Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Остатак...

ИЗВОР

[Желе Зека]

Исечак из предавања:
Мати Васса Ларина
О. АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН И МОНАШТВО
...

Оно што ме највише задивљује у овим непрекидним "тешкоћама"... је незахвалност. Сви ови монаси су увек несрећни. Људи их "не разумеју," ометају њихово "монаштво," вређају их итд. Увек постоји нека врста кризе, и увек, авај, егоцентризам ...[31]

Извор фрустрације за Шмемана, пак, нису само духовни недостаци монаштва, већ његова спољашња, "Византијска" форма и култура, и, више од свега, његов однос према овом свету. Ево шта је рекао о добро-устројеном српском женском манастиру на периферији Београда кога је посетио током своје посете тамо 26. септембра 1980. године:

Женски манастир. Са нама је млада монахиња Евгенија. Све је у "класичном стилу." Поглед усмерен надоле, ход, тихи глас... Али сумња прожима душу. Не због ње, наравно. Она је евидентно беспрекорна у овој класичности. Већ због целог стила. Иконе - већином оне застрашујуће - у цркви. Непоколебљива верност форми, апсолутној истоветности типа. Одвајање не само од света, као овог света, у име другог, претходног света који је древан, непромочив, и избегавање ма какве "проблематике"... Не знам, једноставно не знам. Са једне стране осећам усхићење према овој све-силној - за ове монахиње и свима сличнима њима - супротности демонској ружноћи и сивилу српског социјализма. Али са друге стране - осећање да ова супротност - у овој форми - је немоћна и унапред осуђена на неуспех. Уништите спољашњу форму, и можда ништа неће остати ...[32]

О. Александар је био забринут због дисхармоније између монашке културе и овог света; он је видео "различитост" монаштва као бекство коме недостаје унутарњи, хришћански садржај.
У ових неколико последњих година свог живота отац Александар је био узнемирен доминацијом ове "монашке линије" у православљу, као што пише у свом дневнику 2. октобра 1980. године:

Сада имамо тријумф - у теологији и у побожности - "монашке линије" ... Свуда - патристика. Оно што ме забрињава је поистовећење ове линије са православљем. Ово није само део уместо целине, већ конфузија ове линије са самом целином. ...Не могу се отргнути осећању да је све ово извесна романтичност; љубав према овој слици православља, и љубав посебно зато што је ова слика толико радикално различита од слике савременог света ... То је бекство, одлазак, редукција хришћанства на самог себе ...[33]

Нешто касније Шмеман замишља сопствену верзију монаштва која би избегла ове замке, као што описује у свом дневнику:

Све чешће ми се чини да "препород" монаштва (о коме сви говоре са усхићеношћу) или чак покушај да се то оствари може бити могућ само уз почетно укидање монашке "институције." То подразумева укидање свих тог позоришта камилавки, мантија, елегантног одевања итд. Када бих био "старац," рекао бих ономе ко "тражи монашки живот", мање-више ово: нађите посао, најједноставнији могући, који не укључује "креативност" (као нпр, банкарски службненик); - док радите, молите се и "акумулирајте" унутарњи мир, не гајите злобу, не тражите "своје" (права, правду итд.). Сматрајте свакога (колегу, клијента) као да су вам послати, молите се за њих; - пошто платите најскромније станове и набавите најскромнију храну, дајте [остатак] новца сиромашнима - али баш сиромашнима, појединцима, не "добротворним организацијама""; - идите увек у један исти храм и тамо покушајте да помогнете на прави начин (не кроз држање предавања о духовном животу или иконама, не кроз "поучавање"...). Чврсто се држите ове службе и будите потпуно послушни надлежном пароху по црквеним питањима; - не тражите да служите по својој сопственој вољи, не жалостите се ако се "ваши таленти не користе," помажите и служите тамо где је то потребно, а не где ви мислите да треба; - читајте и студирајте колико можете - али немојте читати само "монашку литературу," већ нешто шире (ово захтева објашњење); - ако вас ваши пријатељи и присталице позову у посету јер сте близу, идите - али са "разликовањем, расуђивањем", и то не често. Не задржавајте се дуже од сат и по, два. Дуже од тога чак и најприснија атмосфера може бити штетна; - облачите се апсолутно налик било коме другом, али скромно, и без икаквог "видљивог" знака посвећености "духовном животу"; - будите увек једноставни, безбрижни и радосни. Не поучавајте. Избегавајте "духовне разговоре" као ватру, и такође било какве празне религијске и црквене приче. Ако овако будете поступали, све ће вам бити на корист...; - не трагајте за "духовним старцем" или "руководиоцом." Ако вам је потребан, Господ ће вам га послати, и то онда када је потребно; - служећи и радећи овако током десет година - никако краће - замолите Бога да вам каже да ли треба да наставите такав живот, и да ли вам је потребна нека врста промене. И чекајте на одговор; он ће сигурно доћи, а његови показатељи ће бити "мир и радост у Духу Светоме."[34]

Не за чудо, Шмеманова идеја монаштва ставља монаштво у овај свет. Он такође искључује монашку заједницу, тако да је његово монаштво у интеракцији са свакодневним животом и никако није искључено у свом свакодневном животу. Још занимљивије, он не жели да монаси поучавају; тј. да воде "духовни" разговор или да "држе предавања." Ово је важно у светлу чињенице да ми имамо монаштво "у овоме свету" у Православној Цркви данас - епископе и тзв. "учено" монаштво. И готово сви они су укључени у "поучавање," а понекад и "држање предавања." Да ли би о. Александар дозволио изузетак у случају епископa? Вероватно. Али можда не у случају монахиње која држи предавања на Семинарији Св. Владимира, тако да бих вероватно имала проблеме ако би он био данас међу нама.



+ + +


У светлу последњих дешавања у Цркви, било би интересантно да продискутујемо о томе какво монаштво је потребно Цркви данас.Да ли монашки постриг мора бити условљен нечим чиме није до сада или је то у директној колизији с смислом монаштва?Затворити монахе у манастире без икаквог приступа мирјана?Јачати "заједницу" монаха и мирјана већом присутношћу ових првих у свету , преко ТВ емисија, предавања по парохијама на позив надлежних свештеника а по благослову надлежног епископа, изложбама радова и производа?Одбацити монаштво?

Мени није ни мало близак доживљај који о монаштву има отац Шмеман.Али је његово виђење интересантно.

[školarac]

Interesatno je vidjenje monastva O.Shmemana, mislim da bi pojedincima takav oblik monastva odgovarao ali nikako da to bude univerzalna definicija kako treba da izgleda monastvo... ipak, hrishcansko monastvo traje vec 2hiljade godina i nema tu sta toliko sushtinski i formalno da se menja...

[Марио Токовић]

Опет тај смутљивац Шмеман.

Од њега може бити претенциознији само Е.Атанасије.

[Милан Меденица :)]

Опет тај смутљивац Шмеман.

Од њега може бити претенциознији само Е.Атанасије.

шалиш ли се?

[Милан Меденица :)]

друго, ово је предавање мати Васе Ларине и њено виђење и схватање, практично њена контекстуализација, писања оца Александра Шмемана ...

зато се лепо постави линк одакле је, да може цео текст а не ван контекста и сечено да се чита.

http://www.svetosavl..._i_monastvo.htm

увод мати Васе:

Наслов мог данашњег чланка, "Шмеман и монаштво," није једноставан. Неко може у њему наћи контрадикторне представе, како негативне тако и позитивне, о установи монаштва у Шмемановим ранијим радовима. Његови познији лични дневници откривају његову сталну иритираност монашком духовношћу и културом, праћену само-критичном борбом против сопствене иритираности. Укратко, постоји оштра тензија између Шмемана и монаштва.

Верујем да је то зато што феномен Александар Шмеман, са једне, и феномен монаштво, са друге стране, јесу типични представници фундаменталне хришћанске антиномије. Ова антиномија, о којој Шмеман често говори у својим делима, је постојање Цркве "у овом свету," иако није "од овога света." То је иста она антиномија која лежи у сржи тензије између Марте и Марије у Св. Јеванђељу; између "царства" и "пустиње" на хришћанском Истоку кроз векове;[1] између тзв. "оваплоћујуће" и "есхатолошке" димензије Цркве; и између "белог" и "црног" клира чак и данас. Стога је тензија између о. Александра Шмемана, ожењеног свештеника и ревносног мисионара Православља на Западу, и традиционалног православног монаштва, скоро неизбежна. И заиста, тензија коју је узрокована овом антиномијом, као да је уткана у само постојање Цркве, чији живот пулсира на продуктиван, мада напрегнут начин, сапрожимањем "контемплативне" и "активне" харизме. Зато разматрање Шмемановог места у оквиру ове антиномије, може разјаснити, више од било чега другог, његову елисиологију, тј. његово виђење Цркве, као и његов посебни призив у њој.

[Лазар Нешић]

Мени није ни мало близак доживљај који о монаштву има отац Шмеман.Али је његово виђење интересантно.

Гомила ствари се може рећи о овоме што је Шмеман писао о монаштву.

Само треба пазити на једно (а тиче се целокупног Шмемановог опуса), наиме:

Шмеман је човек своје епохе и писао је за своје савременике и суживотнике (да тако кажем), а његов миље писања и рада и живота је била Америка. Без овога се Шмеман никада не може схватити, нити правилно читати и тумачити.

Дакле, ово је писано за Амере.

Шмеман је, наравно, васељенски ауторитет у многим стварима, а које се тичу свеукупног израза хришћанског живота.

Но, ја бих волео да се нађе један српски православни теолог и да напише и каже какво би требало да буде савремено српско монаштво. Владика Атанасије је добар предлог.

[Јанко]

Гомила ствари се може рећи о овоме што је Шмеман писао о монаштву.

Само треба пазити на једно (а тиче се целокупног Шмемановог опуса), наиме:

Шмеман је човек своје епохе и писао је за своје савременике и суживотнике (да тако кажем), а његов миље писања и рада и живота је била Америка. Без овога се Шмеман никада не може схватити, нити правилно читати и тумачити.

Дакле, ово је писано за Амере.

Шмеман је, наравно, васељенски ауторитет у многим стварима, а које се тичу свеукупног израза хришћанског живота.

Но, ја бих волео да се нађе један српски православни теолог и да напише и каже какво би требало да буде савремено српско монаштво. Владика Атанасије је добар предлог.

Мислим да је ово врло битно. Наиме, од 80-их наовамо извршена је американизација овог простора, наше друштво је постало изразито потрошачко, број развода у последњих пар година је (мени) алармантан... Све у свему он пишући тада о њима пише о нама сада.

Морам признати да у овим речима видим (иако ожењеног) себе... И чини ми се да је просто дошло време за инверзни пут: као што је у своје време настала потреба за монашким тиховањем јер страдања није било (и нико није одлазио да тихује да би поучавао друге већ тражио поуку за себе), тако је данас преочигледно да се не одлази у манастир због тиховања већ да се постане учитељ (колико данашњи монаси остају у својим манастирима НЕ ИЗЛАЗЕЋИ БЕЗ НАЈНУЖНИЈЕ ПОТРЕБЕ? Напротив, у свему се види нужда и потреба да се интервенише, а себе многи виде као позване да решавају светске проблеме. За молитву се нема времена због алармантне ситуације. У крајњој линији ту је и кренуо Артемијев пад-улажењем у политику и свет кроз она координациона тела на КиМ). Ако је дакле само монаштво кренуло у свет, ова прича о.Шмемана ми је сасвим прихватљива. Наравно, то по мом виђењу значи да лаос треба почети живети овако описаним побожним животом, док се монаштво (кога не треба укидати) треба повући по пештерама, где их само најупорнији могу наћи (па тако су бежали Свети, иза козијих стаза, а не у асфалтиране прилазе. И опет су их људи проналазили, али они који су били ради огулити табане и провести ноћи у трагању уз кору `леба и непрестану молитву и псалтир, а не плаћајући карту да их шофер довезе до пред трпезаријски сто у конаку , уз Цецу и Јецу или погрешно скапирану-да осуде друге јер ето народ пропада а ми смо добри јер путујемо у Светињу- песму в. Николаја "преко пакла паде мост" у аутобусу)...

То је неко моје виђење, па критикујте...

[Justin Waters]

Шмеман је своје ставове износио сходно америчком етосу. Зато се и згражавао византијског стила, икона, камилавки и риза и предлагао је онда нешто сасвим супротно од монашког идеала, а то је улачење у свијет. Мислим да му ово поређење правог монаха у савременом свијету са банкарским службеником уопште не стоји. То већ и није монах, то би се могло рећи за сваког ко хоће да живи дубоким хришћанским животом, али опет погрешно је људе савјетовати да раде свјетовне послове у неком наводно хришћанском маниру. Но то је друга тема. Монаштво је настало у једном дијелу свијета гдје је постојао потенцијал људи да се осаме и кроз молитвени живот буду ближи Богу. Због тога оно као и такво треба да постоји и не треба га у том погледу реформисати.

По мени је он управу када каже да монаси треба да престану да уче. Монашки и мирјански живот се разликују, и монах нема шта да учи мирјанина нити мирјанин монаха. Ако је некад била потреба да монаси буду најобразованији хришћански слој друштва, и да је оно као такво одиграло једну значакнју улогу у једном историјском периоду, чувајући хришћански идентитет и вјеру, данас је развојем и цивилизације и технологије, доступности образовања, описмењена већина мирјана, тако да образовање монаштва не доминира више као некад, сад је слика у многоме и другачија, и они који више знају су мирјани. Дакле мислим да је данас монасима потребине још више удаљавање од свијета, уколико желе да сачувају тиховатељски идеал живота. М

Монашку институцију не треба укинути, већ јој дати само право мјесто које би јој било одговарајуће у савременом свијету. Понајприје доминацију монахократије треба заиста укинути. Из простог разлога којег сам поменуо горе, а то је да монаси нису више најобразованији хришћански слој. Требало би вратити могућност да епископ буде неко из свештеничког реда. Монаштво да се повуче у манастире и да се приглри најисконскијем монаховању, онаквим како је то било у вријеме св.Антонија и египатских и сиријских отаца. Ограничити посјете манастира мирјанима у одређене дане и вријеме, а у случају евентуалне посјете, монаси да се склоне у своје келије, а да манастир има неког свог кустоса. Некад су монаси напуштали манастире или пештер, само да би продали рукодеље, и онда се враћали назад. То је био сав њихов контакт са свијетом.

Данас, у манастире је ушла струја, телефон, интернет, масовне посјете, односи са разним странкама....тако да како вријеме иде свијет све више обузима монаштво. Ако се тако настави, мислим да ће оно изгубити задње атоме своје снаге и пресахнути једног дана.

[bosanac]

Šta znači biti monah?I kako se postaje monah?Koje je njegovo mjesto u crkvi?

[Марио Токовић]

Монаси причају о браку,лаицима,а лаици причају о монаштву и монасима.

Па ту су лончићи побркани 100%.

Монаси монасима,лаици лаицима.

[Лазар Нешић]

Одличне анализе Јанета и Јустинијана, као и опаска Мариа.

Дакле, могли би да се сложимо око првог принципа неког будућег савременог монаштва, а то је: повлачење од света.

И ја се слажем и придружујем у томе.

Међутим, а да будем искрен: познавајући многе монахе и манастире, али и наше вернике-лаике. то ће бити јако тешко.

Не само због менталитета и карактера људи који живе у манастирима и посећују исте, већ и због менталитета света у коме живимо.

Питање је да ли такво повлачење од света јесте уопште могуће, објективно гледано.

Света Гора није лош пример: имају свега, али опет умерено.

Посећују их лаици, али опет умерено.

И за сада се манастири тамо држе некако. Има неког тиховања и аскезе. Али ни тамо није све идеално са те стране.

Оно што је сигурно, јесте да данашњим савременим монасима треба смиравање. Трезвеност и разборитост.

А посебно овима у Србији.

Као и свима нама.

Да је било више смирења и правог монаховања, нико не би кренуо да прави ове глупости које данас гледамо око Артемија и екипе.

И да завршим:

данас је потребно повучено, смирено и разборито монаштво у СПЦ, посвећено борби са самим собом.