Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

[Djolo]

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос
КАКО СЕ ИЗБОРИТИ СА ЗАБРИНУТОШЋУ

 

 

– Да ли осећаш забринутост?

Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме:

– Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш?

            Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем.

Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем.

Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило.

Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру.

Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо.

На пример, сада радиш нешто што ти пружа задовољство, али убрзо и то ће престати да те радује јер ћеш почети да размишљаш о наредним обавезама, а затим о наредним и тако у недоглед. Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захављујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“

Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо.

Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије. Замислимо следећи разговор:

– Лоше се осећам.

– Нешто се догодило?

– Не, али се бринем.

– Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је?

– Не.

– Вруће?

– Не, све је у реду.

– Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто?

– Нећу, хвала ти!

– Можда си жедан?

– Нећу!

– Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони?

– Не, све је у реду.

– Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема.

– Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем.

– Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ – одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“.

Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа?

Уколико би ти могао да осетиш да је  сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави.

А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео.

Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида.

Бол је спасавајући, у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести и то је оно што ће те одвести у рај. Господ допушта бол да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу. Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили.

Биће земљотрес, говоре неки. И научници не могу да кажу када ће се то догодити јер ни они не знају тачно. Када ће се то догодити, за пет недеља или пет месеци? По целој Грчкој се прича о томе да се не сме спавати у кућама, под кровом, јер може да се догоди током ноћи. Сви чекају. Чекају и боје се. Паника која се појавила због земљотресa на крају може довести до погубнијих последица од самог земљотреса.

Све ово се догађа јер немамо истинску веру. Ако стварно верујеш у Бога онда те неће мучити брига о ономе што се може догодити сутра или прекосутра.

Оно што ти је неопходно да знаш, Господ ти је већ рекао. Рекао не само о ономе шта ће се догодити сутра, већ и шта ће бити када наступи крај света, о Другом доласку, учинио све да се ти не бринеш и да знаш да постоји Царство Божије које те, надам се, очекује; знаш да постоји и место пребивања далеко од Бога – место које се зове пакао. Господ ти је рекао оно што је потребно и корисно, а за друго ти није потребно да знаш.

Зашто?

Зато што је Бог милостив и човекољубив. Он зна и схвата нас јер је и Сам био Човек. Значи да и ти треба да будеш бољи човек, разумеш другог и не оптерећујеш га јер нас саме Господ не оптерећује, не оптерећује нас Својим бригама и знањем јер ми нисмо у стању то да поднесемо. Он нам даје само оно што можемо да поднесемо и не жели да у нама ствара забринутост. Господ нам није рекао када ће се догодити Други долазак јер зна да ће нас то забринути. Бог жели да знамо са чиме можемо да се сусретнемо у животу, да увек будемо спремни да се подвизавамо спокојно, мирно, са поверењем и да када Он дође, можемо да Га сретнемо са радошћу.

Ако те сваки дан који проживиш приближава Богу, онда шта год да се дешава нека се дешава.

Како је наш живот постао чудан! Уместо да од њега направио рај, ми смо га претворили у пакао. Имамо све и опет све време бринемо; ако домаћинство има један ауто, бринемо се за тај ауто, ако их има више, брига расте пропорционално броју аутомобила који су паркирани испред куће. Имаш викендицу? Још једна брига: да је не опљачкају. Ставио си аларм и опет бринеш: шта ће бити ако се аларм поквари? Имамо у кућама идеалне системе заштите, електронску пратњу, аларме, псе који чувају наше терасе, вртове, гараже… А колико сада има осигуравајућих компанија! Можете да осигурате све што је потребно. И опет се наша душа брине, не можемо мирно да спавамо. Ми непрестано осећамо нелагодност, са нама се нешто догађа. Многи имају и физичке проблеме због непрестаног стреса. Осећају тежину на срцу, повећава им се крвни притисак, не могу да дишу. Све то су болести душе које се одражавају на телу. Када је душа узнемирена, то потреса и тело. Када је тело немирно, онда се и душа мучи. Све је међусобно повезано.

Када си у стању да схватиш да оно што те брине није толико важно колико ти се чини, онда престајеш и да бринеш. Јер забринутост осећаш када мислиш да оно што те мучи представља проблем епохалног значаја. Сваки дан чекаш и говориш: „То ће се обавезно догодити!“ Ако се то што очекујеш не догоди, разболећеш се. На пример, ти јако желиш да се прошеташ. То је јако лепо, али та шетња не представља смисао твог живота. Околности могу тако да се уреде да нећеш моћи да бираш време за шетњу. Међутим, ако сву своју душу даш у ту шетњу и будеш покушавао да по сваку цену прошеташ, мучно ћеш преживљавати ако се то не догоди. А тако је једноставно рећи себи: „Нисам успео, па добро, ништа страшно, следећи пут!“

Ако наша душа постане тако гибка да смо у стању да спокојно, без тврдоглавости мењамо своје планове, своје одлуке, тада ћемо научити да шта год да се догоди то прихватамо спокојно говорећи: „Одлично, то ми је Господ послао! Желео сам једно али ми је Бог дао друго. Значи да је тако било угодно Богу!“

Ми најчешће желимо да све добијемо на силу, тврдоглави смо, упорни у своме и јако тешко преживљавамо сваки губитак. Обратио сам пажњу на то једном приликом када сам желео да купим књигу која ме је занимала. Кренуо сам у књижару али је тамо нисам нашао. Онда сам отишао у другу радњу али је и тамо моје трагање остало без резултата. Време је пролазило и књижаре су почеле да се затварају. Почео сам да бринем, журим да добијем своје и ипак купим ту књигу. Пошао сам у трећу књижару али ни тамо није било књиге. Нервирао сам се, говорио себи: „Морам одмах да одем у још једну књижару, треба да пожурим, нећу успети, затвориће књижару!“ И у том тренутку, када сам скоро почео да трчим улицом, изненада сам помислио: „Хајде да замислим да ми је пошло за руком, да сам на крају купио књигу. Да ли ћу одмах почети да је читам? Не. Зашто је онда не бих и купио касније? Рецимо, сутра.“ Тако сам се смирио.

Свима нама је потребно да не будемо тврдоглави, да не будемо упорни у достизању свог циља и тада се нећемо ни бринути, нећемо патити, већ ћемо бити у стању да спокојно кажемо: „Нека на свему буде воља Божија! Господ ће све уредити.“ Хајде да се учимо на примеру Светитеља који не само да нису туговали када нису добијали оно што су желели, већ нису ни туговали када би нешто изгубили. То их није бринуло, није узнемиравало, они су то примали са миром у срцу и са захвалношћу Богу, а о губитку су спокојно говорили: „Добро је што ми је Бог допустио да ово изгубим!“

Међутим, ако ја са осећањем забринутости сада кренем на Свету Гору ја ћу је носити у себи и тамо. Данашњи светогорски монаси су људи нашег времена, нису дошли са друге планете, још увек нису анђели већ људи. Међутим, стари Светогорци који су отишли из спокојног градског света да би живели још мирнијим животом на Светој Гори и себе у потпуности предали Богу, када би каснили на брод за Атос нису се нервирали већ су говорили:

– Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!

Да ли знате када је долазио следећи трајект? Тек следећег дана. Један трајект дневно.

А ми, када каснимо на аутобус, на трамвај, не стижемо на метро, мучимо се и тугујемо. Седамо на следећи аутобус који долази након десет минута и нисмо у стању да се смиримо током целог пута. А они су говорили: „Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!“ – и њихова лица су била мирна. Монах се враћао назад у свој манастир, скидао са леђа ранац са храном и почињао да се моли, затим поново ишао у башту и почињао да ради. Други ритам, други живот.

– Да, оче, рећи ћете ми ви, али када је то било! Ми данас нисмо такви. Данас стално журимо. Ако не будемо журили, удавићемо се у мору овог света.

А ја вам кажем: када је потребно ти пожури, али затим буди спокојан. Није ствар у томе да ли да се споља журиш или не, главно је да не допустиш да то јурцање не постане део твоје душе. Да, пожури када је потребно, када има много посла. И у манастирима на Светој Гори када долазе званични гости или је неки празник и очекује се много људи, монаси много раде. Они су у непрестаном покрету, журе, стално нешто раде, али је међутим, њихова душа спокојна, она се нигде не жури, стоји пред Господом. Они се све време моле: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“

То јест, моја душа је предана Христу и ја сам миран. И све иде добро. Ето, тако треба да буде, о томе говори и Старац Пајсије. Он је говорио да док је живео у манастиру Есфигмен он и још један брат су добили послушање да након Свете Литургије кувају кафу за госте. Други монах је био узнемирен, бринуо се и одлазио из храма пре завршне молитве „Молитвама Светих Отаца наших…“ да би стигао да скува кафу јер је говорио себи: „Другачије нећу успети!“

– Ја сам, говорио је Старац Пајсије, говорио себи: смири се, остани да се помолиш да се смири твоја душа а затим ћеш ићи да спремиш кафу. Бог све зна, Он зна шта ти је дато да радиш.

Старац је живео са свешћу о непрестаном присуству Божијем у свом животу, са схватањем да Бог све зна и да увек помаже. Зато Старац Пајсије није журио. Литургија се завршавала, он је узимао нафору и спокојно ишао да кува кафу.

– Знате шта сам приметио?, говорио је он, – монаху који је пре мене излазио из храма, ништа није полазило за руком: журио је, нервирао се, просипао кафу, опекао се. Мени је након „Молитвама Светих Отаца наших…“ све полазило за руком, успевао сам све. Како Бог све добро уређује!

Какав поучан пример! И ми смо дужни, док још можемо, да не журимо, не нервирамо се, да живимо у мирном ритму и тада ћемо успевати да урадимо све што је потребно.

Потребно је да тако уредимо живот да се душа не брине и да буде мирна. Душа монаха о коме је говорио Старац Пајсије била је узнемирена и зато му ништа није полазило за руком. Међутим, чак и када би успео да изађе на крај са својим задатком али не би имао Божији благослов, његова душа свеједно не би била у миру, већ би изливала немир. У томе је суштина. Не у припреми кафе, већ у нашем унутрашњем миру. Брига не нестаје, већ само нараста када избегаваш Бога и не верујеш Му. Неки људи, на пример, излазе из храма пре завршетка Литургије да би успели да ураде све што су испланирали за тај дан. То није правилно. Живећи истим животом са Црквом научићеш да успеш у свему. Господ ће задати ритам твом животу и тада ће се све догађати у своје време и ти ћеш успети у свему, осећати се спокојно и благослов Божији ће бити на свим твојим делима.

Једном приликом сам питао једног човека:

– Како ти савлађујеш осећање забринутости?

Он ми је одговорио.

            – Мени се чини да је оно непобедиво. Сви осећају забринутост, то је неизбежно.

Рекао сам му:

            – То је тачно само за особе које су склоне томе.

            Заиста, постоје људи који посебно снажно преживљавају све што се дешава око њих и сматрају себе одговорним за то. Код њих је веома развијено осећање кривице и јако им је тешко да сачувају мир у души. Шта год да се догоди њих хвата паника, хтели они то или не. Ову особеност своје личности особа треба да зна јер ће тада научити да управља забринутошћу, контролисати је да не би мучила ни себе ни друге.

Нажалост, данас смо доспели до тога да ово болесно стање доживљавамо као нешто природно. Иако се, ако се само замислимо, разлика одмах примети. Једно је бринути се када очекујемо госте и зато сређујемо кућу, кувамо, спремамо трпезу. У том тренутку смо активни, журимо, имамо позитивну напетост, животну силу јер искрено желимо да сви буду задовољни. Сасвим друго стање је гангрена забринутости која полако разједа душу. Ово мучно стање несигурности које човека чини болесним. Насупрот особи која без престанка осећа стрес због сопствене кривице, стоји уравнотежена особа, човек који све чини спокојно, природно, живи без панике, без болесних брига, то јест, онако како нам је заповедио Христос.

Сетите се, у Делима Апостолским се говори о томе да су Свети апостоли Павле и Сила ноћу у тамници мирно спавали иако су их следећег јутра водили на суд. А сада замислите: за неколико сати ће ти судити, твој живот је под знаком питања, а ти мирно спаваш! Невероватно, рећи ћете ми ви. Међутим, ови велики Светитељи су били у стању да сачувају мир у души и у потпуности повере себе благој вољи Божијој. Зар Творац може да остави Своје створење?

Међутим, ни тада практично није било људи који су поседовали такав душевни мир. По речима Светог Јована Златоустог чак Сам Христос није могао у то време да нађе човека који се не би бринуо о будућности, да би онда могао да нам каже – будите као тај човек! И онда су сви осећали несигурност, бринули се шта ће им донети наредни дан. Није било таквог човека. Христос није могао апостолима да укаже на њега са речима: „Погледајте како је он спокојан! И ви будите као он“. Христос је говорећи о простоти и чистоти срца као пример навео децу. То јест, било Му је лакше да пронађе оне који су чистог срца, него оне који нису бринули. И тада, Он обраћа наш ум, наше очи на природу, цвеће, птице небеске:„Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их“ (Мт. 6:26).

Господ се брине о нама јер смо ми Његово створење, створење Његове љубави, Његовог срца. А ми живимо као да немамо Бога, као да немамо Оца Небеског, као да Христос тобож не постоји, као да Он није поред сваког од нас. Ми сваког трена заборављамо на клетву којом нам се Он заклео. Господ говори: може да дође време да мајка заборави на своју децу, али те Ја никада нећу заборавити, никада те нећу издати, нећу те оставити у време болести, на болесничкој постељи, у инвалидским колицама, бићу са тобом у ономе што те брине, у свим твојим невољама, у сиромаштву и жалости бићу са тобом, обећавам ти. Он је то рекао на Крсту и потписао Својом крвљу. „Нема веће љубави од оне која је у Мени – жртвујем свој живот ради својих ближњих. Ја вас толико снажно волим да и то чиним“, говори нам Господ.

Дакле, твој живот није случајност, ниси препуштен на милост и немилост судбини, Бог пази на тебе, штити те и говори: „Дао сам ти живот, па зар ти нећу дати све што је неопходно за живот и оставити те? Дао сам ти тело, зар се нећу побринути о њему – о јелу, води, одећи, твом дому, о ономе што ти је неопходно, зар се Ја нећу побринути за тебе? Зашто сам ти онда дао тело? Зашто сам ти дао душу? Зар сам те ставио на ту планету да бих те мучио? Наравно да не! Погледај на Голготу, погледај на Моје лице, погледај у Моје очи да би разумео да те Ја волим! А ти се свe време нечега бојиш, стално си узнемирен. Дао сам ти толико доказа Своје љубави а ти си слеп, твоје очи не виде ништа!“

Шта је то? Како можемо да будемо таква чудовишна рана за Бога, вређамо Га својим поступцима, наносимо Му бол, да, бол, јер ми својим животом као да Му непрестано говоримо: „Ја Теби не верујем! Не верујем да Ти постојиш! Не верујем да ме Ти волиш! Не верујем да ћеш ми Ти помоћи!“

Мислите да се ово не односи на вас? Ви ћете ми рећи: „Али, оче, како тако? Ми идемо у храм, молимо се, слушамо црквени радио, како може бити да ми не верујемо?“ А ја вам дајем одговор: „Може“. Зато што теоретски ми верујемо да Бог постоји, нешто знамо и говоримо о томе, али не доживљавамо веру као поверење. Поверити себе значи дати целог себе без страха, у потпуности.

Човек кога су као дете учили да плива, сећа се родитељских речи: „Не брини се, опусти тело, држимо те, ту смо да ти помогнемо, диши мирно. Ако се будеш уплашио, узнемирио, потонућеш“. Тако и Господ говори човеку: „Опусти се, смири се, престани да страхујеш за себе, повери се Богу и тада ћеш осетити шта значи истинска вера, не теоретска, већ вера срца и искуства“.

Покушајте да себе поверите Богу и видећете да је Господ благ, пробајте и осетићете Његову доброту, милост и љубав. Тада ћете разумети оно о чему је говорио Христос дајући нам заповест да не бринемо о сутрашњем дану, већ да живимо данашњим: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“ (Мт. 6:34). То јест, довољно је и данашњих брига и проблема, не оптерећујте се додатно, живите данас, живите сваки минут тако да осетите да нас Бог воли, воли сваког од нас, без изузетка.

Али… Ти не верујеш да је сваки трен, сваки секунд Он поред тебе? Тада направи један покрет – стави руку на срце и осети како оно куца. Шта то значи? То значи да и у тренутку док ти сумњаш у Њега, Господ брине о теби и зато твоје срце куца. Господ те воли и сведочи о томе куцањем твог срца, твојим дисањем, твојим очима које виде свет, ушима које чују, твојим чулима која могу да приме све дарове Божије који су нам дани у овом свету.

Треба да научимо да живимо са осећањем Божијег присуства у свом животу – постепено ће ово осећање прогнати болесну забринутост из душе. Ако будемо успели да осетимо Божију љубав видећемо да ће сви остали проблеми нестати. Смирићемо се, наша душа ће се избавити од бесконачног стреса, напетости, тешкоћа које заправо стварно и не постоје. Ми смо угушени својом логиком, својим рационализмом, ослањамо се на своје снаге, интелект, своје способности, новац и познанства и јако мало верујемо Богу. Док није касно потребно је да то изменимо у себи и оборивши главу кажемо:

„Господе, узми мој живот и учини са њим шта желиш само да осетим да ме Ти усмераваш, да ме Ти држиш, да ме Ти штитиш, да ме Ти љубиш, да се налазиш поред мене! То ми је довољно!“

[JESSY]

 

Журите вољени да не бисте остали иза затворених врата. Вече је близу и Наградодавац иде са великом славом да свакоме да по делима његовим. Покајмо се, братијо, док још има времена… Заплачимо мало овде да не бисмо плакали тамо, у вечним мука-ма./…/(пр.Јефрем Сирин)

Покајање — како је то лепа реч! Промениће се мој ум, мењам свој поглед на ствари, мењам свој начин размишљња, срце и однос према животу, другачије гледам на свет и на живот, постајем нови човек. Покајање значи препород, обнављање моје душе, као да враћам време уназад и започињем изнова, постајем нов човек и окрећем нови лист у свом животу. Да бих на њему написао нешто ново бришем старо и почињем живот испочетка.

Али у нама нема покајања! Немамо покајања, и чак сад, док слушаш ово, кажеш себи: „Шта, баш сад ћеш ми причати о покајању? Па имам толико посла, треба да трчим по децу, да их узмем из школе, треба да спремам, да идем набавку, да идем по продавницама, треба да одем код лекара, и уопште имам толико посла да не знам где ми је глава! Времена имамо врло мало, толико тога треба да урадимо, а не стижемо да обавимо чак ни најнеопходније. А ти кажеш да се покајемо! Шта да радимо како бисмо се покајали?…. Не разумемо о чему причаш“. Шта онда значи покајање?

Присећам се речи светог Јована Лествичника који каже да је оно што све време не стижеш да учиниш, оно за шта никад немаш времена — управо она једина ствар за коју ће те Христос питати да ли си је учинио; једино за шта ћеш одговарати пред Богом; једино што ће Христос тражити од твоје душе на Судњи дан. Заједно с љубављу, заједно са свим оним добрим што Господ жели од нас,… са свим врлинама, које красе душу и животворе наше биће, — заједно са свим тим питаће нас да ли смо имали покајање./…/

[JESSY]

Човек је велики чир васељене. Бог то зна и зато нам неће судити и неће нас грдити због тога што смо грешни, неће нас прекоревати због тога што нисмо остварили велике животне циљеве. А ми ни не можемо да постигнемо велике циљеве, зато што смо људи — мали и немоћни. Све велико што може да се достигне припада Њему и као све велико, што се дешава кроз нас, такође припада Њему. Он нам даје снагу, благодат и снагу и делује кроз нас./…/

Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним све сиромахе на свету, јер не могу то сам да учиним.

«Знам, дете Моје, да си човек, да си глина… Ја знам ко си. Али постоји нешто што сам очекивао од тебе, — рећи ће нам Христос, — нешто што сам очекивао од тебе целог твог живота. Чекао сам да то учиниш. А шта је то? Да се покајеш! Да се макар покајеш. Ниси светац, знам то, али нисам чак видео ни да то признајеш. Нисам видео да тугујеш због самог себе, да си схватио своју меру, да схватиш оно што се може схватити. Шта се то може схватити? Да си безначајан, мали и немоћан… Нисам видео сласт покајања у твом срцу. Желим да видим да то признајеш, да видим да си се спустио с неба на земљу и да улазиш у своју меру, да схваташ своју меру. Желим да је схватиш и да кажеш:
“Господе, то сам ја. Тако сам мали, тако сам немоћан, тако сам грешан. Имам много грехова, и знам их, размишљам о њима, тугујем, моја душа је рањена, очи ми лију сузе, плаче и моја душа. А ако у мојим очима нема суза, јер су и оне дар од Бога, у мојој души има много суза. И ако у мојим очима нема суза, бар уздишем, мучим се због тога, признајем и кажем. Слажем се и кажем: ах, Боже мој, нисам онакав каквог си ме створио. Нисам онакав какав би требало да будем да можеш да ме погледаш и да се обрадујеш. Кад си ме стварао, кад си ме вајао у рају, кад си ми Својим пречистим рукама давао живот, кад си узео глину и вајао дело руку Својих — човека, мене, цео свет — ниси имао замисао да паднем до те мере. Ти ниси желео да толико паднем. А пао сам. Признајем то, уздишем, тугујем и мучим се.“

[JESSY]

Покајање значи управо то — бол душе, али сладак бол. Бол који прати нада — нада у Христу. Бол, који је праћен осећајем да постоји Неко, Ко је пред тобом.

Само признај своју грешку, своју немоћ и буди спреман да заплачеш… Увек ће те подржати, подићи ће поглед и рећи ће ти:

«Види, дођи овамо. Довољно ми је то што си признао, довољно је што си схватио, довољно је што си спознао истину, — а то знање је највеће. Највеће знање, дете Моје, јесте оно што си сад схватио. Шта заправо? То да си немоћно створење, да си грешен. Да ли си схватио? Схватио си! А пошто си схватио, ништа друго не желим од тебе. Желим да прихватиш то, да твоја душа омекша, да твоје срце испуни сласт, да сузе потеку из твог срца. Да почнеш да Ме тражиш као потребу своје душе, да кажеш у себи, да шапнеш наглас и запеваш: ‘Господи, помилуј! Господе смилуј ми се већ једном. Не могу, веома сам слаб.’ И кад то кажеш, даћу ти све остало! Али признај, покај се, прихвати да си онај ко јеси.»

/…/Има много грехова које чинимо, а да чак ни не размишљамо о њима: протраћени сати, безброј издангубљених тренутака, и за то нас нимало не гризе савест. Губимо толико сати у свом животу које бескорисно проводимо и због којих ћемо једном горко плакати. Плакаћемо, али ће бити касно. Плакаћемо с онима који су убијали бесконачно много сати испред телевизора или компјутера због глупости — док је требало да читају о искушењима.

Наступиће час кад ћемо се кајати због изгубљеног времена. Наступиће час кад ћемо се кајати због речи које смо изговорили. Речи… Колико се односа покварило због горких, увредљивих, злобних, саркастичних и ироничних речи којима смо понизили другог! Затим се чаша изненада прелила — због само једне речи, једне увреде, и тако се распадају читаве породице.

[JESSY]

Наступиће час… О, кад би то било сад кад суза покајања још увек може да кане из наших очију и кад можемо рећи Богу: «Господе, како могу тако да причам, како могу тако да рањавам друге? Шта то причам, шта то изговарају моја уста?! Не, не псовке или рђаве речи — ја просто тако разговарам с другима! Увек вређам, иронишем, не поштујем — шта је то, то што излази из мојих уста? Колико пута сам осуђивао, колико пута сам се наслађивао животом неког другог! Оговарам људе, блатим њихов живот, тумачим њихове поступке, иако не знам да ли је истина оно што говорим пошто нисам срцезналац. Колико пута сам, Господе, приписивао себи Твоју власт. Одузимао сам Ти право које је само Твоје. Које право? Да судиш другима. Колико пута сам чинио овај грех, а ретко сам се кајао. И уопште се нисам покајао, јер да јесам, зауставио бих се. Да сам се покајао, не бих то више понављао. Да ми се није свиђало, престао бих.»

Кад ти се неко јело не свиђа, кад је горко и неукусно, не једеш га више. Не спремаш га више, не желиш чак ни да га окусиш. А ми увек чинимо исте грехове и никад се не кајемо. Зашто? Зато што нам се свиђају. Свиђа нам се оно што радимо. Навикли смо, свиђа нам се порок. Свиђају нам се егоизам, наше страсти, свиђа нам се да забадамо нос у туђа посла, да видимо да други нешто губе и да се разилазе, сплеткаримо о томе, зато што нам се свиђа.

Грешни смо, али у нама нема покајања, и наша трагедија се састоји у томе, управо у томе што живимо у греховно доба. Сва времена су била греховна, али је садашње време у невиђеној мери лишено покајања, окрутно је, непопустљиво и надмено пред Богом. То је стални устанак и бунт против Бога, а дрскост је најтрагичнија од свега тога. Није трагично то што грешимо, већ што имамо дрскост и што претварамо грех у начин живота. Уместо да признамо и кажемо: «Господе, опрости нам. Преклињем Те да ми помогнеш да се извучем из мочваре!» — кажемо: «Лепо поступам, тако сви раде, свиђа ми се то. Хоћу то да радим!»

[JESSY]

«Господе, ако будеш обраћао пажњу на безакоња, ко ће опстати, Господе?» (Пс. 129: 3). Ко ће издржати, ко ће претрпети овај суд? Ако будеш примећивао моје грехове, за мене је немогуће да се спасим. Али ће Твоја милост превагнути, превагнуће једна суза /…/ Дакле, имамо ли ову сузу? Ако је имамо, имамо и наду да ћемо бити у рају.

Дивна је ова суза кад се котрља и Бог је узима, узима је наш анђео, а ти мислиш да нестаје. Бог је узима и односи у рај, где се она претвара у дијамант. И анђели на небу изненада виде снажну светлост и кажу Богу:
— Шта је ово заискрило, шта то блешти међу нама у овом светом сабрању? Шта тако јако светли данас, Господе?

А Он им одговара:
— То је суза једног човека који се каје: једно Моје чедо се покајало. Једно Моје створење је данас плакало, горко је плакало. Узео сам његове сузе и претворио их у дијаманте који ће га чекати како би украсили његов венац кад дође у Моје Царство./…/

Хајде да молимо Бога да нас дотакне оним жезлом којим је Мојсије дотакао стену кад је потекла вода у пустињи. Да Господ дотакне стену нашег срца, које је тврдо као камен и да потече ова животворна суза.

[Steva Matkovic]

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос
НЕМОЈ СЕ ЉУТИТИ НА СЕБЕ И НЕ КРИЈ СЕ ОД СЕБЕ

 

 

Престани да ропћеш! Престани да си стално незадовољан, престани се жалити, преживљавати «неправду» и понашати се као да ти је неко крив. Знаш ли колико људи тренутно страда, баш у овом тренутку? Колико је болесних који с мукама умиру у болницама… То је страшно.

Недавно ми је позвонио јед­ан човек и рекао: «Сутра ујутро идем у болницу, ћерку ће да ми оперишу». Да ли си ти некад седела у болници у ишчекивању новости о стању блиског човека? Мимо тебе пролазе доктори, сестре, а ти седиш и с ума силазиш од узнемирености и брига…

А ти ми ту причаш да имаш проблем.

Молим те, хајде да будемо озбиљнији, јер ми често бивамо просто неблагодарни. Реци бар једном «Хвала!».

Када сам био мали прочитао сам у једној књизи такву фразу: «Мучило ме  то што немам новца за нове чизме, док нисам угледао човека без ногу». И тада сам почео да размишљам о тим речима. Човек је хтео да купи себи обућу, но није имао новаца, и то га је мучило. И тада је угледао човека који није имао ноге. И, вероватно је рекао себи: «Неблагодарни! Не можеш да купиш себи чизме и узроптао си. Но тај човек нема ноге. А ти си здрав, и имаш ноге!»

Не говорим сада o том да си ти просто мученица у свом трпљењу (мада то тако и јесте). Говорим ти o томе да је код тебе све у реду. Ти добро спаваш, не мораш да узимаш лекове, немаш тако озбиљних проблема као други штo имају. И, свеједно, теби се чини да ти је неко (или нешто) крив(о).

Треба да схватиш да се живот састоји из проблема. Они никуда не ишчезавају. Ако мислиш да ће твој проблем ишчезнути, да, ти си у праву, он ће заиста ишчезнути, но, на његово место ће се појавити други проблем.

Проблеми се не завршавају. Такав је живот. Живот – то је бол, труд, брига, и жалост. Схвати то, добро то утуви себи у главу и реци: «ја ћу да научим живети са својим проблемима, као са својим друговима. И ако успем да превазиђем данашњи проблем, онда ће се кроз месец, или три, или кроз годину појавити нови проблем, и поново ћу да се учим таквим речима као «трпљење», «смирење», «духовна зрелост», «мудрост». Мом уму ће се придодати мудрости зато што управо кроз страдања постајемо мудрији». Схвати то.

Нема таквог човека који би живео на нашој планети, а да притом никада не заплаче, да не осети бол, да не претрпи неуспех. А ти гледаш и завидиш, постојано гледаш на друге и завидиш им. И теби се свагда чини да с тобом поступају неправедно, да вечно вегетираш на маргинама живота… Но ниси у праву. Ко је, по твоме, срећан?

Једна жена ми је рекла:

– Вероватно сте ви срећан човек када тако лепо говорите о срећи!

Прекрасно је мислити да је код других све лепо. Но, на самом делу свако има свој бол. Ти се, на пример, бринеш о својој малој деци. Да, и сви ми преживљавамо тешке тренутке због нечег, то је неоспорив факт. И шта нам је чинити? Ништа. Научити се живети са свим тим, благодарећи Бога и сваког тренутка радујући се Његовим даровима.

Ја то говорим свима коју тренутно страдају и којима је тешко. Сви ми страдамо. И теби ћу рећи: тај коме ти завидиш такође има свој бол. Један човек ми је рекао: «Ја завидим тој девојци зато што ми се чини да је она веома срећна!» Ја сам одговорио: «Не могу да ти причам о њеном животу и о животу других људи, зато што је то њихово лично дело. Но знај, да сви ти људи веома страдају. Они имају своје проблеме. Њихови проблеми нису као твоји. Може бити да су они и болесни од рака, нису тако сиромашни као што си ти, код њих нема тог сиромаштва што је тебе посетило. Но, код њих су други проблеми». «Но да, шта је све то у поређењу с мојм проблемима?»

И то је истина. Свако сматра, да је његов проблем највећи. Но Бог ти говори: «Ја долазим у твој живот не да те избавиом од тешкоћа, него да би изменио твој однос према њима».

И тада другачије почињеш да гледаш на своје проблеме, више оптимистички, са више смирења, трпељивије, храбрије. Прогони од себе униније које ти говори да ће ти свагда бити тако тешко. Дете моје, проблем ће да ишчезне, немој да преувеличаваш. Ти толико преувеличаваш своје тешкоће да размишљајући постојано о њима, осећаш ужас и падаш у панику. А то је неправилно.

Наравно, бива да је човек просто тако устројен. То је већ одређени тип личности, одређени карактер. Неки људи чак и када им предлажеш решење проблема, не могу да га прихвате и да се успокоје. Не! Они ће свеједно да цвиле и ропћу. Дајеш им савет, они се на почетку мало насмеше, а затим говоре: «Не, не могу, такав сам се родио». Еј, па види, рекао сам ти ако на свој проблем погледаш са те стране, он ће се решити. Не, ти људи су опет мислено тамо, у својој бризи, где су већ и навикли.

Човек сам себе гуши грижом савести и забрињавајућим осећањем кривице. Понекад осећамо забринутост и нелагодност због тога што смо у дати моменат срећни. То јест, ако си срећан, теби ће се неминовно десити нешто лоше. Ја не могу да будем срећан! Кроз неколико дана нешто ће се десити! Ти се не можеш просто наслађивати и радовати се. А погледај на све добро у твом животу, како нам је заповедио и Христос. Погледај с оптимизмом, с надом и реци: «Хвала!».

Задивљујуће је то што они који заиста силно страдају (нпр. један мој познаник који сада пролази процес хемотерапије), никад се не жали. Једном сам питао тог човека:

– Да ли се ти уопште некад узнемирујеш? Осуђуејш ли Бога?

То сам га питао да би му дао прилику да избаци из себе свој бол, да искаже своју огорченост, ако је има. Зато што се неким људима чини да их је Бог увредио, и зато им се хоће да Му кажу то што осећају, да Га окриве, да похуле. Ја сам хтео да то  изведем напоље, и зато сам питао свог познаника:

– Вероватно си се спорио с Богом? Вероватно си се смућивао? Вероватно си говорио: «Какав си ти Бог, ако тако поступаш са мном?»

А он је одговорио:

– Шта, ја бих требало да се свађам с Богом? У чему је Он овде крив? Зар је само мени једином лоше?

Ја сам му рекао:

– Наравно, није само теби једином лоше, но, видиш ли, није у сваког са двадесет и четири године дијагноза рак.

– Да, – одговорио је он, – у томе нема људске логике, но постоји и друга логика, коју и сам не могу да схватим.

Тај човек није роптао и није изливао напоље неке тамо увреде.  И то је дивно што постоје такви прекрасни људи.

И теби се ја такође дивим. Ти се уопште не узбуђујеш због тешког карактера свог мужа. А видиш, ту је правда у потпуности на твојој страни. И потресно је то што по том питању ти не потребујеш праведности. Не потребујеш то што бих ти ја указао на твоја права. Овде ти пројављујеш невероватно трпљење и не тајиш у себи никакву увређеност нити огорченост.

Но, дај да те нешто посаветјем. Могуће је и да погрешим, ти ми тада слободно напомени.

Ако те захвати злоба и захтедне ти се да ступиш у расправу с Богом – учини то! Пожали Му се, искажи Му своју огорченост на Њега, но начни разговор с Њим, установи везу с Њим.

– Но ако ја тако с Њим почнем да говорим, значи да се у то време нећу молити! Ја ћу тада само да исказујем своје увреде и огорченост! Тада ћу Му говорити само о мојим страдањима, и само ћу се још више смутити, жалећи се и исказујући масу недоумица!

– А ја мислим да је све то заправо и веома добро за молитву.

– Ма каква је то молитва! То је пре свађа (препирање).

– Препири се! А ја узимам на себе смелост да ти то посаветујем, ослањајући се на речи самог пророка Давида, и не само на њега, него и на мноштво других светих. Свети Силуан Атонски је говорио Богу: «Ти си неумољив!» Да ли ти знаш, шта значе те речи упућене Богу? «Боже, ти мене не жалиш, Ти си жесток и немилосрдан». Може бити да те смућује и само слушање тих речи – добро, ти не говори тако. Ти си добра, примерна хришћанка. Но зар си ти боља од св. Силуана, који је то говорио? Боља од пророка Давида који је противречио Богу? Прочитај псалтир! Сваки дан читај по један псалам или по једну катизму (то је неколико псалама, који се читају сваки дан). Прочитај да би увидела како пророк Давид разговара с Богом. Он се и огорчава, и жали, и препире се с Њим: «Боже мој, зашто си ме оставио (Пс. 21)? Зашто си ме одбацио (Пс. 42)? Докле Господе, када ћеш ме заштитити (Пс. 6)? На мени се утврди јарост Твоја (Пс. 87). Једно сам просио у Тебе, и то ћу искати (Пс. 26).

Реци тако нешто Богу. Установи с Њим везу. Говори с Њим, излиј сву своју горчину, зато што је ти иначе држиш у себи, и она те пече. Ти сакупљаш све увреде унутра у себи, а потом се оне пробијају напоље, и ти ћеш да експлодираш и страдаш.

Твоја је кривица у томе, што ти не причаш о томе. Не делиш с другима своја преживљавања. Немаш човека, којем би се могла поверити и говорити све што би ти се хтело рећи. Износи напоље свој бол, не држи све у себи. То није грех – озвучити неку своју мисао или помисао, исказати своју горчину или увреду. И све се то може рећи или Богу или свом брату (како по телу тако и по духу), сестри, другу…  И то не значи да ћемо се ми тада превише погрузити у своје увреде. Како ми је говорио један монах: «Није да то тако много утиче на мене, но када се оно појављује ја сам дужан да о томе кажем». Кажи и ти о том!

Један човек, који се код мене исповеда годинама, једном ми је овако рекао:

– Оче, понекад ми долази у главу да ти кажем да говориш глупости, но затим схватам да сам вероватно то ја глупав. Свеједно, ето, такве мисли ми падају на ум. Представите себи, докле сам дошао, да тако нешто мислим о теби!

Ја сам одговорио:

– Мени се то свиђа!

– Шта ти се свиђа?!

– Свиђа ми се то што можеш са мном о томе да говориш.

А други човек ме је једном питао овако:

– Оче, шта ти се највише свидело у мојој данашњој исповести?

И ја сам му одговорио:

– Када си говорио о томе шта је теби раније било тешко озвучити. Неке мисли, помисли, све те глупости, које су ти долазиле у главу – свакакве, чудне. Да, и то о чему мислиш у дати моменат. Искажи то зато што се оно накупља, накупља, и у неки момент ти ћеш просто прснути и разболети се – и душевно и телесно.

Ти знаш како се стрес, осећај кривице, неки унутарњи конфликти одражавају на наш организам. Људи, који не умеју да открију своје срце, просто тону под тежином тог терета. И, на крају крајева, то се одражава на здравље. Од стреса и напетости се појављују разне болести – на пример, чир или рак. Често овде није ствар у неком тамо нарушавању режима, него, пре, у душевном «распореду». Ми себе натоваримо свим тим, вучемо тај воз, а како лепо говори Господ: «Приђите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт. 11,28). Ако све будеш држао унутра, нећеш да издржиш и сићи ћеш с ума. Скини са себе то бреме, ослободи се.

Ми постојано осећамо како сами вршимо притисак на себе изнутра. Имамо много тог сакривеног у себи и притом то не можемо да озвучимо, не можемо да откријемо своју душу. А ако би то чинили, наши проблеми би се решавали.

Када говориш своје проблеме наглас тада сам себе слушаш. Ти се делиш са другима или са духовником (ако то питање треба исповедити). А рекавши о томе свештенику, ти ћеш осетити избављење од свега тог кроз блаогдат свете тајне. Јер она потврђује да ти је Господ опростио на Голготи. Христос посматра на све што происходи с љубављу, снисхођњењем, милосрђем. Он те не грди и не кажњава. И то је заиста запањујуће – то што Он не кажњава.

На Атосу су ми причали да је у манастиру светог Павла живео један монах, који је био толико искрен у својим помислима, да је о свему говорио наглас – о свим својим бригама и проблемима. Ништа није држао у себи. И једном је рекао игуману: «Старче, дошла ми је помисао да пљунем на тебе. Истина, ја то нећу да урадим, но ето, говорим ти о том шта ми понекад долази у главу».

А ти све држиш у себи. Ти никад ниси говорила о том шта се скупља код тебе унутра, чак и на исповести. Зар је тај унутарњи притисак, та обмана, лицемерје и спољашња исправност – боље? Када се показујеш таквом каква на самом делу ниси. «Но то је тако ужасно, тако мрско и скверно!» Но види, дете моје, ти ниси то што мислиш. То су само мисли. И ако их ти проговориш наглас, знаш ли колико ће ти потом бити лакше?

Не знаш. Зато што ћеш да кажеш наглас о заиста страшним стварима – о жељи за осветом која је у теби, о зависти, мржњи, љубомори, злоби.

А твој живот после тога ће да постане истински, светлији. Ти испушташ из себе све то што је унутра, у мраку подсазнања, дубоко у души. Проговоривши то, очистићеш се и биће ти лакше.

Један дечак ми је рекао:

– Једном су ме мама и тата тако силно увредили да сам помислио: ако они умру, ја ћу се обрадовати!

Разуме се да се дечак у том случају не би обрадовао. То је била помисао која се појавила у његовој глави у тај моменат. Она се појавила из жеље да се освети родитељима, због умора и напетости. Дете није могло да своја осећања изрази речима. Зато су се осећања обликовали у такву мисао о родитељима. И то није била истинска жеља дечака, зато што, да се његовој мајци заиста нешто десило, он би сишао с ума од жалости. Но у тај моменат дечак је дошао до таквог стања да је управо тако помислио.

А ако будемо све остављали унутра, то касније почињеш да окривљујеш себе и да говориш: «Што сам је то помислио о својој мами! Како ме није срамота! Ја сам ужасан син!» А ако се потом с мајком заиста нешти и деси, онда ћеш да кажеш: «То сам ја крив, зато што сам тада  то помислио! Ето ја сам помислио и то се и догодило».

Појављује се порочни круг. И одакле све почиње? Од нежелења проговорити све то, што други човек озвучује с лакоћом, откривајући своју душу, своје срце, не изображавајући од себе неког другог, што он у ствари није.

 Разуме се, не треба све то делити с било ким ко налети. Зато што људи могу да се изненаде од онога што чују, могу да почну да силазе с ума и да викну: «О-о-о-о!!!» И ако чујеш такву реакцију – готово је. Ништа им више не говори. Ти говори о тим стварима само оном у кога имаш поверења – на пример, свом духовнику, којега си ти изабрао. А ако још ниси изабрао, изабери. Да би свагда имао на уму то: «ја имам духовника којег сам сам изабрао и у којега имам поверења, и с којим могу да поделим чак и моје најчудније и најужасинје мисли».

Једном, много година назад, посетили смо Метеоре. У то време смо се занимали мисионарском делатношћу, и зато смо важили за обрасце најпримернијих момака на свету. И један нам је игуман тада рекао:

– Сви ви имате један велики проблем који морате да решите. Тај проблем је већи од тих проблема које имају грешници у аду. Он је огроман.

– Који је то проблем?

– Ваш проблем је у томе што сте ви веома добри. И зато ће вам бити веома тешко видети у себи лоше ствари и говорити о томе. Ви сте толико самоуверени у свом савршенству, ви тако благочестиво изгледате, да сте изградили лажну представу о себи самима и сматрате себе идеалнима. Такав идеалан хришћанин не може да каже на исповести: «Оче, ја, сав тако савршен, у ствари нисам такав какав сам дужан да будем. На самом делу ја сам такав, свакакав, то сам помислио, то сам рекао, то сам урадио и то сам урадио…» Ви ћете помислити: «Како ја могу да кажем све то? Па ја сам образац, сви ме сматрају светим и савршеним!»

У томе и јесте наша лаж. У томе је наша лаж и лицемерје. И управо зато се Господ ни на шта друго не гневи тако јако као на лицемерје. То је страшно. И мени је досадило моје лицемерје. Сви смо ми заиста велики лицемери, и веома лажни. Христос говори: «Ако је неко без греха нека први баци камен!» (Јн 8.7). А ти си без греха?

То јест испада да сам дужан признати, Господе, да сам грешан? «Ако Ми то признаш, Ја ћу те волети још више». А ако Ти ја кажем да сам безгрешан, зар ме нећеш више волети? «Не нећу. Зато што у том случају ти ниси безгрешан. Ти си тада лажов». Колико је у таквом случају бољи грешник, који је свеједно искрен, смирен, отворен, прозрачан, који говори: «Да, ја сам такав. Осећам своју слабост и своје зло». А шта ако ме одједном други човек одгурне од себе – тако да ја паднем још више и нађем се у још већем блату?

Да, а зар тако не бива? Да ли си ти тако поступао с људима. Човек ти прилази открива ти своју душу, а ти се демонстративно ужасаваш томе што си чуо, мада, када би био частан пред самим собом, био би принуђен признати да и ти мислиш исто то, чак и горе.

Кога ја изобаражавам када се вређам и у ужасу говорим другом човеку: «Не могу да поверујем, да ти тако размишљаш! Тешко теби!»

Зато и нећеш наћи свештеника, таквог духовника, коме када приђеш на исповест, да ти он притом покаже колико је он шокиран и поражен твојим речима. Такође, нећеш наићи ни на равнодушност. Свештеник ти никада неће рећи: «Дете моје, немој ми сметати, прави се добар!» Али, неће се ни ужасавати. Ја се не ужасавам ако нешто земно произрасте из земље; или када видим како се глинена посуда прави од глине. «Но је нисам земља!» – рећи ћеш ти. Заиста, ти ниси земља, у теби је душа. Ти си нетрулежан. И ти се бориш. Улажеш напор, кајеш се за своје грехе и раскриваш своју душу.

О том нам је и говорипо игуман Метеора. „Сада је ваш проблем да отворите своју душу на исповести: да разговарати са духовником слободно и да се искрено кајете. Вама је то тешко урадити зато што сте ви „добри момци“.

То је као кад би школски учитељ дошао на исповест и рекао духовнику: «Оче, је пушим. А на часовима сам говорио деци, да пушење није дозвољено». А затим дође још једном и каже: «Оче, на часовима сам причао о томе да код нас не би требало бити страсти, зависности од било чега. А дошавши кући, нисам издржао и попушио сам три цигарете једну за другом, једноставно, нисам издржао». И како тако нешто испричати на исповести…

И то је један од разлога због чега је човек постојано незадовољан.

Он не може спокојно сести и поговорити о том што држи у себи, о том шта га мучи, узнемирава. А један од разлога због чега се одлучујемо да тако поступамо је у том што нам је страшно од самих себе и нисмо у стању признати какви смо ми на самом делу. Теби се чини да је немогуће рећи о себи сву истину – о својим осећањима, жељама, мислима и делима. На пример, како рећи на исповести: „Чула сам да су моју другарицу отпустили с посла и ја сам се томе обрадовала“? Теби није лако то признати за себе, но тако је и било, теби је заиста било пријатно када си то чула.

Или, сазнајеш да се неко од твојих познаника развео, и говориш за себе: «Да, жалосно, но часно говорећи, заслужио је то зато што ми се једном наругао. И ето сада сам потпуно задовољна. Ја се због тог осећам добро и нико о том не зна». Ето тако. И таква стања ти накупљаш у себи, дакле, живиш у лажи. А потом почињу комплекси, болести, психичка растројства, лекови…

Мени се веома свиђа поглед Константина Ганотиса који говори да психолози раде с осећањем кривице. Ти идеш к психологу и говориш о томе шта те узнемирава, у чему се осећаш кривим. А Црква, говори Ганотис, узима са човека његову кривицу, његов грех, што је, наравно, исправно и природно.

Али, срећемо ли то често у пракси? Може ли човек «одати» сву своју кривицу Цркви, или он наилази на противречење, осуђивање?

И следеће питање је упућено родитељима, и учитељима, и свештеницима. Но, у првом реду ја говорим о себи. Када ми човек прилази и говори о неком свом поступку, помажем ли је том човеку да се избави од осећања кривице? Ето, ја сам свештеник, ти – учитељ, тамо неко има неку другу дужност… И, ето, прилази човек и раскрива пред тобом своју душу. Прихваташ ли га ти таквог какав је? Хоћеш ли моћи да га успокојиш, или ће он да оде од тебе у још горем стању? Да ли ћеш успети да урадиш тако, што би човек после исповести рекао себи: «Али, како је добро што сам му све рекао и он није почео да ме грди! Баћушка није дозволио да се осетим као потпуно ништавило».

Запитај себе самог: да ли смо ми верујући слободни од самоосуђивања? Од тога што у нама порађа унутарње незадовољство, осећање неиспуњености и што нас тера да се жалимо на живот? Једно се качи на друго, као карике.

Незадовољство животом се појављује када човек није испуњен, када је дозволио да се толико испрља, умрља његов унутарњи свет (душа), да се на крају потпуно запетљао. И веома је тешко размрсити тај «чвор», зато што размишљаш: «Ако ја почнем да се размршавам пред другима, мени ће се смејати; мене ће одбацити, прогањати, нећу више имати другова».

Да, то је заиста трагедија. Јер поред Христа ми смо дужни да се ослобађамо од греха. То јест, да постајемо слободнији и спокојнији. Да, ми смо грешници. Но – спокојни грешници. Спокојни зато што је наша душа откривена и прозрачна. «Оче, сагрешио сам, украо сам. И ја се тиме не гордим, него се кајем. Опрости Господе». А ми дубоко подављени својим осећањима, држимо све своје страхове и проблеме унутра, у себи. Како у таквом случају човек може да се покаје и да се исповеди?

Још ћу ти нешто рећи.

Понекад ми пројављујемо прекомерну нетрпељивост ка греху других. «Не  могу то да слушам! То је неподносиво!», и тако даље. Као да је грех о којем смо чули – неко невероватно зло и најстрашнинији преступ на свету. Но, хвала вам велико. Знаш ли које су последице једне такве наше реакције? Човек се толико уплаши, а почиње да мисли: «Пресвета Дјево! Сачувај ме од тог греха. А ако га свеједно учиним, онда ме сачувај од неопходности да о њему говорим неком. Је не бих издржао!»

Будимо часни пред собом. Зар нисмо сви ми грешници? Грешници свих замаља, уједините се! Бацимо се на колена пред Голготом, не гледајући једни на друге, зато што ако погледаш на тога ко је поред, ко зна шта ћеш да угледаш… Јер, твој ближњи је такав као и ти. Идеалних нема. Сви смо ми и добри, и грешни; и страсни, и чисти. Свако носи све то у себи. Мислиш, ти си у блату, а други – савршенство?

Један ми је човек испричао: «Када сам ишао на Атос, угледао сам тамо много људи светог живота. И знао сам да сам ништаван у односу на њих, грешник, лош човек, који је учинио толико лоших поступака».

Када сам се учио на универзитету, на лекцијама педагогике су нам говорили да је потребно да се пред децом понашамо као да никада не правимо грешке. Зашто? Зато што, објаснили су нам, у противном случају ти ћеш престати да будеш за њих образац.

Добро, но зар то није лаж? Да и ја – тај кога ти сматраш за образац – периодично падам,  а затим се кајем. А зар то не може да буде образац? Образац покајања.

А ако унутар тебе тврдо седи убеђање: «други људи никада тако нешто не чине, никада тако не мисле, немају таква осећања», онда то значи да си учинио своју уобразиљу лажном. И мислиш, да ето то је то – истинско хришћанство. А на земљи никад није било искренијег, отворенијег, часнијег земног човека, од Христа. Толико се Он понашао приземљено. До таквог степена приземљено, да је једном сео и прљајући руке Своје у прашини, почео да пише слова по земљи. Док су сви около гледали на грешну жену, Његова рука је шарала по земљи. И Христос као да говори: «Ево ја се спокојно дотичем прљаве земље, а поред мене се налази друга земља – жена, коју сте ви спремни да саставите са земљом! Ви, који се претварате преда Мном безгрешни, ви мислите да Ја завидим вашој праведности и да не примећујем сву ту лаж? Чему лагати?

Зато и нема промена у твојој породици, зато су и у детета такви проблеми, зато се и твој живот све више усложњава. Ти хоћеш да се покажеш другим људима – не таква каква си на самом делу. Споља гледано, ти си таква, а на самом делу – сасвим друга. А то је хаос.

Лично мени се много свиђају такви људи, с којима могу да будем сам свој. Наравно, то не значи да у таквим случајевима не треба да се боримо са страстима и пороцима, уопште не! Но, постојано бити лажан је немогуће.

Једном, када смо путовали колима, возач је укључио радио. Емитовали су неку савремену музику. Но, кроз неко време возач је искључио радио и рекао ми:

– Оче, кад би у колима, сада, уместо тебе био неко други, ја не би укључивао ту музику. А сада сам радостан што сам био сам свој, онакав какав сам. Ја – сам ја, и нека,  ја понекад и слушам такву музику, но то сам ја. А да је на твом месту седео тамо неки други уважавани човек, ја то не бих урадио.

– Вероватно би те тај други човек надахњивао на молитву, саздавао би посебну духовну атмосферу. А ја изазивам жељу за светским забавама.

– Не, није у томе ствар. Ја се не бих молио. Ја бих возио и бојао бих се да укључим музику, то јест, бојао бих се бити самим собом. И у таквом случај, ја бих био већ неко други.

– Не могу да ти кажем за све остале људе, – одговорио сам му, – но лично мени се у сваком случају свиђа то што се ти не бојиш бити самим собом. И мени се свидело што си искључио радио када су у песми кренуле глупе и бесмислене речи.

А ево шта пише отац Епифаније Теодоропулос: «Ја волим када је људима пријатно поред мене».

Другим речима, када људи, који су поред, могу у мом присуству да буду то што јесу. Опет, то не значи да, када нам је пријатно, ми можем да будемо груби. Или лажљиви.

Ми себе постојано обмањујемо, када изражавамо негодовање поводом нечег, а у ствари хоћемо да кажемо нештомсасвим друго. Схваташ? На пример, муж виче на жену зато што му се није свидело спремљено јело, но проблем није у јелу. Неразумевање – је у нечему другом. Јело – је само повод – то што је на површини. А што је лакше видети за то се лакше и закачити. Или, на пимер, препирете се са мужем због новца. Но, сам новац ту не игра никакву улогу. Ствар је у нечем другом, о чему вас је срамота и да разговарате једно с другим. Ви не можете да се откријете једно другом, да о томе поговорите, шта сваком од вас недостаје, шта би хтели, шта осећате, зашто вам је болно.

Загледај се у себе и упитај се: «Шта је са мном? Шта ја хоћу у ствари?» Тачно тако помажи и ближњем да види и призна грешке, но немој га бити после тога, када ти буде говорио о њима. У том је  величина и красота наше везе с Богом.

А ако погледамо на то како ми људи обично гледамо на Бога, то испада да је он веома добар, но, истовремено и веома зао. Но, тај Бог којег ми себи представљамо, нема ничег општег с Истинитим Богом.

Но, ти узимаш и изједначаваш своју представу о Богу (то јест своју фантазију) са Реалношћу која је изнад сваке фантазије. Зато ти и говориш: «Бог је такав, ја Га себи управо таквог представљам». Да, ти Га себи таквог представљаш, но Он – није такав. И Бог се никада не срди на тебе.

Ја ти све то говорим зато што си ми написала то писмо. У њему си говорила о осећању кривице, које те потпуно захаватило у моменту када си се најмање надала и гуши те.

Не, дете моје! Диши! Ослободи се! Буди своја, буди таква, каква си и престани жалити се на живот. Уради то!

Један човек (сада је он изврстан митрополит), када је био млад, пришао је свом духовнику и рекао:

– Ја више не могу!

Ето, како је он то добро урадио – просто је пришао и сам признао.

– Више не могу!

– Шта не можеш?

– Не могу више тако да живим! Под страшним сам искушењем.

– И шта хоћеш?

– Хоћу да сагрешим!

Он је мислио да ће духовник рећи: «Не, не може!» А свештеник је погледао на њега и рекао – веома просто и спокојно:

– Па, онда сагреши!

– Шта-а-а? Поново је упитао млади монах.

– Па, а то што хоћеш? Хоћеш да будеш добар на силу? Зар ниси слободан?

– Но Ви узимате на себе смелост…

– А шта да радим? Јер очито да се теби не свиђа што те ја приморавам да будеш добар.

И у то исто време, када је духовник рекао: «Па, онда сагреши!», та мисао је моментално изчезла из главе његовог чада.

Притисак који вршимо на саме себе је веома подмукао. Он изазива код нас злобу, напетост, бригу, роптање… Не дави себе. Један је човек говорио, да ако то не учините, можете чак бити и свештеници. И у сваком случају – живети веома, веома добро.

Потребно је помирити се са самим собом, постати себи друг, заволети себе и признати да си ти – ти. Како је рекао Господ: «Љуби ближњег свог као самог себе»? Тј. како волиш себе, тако воли и свог брата. Значи, постоји и добра љубав према самом себи.

На пример, ако ја прилегнем по дану на пола сата, то ће да буде моја брига, моја љубав према самом себи. И она ми је на добро. Јер ако ја не одморим мало, ја потом нећу имати снаге, бићу сличан на развалину и нећу моћи ништа да урадим – нити да се молим, нити да читам. Тако да добра љубав према себи постоји.

Воли себе. Не страши се свог «ја». Разговарај са својим духовником, моли га да одваја време за тебе и да ти одговара на питања која те унеспокојавају – и лична и она који се тичу твоје породице, и везана за протекли део живота, и било која друга. Сви смо ми људи. И човек може свашта од себе да очекује. Може се и до небеса подигнути, а може се и у блато завалити. Нећу да кажем да је ваљати се у блату – добро, но то се заиста дешава. Читајте Лествицу св. Јована Лествичника, читајте Свете Оце, читајте Добротољубље, и увидећете како су искрени били сви ти људи говорећи о себи: «Да, ја сам такав, ја тако осећам и не сакривам се од себе!» И после тога они су се тешили и исцељивали се. Они су се мењали. Њихова душа се успокојавала, ослобађала се од тешког бремена.

И схватио сам, да након тога, пошто човек сагледа себе и прихвати себе таквим какав јесте, и покаже се Богу – а такође и часним, праведним, добрим и светим људима, – он ће видети љубав која му се обратила.

И пре других, Бог ћете загрлити и рећи: «Глупавко, Ја те толико времена знам и толико врмена продужујем да ти дарујем живот! Види, када бих те Ја хтео казнити, Ја бих те казнио у тај исти моменат када си учинио грех. Зар ниси схватио да те Ја волим, када сам те после тога оставио међу живима? Ти дишеш – значи, Ја те волим. Твоје срце бије – значи, Ја те волим. Ја те волим! Ја те волим! Ја те волим! Колико пута још треба да ти поновим?» Ето, како ће рећи Господ.

Молићу се како би и ти слушала о себи те речи. Да би у тај тренутак, када будеш забринута и постане ти страшно, чула како Господ говори: «Ја те волим!»

Иди напред. Размишљај, но не мрзи себе. Размотри своју душу. И не живи варљивим представама о Богу и о себи.

[Steva Matkovic]

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос

КАКО ЦРКВЕНИ ЉУДИ ПОСТАЈУ ЛАЖНИ

 

Већина нас је пришла Цркви да бисмо познали Бога. Ипак, бива тако, да после недуго времана ми постајемо некако лажни, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари.

Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о томе што знаш, и не скривај истинског себе. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубав, пријатељство и остале радости.

Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, да по питању сопственог «ја», ту се никаква промена није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.

Али нешто друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике, но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће опростити се тако брзо са страстима.

Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.

То је тај исти случај, када људи говоре о својим ближњим, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»

Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.

Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је као и пре с нама.

И ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао на броду из Дафнија у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:

– Старче, дођите овамо, да не седит са мирјанима!

А Старац је одговорио:

– Али, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што живи у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују на други начин. Ми почињемо да се свађамо, на пример због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затворене или отворене двери)…

Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.

Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успоставити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља и смирења. И ако ми себе признамо таквима какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе, то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо скренули са тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо, зато се и не види.

Човек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће овде угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бивало и у парохијском храму.

А једна жена, која живи у иностранству и активни је парохијан у тамошњој цркви, често ми пише да је спремна покидати своју косу, јер не може више да издржи. «Изгубила сам веру!» – једном је написала. Зашто је то тако? Зато што смо сви ми људи, људи са својим проблемима и слабостима. И уколико ми то препознајемо, наш карактер ће се поправљати. Помиривши се са самим собом, признавши себи, ми ћемо моћи рећи свом ближњем: «Какав си ти, такав сам и ја. Ја те волим. Опрости ми, и ја теби опраштам».

Лаж у односу према себи самом, лицемерје и фарисејство само усложњавају наш живот.

Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, придобићемо и божанственост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се преобратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.

Због тога је Господ и начинио апостоле (а потом и свештенике) својим наследницима међу људима, да се ми, налазећи се у њиховој близини, не бисмо бојали, да бисмо видели – они су исто такви као и ми, и они разумеју све наше тешкоће, зато што и сами пролазе кроз те тешкоће. Што чиним ја, чиниш и ти.

Веома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код «жењених свештеника». Рекао је да «нежењени свештеници» као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења пелене. Када купујеш пелене и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постаје човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа.

И говорећи о опасности за црквене људе да постану лажни, очевидне лутке у излозима, присећам се једне кинеске пословице: «Потребно је научити дете да лови рибу, а не да ју је једе».

Када човек лови рибу, он самоуверено стоји на земљи. Код њега су његове кукице, штапови за пецање, мамац. Он сам бира место за пецање, развија своје методе и технике, и на такав начин ступа у свој сопствени однос са морем. На каквој год обали био, он је увек био у стању да упеца (а онда и поједе) најмање једну рибу, зато што он зна како се то ради, то је његов таленат, његово омиљено занимање. Но, ако човјек навикне да добија храну само на готово од стране других људи, тада он неће моћи јести рибу.

То је уобичајена замка у коју често упадамо, то нас чини све више и више зависнима од других. «Дођи овамо, – кажемо ми једни другима, – ја ћу да те нахраним, почастићу те рибом». Исто то се понекад дешава и у цркви. Али, зар није потребно да сами одрастамо како бисмо се приближили Богу? Зар није потребно да сами тежимо ка томе како би наша душа процветала? Да чврсто стојимо са сопственим ногама?

Човек нам помаже да се приближимо Богу, он је мост. Али не можеш вечно стајати на мосту, мост не може бити животни циљ. Ти идеш и ја те држим за руку да се ти не би спотакао, да не би изгубио равнотежу и пао. Али, колико то може да потраје? Колико дуго је потребно да те ја држим за руку, да би ти могао ићи? Твој главни задатак је да научиш да ходаш сам. Ти можеш. И када успеш у томе, ти ћеш се обрадовати. И након тога ја те нећу заборавити, зато што ћеш ме ти још више волети. Ти ћеш схватити да наши односи нису узајамна зависност, као кад људи једни друге «гуше» сопственим егоизмом, везујући их за себе. Једноставно, ти си уз моју помоћ пронашао Бога.

Али, уколико сам ја теби показао на Њега, а ти се концентришеш искључиво на мој прст, онда почињеш мислити: «Какав диван прст има попа! Како ми је предивно показао на Бога!» Да, али уколико ти не пођеш на ту страну на коју ти прст показује, на крају ћеш пољубити путоказ са натписом «Рај». Но, ми треба да дођемо до Раја. Самостално.

Људи често очекују од духовника готова решења и јасне смернице које треба да следе. А такви односи су незрели. То је детиња психологија. У извесној фази [духовног развоја] то се и може разумети, али ту фазу је неопходно проћи као један сегмент свог духовног пута. Не може се вечно детињити. До када дете може питати учитеља: «Је ли истина да су два и два четири?» У шестом разреду не постављају таква питања! Размисли и сам одговори [на своје питање], ти можеш!

И то је снага, то је увереност, а не егоизам. То је оно што је апостол Павле имао на уму, говорећи: «Све могу у Христу који ми моћ даје» (Фил 4, 13). Ако ми не осећамо ту свемоћ коју носи у себи божанствена благодат, која живи у нама, онда ћемо и стално запиткивати: «Како овде да поступим? А тамо? Шта Бог хоће од мене?» Тако је немогуће чути глас Божији.

Господ је рекао: «Који улази на врата пастир је овцама… И овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену» (Јн 10, 2 – 3). Ако ми знамо и слушамо Његов глас, онда знамо и једни друге. Волимо једни друге. У нама се јавља лична свеза са Христом и са другима. Ти и Господ. Господ и ти. И у неком тренутку ти говориш: «Ја и Бог». И раствараш се у Њему, осећаш како са Његовим благословом и благодарећи Његовој љубави, постајеш благодаћу једно са Њим.

Све су то кораци на путу духовног узрастања. И док још нисмо постигли резултате, ми све време хоћемо да слушамо упутства, шта радити. Ми још нисмо научили да сами куцамо Богу и да му говоримо: «Господе, кажи, ја те слушам! Обрати ми се, подај души мојој да те чује!»

Ствар је у томе што је већина нас одрастала зависећи од родитеља. «Ја чиним тако, зато што Црква тако каже!» Не, ти чиниш тако зато што су те родитељи приморали да то чиниш. Дакле, твоји успеси нису твоја заслуга. И на самом делу ти ништа ниси усвојио, затворио си своје срце. Све се дешавало по аутоматизму.

Такви људи су научили да се Богу обраћају чисто формално. Они сами не разумеју зашто тако поступају, или пак говоре: «Тако су ме учили. Тако су ми говорили.» Да ли Господ то хоће од нас? Просто понављање, имитацију, лишено било какве животне силе и свежине? Је ли то љубав? Сећам се како ми је једна жена причала како се радовала када јој је дете било мало. Радила је са њим све што је хтела: водила га је у цркву, слала га на исповест, на духовне разговоре и ходочашћа, дечак је био помоћник у олтару... Ја сам ју је упитао:

- А сада?

- Сада нема више ништа од тога, све је одбацио!

Ја сам јој рекао:

- Твоје дете је то онда радило тако зато што си ти тако хтела. Али ти ниси усадила у његово малено срце љубав према Богу. Уместо тога, ти си све време сину сервирала готова решења и ниси му давала прилику да сам размисли, да ризикује и да се опече.

Када човек сам учи да лови рибу, дешава му се да греши. Он губи мамац, губи време, те преврће кофу са уловом, али тако стиче искуство. А ова жена је хтела да њено дете одрасте у стакленику, и мислила је да ће оно бити идеално и савршено. Али свако дете одрасте, и онда то више није дете него мушкарац или жена. Он или она сада живе у Лондону и недељом изјутра воли да попије кафу са друштвом, уместо да оде у цркву. Зато што у детињству, долазећи у цркву, ови људи нису ништа научили. Ишли су у цркву јер су их родитељи приморавали да то чине. И сада се испоставља да је све то било залудно.

Из тога следи да је потребно да изађемо на сопствени духовни пут, а не да бринемо о спољашњој, видљивој побожности.

То је као кад родитељи спремају своје дете за излет или га уче неком занату. Ево ти ранац или алат, и ја ћу те научити како се са свим тим носити, и све могу спокојно да оставим [и одем]. Моје дете, или мој друг, мој ближњи, може да пређе преко мене као преко моста на ону страну. Притом, мост може да се сруши, скрши, али ти познај себе, гледај на крајњи циљ, на ту обалу – на Бога. Нико ти не може одузети Његов загрљај.

Ето зашто човек који стреми духовном савршенству, а не нарученој побожности, никада не пада и не јадикује. Али, ако се ти не научиш да гледаш реално на себе и око себе, ако си се навикао да те неко апсолутно води, и најмања мука ће да те сломи и ћеш пасти.

[JESSY]

Архимандрит Андреј (Конанос): Не бој се да се радујеш

 

Немој се нервирати због ситница!

Колико година си у Цркви? И шта радиш толике године? Да ли напредујеш? Видиш ли промене? Сазреваш ли? Или се можда и даље бринеш, нервираш и свађаш са свима из околине и остаје спољашњи човек иза којег се крију неред и лаж? Колико година си са Христом, а да ли си стекао истински морал и једноставност у манирима? Да ли си постао прави човек?

Овде сам навео карактеристичне црте које треба да послуже као знак тога да је наш живот у складу с духовним животом Цркве. Слушај пажљиво «дубину срца» где све постаје тихо. Колико често стремиш тамо, толико је већи твој штит од овоземаљске туге. Чујеш, али се не бринеш. Боли те, али не лудиш. Миран си и издржљив. Није једноставно сломити те! Нико и ништа не може да те узнемири! На увреду се не вређаш, не падаш у тугу. Избор је на теби!

Да ли ћеш сачувати своју душу заједно са Христовом благодаћу? Све је то храна за размишљање. Христос ти помаже да све другачије видиш. Христов ум те усмерава, испуњава твој свакодневни живот духовном светлошћу, учи нас да волимо и да будемо вољени, да будемо блиски по духу, човечни и свети.

Живи

Живот без смисла и циља. Тако сваког дана оцењујеш дане које си проживео. Сатима се мучиш, умараш, досађујеш, остаривши пре времена. Добровољно све то себи сугеришеш. Постоји решење, постоји излаз! Испуни свој живот лепотом, своје дружење, свој дом, свој посао. Мењај се.

Тражи оно што те не задовољава и побољшавај то. Не повлачећи се, не предајући се и не гунђајући. Обично не живиш својим животом, већ животом који ти намећу други: родитељи, друштво, политичари, педагози и свештеници. Несвесно се слажеш са стеченим васпитањем, ни мрвицу се не потрудивши, живећи без напора, без жртве. И твоје срце обузима дубока туга. А све је због тога што си заборавио да је пожртвованост једна ствар, а самоубиство је сасвим друга.

Решење је следеће: живи дубоким стремљењима своје душе и свог срца. На то си позван и дат ти је таленат да то оваплотиш.

Христос је дошао на земљу да би оживео и васкрсао наша срца и наша очекивања, а не за то да би нас умртвио. Дошао је да искорени нашу лаж, а не радост нашег живота. Са Христовим гласом који звучи у теби твој живот постаје лепши, мирнији и радоснији.

Ако се мучиш, пронађи оно чему тежиш и спроводи то у живот! Ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање – не бива без бола. Али се више нећеш вратити у јадну прошлост, већ ћеш, напротив, почети да живиш у дивној будућности.

Често не живимо својим животом. Зато се мучимо и исцрпљујемо.

Једна девојка је постала фризерка и била је срећна. То је било оно о чему је сањала. А друга студира медицину, али се мучи, пошто то није њена жеља. Имала је погрешан приступ одабраном путу.

А ти се не бој да се радујеш. Довољно је да све чиниш са захвалношћу Богу. Не бој се да будеш срећан. И живиш и ствараш зато да би се радовао! Унеси славу и лепоту Божију у свој дом, у дружење, у посао: све чини бодро, живи истински. Тражи пут исправљања и промена. У сваком случају, немој узалуд траћити време, већ живи надахнуто, радосно, с благодарењем, славећи Бога.

Ево, причестили смо се – примили смо у себе «живу» Христову Крв, нека оживе и наша крв, и срце и сав наш живот! То желим и теби, и себи, и целом свету. Јер, Христос је васкрсао учинивши нас достојнима бољег живота, који треба да проживимо радосно и надахнуто.

Снага је у молитви!

– Да ли се молиш?

– Да, молим се.

– А тачније? Да ли се молиш Богу или се молиш за своје потребе?

Али немој журити да кажеш да се молиш «Богу». Зато што ова молитва није као наши свакодневни послови. «Молим се, – кажеш, – додирујући Бога» – Онога Ко је мир и љубав. Погледај доказе праве молитве: мењаш се набоље, срећан си, лице ти сија, симпатичан си, налазиш се у стању блаженства.

Иако кажеш да се молиш размисли зашто твоје дете не види промену у твојој души, без обзира на то што о себи говориш као о духовном човеку и што идеш у цркву. Сетимо се каква је била снага молитве Господа. Кад се Христос молио за нас на Јордану – Небо се отворило, на Тавору – заблистала је Божанска светлост, на Маслинској гори – римски војници су падали на земљу. Ето каква је молитва.

Таква молитва доликује и нама. Она нас одваја од буке свакодневне таштине и окружује нас тишином и миром. Кад си заиста у молитви заборављаш на све: дан, сат, место, време, храну и потребе. Живиш на другом месту. Као свети Нектарије, који се «растварао» у неометаној молитви попут тишине морске бонаце.

Молитва је пут у непознато место, пут преко мора и океана.

Молим се како бих постао као Он, не да бих пребацио на Бога сопствено бреме патње и брига. Молим се да ме промениш, Христе мој, али не да бих Тебе «изменио» по угледу на себе.

Неопходан услов за молитву јесте да ставимо ум у срце. Да га умиримо и пребивамо у тишини срца. Она представља врата за тамо где нема проблема.

Али постоји разлог због којег не подносим тишину молитве. Мој разум је обузет непрекидном бујицом мисли, мој живот је таштина и освајају га добра овог света.

Неки кад се моле заборављају на своје проблеме! Растварају се у благодати божанског додира. Брига одлази. Душу испуњавају нада, љубав и сигурност.

А кад се хладиш за молитву, поткрадаш самог себе, лишаваш себе нечег значајног и фундаменталног. Биваш напуштен и беспомоћан.

Свакодневно се моли помало. А ако не можеш да разговараш с Богом, разговарај, рецимо, са женом, или с мужем или с децом. Почни од малог, труди се да омекшаш своју душу, да је учиниш осетљивијом за своје «видљиве» ближње, за свог брата у Христу. Захваљујући овом малом у твом животу Господ ће те довести до молитвеног расположења. То је као почетак. И тада постајеш «опијен» молитвом, почињеш да је твориш и више никаква животна таштина не може да те одвуче.

Лако размишљам о молитви, али ми је тешко да је творим. Речи су увек важније од дела. Опростите.

[JESSY]

Показатељи духовног раста

 

 

 

    

 

Иако ми дуги низ година идемо у цркву, то се не да приметити ни по чему. Питање: ако ми толико времена проводимо у Цркви, шта ми тамо радимо? Ето, ја сам од малих ногу у Цркви, али да ли ја напредујем или сам у застоју? На пример, ти већ пет година посећујеш приватне часове енглеског, како би научио језик. А затим идеш на аеродром и када треба да се чекираш испоставља се да ти не можеш да урадиш ни такву основну ствар. И мама говори свом детету:

– А шта си радио на тим часовима за ових пет година? Ајде, кажи нешто, разговарај са мном.

– Али ја још нисам научио да причам на енглеском!

– А шта си онда научио?

Разумете, шта имам у виду?

Ето, неко иде у теретану, килажа му је 90 килограма. Прође пет месеци, а килажа је порасла на 105. Питају га?

– Па шта ти тамо радиш, где ти све време идеш?

А он одговара:

– То су све мишићи! Истопио сам сво сало и набио сам мишиће!

Хоћу да кажем да када се ми нечим бавимо, природно је да се надамо видљивом резултату. Да видимо себе у помало измењеном стању.

Многе жене овако говоре:

– Посматрам своју породицу и ми већ дуго идемо у цркву, а код куће и даље вичемо једни на друге, вређамо се, још увек желимо да се разведемо и упркос свему и даље нема љубави међу нама...

А по чему бисмо могли да разумемо да нас живот у Христу мења? По томе што нас такав живот приморава да напредујемо и духовно се развијамо, растемо. И за то постоји неколико показатеља.

Први је тај да што више успеваш, више преточаваш спољашњу срећу у унутрашњу. Ако ја желим да будем срећан по материјалним критеријумима онда желим добар стан, скупа кола, новац, комфор. Све је то спољашња срећа. А ако се будем развиајо духовно, онда ме та спољашња страна живота неће више у тој мери обузимати. Тојест, нека и немам кола, али ћу бити добро, возићу се аутобусом, или ће ме пријатељи негде одбацити. Иста је ствар и ако не будем имао велелепну кућу, опет ће у мени све бити добро.

Један од показатеља да успеваш у духовном животу јесте тај да не обраћаш пажњу толико на ствари, које те окружују. Чак и ако је твој стан бедан, срце ти је радосно јер си са својом женом и децом. То је успех. И већ не падаш у депресију, јер ти се покварила фризура!

То су ознаке почетника. За онога ко је на почетку пута, криви су сви остали. Али то није случај са оним ко је провео године уз Христа. Њему нису криви други, он ће увек наћи смирење и сматраће добрим све што га окружује.

Због тога, многи људи који су везани за материјалне ствари, данас у доба кризе, пате. Онај који је до кризе био срећан, тај је и сад задовољан, јер никада није био везан за спољашње ствари, никада није мислио шта ће данас да пије – кока-колу или воду: «Нека, шта фали, попићу водице. И нећу куповати нову одећу, ићи ћу у старој. Нећу ићи на одмор у скупи хотел, поћи ћу у своје село и живећу једноставније.»

С духовно успешним човеком је пријатно, он је кротак и не ропће. А да ли се ви стално жалите?

Имам сестру од стрица, недавно сам попричао са њом преко телефона. И она ми је рекла:

– Оче, хоћу да те питам нешто. Да ли твоје емисије уопште имају неки резлутат?

– Шта мислиш под тим?

– Људи их слушају, али има ли неке користи од тога?

– А што ме то питаш?

– Просто из радозналости. Да ли водиш неку статистику?

– Знаш, такве ствари се не мере статистиком. То само Бог зна.

Ако бих почео да водим статистику, схватио бих да се човек не мења тако лако. Ево, један господин из Атине ме моли већ десет година да кажем његовој жени да исправи свега један свој недостатак – да не гунђа, не ропће. Он ми каже: «Оче, молим те реци ми: шта моја жена ради код тебе све ове године? Реци јој да престане да гунђа већ једном! Ако то урадиш, упалићу свећу за тебе, високу као што си ти! Реци јој, она тебе слуша.» Ја сам му шапнуо на уво: «Она чак и мене не слуша... Поштује ме све док јој идем уз длаку, али ако јој станем на жуљ одмах креће: “Оче, молим те! Не можеш да станеш на страну мог мужа! Треба са мном да се слажеш!”» И њен супруг ме је питао: «И какав је то духовни успех, када и даље ропће, нервира се и виче?...»

Други показатељ духовног раста је јединство. Обједињење срца, обједињење људи, обједињење душе. То је показатељ да човек постаје све духовнији. Када човек не дели, већ спаја. Не сматра да су други увек лоши, грешни, зли, не говори да су сви подли. А ако ти тако осећаш, значи да си далеко од Христа. Онај ко напредује на духовном плану сматра да су сви остали добри. Тада он оправдава људе: чак и ако неко згреши, ти разумеш да има неки свој разлог. А са злим човеком је довољно мало попричати, па ће почети да плаче. Понекад разговарам са неким и видим човека који као да је пуштен из затвора. На крају он ми последњи прилази и плаче.

Мораш да имаш разлог за љутњу. А ако заборавиш на све то, онда ћеш бити у јединству са људима и нећеш се осећати одбаченим. Тада ћеш волети свог комшију и ако се паркирао тачно пред улазом у зграду, или ако држи кесу са смећем пред твојим вратима. Можда је он мушичав, чудан, али и у њему се крије болећива душа, несигурна, оптерећена проблемима.

Имајте на уму, да је последња молитва, коју је Христос изговорио пре него што је напустио овај свет била ова: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду.» (Јн. 17: 21). Да се људи не би разделили, да се не би расточили у хиљаде фракција и партија, већ да би имали љубав, да би били уједињени. Ако сте обједињени с људима, све ће вам ићи од руке.

Писала ми је једна жена из иностранства да је близу тога да изгуби веру, иако су јој родитељи богослови. А зашто? Зато што се то што они говоре потпуно разликује од тога што они демонстрирају својим понашањем. Једно говоре, а друго раде. Таква недоследност, такав конфликт, таква противречност – то није најбоља проповед у нашем друштву. Јер суштина није у томе шта ти причап, већ шта чиниш. Неће твоје добре речи дирнути неког, него твој живот и понашање, искуство и мирис. Не парфем Коко Шанел, већ мирис душе.

Уколико ти зрачиш нервозом, напетошћу, злобом, завишћу итд., онда нико други неће добити духовну корист од тебе. Тај ће рећи себи: «Шта ја имам да идем у цркву, ако она тамо иде, а остаје иста као и раније, уопште не напредује?» И син већ мисли: «Мама од малена иде у цркву и сада има 60 година, али ја не бих волео да постанем такав, као што је она.»

Јединство, душевна уравнотеженост, љубав у нашем дому показују, да смо духовно успешни. И то је најбоља проповед.

Следећи важан показатељ духовног развоја јесте одсуство фанатизма. Онај ко је фанатичан није напредовао на путу ка Господу. Човек који воли Бога и осећа Га не може постати фанатик. Он не инсистира и не истраје насилно ни у чему. Чак и оно за шта он зна да је добро, не покушава силом да наметне другом. Он просто каже следеће:

– Ако хоћеш, друже мој, прихвати то што ти говороим, а ако нећеш и тада поштујем твоју одлуку. Ја постим, хајде да видимо шта ти једеш. Шницлу? Шта се ту може, пријатно ти било!

– А тебе не узнемирава, оче, то што ја једем шницлу?

– А шта ту има да ме узнемирава? Ти то желиш, а ја постим. Ако ти не примећујеш моју мантију, не примећујеш кашу коју ја једем, ако тебе те ствари ничему не уче, шта још могу да ти кажем, што би утицало на тебе? И зашто да те притискам? Зар је успех вршити притисак на друге?

Фанатизмом никоме не можеш помоћи. Не присиљавајте своје дете, супругу (супруга)... Нека свако од нас сам себе принуди, а ми ћемо се према другима односити са добротом и благошћу. Нико није крив пред нама. Криво је једино наше «ја». А сви остали су добри.

Када будемо то осећали, онда ћемо бити заиста срећни и спокојни. Муж, који се стално жали на своју жену, има унутрашни проблем. Ако си у миру са самим собом, онда ћеш волети и своју жену. Жена, која непрестано гунђа и криви све око себе, има лични проблем и пошто она не може да га реши, жели да измени цело друштво. Све је раздражује.

Једна жена је говорила свом сину:

– Добићемо мир, када ти одеш од куће.

И момак се одселио, оженио се, а његова мајка наставља да ропће...

– Сада си ме повредио, – говорила је она, – али ја ћу остати таква каква јесам.

А син јој је одговорио:

– Мама није у томе суштина, него у томе да се загледаш у дубину своје душе и да покренеш унутрашњу борбу. Нису околности у твом животу криве за све, већ немир у твојој души.

Ја никада не желим да се посвађам са неким. Последњих година се не расправљам с људима са којима се не слажем. Ако хоћеш нешто да урадиш по своме, уради то. Али да ли си тада срећан? Главни доказ тога да се не развијеш духовно је то што си несрећан. Није потребно да ја вичем на тебе са пиједестала. Свако ће сам наћи одговор у свом срцу.

Депресија у твојој души, усамљеност, несаница, узнемиреност, стрес – све су то докази да нешто ниси урадио како треба. И не морам фанатично да вичем. Помолићу се за тебе и волећу те.

Не будите фанатични ни у чему. Будите благи. Дајте места другом да сам нађе свој ритам, свој тренутак да промени живот.

[JESSY]

«РАЈ», А ЗАПРАВО ПАКАО

Све што нас окружује, све што имамо, су дарови које нам је Бог дао, како би наш ум био усмерен на Бога сваки пут кад погледамо на њих. Када посматрамо Његове дарове, ми мислимо о Њему, када посматрамо Његова блага, ми мислимо о Њему, јер нам је Он све то дао. Бог је дародавац, од Њега проистиче све што је добро на земљи и на небу: твоја супруга, твоја деца, дом, здравље, све што имаш ти је дато од Бога. Да ли ми то разумемо? Не, ми то често заборављамо.

Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:

— „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“

Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.

А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!

Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.

— „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“

Ја сам му на то рекао:

— „А можда није добила цвеће?“

— „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“

Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.

Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.

 

Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.

А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).

Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.

Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.

Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!

Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/98645.htm

[JESSY]

О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ: ПЕТ РЕЧИ КОЈЕ ОТВАРАЈУ НЕБЕСА

Господе Исусе Христе помилуј ме ! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.

Господе Исусе Христе помилуј ме! Данас би желео да прозборим о тој молитви. И не просто то: данас би желео нешто још смелије – да ми изговорамо ту молитву, да не говоримо само о њој, а у исто време – зашто да не? – и узнесемо је.

Уколико можеш, тамо где си овог тренутка, изговорај је. Уколико ти не радиш нешто што потребује твоју свецелу усресређеност, онда је изговарај у себи. Пробај.

Господе Исусе Христе помилуј ме! Понављам је много пута, јер можда неко није добро чуо, а неко не зна како се молити том молитвом, или зна њену дужу варијанту: Господе Исусе Христе, Сине и Речи Божија, момилуј ме, грешнога! Други је произносе кратко, а неко говори само: Господе помилуј! – трећи само: Исусе, помилуј ме – а четврти произносе само: Исусе мој! А ти реци, шта год хоћеш, и реци то како год хоћеш, довољно је само изговарати то име, да би се оно урезало у твом срцу – име Господа нашега Исуса Христа.

Сада, када ти слушаш, теби није тешко изговарати у себи ту молитву, тако да би она текла потоком, а када се емисија заврши и продужиш радити своје свакодневне послове, ти је и онда постојано произноси.

Она је изузетно силна. Свети Козма Етолски је саветовао да је творимо. Било куда да је он ишао и било где да се заустављао, због тога јер се њој научио на Светој Гори Атонској, у Манастиру Филотеју, где је живео, он је говорио људима:

• И ви изговарајте молитву. Узмите бројанице, оне нам не служе за то да бисмо уз кафу убијали време са њима, јер сваки чворић на бројаници означава реч. И каква се пак реч произноси у тој молитви? Име Господа нашега Исуса Христа. Када призиваш име Господа, то ти зовеш Самога Христа к себи.

Сила те молитве је огромна. Ми не апсолутизујемо ни једну молитву, међутим апсолутизујемо молитву као такву, а пре свега – Личност, ка Којој се узноси молитва, нашег Христа, који је Апсолутно Добро, Који јесте све.

Христос је све, а молитва – то је поуздан, директан, моћан, прекрасан пут, благодарећи коме се ти здраво прилепљујеш ка Христу, и сједињујеш са Њим. Молитва сједињује човека са Христом, и зато ми говоримо да она поседује веома велику силу. Свака молитва. Ти реци шта год хоћеш, како год хоћеш, но само говори Христу. Хоћеш изговарати „Оче наш“? „Цару Небески“? Псалме Давидове? Молебни канон Пресветој Богородици? Акатист Богородици? Све је то добро, не само Исусова молитва и те речи: Господе Исусе Христе помилуј ме ...

Ето, ја опет то рекох. Шта, теби је тешко то слушати? Но, нека теби то не буде тешко. Нека теби не буде тешко слушати име Христово, име свога Творца, Саздатеља, Онога, Ко је заволео тебе и за тебе умро, Који и сада промишља о теби и Који је одмах уз тебе, Ко се брине о теби и може ти дати решење за све твоје проблеме. Све, што тебе занима, сва решења усредоточена су у Тој Личности, у Исусу Христу. Нека ти не буде тешко слушати име Христово, говорити Њему, волети Њега.

То је веома моћна молитва! У „Настолној књизи духовних савета“, у оној књизи где се говори о чувању пет чула, то јест о томе, како да се човек заштити и духовно бдије над пет својих чула, свети Никодим Светогорац говори: „ Саветујте људима у свету, верујућима, да они изговарају Исусову молитву. Она није само за монахе, већ за све“[1].

Свима нама би било добро да творимо ту молитву, и добро би било знати да у човеку који седи преко пута тебе и слуша те, јесте општа тачка додира са тобом – у њему је име Самога Господа и та општа љубав која нас обједињује. Ето, ми за Њега говоримо, и данас ми Њему говоримо, Исусу Христу, и понављамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме!

 

Монаси је изговарају цели дан. У крајњој мери, добар монах, да би био истинским монахом, није дужан бити „монахом“ тј. усамљеним, већ је дужан да увек буде у друштву – у друштву молитве, а пре свега молитве Исусове. Он је обавезан да свагда носи бројанице у рукама, а пре свега – у срцу. Сваки чворић – то је жудња, сваки чворић – то је љубав, сваки чворић – то је приношење, славословље, призивање тог светог и свемогућег имена, имена Господњег.

Монах се цели дан моли.

• Куда ти идеш? – говорио је неко иноку на Светој Гори, видевши, да тај излази из манастира, не узевши са собом бројанице. – Зар се војник отправља у рат без оружја?

Где ти идеш без својих бројаница? То твоје оружје – бројанице, увек држи у рукама, да би молитва из руку прешла у ум, а из ума у срце. Потом отпада неопходност и за бројаницама, и ти ћеш окушати неизречена и јединствена искуства.

Хајде, рећи ћу ти понешто, јер ипак нисам заборавио? Шта ниси заборавио? Нисам заборавио, да говорим људима који живе у свету. Данас ја не говорим монасима. Знам, да сам се помало опустио, и ти, наравно, мислиш, што ... Не-не, ја ово говорим теби и о твојим проблемима. Знам да имаш своје проблеме: расходи, беба, болест, сваковрсни брачни проблеми. Понеко се нечему спрема, понеко о нечем машта, понеко живи са својом болом и радошћу, са разним својим проблемима. У свакога своје, и ето већ понеко од вас говори:

• Прошли пут ти си нам добро говорио о актуелним, нашим, савременим питањима, која нас тиште. А шта сад? Ти ћеш нам говорити о Исусовој молитви, умној молитви, која је одређена за монахе? Какве везе то има самном?

Има. То има везе и са тобом, јер је то начин увести Христа у твој живот, овде и сада. Управо стога што је твој живот многодимензионалан, у њему је пуно брига, ти си располућен и раздељен, од јутра до вечери дужан си обавити много послова и не успеваш урадити бар нешто за Бога, помолити се како следује. Зато и постоји та молитва, која се назива монологна, што значи, да она садржи једну реч, један израз, једну кратку реченицу, коју, уколико би је рекли и малом детету – свега пет речи! – то би их и оно научило.

На тај начин ти се фокусираш. И немаш никавих оправдања, као што некада говориш:

-Ја желим да се помолим, али не успевам. Не знам шта да кажем. Немам шта да кажем на молитви.

Имаш шта да кажеш! Спремаш ли ти храну? Твори молитву! Мешаш ли храну у посуди? Сваки пут када промешаш кашиком, говори: Господе Исусе Христе, помилуј ме. И док спремаш храну, унутар тебе улази Божија благодат, улази свецело благоухање тог имена, улазе животворни сокови тог имена.

Исусово име је пуно животворних сокова, благослова, сила. Ова молитва је веома моћна. О, када би се ми њоме молили, када би смо ми живели њоме и наслађивали се осећајем Христовог присуства, док је творимо!

Знаш ли шта значи постојано произносити нечије име? Говорити стално: Господе Исусе Христе, помилуј ме, призивати неког да би он пришао к теби? Када ти на пример кажеш:“Исусе мој!“, „Пресвета Богородице, помози ми!“, „Свети Анђеле!“, „Свети Нектарије!“ – зар они неће доћи? Доћи ће.

Када ти некога зовеш по имену, то име изражава присуство и живи осећај тога кога ти зовеш. Рећи ћу теби ово и са супротне стране, са тамне стране: магови, да би извршили своје врачање, призивају имена злих духова. Они такође призивају имена, и зли духови долазе. Тако и Господ, када призовеш Бога, када призовеш име Христово, Он долази тамо где си ти. Када је код тебе било какав проблем и ти говориш: „Исусе мој! Господе Исусе!“ – и зовеш Њега, тада Христос долази.

Овога нема мало, тога је сасвим много – да бисмо ми данас прозборили о тој тајни, каја нам приближава тако узвишеног Бога, тако близу нама. Уколико Христос дође тамо, где си сада ти, у твоју собу, и она се напуни Његовог присуства, ти ће схватити да поред тебе нису само кревет, сто, кухиња, посуде, телевизор и све што тамо имаш, већ је поред тебе и са тобом Неко Други. Ко је то? Онај, Кога си позвао.

Постоји у Старом Завету таква заповест, где Бог говори: „Пуди пажљив! Не изговарај узалуд име Господње!“[2] – то јест не поштујући, не уважавајући, не љубећи, не „обожавајући“ Бога. Како се каже: „очисти најпре уста, пре него произнесеш име Божије“.

Страшно је изговарати Његово име. Зашто? Зато што Његово име – то је Његово присуство: ти призиваш Христа, и Он долази. То је изузетно велико. Он долази. Само размисли: да би у тебе ушао Христос, када ти Њега призовеш.

Он Сам говори ово:

• Пре него Ме призовеш, Ја ћу теби говорити. Ти ћеш Ме позвати, и Ја ћу ти рећи: ево, Ја сам дошао! Шта желиш? Реци ми, шта хоћеш, да би Ја то урадио за тебе.

И ти говориш Њему:

• Господе Исусе Христе, помилуј ме! Ето шта. Ја желим да ме Ти помилујеш.

Ми можемо рећи много тога о молитви, но, на жалост, све то није наше, све је туђе. И ако би смо ми творили молитву, тада не би радили емисије о молитви, већ би живели њоме, и не би говорили о њој, већ би узносили молитву, и благодат молитве би се ширила свуда, без да смо ми урадили емисију. То је оно чиме се занимају монаси на Светој Гори, то је оно, чиме су се бавили велики светитељи, који су говорили веома мало, у сили. Говорили су другима само и само о добром и нису желели излазити из те насладе, коју су окушали, и из тог великог жртвовања човечанству. Знај, када се ти молиш Исусовом молитвом, ти веома помажеш свету: ти пуниш свет Анђелима, Божијом благодаћу, небеском милошћу.

Да ти кажем то помало грубо? Ми смо дубоко покривени мраком, сви ми, и не знамо много о нашој Цркви. О, када би смо ми знали, који хлеб у себи садржи то, што ми називамо умном молитвом!

Свети Никодим Светогорац се обраћа ка Христу у „Акатисту Исусу Христу“ и постојано говори: „Исусе мој! Исусе мој!“ – а затим говори Христу разне ствари. Он каже:

• Исусе, благодарим Теби, што си ме удостојио великог доброчинства и дара умне молитве.

То је нешто велико, то је велико искуство.

Ти говориш:

• Но, ми не можемо учинити много у свету.

У праву си. Но, ево сада ти слушаш, а потом ћеш отићи нешто радити и можеш се при том помолити. Мислиш, Бог то неће ценити? Уради, оно мало што можеш у овом животу.

То је добро дело – призивати име Исусово. Уколико обратимо пажњу, увидећемо да и на Светој Литургији чинимо то постојано – говоримо: „Господе, помилуј!“ За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо – и две речи: „Господе помилуј!“

• Боже, помози нам! Дај нам Твоју милост! Смилуј се над нама! Помози нам! Дај нам оно што је свакоме на потребу! Помилуј нас!

Имаш ли бројанице? Ти их не носи са собом, бећ их држи у руци. Ти их уништи, доведи их у лоше стање, истањи их до нити, али само – пази – да то нико не би приметио. Када ти држиш бројанице и молиш се, онда сте само ти, Бог и твој духовник дужни знати о томе. Шта ти радиш, како радиш, да ли си нешто осетио, плачеш ли, имаш ли минуте умиљења, боговиђења, осећаја Божијег присуства, осећаш ли да излазиш из овог света и преживљаваш ли оно, што ми је пре неки дан рекла једна старица ...

• Молила сам се и рекла: „ Узми ме, Боже, да би ја умрла! Желим да овај час умрем!“ Тог тренутка рекла сам: „Пусти ме да умрем!“

Али све то не треба бити видно. Све то дужно је да се дешава у тајности. Исусова молитва – то је тајна и скривена молитва, она је – љубавно искуство, и, као и свака љубав, она се окуша у скривеним просторима човекове душе.

У души постоји скривена соба, постоји врт у дубини, који је намењен само за Бога. Ту не треба улазити више ништа, нико не треба знати шта ми чинимо, само наш духовник и Бог. Бројанице не треба показивати, оне нису за демонстрацију, не за шепурење, нису за то да бисмо од себе правили великане, а, како се каже, када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши двери твоје, помоли се Оцу твоме, Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узратиће теби јавно.[3]

Помоли се у тајности, стави у свој ум, дубоко у своју душу, урежи унутра то име: „Исусе мој, Христе мој“ – то ја најбољи печат, а после се не бој. Неки питају, шта ће бити са Другим Доласком, са антихристом, са печатима. Наш печат нека буде то име, да би ти њега урезао у своме срцу, у уму, у својој души.

     Говори у себи: „Исусе мој, Христе мој, Боже мој, Господе мој“, - само не фоормално, не технички, не систематски, не хладно, не монотоно, не као да испуњаваш неки метод или тактику, већ дај своје срце, зато што молитва захтева срце, молитва захтева љубав, она захтева силну жељу, захтева људе заљубљене у Христа, у истину, у светитеље, у Цркву, у Небески свет.

Ето тако стоје дела. Данас ми говоримо о тешким стварима, међутим како смо рекли – хајде да урадимо оно мало што можемо у овом свету. А да ли је то тако тешко урадити, то о чему смо ми сада говорили са вама?

Ова молитва је веома моћна, независно од тога, да ли си ти то разумео. То јест, уради нешто и ти, ти, који немаш времена прочитати Шестопсалмије, прочитати Молбени Канон, ти можеш постојано говорити молитву Исусову. Је ли то тешко? Да, шта је у томе тешко – рећи: Господе Исусе Христе, помилуј ме?

А остало – о умиљењу, о осећају Бога ... Да ли ћеш ти осетити када приђе Божија благодат, или не, то није твоје, већ од Бога. То ће дати Бог, када он зажели, и како зажели и колико зажели. А ти, међутим, можеш ...

Ти имаш уста? Имаш. Имаш језик? Имаш. Рећићу, међутим, и друго: чак и ако си нем, имаш ли ти ум? Имаш ли срце, постоји ли у теби душа? Ето, та душа је и дужна говорити. Та душа треба да се разледи, јер је замрзла као глечери који се сада, међутим, такође топе. И они се топе! Како онда душа да се не растопи? Ево од тог имена, она ће мало по мало, да се разледи.

То име је тако врело, тако пламено, тако преузвишено, да растапа било који лед. Исусе мој, Христе мој, Творче мој, Боже мој! – то је највећа и најмоћнија молитва!

http://www.pravoslavie.ru/srpska/99087.htm

[Милан Ракић]

"ПУТОВАЛА САМ У ЈЕРУСАЛИМ И ТАМО ВИДЕЛА СТАРЦА"

Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима:

– Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!

Питам их:

– Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?

– Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом…

– И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?

– Па ништа…

Једном су ми испричали:

– Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!

– Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?

– Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!

– Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».

Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.

Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.

Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?

– Хајде за Мном (Јн. 21, 19).

Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:

– Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?

Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:

– Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?

Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:

– Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?

Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:

– У праву си, опрости ми.

Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».

Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.

Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.

Архимандрит Андреј (Конанос)

С руског Александар Ђокић

ПРАВОСЛАВИЕ

 

View full Странице

 

[Дидим]

Кратак и једноставан текст али толико одличних поенти и толико истина!

Ово за груб разговор са оцем ме је баш погодило!

[Јелена011]

Videh sinoc na fejsu i podelih, neverovatno trezven i jednostavan kao i uvek arhimandrit Andrej, jedan od retkih kaluđera koji ne filozofira o veri nego pise za obicnog, prosecnog coveka.