitet dobrog duhovnika. Dakle duhovnici su tu oko nas, ako ih poštujemo od svakoga možemo dobiti i dobar savjet. Sve zavisi od nas, koliko mi zaista hoćemo savjet. Mnogi bi željeli prije nego da dobiju savjet, drugima da ga daju.

Svi srpski manastiri su moja kuća. Nemam svog imetka, ali kao da imam. Svugde mogu da nađem stan i tiho pristanište, kažete.
Za monaha, makar on bio i episkop, manastir je njegova kuća. Zar se treba brinuti za zemaljsku kuću? Bog se brine o svakome. Bog je dao dovoljno dobara za sve ljude, kada bi samo ljudi znali i htjeli da ne grabe sebi i opterećuju sebe onim što im je suvišno. Zato nemam i ne treba mi kuća. Zašto će mi opterećenje nečim što će jednoga dana neko drugi da otima i time da griješi, a mene osuđuje. Manastir, ma bilo koji, moja je kuća. Samo ono što sam stekao i na dobro utrošio – moje je. Sve ostalo bi bilo samo tuđe, kome sam ja neplaćeni čuvar.

[JESSY]

Čula sam da je manastir Tavna u Vašem životu imao posebnu ulogu. Kakvu?
Tavna je jedan od mojih prvih manastira u koji sam dolazio. U Tavni sam saznavao o dubinama promisla Božijeg, čitao prepjevanu ili zapisanu na zidovima istoriju srpskog naroda. Na kraju sam proveo i jedanaest godina kao duhovnik. U tom manastiru je i moja sestra Nadežda monahinja. Tamo, svagda kada sam u otadžbini, odlazim da se napojim sa duhovnih izvora starodrevnog Nemanjićkog manastira. Mnoge ideje iz Tavne prenosim na ovaj prostor Kanade. Za djecu smo sačinili vozić koji se zove: „Tavna Milton“, a otac Vasilije Tomić je sastavio i priču razvoja, od Tavne do Miltona. Tako priču ispričamo, dok se za 15 minuta voz proteže po imanju manastira Miltona.

Teško je biti vladika, a kamoli patrijarh…
Prvenstveno teško je biti čovjek! Zar sveti naš patrijarh Pavle nije opominjao „Da budemo ljudi!“ Mislim da sam u svojoj knjižici rekao i to: „Ako neko ne želi biti vladika, ne može biti ni dobar monah“. Nama je dato da se usavršavamo „do punoće rasta Hristova“ i da stalno težimo nečem većem, ne radi isticanja pred drugima već radi upodobljavanja Bogu i primjera drugima. Naravno, što je čovjek na nekom većem položaju ima i veću odgovornost pred Bogom, rodom i svojom savješću.