Steva Matkovic

Њен смисао се не исцрпљује само кроз питање положаја жене. Преко њега, сеже до саме Литургије. Чувајући или разоткривајући смисао, чувамо и Литургију као икону Царства Божијег. Уколико изгубимо смисао ове приче, Литургија ће се свести само на култ, а не икону Царства Божијег. „Сине човјечији, устани на ноге да говорим с тобом“ (Јез 2, 1), казао је Бог пророку Језекиљу. И док је пророк клечећи желео да разговара са Њим, Бог га је усправио духом својим (Јез 2, 2). Господ не жели робове и неслободне људе, него нас призива у ослобођење. Верска настава стога мора имати за свој циљ да учи и подучава све нас управо тој истини. Ослобађајући нас страха од смрти, Христос у нама остварује пуноћу човештва – слободу од репресивних сила култа, власти, друштва... Кроз Нови завет постајемо сведоци како Господ преиспитује наш устаљени хришћански живот на „револуционаран“ начин, показујући нам меру достојанства људског бића. Због свега овога, Верска настава је позвана да генерише један нови дух у друштву, дух нове стварности који треба да открива позив на ослобођење. Надам се да ће понуђено тумачење Јеванђеља по Луки омогућити вероучитељима/вероучитељицама да развију нову самосвест у контексту вере, како би били спремни и да на квалитетнији начин сведоче радост хришћанства. Развијање и одгајање слободних бића јесте пут и радост Царства Божијег. Овај текст има за потребу да укаже на неопходност разумевања вере као праксе, а Литургије као акције. Увод „Неко ме се дотаче,“ казао је Исус Христос у тренутку када је био дотакнут од стране безимене жене, како нам сведочи јеванђелист Лука. Док Јаир, као старешина синагоге, приступа Христу са молбом да му излечи кћер, дотле се у маси људи појављује непозната жена. Она дотиче Христа у нади да ће бити излечена. Јаир иступа јавно пред Христа са својом молбом, жена у тајности то чини. Пред окупљеном масом, Христос не идентификује особу која Га је дотакла, не прећуткује да Га је неко дотакао, него жели да се јавно обзнани ко је та особа. Зашто је Господу битно да то учини, када нам сâм саветује да „оно што чини наша левица не зна десница“ (Мт 6, 3). Да ли то значи да Он није у стању да учини оно што нама проповеда? Да ли то значи да је Христос мање скроман него просечан човек? Поред тога, намеће се питање каква је улога безимене жене и зашто је она битна у причи где имамо много угледније људе. У наставку, јеванђеље говори о старешини синагоге и његовој ћерки. Јаир је старешина синагоге, дакле угледан члан заједнице у којој живи. При томе, он је религиозни човек, представник јеврејске вере. У том смислу је потпуно јасно да јеванђелиста жели да укаже на однос Христа са тако уваженом личношћу. Али у свему томе, како се уметнула прича о овој безименој жени? Да ли ми знамо ишта о њој? Зашто је Луки битно да помене и ово исцељење? Жена без имена и мушкарац са именом (Јаир) јесу две личности стављене у један оквир где се указује на значај вере, лични однос, али и прерасподелу моћи. Покушаћемо да покажемо овде како је прича о безименој жени заправо прича о свакој жени, прича о револуцији које хришћанство доноси унутар јеврејског менталитета, прича о социјалном ослобођењу, прича о правди у нашим међуљудским односима. Недовољно истражена и упозната, ово је инспиративна прича и за нас данас, изазивајући наше хришћанско наслеђе баш као што је то некада чинила са јеврејским. Жена и контекст Безимена жена из приче је особа унутар јеврејског културног простора. Како је реч о жени, превасходно имамо у виду културна ограничења која су јој наметнута у датом друштву. Овде ћемо поменути једну занимљиву појединост - млади Јеврејин је свакога дана захваљивао Богу што је створен као мушкарац, а не као роб, животиња или жена! И док постоје одређена сведочанства о нешто бољем положају јеврејских жена у дијаспори, оне у Палестини су биле осуђене на простор куће и апсолутну власт мужа. Њихове религијске дужности су биле веома мале, чак и само правило које даје право женама да могу читати Тору у синагоги није практиковано због „части конгрегације“. Филон Александријски тако каже да су жене толико опасне да је најбоље да не излазе из својих соба (женски део куће). Сличне мисли запажамо и у: 2Мак 3, 19; 3Мак 1, 18; 4Мак 18, 7. Уколико су жене опасне, онда са добрим разлогом треба да буду уклоњене од могућности да стекну моћ, а знање је моћ. То је један од основних разлога зашто им је било недоступно да читају Тору, јер је учење Торе било изједначено са богослужењем, где жене нису добродошле. Како су на тај начин уклоњене из јавног простора, њихов религијски живот се сводио на приватни простор сопствених кућа. Ту су се могле молити, а да за то не траже дозволу од мужа. Религијски живот жена је, дакле, био ограничен на домаћи простор куће, заклоњен од јавности, и у друштву других жена. У овом културном миљеу, мушкарци су доживљавани као бољи од жена јер они репрезентују породицу, штите је, као што штите и част жене. Сви послови су стриктно били подељени са јасним границама, јер су границе биле израз реда у односу на хаос. Бог ствара свет уређујући хаос кроз раздвајање светлости од таме, неба од земље… као што је описано у Постању. Одржавање стриктних граница није ништа друго него одржавање реда, спас од хаоса иза којег не стоји Бог. Отуда и јеврејски Храм у Јерусалиму има јасно означене просторе за свештенике, мушкарце, жене, првосвештеника, и богобојажљиве. У самом јерусалимском Храму позиција жене је јасно указивала и на њено место како у односу са Богом, тако и односу са светом. Већ на самом улазу био је женски део, даље одатле жена није могла ићи. Жена са течењем крви У претходном делу навели само укратко положај жене у јеврејском друштву првог века. Међутим, битно је да сада нагласимо и позицију која додатно деградира жену и која жени даје нови идентитет – „под-женски“. Ако погледамо културу и окружење, јасно нам је да жена која има „течење крви“ бива социјално и религијски изолована. О нечистоћи жене и потреби да се изолује посвећено је доста места у Мојсијевом закону (3 Мој 15, 19-33). Жена са течењем крви сматрана је такође подложна демонима, јер је грех био тај који је изазвао њену болест. Болест је тако доживљавана као нешто демонско, као непоштовање закона Божијег, па је самим тим захтевала осуду. Болест чини човека дефектним, крњи његову пуноћу. Тако телесна не-пуноћа означава и не-пуноћу у смислу светости. Библија нам у 3Мој 21:16-20 саопштава да они који су болесни нису „потпуни“ људи, па самим тим су и нечисти, те им се не допушта да приступе олтару Господњем. Опет рече Господ Мојсију говорећи: Кажи Арону и реци: у кога би из сјемена твојега од кољена до кољена била мана на тијелу, онај нека не приступа да приноси хљеб Бога својега. Јер нико на коме би била мана не ваља да приступа, ни слијеп, ни хром, ни у кога би био који уд превећ мали или превећ велики, ни у кога је сломљена нога или рука. Ни грбав, ни дрљав, ни ко има биону на оку, ни шугав, ни лишајив, ни просут (3Мој 21, 16-20). У контексту оног времена, физичка болест повлачи социјално (изолација) и религијско (забрана приступања олтару Господњем) одвајање. Желећи да укаже колико се Израиљ покварио и упрљао пред Богом, пророк Језекиљ га пореди са нечистом женом која је изолована од осталих људи (Јез 36, 17). Изолација која прети жени сече и приватни и јавни простор. Колико је пак жена удаљена од живота заједнице, толико је одвојена и од својих укућана. Талмудска литература, која се бави законом и интерпретацијом Писма, каже да жена треба да буде одвојена од супруга све док има течење крви. У кућама богатијих Јевреја спаваће собе су биле одвојене, чиме је било могуће и физички испунити ово правило. Танаитска традиција даје породици ореол светости, смештајући је у центар социјалног живота заједнице. У том контексту, можемо разумети како је „течење крви“ жену одвајало од њеног активног учешћа у Храму, синагоги, али и јелима код куће која су имала богослужбени карактер за целу породицу. За Јевреје је само дотицање нечисте жене било довољно да се објасни или оправда смрт мушкарца. Кога би она дотакла, чинила би га ритуално не-чистим, онемогућавајући на тај начин мушкарцу учешће у култном животу заједнице. Истовремено, немогућност жене да испуни правила религијске чистоће у време менструације, остављала су је одбаченом од куће и друштва. У таквом стању, идентитет жене је додатно поремећен. Њене друштвене обавезе и њена улога онемогућене су како у ширем друштву, тако и у њеном приватном простору. Изолована, притиснута осећањем кривице и стида за болест коју није у стању да контролише, жена је била испод жене. Њен идентитет је сада нешто што бисмо могли назвати „под-женски“. Ограничење више није само у домену свакодневног живота, него се тиче и односа са самим Богом. Њена нечистоћа угрожава светост породице, па је самим тим осећање кривице и стида лебдело у животу жене тог времена. Улазак у Храм је иначе био рестриктивнији према женама, а поготово онда када жена има „течење крви“. Док се ритуално не очисти, улаз јој је онемогућен. Њен друштвено-религијски идентитет је угрожен и поремећен. Безимена жена После овог увида у културу и контекст Палестине у време Исуса Христа, можда нам је лакше да схватимо тешкоће са којима се сусретала личност безимене жене коју нам описује јеванђелист Лука. Првенствено, видимо да је ова жена болесна дванаест година од течења крви и да је сав свој новац потрошила на лекаре (Лк 8, 43). Реч је очигледно о особи која је била материјално обезбеђена, али је сада потпуно осиромашила. Док месечни циклус жену чини нечистом седам дана по старозаветним правилима, рађање мушког детета је чини нечистом четрдесет дана, док рађање женског осамдесет дана (3Мој 12, 2–5). Дакле, у сваком од ових случајева жена у одређеном тренутку се чисти. Код Луке, пак, имамо екстремни случај религијске нечистоће који у континуитету траје дванаест година. Све то време ова жена је изолована приватно или јавно. Скрхана је осећањем стида, кривице и изопштености. Њено „течење крви“ готово да је потпуно онемогућава да на квалитетан начин оствари свој живот, живот добијен од Бога као дар. Оно за чиме она трага јесте пуноћа живота, целовитост која не значи просто само здравље, него и социјално здравље – тј. поновно укључење и интегрисање у живот друштва. Њен економски поражавајући статус после дванаест година лечења свакако да је био условљен њеним стањем и позицијом у друштву, тачније изолацијом. Лука тамним али снажним бојама осликава ову личност. Он не узима жену која има нормалан месечни циклус, него преузима слику од дванаест година „нечистоће“. Разумевање контекста времена и културе омогућава нам да схватимо не само социјални статус него и емоционални живот Лукине „безимене жене“. Унутар јеврејске религиозне и културне средине, њена болест је више друштвена, а не физичка, више социјални, мање медицински проблем. Прелаз и кидање граница Од посебног значаја је начин на који нам Лука саопштава догађај излечења. Нека жена је, после дванаест година очаја, чула за Христа, и сада је спремна на све. У свом приповедању, Лука прави контраст између именованог мушкарца и безимене жене. Маса људи (ὁ ὄχλος) дочекује Христа и тиска се око њега (Лк 8, 40). Тада се људи склањају и ослобађају простор да приступи један човек Исусу. Човек који му приступа јесте угледан и богат члан друштва, Јаир, старешина синагоге (ἄρχων τῆς συναγωγῆς, Лк 8, 41). Старешина синагоге јесте титула која је и данас недовољно јасна и недовољно објашњена. Оно што је несумњиво јесте да су титуле даване богатим људима који су имали углед у својој заједници. Јаиров углед и моћ омогућавали су му да приступи јавно Христу, пред свим људима. Са друге стране, „безимена“ је осуђена на то да у тајности и скривена од других приђе и дотакне се Христа. Она нема угледа, нема више ни богатства, а кроз болест нема ни целовитост, како социјалну тако и физичку. Вероватно из очаја, узима на себе одговорност да преступи границе ритуалне чистоће, дотичући се у стању „нечистоће“ Христа и тиме ризикујући да њен поступак повуче тешке последице за њу. Њој би било забрањено да „онечисти“ светог човека, а она управо то чини надајући се да то нико неће приметити. Христова брига и питање представљају заправо раскид са дотадашњом праксом игнорисања и осуде. У Христовим очима, дошло је до радикалног заокрета, до искакања из „нормалности“ оног времена. По Њему, значај и приоритет нема Јаир, угледан и моћан, него жена, јадна и немоћна. У тренутку када жена додирује Исуса у свеопштој гужви, Он прекида дијалог са Јаиром да би се обратио жени (Лк 8, 45). Чим је ступила у однос са Христом, жена бива моментално излечена (Лк 8, 44). У тренутку када је излечио жену, Христос је заправо поништио значај моћи у једном друштву. Није Јаир тај коме се прво помаже у нарацији Луке. Прва бива излечена жена, чиме се целокупна „нормалност“ за онај свет изврће наглавачке (Дап 17, 6). Тиме Исус поништава значај моћи који има претежност у сваком друштву. „Неко ме се дотаче,“ упитао је Христос јавно гомилу људи. У општем метежу, Петар се чуди оваквом питању: „Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче“ (Лк 8, 45). Христос овде није рекао: „Неко се дотакао моје одеће“, него сасвим јасно каже: „неко ме се дотаче“ (ὁ δὲ Ἰησοῦς εἶπεν· ἥψατό μού τις“, Лк 8, 46), чиме је наглашено поништавање сујеверног или магијског тумачења овог догађаја. Одувек су постојале интерпретације које су наглашавале како се жена није дотакла Христа него његове одеће, чиме се хришћанство своди на магију, а не на веру. Тако бисмо могли да закључимо како жена није излечена вером и љубављу Христовом, него пак његовом неконтролисаном енергијом која извире из одеће, чиме се цео догађај банализује и своди на магију. Управо такво једно промишљање наводи се у другом канону Светог Дионисија Александријског (+265), и постаће основ готово свим каснијим тумачењима. По Светом Дионисију недостојно је и помислити да се жена може причестити или ући у цркву (οἶκος τοῦ Θεοῦ) у стању крвоточења. То поткрепљује чињеницом да се жена није дотакла Христа, него „краја његове одеће“ (τό κράσπεδον). Дакле, код Луке ни на који начин се не указује како одећа лечи жену, него Христос, не безлична енергија, него лични контакт са Њим. Жена није радосна нити срећна, иако је излечена. Питање које пред њу поставља Христос чини да она дрхти од страха (τρέμουσα), уплашена за свој живот и статус у друштву (Лк 8, 47). Уплашена, јер је учинила ритуално-религиозни преступ који дубоко задире у само социјално ткиво јеврејског друштва, она ипак одлучује да се, свесна могућих последица, огласи и јавно иступи пред гомилу. Христово питање: „Неко ме се дотаче?“ јесте управо ту да на јасан начин посведочи и нагласи окупљеним људима како једна безимена жена, приступивши са вером и надом, бива удостојена заједништва са Господом, рушећи и превазилазећи оквире културе и религије оног времена. Христос ослобађа жену, врши извртање моћи, ослобађа народ сујеверја јер није одећа исцелила, нити каква магија. Излечење се догађа у простору личног односа Христа и безимене жене. Да је којим случајем жена излечена само додиром, без Христовог питања и личног обраћања, цели догађај би се свео на магијско дело и приватни простор. Самим јавним питањем и јавним иступом, истакнуто је лично и јавно наспрам приватног и магијског. Не заборавимо да књижевници и фарисеји непрестано Христу пребацују магијско лечење (Мт 9, 34; Мт 12, 24; Мк 3, 22; Лк 11, 15) помоћу злог духа. Лични однос који Христос жели да искаже током целог свог живота као мерило праве вере, подмеће му се као магија и сујеверје. Стога, овај догађај није изузетак – догађај у којем треба да се покаже како вера у Сина Божијег није сујеверје или скуп правила, него питање вере и личног односа са живим Богом. Најприсније заједништво са Господом је остварено у процесу излечења, заједништво које није ништа друго него причешће (заједница, сабрање, прибрати) као заједништвo и присаједињењe Христу. Христос као свезнајући допушта да Га жена дотакне, али допушта и да буде излечена, то је дакле Христов лични избор, а не избор неке необуздане енергије која излази из Њега сводећи цели догађај на случајност, сујеверје и магију. Кћер, мир, благослов Христово јавно питање требало је да шокира, изненади, задиви, и упита ову масу која је присутна. Стара вера са својим обичајима, уверењима, и правилима, више није чврст темељ, него је дубоко уздрмана у сусрету са личним Богом, сусретом који надилази сваку увереност. Његов поступак превазилази табу, стид, питање болести, питање греха, одјекујући страшно у ушима савременика: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру.“ Христос је лечи, даје јој нови идентитет - идентитет кћери Божије - и пружа јој благослов мира. Ове речи бивају необично значајне за све оне који су присуствовали овом догађају. Христос жену чији смо статус именовали као „под-жена“, не враћа у стање „жене“, него јој дарује нешто више. Вера ове жене, храброст да јавно иступи и лично се обрати Христу у метежу људи, дарује јој нови идентитет који није зависан од њеног физичког стања. На исти начин, Дидаскалија записује своје сведочанство о овом проблему: Нека нам кажу, у које дане или у који час они удаљавају себе од молитве и од примања Свете Евхаристије, или од читања Светог Писма – нека нам кажу када су одвојени од Светог Духа? Јер кроз крштење примили су Светог Духа, који је увек са онима који чине правду, и Дух не одступа од њих због разлога који су ствар природе (менструација-прим.) и полног односа у браку, него је свагда и увек са онима који поседују и чувају Га.” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Зар мислиш жено да си у току седам дана точења у недостатку Духа, и ако умреш у ове дане да ћеш умрети празна и без наде? Али ако је Свети Дух увек у теби, без препреке, зашто уздржаваш себе од молитве, Писма и Евхаристије? Јер размисли, молитва бива примљена кроз Духа, и Евхаристија бива примљена и освећена кроз Духа, и Писма су речи Светог Духа и света су. И ако је Дух Свети у теби, зашто онда уздржаваш себе у приступању делима Светог Духа?” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Она која је имала точење крви није била осуђена када се дотакла Спаситељевих хаљина, него су јој сви греси опроштени. Зато, вољени моји, избегавајте придржавање глупих обичаја и не прилазите им близу, Сиријска Дидаскалија 26:22. Нови идентитет који Христос дарује овој жени скопчан је са благословом мира. Овде имамо у виду да је за Јевреје мир много више од стања „одсуства рата“. Мир јесте највећи благослов који подразумева психофизичку пуноћу живота. Мир (шалом) означава пуноћу благословеног живота. Укратко, шалом означава пуни живот у животворном односу Бога и човека, то је Божије обећање праведног мира и као такво има есхатолошко значење. Спасење жене се, дакле, не везује само за излечење од једне специфичне болести, него је мир сада есхатолошки дарован жени. Стекла је узвишени идентитет, враћен јој је интегритет особе и она је поново суштински укључена у религијско-културни миље своје средине. Исмевање Безимена жена је контраст у односу на Јаира и апостоле. Христос не дозвољава никоме да уђе са њим у кућу мртве девојчице, осим Петру, Јакову, Јовану и родитељима (Лк 8, 51). Ова три апостола ће бити присутна и приликом Христовог преображаја на Тавору. Нимало случајно, они су и овде једини позвани да уђу са Њим. Па ипак, уместо вере коју је требало да покажу, они су се смејали (κατεγέλων – подсмевати, изругивати се: Лк 8, 53) на Христове речи да девојчица није умрла, него спава. Код Луке нам се кроз нагле смене догађаја појачава утисак драме у којој се Христос нашао. Тако у једном тренутку родитељи јецају и плачу због мртве кћери (Лк 8, 52), а већ у следећем се ругају Исусу који им саопштава да није умрла (Лк 8, 53). Подругивање и подсмевање изабраних апостола, али и Јаира, стоји у страшном контрасту са вером и храброшћу безимене жене да буде исмејана. И безимена жена и Христос су пред опасношћу да буду исмејани показали истинску веру и храброст, те је тиме идентификација Христа и жене спроведена кроз стицање идентитета „кћери Божије“. Вера управо излечене „кћери“ јесте модел понашања како за Јаира тако и за апостоле. Другим речима, од оних од којих се очекивала вера и храброст добијен је подсмех и неверовање. Код Лк 8, 40-53 модел за наш однос са Богом напрасно не бивају они од којих се то очекује, људи од угледа и вере, људи који поштују законе Мојсијеве, људи које поштује заједница. Питање моћи и снаге је окренуто наопачке, супротно очекивањима Лукиних савременика. У томе и лежи богатство овог догађаја, али и лакоћа са којом нам Лука то саопштава. Есхатологија Читав догађај је смештен у есхатолошку раван, што нам јеванђелист доноси кроз употребу броја дванаест. Наиме, жена је болесна дванаест година, док Јаирова кћи која је болесна такође има дванаест година. Овим је број дванаест, понављањем кроз две личности, кћер и жену, уметнут како би додатно потенцирао његов значај. На тај начин нам Лука наглашава како излечење и Јаирове кћери, али и безимене жене симболизује дванаест племена израиљских која ће бити поново установљена у Царству Божијем. За јеванђелисту Луку, есхатолошка обнова ових племена се догађа у служби Христовој (Лк 22, 30), па је тако и излечење стављено у раван есхатологије која не поништава или игнорише историју, него је рекапитулира. Јер, никако није случајно да у оба догађаја Христос крши границе обичаја и закона. Његов додир мртве Јаирове ћерке (κρατήσας τῆς χειρὸς: Лк 8, 54) није ништа друго него поновни скандал. Свако онај ко додирне мртво тело, чини себе нечистим за седам дана (3Мој 19, 11). Јеванђелист Лука нам умешно саопштава како се проблем култне нечистоће решава у простору живог Господа, синтетизујући два проблема „нечистоће“. Додир безимене жене руши табуе, баш као што и Христов додир мртве девојчице надилази религиозне оквире друштва оног времена. Такође, много значајније јесте указивање на праву природу односа и простора Исуса Христа, тј. Литургије. Богослужење са једне стране може бити сведено на самозатворени култ који функционише по својим сопственим вредностима и мерилима садашњости, или пак простор Христовог живог присуства означава есхатолошку радост која надахњује све који су сабрани око њега за свакодневни живот. Код Луке је очигледно да се простор односа са Христом дефинише као простор који надахњује људе за један нови квалитет и пуноћу живота чија се вредност не исцрпљује у култу, него правој вери и радости Царства Божијег. Александар Шмеман каже: „Вечни живот није нешто што почиње после овог привременог живота, то је вечно присуство пуноће (тоталитета) живота.“ Својим чудом Христос управо показује визију Царства Божијег, Царства које није заокупљено само духовном борбом, него пре свега обнови човечности, обнови пуноће живота, борби против сила које деградирају и понижавају људско биће. Заједница са Господом се не темељи на култној нечистоћи старе вере, него на снази нове вере као личног односа. Причешће јесте сабрање свих који вером и љубављу приступају, оно није искључивост због ове или оне култне нечистоће, него икона есхатолошке стварности. Једина искључивост коју причешће мора да има у себи јесте „искључивост искључивости.“ Стара вера Цркве Већ у првим временима/вековима Црква је, уместо снаге хришћанске вере, све више преузимала норме и критеријуме Старог завета. Многи су догађаји довели до тога, али ћемо овде покушати само укратко да покажемо како новозаветна драма коју описује јеванђелист Лука, указујући на „новост“ и „ограничену револуцију“, веома брзо бива заборављена и замењена истим оним критеријумима које је Христос желео да покаже као небитне у контексту односа са Њим. И поред јасне поруке које нам јеванђеље преноси, рано хришћанство се ломило између овог „револуционарног“ или пак „традиционалног“ хришћанства. Нестанак Јерусалима кроз рушење Храма и расејавање Јевреја, као и коначни раскид са јудејском вером у другом веку, довели су до угрожавања идентитета младе хришћанске заједнице. При свему томе, временом је све више окружење одвело црквено сабрање у поистовећење са културним обрасцем дате средине. Ово је особито уочљиво код тзв. Пастирске посланица које за свој образац користе модел патријархалне куће и њених правила. Поистовећење са критеријумима друштва, али и потреба да односи са Римом не одведу Цркву у самоуништење довели су до различитих уступака. Па ипак, хришћанска вера и даље не показује монолитност у свом ставу према друштву. Разлог томе је „приватност“ хришћанства која је омогућавала његову „револуционарну“ димензију. Наиме, од самих својих почетака, због различитих друштвено-политичких услова, хришћанство је вера „приватног простора“, тј. приватних кућа у којима су се хришћани састајали да би славили Евхаристију. Од трећег века па надаље, хришћанство постаје све више религија јавног простора. Четврти век са собом доноси признање хришћанске вере од стране Римске империје и потребу њеног санкционисања. Конформизам Цркве који се јавља још у другом веку као потреба за преживљавањем, постаје очигледнији у вековима који долазе. Тако су нпр. све веће оптужбе на отворени карактер хришћанских вечера, којима су присуствовале и жене, и мушкарци, и деца, одвеле цркву у опрезније понашање и каткад у потпуну сегрегацију полова, о чему нам сведочи фреска у катакомби Свете Прискиле у Риму, познатија као fractio panis на којој седам жена учествује у евхаристијском слављу, без мушкараца. Многе друге религијске заједнице овог времена су имале искључујући карактер, те су стога биле састављене углавном само од мушкараца. Такође, римски закони се мењају и намећу одвајање мушкараца и жена на молитви већ у 4. веку. Око 320. године, император Ликиније узнемирио је цркве својом забраном да у источним провинцијама мушкарци буду заједно са женама у кућама молитви, забранивши истовремено женама да примају савете од епископа. Одговор Цркве на ово је видљив у Апостолској Дидаскалији 12/Апостолским Установама 2.57. где се говори о одвојеном седењу мушкараца и жена. То је можда био један од разлога да су у Антиохији већ у 3. веку почели уводити дрвене преграде у цркви како би одвојили мушко од женског. То нам говори колико је Црква била спремна да жртвује своје учење како би „освојила“ друштво у којем је постојала. Правила која су јој наметнута она је прихватила покушавајући да то рационализује теолошки, нечим што бисмо могли назвати „теологијом конформизма.“ Поред овога, увек присутни утицај гностицизма, губитак есхатолошког ишчекивања, као и потреба да се идентитет изгради на јеврејским основама, као новом Јерусалиму, довели су до придавања све већег значаја старозаветним правилима, али и патријархалним моделима Римске Империје. Дакле, правила која су Цркви наметнута и настала као израз историјске неопходности, данас се задржавају и бране као израз изворне црквене традиције. Етос канона и молитава Не бивајући надахнути Лукином причом, без свести о њеном значају, Црква се повукла на позиције друштва, а не изворне вере. Отуда се на Истоку развија све веће противљење да се жена може причестити када има циклус. Такав став ужива своје одобравање до данас, без критичког богословског преиспитивања. Општа нота култне нечистоће остала је и после 2000 година доминантни теолошки аргумент. За папу Григорија Великог (+604) менструација је резултат греха, па ипак он не забрањује причешће женама. За поједине Оце, последица првородног греха јесте управо месечни циклус код жена. То је довољан аргумент да се докаже немогућност њиховог причешћа, иако је логика овог аргумента на стакленим ногама. Овакав став је свакако неодржив, јер свака болест, па на крају и сама смрт происходи из првородног греха. То што сви умиремо јесте последица првородног греха, али то пак не значи да се људи не могу причестити јер умиру или имају болести. Напротив, људи не добијају причешће као своју личну својину, као последицу заслуге, него као дар Божији Цркви. По 3Мој 12, 1-8 жена је после порођаја нечиста из једног јединог разлога, а то је губљење крви које се при томе догађа, тако је рађање детета одваја од Бога! Христос нас ослобађа церемонијалног закона и питања култне нечистоће (Лк 8, 40-56; Гал 5, 2-6), као и материјалног поштовања тих церемонија. Међутим, Христова „новост“ и „револуција“ у односу на стару веру сасвим је другачије преведена у канонском праву и молитвама Цркве. Када је реч о канонима, неколико њих се дотиче овог питања, забрањујући причешће жени која има циклус, сводећи читаву ствар на старозаветно поимање проблема. Такви су Канони Светог Дионисија Александријског (2), Канони Светог Тимотеја Александријског (6, 7), као и Канони Јована Посника (28). Такође, канони који заповедају да се ђаконисе могу рукоположити тек када напуне четрдесет година (Трул. 14) за своје исходиште имају исту теолошку подлогу, јер се овим желело изборити са проблемом менструације код жена, тј. култне нечистоће. Овде није само проблем „менструација“, него је много већи проблем свођење хришћанске Литургије на култ, а саме вере на сујеверје. Како смо већ раније навели, тумачење овог питања онако како је то учинио Свети Дионисије Александријски постаће образац за сва каснија тумачења, јер се по њему жена није дотакла Христа, него краја Његове хаљине. То даље значи да је излечење производ слепе силе и енергије, а не личног односа Христа и жене. Или као што смо показали раније, Христос сâм није питао „ко се дотаче краја моје одеће,“ него управо: „неко ме се дотаче.“ Никодим Милаш тако, у свом тумачењу другог канона Светог Дионисија, наводи само старозаветна правила како би објаснио овај канон. Нити једно новозаветно место није коришћено за појашњење, јер га нема. Ови канони у себи не садрже теологију Новог завета, него напротив, остају на нивоу паганских обичаја и веровања који су нам предати кроз Стари завет. Иполитови канони (6. век) који никада нису ушли у корпус канона Православне Цркве били су пак изузетно утицајни на Истоку. Они иду толико далеко да не само да је жена нечиста после порођаја због крвоточења, па се стога не може причестити, него исто правило важи и за бабицу која је помагала у порођају! Патријарх Павле у свом тексту о овом проблему наводи много Отаца и њихову аргументацију против причешћа жене када има „крвоточење“. Блаженопочивши Патријарх на крају закључује како менструални циклус не чини жену ритуално нечистом, а модерна хигијена је не чини физички нечистом те стога може доћи у цркву, примити нафору, али се не може причестити! Потпуно неочекивано, патријарх Павле доноси овакав закључак не наводећи и саму логику таквог закључивања. Јер, како је могуће одржати овакав закључак, ако се већ наводи да не постоји молитвена, физичка или духовна нечистоћа условљена месечним циклусом?! Пред свим аргументима које блаженопочивши Патријарх веома добро наводи, он извлачи закључак који „одговара“ традицији, али не и самим аргументима. Тако је традиција мерило, а не аутентично сведочење Христа и јеванђелиста. Оваква теологија ушла је затим и у молитвенике, као израз теологије. Када каноне и теологију која лежи иза њих преведемо на молитве онда добијамо један нови етос „култне нечистоће“, кривице, и стида. Молитве после порођаја жене су тако уистину деградирајуће јер се позивају на грех мајке и њену нечистоћу. „Погледај са неба и види немоћ нас осуђених и опрости служитељки својој и целом дому у ком се дете родило, и онима који је додирнуше, и свима који се овде налазе, опрости као добри Бог који волиш човека.“ Молитва породиљи у четрдесети дан, када се дете доводи у храм, такође је дубоко везана за култну нечистоћу, за „крвоточење“ и чишћење: „Спери њену телесну и душевну нечистоћу кад се наврши четрдесет дана, да би, удостојена да уђе у твој свети храм са нама прославила твоје свесвето име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове… По ономе што је уобичајено у твом светом Закону, пошто се навршише дани очишћења, он је као истинити законодавац био донет у храм (где) га је праведни Симеон примио у своје наручје.“ Молитва породиљи у четрдесети дан уједно је први дан када се Црква моли да жена буде удостојена причешћа, то јесте да буде „уцрковљења“. До тога дана не би требало да се причешћује, јер би тиме прекршила правила обредне чистоће старозаветне вере. И поново нема нити једне референце на све оне догађаје Христовог живота где се питање култне нечистоће укида у личном односу са Христом. Барберински кодекс (крај 8. века) сведочи да Црква још није у општем правилу прихватила нити „молитву после порођаја“, нити молитву „уцрковљења“ (чита се четрдесети дан после порођаја) у негативном односу према мајци, дакле у старозаветном виђењу. Две молитве које се налазе у овом кодексу су првенствено намењене за новорођену бебу. Увођење молитава „после порођаја“, као и молитве „уцрковљења“ ушле су у употребу у 11-12. веку. Упутство приликом молитве „уцрковљења“ наводи да се мушко дете уноси у олтар, док се женско доводи „само до царских двери.“ Деградација жена у вези са њиховим циклусом ишла је тако далеко да се и приликом крштења мушко дете уноси у олтар, док се женско дете доводи само до иконостаса. Дакле, питање „крвоточења“ код жене и система чисто/нечисто није једноставно питање, него задире дубоко у сваку пору теологије, стварајући посебан етос и у самом односу према жени. Заборављамо да је улазак у олтар дефинисан крштењем, а не полом особе, па је самим тим ово правило у дубокој вези са дихотомијом чисто/нечисто, тј. са правилима о чистоћи/нечистоћи и легалном очишћењу која „нити су релевантна нити валидна.“ Закључак Молитве у Требнику, као и канони, немају нити једну озбиљну референцу на тако значајан новозаветни догађај какав је било излечење „безимене“ жене. Целокупна садржина молитава базира се на старозаветним обичајима. Слично је и са питањем уласка у олтар, где се тако мало значаја придаје предивној слици „цепања завесе“ у Храму приликом Христове смрти (Мт 27, 51). Тако је завеса у јерусалимском Храму делила Светињу над светињама од остатка Храма. У Светињу над светињама је могао ући само првосвештеник једном годишње, док су остали људи били распоређени сегрегацијски (одељени једни од других) по простору Храма. „Цепање завесе“ показује отварање простора Храма у Христу, како према питању спасења тако и у физичком распореду људи у Храму. Без завесе светиња над светињама постаје доступна свима. Уместо тога, модел на коме се традиција утемељује јесте историјско постојање јерусалимског Храма. То нас доводи то тачке да се замислимо пред чињеницом да ли смо и колико ми данас спремнији да прихватимо Христа од Јевреја првог века. Уколико наставимо да бранимо традицију, ко

Недавно ми је позвонио јед­ан човек и рекао: «Сутра ујутро идем у болницу, ћерку ће да ми оперишу». Да ли си ти некад седела у болници у ишчекивању новости о стању блиског човека? Мимо тебе пролазе доктори, сестре, а ти седиш и с ума силазиш од узнемирености и брига… А ти ми ту причаш да имаш проблем. Молим те, хајде да будемо озбиљнији, јер ми често бивамо просто неблагодарни. Реци бар једном «Хвала!». Када сам био мали прочитао сам у једној књизи такву фразу: «Мучило ме то што немам новца за нове чизме, док нисам угледао човека без ногу». И тада сам почео да размишљам о тим речима. Човек је хтео да купи себи обућу, но није имао новаца, и то га је мучило. И тада је угледао човека који није имао ноге. И, вероватно је рекао себи: «Неблагодарни! Не можеш да купиш себи чизме и узроптао си. Но тај човек нема ноге. А ти си здрав, и имаш ноге!» Не говорим сада o том да си ти просто мученица у свом трпљењу (мада то тако и јесте). Говорим ти o томе да је код тебе све у реду. Ти добро спаваш, не мораш да узимаш лекове, немаш тако озбиљних проблема као други штo имају. И, свеједно, теби се чини да ти је неко (или нешто) крив(о). Треба да схватиш да се живот састоји из проблема. Они никуда не ишчезавају. Ако мислиш да ће твој проблем ишчезнути, да, ти си у праву, он ће заиста ишчезнути, но, на његово место ће се појавити други проблем. Проблеми се не завршавају. Такав је живот. Живот – то је бол, труд, брига, и жалост. Схвати то, добро то утуви себи у главу и реци: «ја ћу да научим живети са својим проблемима, као са својим друговима. И ако успем да превазиђем данашњи проблем, онда ће се кроз месец, или три, или кроз годину појавити нови проблем, и поново ћу да се учим таквим речима као «трпљење», «смирење», «духовна зрелост», «мудрост». Мом уму ће се придодати мудрости зато што управо кроз страдања постајемо мудрији». Схвати то. Нема таквог човека који би живео на нашој планети, а да притом никада не заплаче, да не осети бол, да не претрпи неуспех. А ти гледаш и завидиш, постојано гледаш на друге и завидиш им. И теби се свагда чини да с тобом поступају неправедно, да вечно вегетираш на маргинама живота… Но ниси у праву. Ко је, по твоме, срећан? Једна жена ми је рекла: – Вероватно сте ви срећан човек када тако лепо говорите о срећи! Прекрасно је мислити да је код других све лепо. Но, на самом делу свако има свој бол. Ти се, на пример, бринеш о својој малој деци. Да, и сви ми преживљавамо тешке тренутке због нечег, то је неоспорив факт. И шта нам је чинити? Ништа. Научити се живети са свим тим, благодарећи Бога и сваког тренутка радујући се Његовим даровима. Ја то говорим свима коју тренутно страдају и којима је тешко. Сви ми страдамо. И теби ћу рећи: тај коме ти завидиш такође има свој бол. Један човек ми је рекао: «Ја завидим тој девојци зато што ми се чини да је она веома срећна!» Ја сам одговорио: «Не могу да ти причам о њеном животу и о животу других људи, зато што је то њихово лично дело. Но знај, да сви ти људи веома страдају. Они имају своје проблеме. Њихови проблеми нису као твоји. Може бити да су они и болесни од рака, нису тако сиромашни као што си ти, код њих нема тог сиромаштва што је тебе посетило. Но, код њих су други проблеми». «Но да, шта је све то у поређењу с мојм проблемима?» И то је истина. Свако сматра, да је његов проблем највећи. Но Бог ти говори: «Ја долазим у твој живот не да те избавиом од тешкоћа, него да би изменио твој однос према њима». И тада другачије почињеш да гледаш на своје проблеме, више оптимистички, са више смирења, трпељивије, храбрије. Прогони од себе униније које ти говори да ће ти свагда бити тако тешко. Дете моје, проблем ће да ишчезне, немој да преувеличаваш. Ти толико преувеличаваш своје тешкоће да размишљајући постојано о њима, осећаш ужас и падаш у панику. А то је неправилно. Наравно, бива да је човек просто тако устројен. То је већ одређени тип личности, одређени карактер. Неки људи чак и када им предлажеш решење проблема, не могу да га прихвате и да се успокоје. Не! Они ће свеједно да цвиле и ропћу. Дајеш им савет, они се на почетку мало насмеше, а затим говоре: «Не, не могу, такав сам се родио». Еј, па види, рекао сам ти ако на свој проблем погледаш са те стране, он ће се решити. Не, ти људи су опет мислено тамо, у својој бризи, где су већ и навикли. Човек сам себе гуши грижом савести и забрињавајућим осећањем кривице. Понекад осећамо забринутост и нелагодност због тога што смо у дати моменат срећни. То јест, ако си срећан, теби ће се неминовно десити нешто лоше. Ја не могу да будем срећан! Кроз неколико дана нешто ће се десити! Ти се не можеш просто наслађивати и радовати се. А погледај на све добро у твом животу, како нам је заповедио и Христос. Погледај с оптимизмом, с надом и реци: «Хвала!». Задивљујуће је то што они који заиста силно страдају (нпр. један мој познаник који сада пролази процес хемотерапије), никад се не жали. Једном сам питао тог човека: – Да ли се ти уопште некад узнемирујеш? Осуђуејш ли Бога? То сам га питао да би му дао прилику да избаци из себе свој бол, да искаже своју огорченост, ако је има. Зато што се неким људима чини да их је Бог увредио, и зато им се хоће да Му кажу то што осећају, да Га окриве, да похуле. Ја сам хтео да то изведем напоље, и зато сам питао свог познаника: – Вероватно си се спорио с Богом? Вероватно си се смућивао? Вероватно си говорио: «Какав си ти Бог, ако тако поступаш са мном?» А он је одговорио: – Шта, ја бих требало да се свађам с Богом? У чему је Он овде крив? Зар је само мени једином лоше? Ја сам му рекао: – Наравно, није само теби једином лоше, но, видиш ли, није у сваког са двадесет и четири године дијагноза рак. – Да, – одговорио је он, – у томе нема људске логике, но постоји и друга логика, коју и сам не могу да схватим. Тај човек није роптао и није изливао напоље неке тамо увреде. И то је дивно што постоје такви прекрасни људи. И теби се ја такође дивим. Ти се уопште не узбуђујеш због тешког карактера свог мужа. А видиш, ту је правда у потпуности на твојој страни. И потресно је то што по том питању ти не потребујеш праведности. Не потребујеш то што бих ти ја указао на твоја права. Овде ти пројављујеш невероватно трпљење и не тајиш у себи никакву увређеност нити огорченост. Но, дај да те нешто посаветјем. Могуће је и да погрешим, ти ми тада слободно напомени. Ако те захвати злоба и захтедне ти се да ступиш у расправу с Богом – учини то! Пожали Му се, искажи Му своју огорченост на Њега, но начни разговор с Њим, установи везу с Њим. – Но ако ја тако с Њим почнем да говорим, значи да се у то време нећу молити! Ја ћу тада само да исказујем своје увреде и огорченост! Тада ћу Му говорити само о мојим страдањима, и само ћу се још више смутити, жалећи се и исказујући масу недоумица! – А ја мислим да је све то заправо и веома добро за молитву. – Ма каква је то молитва! То је пре свађа (препирање). – Препири се! А ја узимам на себе смелост да ти то посаветујем, ослањајући се на речи самог пророка Давида, и не само на њега, него и на мноштво других светих. Свети Силуан Атонски је говорио Богу: «Ти си неумољив!» Да ли ти знаш, шта значе те речи упућене Богу? «Боже, ти мене не жалиш, Ти си жесток и немилосрдан». Може бити да те смућује и само слушање тих речи – добро, ти не говори тако. Ти си добра, примерна хришћанка. Но зар си ти боља од св. Силуана, који је то говорио? Боља од пророка Давида који је противречио Богу? Прочитај псалтир! Сваки дан читај по један псалам или по једну катизму (то је неколико псалама, који се читају сваки дан). Прочитај да би увидела како пророк Давид разговара с Богом. Он се и огорчава, и жали, и препире се с Њим: «Боже мој, зашто си ме оставио (Пс. 21)? Зашто си ме одбацио (Пс. 42)? Докле Господе, када ћеш ме заштитити (Пс. 6)? На мени се утврди јарост Твоја (Пс. 87). Једно сам просио у Тебе, и то ћу искати (Пс. 26). Реци тако нешто Богу. Установи с Њим везу. Говори с Њим, излиј сву своју горчину, зато што је ти иначе држиш у себи, и она те пече. Ти сакупљаш све увреде унутра у себи, а потом се оне пробијају напоље, и ти ћеш да експлодираш и страдаш. Твоја је кривица у томе, што ти не причаш о томе. Не делиш с другима своја преживљавања. Немаш човека, којем би се могла поверити и говорити све што би ти се хтело рећи. Износи напоље свој бол, не држи све у себи. То није грех – озвучити неку своју мисао или помисао, исказати своју горчину или увреду. И све се то може рећи или Богу или свом брату (како по телу тако и по духу), сестри, другу… И то не значи да ћемо се ми тада превише погрузити у своје увреде. Како ми је говорио један монах: «Није да то тако много утиче на мене, но када се оно појављује ја сам дужан да о томе кажем». Кажи и ти о том! Један човек, који се код мене исповеда годинама, једном ми је овако рекао: – Оче, понекад ми долази у главу да ти кажем да говориш глупости, но затим схватам да сам вероватно то ја глупав. Свеједно, ето, такве мисли ми падају на ум. Представите себи, докле сам дошао, да тако нешто мислим о теби! Ја сам одговорио: – Мени се то свиђа! – Шта ти се свиђа?! – Свиђа ми се то што можеш са мном о томе да говориш. А други човек ме је једном питао овако: – Оче, шта ти се највише свидело у мојој данашњој исповести? И ја сам му одговорио: – Када си говорио о томе шта је теби раније било тешко озвучити. Неке мисли, помисли, све те глупости, које су ти долазиле у главу – свакакве, чудне. Да, и то о чему мислиш у дати моменат. Искажи то зато што се оно накупља, накупља, и у неки момент ти ћеш просто прснути и разболети се – и душевно и телесно. Ти знаш како се стрес, осећај кривице, неки унутарњи конфликти одражавају на наш организам. Људи, који не умеју да открију своје срце, просто тону под тежином тог терета. И, на крају крајева, то се одражава на здравље. Од стреса и напетости се појављују разне болести – на пример, чир или рак. Често овде није ствар у неком тамо нарушавању режима, него, пре, у душевном «распореду». Ми себе натоваримо свим тим, вучемо тај воз, а како лепо говори Господ: «Приђите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт. 11,28). Ако све будеш држао унутра, нећеш да издржиш и сићи ћеш с ума. Скини са себе то бреме, ослободи се. Ми постојано осећамо како сами вршимо притисак на себе изнутра. Имамо много тог сакривеног у себи и притом то не можемо да озвучимо, не можемо да откријемо своју душу. А ако би то чинили, наши проблеми би се решавали. Када говориш своје проблеме наглас тада сам себе слушаш. Ти се делиш са другима или са духовником (ако то питање треба исповедити). А рекавши о томе свештенику, ти ћеш осетити избављење од свега тог кроз блаогдат свете тајне. Јер она потврђује да ти је Господ опростио на Голготи. Христос посматра на све што происходи с љубављу, снисхођњењем, милосрђем. Он те не грди и не кажњава. И то је заиста запањујуће – то што Он не кажњава. На Атосу су ми причали да је у манастиру светог Павла живео један монах, који је био толико искрен у својим помислима, да је о свему говорио наглас – о свим својим бригама и проблемима. Ништа није држао у себи. И једном је рекао игуману: «Старче, дошла ми је помисао да пљунем на тебе. Истина, ја то нећу да урадим, но ето, говорим ти о том шта ми понекад долази у главу». А ти све држиш у себи. Ти никад ниси говорила о том шта се скупља код тебе унутра, чак и на исповести. Зар је тај унутарњи притисак, та обмана, лицемерје и спољашња исправност – боље? Када се показујеш таквом каква на самом делу ниси. «Но то је тако ужасно, тако мрско и скверно!» Но види, дете моје, ти ниси то што мислиш. То су само мисли. И ако их ти проговориш наглас, знаш ли колико ће ти потом бити лакше? Не знаш. Зато што ћеш да кажеш наглас о заиста страшним стварима – о жељи за осветом која је у теби, о зависти, мржњи, љубомори, злоби. А твој живот после тога ће да постане истински, светлији. Ти испушташ из себе све то што је унутра, у мраку подсазнања, дубоко у души. Проговоривши то, очистићеш се и биће ти лакше. Један дечак ми је рекао: – Једном су ме мама и тата тако силно увредили да сам помислио: ако они умру, ја ћу се обрадовати! Разуме се да се дечак у том случају не би обрадовао. То је била помисао која се појавила у његовој глави у тај моменат. Она се појавила из жеље да се освети родитељима, због умора и напетости. Дете није могло да своја осећања изрази речима. Зато су се осећања обликовали у такву мисао о родитељима. И то није била истинска жеља дечака, зато што, да се његовој мајци заиста нешто десило, он би сишао с ума од жалости. Но у тај моменат дечак је дошао до таквог стања да је управо тако помислио. А ако будемо све остављали унутра, то касније почињеш да окривљујеш себе и да говориш: «Што сам је то помислио о својој мами! Како ме није срамота! Ја сам ужасан син!» А ако се потом с мајком заиста нешти и деси, онда ћеш да кажеш: «То сам ја крив, зато што сам тада то помислио! Ето ја сам помислио и то се и догодило». Појављује се порочни круг. И одакле све почиње? Од нежелења проговорити све то, што други човек озвучује с лакоћом, откривајући своју душу, своје срце, не изображавајући од себе неког другог, што он у ствари није. Разуме се, не треба све то делити с било ким ко налети. Зато што људи могу да се изненаде од онога што чују, могу да почну да силазе с ума и да викну: «О-о-о-о!!!» И ако чујеш такву реакцију – готово је. Ништа им више не говори. Ти говори о тим стварима само оном у кога имаш поверења – на пример, свом духовнику, којега си ти изабрао. А ако још ниси изабрао, изабери. Да би свагда имао на уму то: «ја имам духовника којег сам сам изабрао и у којега имам поверења, и с којим могу да поделим чак и моје најчудније и најужасинје мисли». Једном, много година назад, посетили смо Метеоре. У то време смо се занимали мисионарском делатношћу, и зато смо важили за обрасце најпримернијих момака на свету. И један нам је игуман тада рекао: – Сви ви имате један велики проблем који морате да решите. Тај проблем је већи од тих проблема које имају грешници у аду. Он је огроман. – Који је то проблем? – Ваш проблем је у томе што сте ви веома добри. И зато ће вам бити веома тешко видети у себи лоше ствари и говорити о томе. Ви сте толико самоуверени у свом савршенству, ви тако благочестиво изгледате, да сте изградили лажну представу о себи самима и сматрате себе идеалнима. Такав идеалан хришћанин не може да каже на исповести: «Оче, ја, сав тако савршен, у ствари нисам такав какав сам дужан да будем. На самом делу ја сам такав, свакакав, то сам помислио, то сам рекао, то сам урадио и то сам урадио…» Ви ћете помислити: «Како ја могу да кажем све то? Па ја сам образац, сви ме сматрају светим и савршеним!» У томе и јесте наша лаж. У томе је наша лаж и лицемерје. И управо зато се Господ ни на шта друго не гневи тако јако као на лицемерје. То је страшно. И мени је досадило моје лицемерје. Сви смо ми заиста велики лицемери, и веома лажни. Христос говори: «Ако је неко без греха нека први баци камен!» (Јн 8.7). А ти си без греха? То јест испада да сам дужан признати, Господе, да сам грешан? «Ако Ми то признаш, Ја ћу те волети још више». А ако Ти ја кажем да сам безгрешан, зар ме нећеш више волети? «Не нећу. Зато што у том случају ти ниси безгрешан. Ти си тада лажов». Колико је у таквом случају бољи грешник, који је свеједно искрен, смирен, отворен, прозрачан, који говори: «Да, ја сам такав. Осећам своју слабост и своје зло». А шта ако ме одједном други човек одгурне од себе – тако да ја паднем још више и нађем се у још већем блату? Да, а зар тако не бива? Да ли си ти тако поступао с људима. Човек ти прилази открива ти своју душу, а ти се демонстративно ужасаваш томе што си чуо, мада, када би био частан пред самим собом, био би принуђен признати да и ти мислиш исто то, чак и горе. Кога ја изобаражавам када се вређам и у ужасу говорим другом човеку: «Не могу да поверујем, да ти тако размишљаш! Тешко теби!» Зато и нећеш наћи свештеника, таквог духовника, коме када приђеш на исповест, да ти он притом покаже колико је он шокиран и поражен твојим речима. Такође, нећеш наићи ни на равнодушност. Свештеник ти никада неће рећи: «Дете моје, немој ми сметати, прави се добар!» Али, неће се ни ужасавати. Ја се не ужасавам ако нешто земно произрасте из земље; или када видим како се глинена посуда прави од глине. «Но је нисам земља!» – рећи ћеш ти. Заиста, ти ниси земља, у теби је душа. Ти си нетрулежан. И ти се бориш. Улажеш напор, кајеш се за своје грехе и раскриваш своју душу. О том нам је и говорипо игуман Метеора. „Сада је ваш проблем да отворите своју душу на исповести: да разговарати са духовником слободно и да се искрено кајете. Вама је то тешко урадити зато што сте ви „добри момци“. То је као кад би школски учитељ дошао на исповест и рекао духовнику: «Оче, је пушим. А на часовима сам говорио деци, да пушење није дозвољено». А затим дође још једном и каже: «Оче, на часовима сам причао о томе да код нас не би требало бити страсти, зависности од било чега. А дошавши кући, нисам издржао и попушио сам три цигарете једну за другом, једноставно, нисам издржао». И како тако нешто испричати на исповести… И то је један од разлога због чега је човек постојано незадовољан. Он не може спокојно сести и поговорити о том што држи у себи, о том шта га мучи, узнемирава. А један од разлога због чега се одлучујемо да тако поступамо је у том што нам је страшно од самих себе и нисмо у стању признати какви смо ми на самом делу. Теби се чини да је немогуће рећи о себи сву истину – о својим осећањима, жељама, мислима и делима. На пример, како рећи на исповести: „Чула сам да су моју другарицу отпустили с посла и ја сам се томе обрадовала“? Теби није лако то признати за себе, но тако је и било, теби је заиста било пријатно када си то чула. Или, сазнајеш да се неко од твојих познаника развео, и говориш за себе: «Да, жалосно, но часно говорећи, заслужио је то зато што ми се једном наругао. И ето сада сам потпуно задовољна. Ја се због тог осећам добро и нико о том не зна». Ето тако. И таква стања ти накупљаш у себи, дакле, живиш у лажи. А потом почињу комплекси, болести, психичка растројства, лекови… Мени се веома свиђа поглед Константина Ганотиса који говори да психолози раде с осећањем кривице. Ти идеш к психологу и говориш о томе шта те узнемирава, у чему се осећаш кривим. А Црква, говори Ганотис, узима са човека његову кривицу, његов грех, што је, наравно, исправно и природно. Али, срећемо ли то често у пракси? Може ли човек «одати» сву своју кривицу Цркви, или он наилази на противречење, осуђивање? И следеће питање је упућено родитељима, и учитељима, и свештеницима. Но, у првом реду ја говорим о себи. Када ми човек прилази и говори о неком свом поступку, помажем ли је том човеку да се избави од осећања кривице? Ето, ја сам свештеник, ти – учитељ, тамо неко има неку другу дужност… И, ето, прилази човек и раскрива пред тобом своју душу. Прихваташ ли га ти таквог какав је? Хоћеш ли моћи да га успокојиш, или ће он да оде од тебе у још горем стању? Да ли ћеш успети да урадиш тако, што би човек после исповести рекао себи: «Али, како је добро што сам му све рекао и он није почео да ме грди! Баћушка није дозволио да се осетим као потпуно ништавило». Запитај себе самог: да ли смо ми верујући слободни од самоосуђивања? Од тога што у нама порађа унутарње незадовољство, осећање неиспуњености и што нас тера да се жалимо на живот? Једно се качи на друго, као карике. Незадовољство животом се појављује када човек није испуњен, када је дозволио да се толико испрља, умрља његов унутарњи свет (душа), да се на крају потпуно запетљао. И веома је тешко размрсити тај «чвор», зато што размишљаш: «Ако ја почнем да се размршавам пред другима, мени ће се смејати; мене ће одбацити, прогањати, нећу више имати другова». Да, то је заиста трагедија. Јер поред Христа ми смо дужни да се ослобађамо од греха. То јест, да постајемо слободнији и спокојнији. Да, ми смо грешници. Но – спокојни грешници. Спокојни зато што је наша душа откривена и прозрачна. «Оче, сагрешио сам, украо сам. И ја се тиме не гордим, него се кајем. Опрости Господе». А ми дубоко подављени својим осећањима, држимо све своје страхове и проблеме унутра, у себи. Како у таквом случају човек може да се покаје и да се исповеди? Још ћу ти нешто рећи. Понекад ми пројављујемо прекомерну нетрпељивост ка греху других. «Не могу то да слушам! То је неподносиво!», и тако даље. Као да је грех о којем смо чули – неко невероватно зло и најстрашнинији преступ на свету. Но, хвала вам велико. Знаш ли које су последице једне такве наше реакције? Човек се толико уплаши, а почиње да мисли: «Пресвета Дјево! Сачувај ме од тог греха. А ако га свеједно учиним, онда ме сачувај од неопходности да о њему говорим неком. Је не бих издржао!» Будимо часни пред собом. Зар нисмо сви ми грешници? Грешници свих замаља, уједините се! Бацимо се на колена пред Голготом, не гледајући једни на друге, зато што ако погледаш на тога ко је поред, ко зна шта ћеш да угледаш… Јер, твој ближњи је такав као и ти. Идеалних нема. Сви смо ми и добри, и грешни; и страсни, и чисти. Свако носи све то у себи. Мислиш, ти си у блату, а други – савршенство? Један ми је човек испричао: «Када сам ишао на Атос, угледао сам тамо много људи светог живота. И знао сам да сам ништаван у односу на њих, грешник, лош човек, који је учинио толико лоших поступака». Када сам се учио на универзитету, на лекцијама педагогике су нам говорили да је потребно да се пред децом понашамо као да никада не правимо грешке. Зашто? Зато што, објаснили су нам, у противном случају ти ћеш престати да будеш за њих образац. Добро, но зар то није лаж? Да и ја – тај кога ти сматраш за образац – периодично падам, а затим се кајем. А зар то не може да буде образац? Образац покајања. А ако унутар тебе тврдо седи убеђање: «други људи никада тако нешто не чине, никада тако не мисле, немају таква осећања», онда то значи да си учинио своју уобразиљу лажном. И мислиш, да ето то је то – истинско хришћанство. А на земљи никад није било искренијег, отворенијег, часнијег земног човека, од Христа. Толико се Он понашао приземљено. До таквог степена приземљено, да је једном сео и прљајући руке Своје у прашини, почео да пише слова по земљи. Док су сви около гледали на грешну жену, Његова рука је шарала по земљи. И Христос као да говори: «Ево ја се спокојно дотичем прљаве земље, а поред мене се налази друга земља – жена, коју сте ви спремни да саставите са земљом! Ви, који се претварате преда Мном безгрешни, ви мислите да Ја завидим вашој праведности и да не примећујем сву ту лаж? Чему лагати? Зато и нема промена у твојој породици, зато су и у детета такви проблеми, зато се и твој живот све више усложњава. Ти хоћеш да се покажеш другим људима – не таква каква си на самом делу. Споља гледано, ти си таква, а на самом делу – сасвим друга. А то је хаос. Лично мени се много свиђају такви људи, с којима могу да будем сам свој. Наравно, то не значи да у таквим случајевима не треба да се боримо са страстима и пороцима, уопште не! Но, постојано бити лажан је немогуће. Једном, када смо путовали колима, возач је укључио радио. Емитовали су неку савремену музику. Но, кроз неко време возач је искључио радио и рекао ми: – Оче, кад би у колима, сада, уместо тебе био неко други, ја не би укључивао ту музику. А сада сам радостан што сам био сам свој, онакав какав сам. Ја – сам ја, и нека, ја понекад и слушам такву музику, но то сам ја. А да је на твом месту седео тамо неки други уважавани човек, ја то не бих урадио. – Вероватно би те тај други човек надахњивао на молитву, саздавао би посебну духовну атмосферу. А ја изазивам жељу за светским забавама. – Не, није у томе ствар. Ја се не бих молио. Ја бих возио и бојао бих се да укључим музику, то јест, бојао бих се бити самим собом. И у таквом случај, ја бих био већ неко други. – Не могу да ти кажем за све остале људе, – одговорио сам му, – но лично мени се у сваком случају свиђа то што се ти не бојиш бити самим собом. И мени се свидело што си искључио радио када су у песми кренуле глупе и бесмислене речи. А ево шта пише отац Епифаније Теодоропулос: «Ја волим када је људима пријатно поред мене». Другим речима, када људи, који су поред, могу у мом присуству да буду то што јесу. Опет, то не значи да, када нам је пријатно, ми можем да будемо груби. Или лажљиви. Ми себе постојано обмањујемо, када изражавамо негодовање поводом нечег, а у ствари хоћемо да кажемо нештомсасвим друго. Схваташ? На пример, муж виче на жену зато што му се није свидело спремљено јело, но проблем није у јелу. Неразумевање – је у нечему другом. Јело – је само повод – то што је на површини. А што је лакше видети за то се лакше и закачити. Или, на пимер, препирете се са мужем због новца. Но, сам новац ту не игра никакву улогу. Ствар је у нечем другом, о чему вас је срамота и да разговарате једно с другим. Ви не можете да се откријете једно другом, да о томе поговорите, шта сваком од вас недостаје, шта би хтели, шта осећате, зашто вам је болно. Загледај се у себе и упитај се: «Шта је са мном? Шта ја хоћу у ствари?» Тачно тако помажи и ближњем да види и призна грешке, но немој га бити после тога, када ти буде говорио о њима. У том је величина и красота наше везе с Богом. А ако погледамо на то како ми људи обично гледамо на Бога, то испада да је он веома добар, но, истовремено и веома зао. Но, тај Бог којег ми себи представљамо, нема ничег општег с Истинитим Богом. Но, ти узимаш и изједначаваш своју представу о Богу (то јест своју фантазију) са Реалношћу која је изнад сваке фантазије. Зато ти и говориш: «Бог је такав, ја Га себи управо таквог представљам». Да, ти Га себи таквог представљаш, но Он – није такав. И Бог се никада не срди на тебе. Ја ти све то говорим зато што си ми написала то писмо. У њему си говорила о осећању кривице, које те потпуно захаватило у моменту када си се најмање надала и гуши те. Не, дете моје! Диши! Ослободи се! Буди своја, буди таква, каква си и престани жалити се на живот. Уради то! Један човек (сада је он изврстан митрополит), када је био млад, пришао је свом духовнику и рекао: – Ја више не могу! Ето, како је он то добро урадио – просто је пришао и сам признао. – Више не могу! – Шта не можеш? – Не могу више тако да живим! Под страшним сам искушењем. – И шта хоћеш? – Хоћу да сагрешим! Он је мислио да ће духовник рећи: «Не, не може!» А свештеник је погледао на њега и рекао – веома просто и спокојно: – Па, онда сагреши! – Шта-а-а? Поново је упитао млади монах. – Па, а то што хоћеш? Хоћеш да будеш добар на силу? Зар ниси слободан? – Но Ви узимате на себе смелост… – А шта да радим? Јер очито да се теби не свиђа што те ја приморавам да будеш добар. И у то исто време, када је духовник рекао: «Па, онда сагреши!», та мисао је моментално изчезла из главе његовог чада. Притисак који вршимо на саме себе је веома подмукао. Он изазива код нас злобу, напетост, бригу, роптање… Не дави себе. Један је човек говорио, да ако то не учините, можете чак бити и свештеници. И у сваком случају – живети веома, веома добро. Потребно је помирити се са самим собом, постати себи друг, заволети себе и признати да си ти – ти. Како је рекао Господ: «Љуби ближњег свог као самог себе»? Тј. како волиш себе, тако воли и свог брата. Значи, постоји и добра љубав према самом себи. На пример, ако ја прилегнем по дану на пола сата, то ће да буде моја брига, моја љубав према самом себи. И она ми је на добро. Јер ако ја не одморим мало, ја потом нећу имати снаге, бићу сличан на развалину и нећу моћи ништа да урадим – нити да се молим, нити да читам. Тако да добра љубав према себи постоји. Воли себе. Не страши се свог «ја». Разговарај са својим духовником, моли га да одваја време за тебе и да ти одговара на питања која те унеспокојавају – и лична и она који се тичу твоје породице, и везана за протекли део живота, и било која друга. Сви смо ми људи. И човек може свашта од себе да очекује. Може се и до небеса подигнути, а може се и у блато завалити. Нећу да кажем да је ваљати се у блату – добро, но то се заиста дешава. Читајте Лествицу св. Јована Лествичника, читајте Свете Оце, читајте Добротољубље, и увидећете како су искрени били сви ти људи говорећи о себи: «Да, ја сам такав, ја тако осећам и не сакривам се од себе!» И после тога они су се тешили и исцељивали се. Они су се мењали. Њихова душа се успокојавала, ослобађала се од тешког бремена. И схватио сам, да након тога, пошто човек сагледа себе и прихвати себе таквим какав јесте, и покаже се Богу – а такође и часним, праведним, добрим и светим људима, – он ће видети љубав која му се обратила. И пре других, Бог ћете загрлити и рећи: «Глупавко, Ја те толико времена знам и толико врмена продужујем да ти дарујем живот! Види, када бих те Ја хтео казнити, Ја бих те казнио у тај исти моменат када си учинио грех. Зар ниси схватио да те Ја волим, када сам те после тога оставио међу живима? Ти дишеш – значи, Ја те волим. Твоје срце бије – значи, Ја те волим. Ја те волим! Ја те волим! Ја те волим! Колико пута још треба да ти поновим?» Ето, како ће рећи Господ. Молићу се како би и ти слушала о себи те речи. Да би у тај тренутак, када будеш забринута и постане ти страшно, чула како Господ говори: «Ја те волим!» Иди напред. Размишљај, но не мрзи себе. Размотри своју душу. И не живи варљивим представама о Богу и о себи.

«Покајање — како је то лепа реч! Промениће се мој ум (грчка реч μετάνοια се преводи на два начина: као «кајање» и као «промена ума» — прим. прев.), мењам свој поглед на ствари, мењам свој начин размишљња, своје расположење, срце и однос према животу, другачије гледам на свет и на живот, постајем нови човек. Покајање значи препород, обнављање моје душе, као да враћам време уназад и започињем изнова, постајем нов човек, поново постајем дете и окрећем нови лист у свом животу, сасвим нов. Да бих на њему написао нешто ново бришем старо, избацујем то из свог живота и почињем живот испочетка. Тежимо покајању, захтевамо од себе покајање. Господ нас је молио да имамо покајање, Он нам каже: «Покајте се!» (Мт. 4: 17). О покајању је говорио и свети Јован Претеча: «Покајте се!» — звучи глас вапијућег у пустињи. Овај пустињак, подвижник, ова пустинољубива грлица, овај цвет пустиње, овај пустињски крин је све време говорио: «Покајте се, јер се приближило Царство Небеско» (Мт. 3: 2). Промените се, поправите се, схватите своје грешке, признајте да сте грешни људи, прихватите оно што је очигледно — да је покајање неопходно. То је рекао и Сам Господ. Свети Јован Претеча одлази с историјске сцене и у наш живот улази Господ и каже нам исто то. Али у нама нема покајања! Немамо покајања, и чак сад, док слушаш ово, кажеш себи: «Шта, баш сад ћеш ми причати о покајању? Па имам толико посла, треба да трчим по децу, да их узмем из школе, треба да спремам, да идем набавку, да идем по продавницама, треба да одем код лекара, и уопште имам толико посла да не знам где ми је глава! Времена имамо врло мало, недостаје нам, толико тога треба да урадимо, а не стижемо да обавимо чак ни најнеопходније. А ти кажеш да се покајемо! Шта да радимо како бисмо се покајали? Не стижемо још и да се кајемо. Не разумемо о чему причаш.» Шта онда значи покајање? Присећам се речи светог Јована Лествичника који каже да је оно што све време не стижеш да учиниш, оно за шта никад немаш времена — управо она једина ствар за коју ће те Христос питати да ли си је учинио; једино за шта ћеш одговарати пред Богом; једино што ће Христос тражити од твоје душе на Судњи дан. Заједно с љубављу, заједно са свим оним добрим што Господ жели од нас: смирењем, добротом, милостињом, са свим врлинама, које красе душу и животворе наше биће, — заједно са свим тим питаће нас да ли смо имали покајање. Након што си учинио мноштво грешака, након што си претрпео неуспех у свему што си желео да постигнеш (а сви ми, наравно, трпимо неуспехе, нико не постиже у савршеном облику оно што је желео, нико не осваја врх на који је жалео да се попне. Нико не може да има савршену љубав, савршено смирење, потпуно и несебично самопожртвовање, чистоту срца, нико не може то имати у савршеној мери, као што то Бог жели), Господ каже: «Ако ниси могао да оствариш сва она добра која си желео у животу, пошто си био немоћан; а ако си и достигао нешто, сам си то покварио својом злобом и егоизмом, да ли се бар кајеш за све то? Да ли је стид покајања покрио све стране твог живота, све тренутке твог живота? Да ли их је покајање украсило, да ли их је поправило? Да ли си био грешан? Нећу ти судити због тог што си био грешан, зато што као Бог знам да си грешан. Знам да си глина, знам да си прашина, и не очекујем од тебе ништа више — знам да сам ништа не можеш да учиниш! Јер без Мене ништа не можете учинити (В.: Јн. 15: 5)! Ништа не можеш да учиниш, знам то и нећу негодовати кад видим твоје немоћи, зато што знам да си потпуно немоћан, сав си у чиревима.» Човек је велики чир васељене. Бог то зна и зато нам неће судити и неће нас грдити због тога што смо грешни, неће нас прекоревати због тога што нисмо остварили велике животне циљеве. А ми ни не можемо да постигнемо велике циљеве, зато што смо људи — мали и немоћни. Све велико што може да се достигне припада Њему и као све велико, што се дешава кроз нас, такође припада Њему. Он нам даје снагу, благодат и снагу и делује кроз нас. Бог нам неће судити због тога што нисмо обишли све крајеве васељене мисионарећи ако нас Сам не позове да то чинимо. Бог ми неће судити због тога што нисам васкрсао ниједног мртваца, зато што није моје да то чиним. Нисам ја ни Живот, ни Пут, ни Истина. Нисам ја рекао: «Онај ко верује у Мене, ако и умре, оживеће» (Јн. 11: 25). Христос је то рекао. Христос може да васкрсне мртвог, а ја не могу. Неће ми за то судити. Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним све сиромахе на свету, јер не могу то сам да учиним. «Знам, дете Моје, да си човек, да си глина; да се испод одеће коју носиш, испод расе коју носиш, крије тело, и ово тело је прашина, глина, прах и пепео и тражи себи слично, и Ја знам ко си. Али постоји нешто што сам очекивао од тебе, — рећи ће нам Христос, — постоји нешто што си и ти — глина и прах, Моје створење — могао да учиниш и што је требало да учиниш и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Чекао сам да то учиниш. А шта је то? Да се покајеш! Да се макар покајеш. Ниси светац, знам то, али нисам чак видео ни да то признајеш. Нисам видео да тугујеш због самог себе, да си схватио своју меру, да схватиш оно што се може схватити. Шта се то може схватити? Да си безначајан, мали и немоћан. Нисам видео, — рећи ће Христос, — да си се сложио с тим, дете Моје. Видео сам да си крајње себичан, да си потпуно непоправљив, да нећеш да попустиш, да си потпуно тврдоглав, да постоји велики пркос у ономе што си говорио, у ономе што си мислио, у ономе што си радио. Инсистирао си да буде по твом, ниси се кајао, твоје срце није то прихватало, увек је било тврдокорно, увек је остало непоколебљиво у твојим трагањима, одлукама и покретима. Нисам видео сласт покајања у твом срцу. Желим да видим да то признајеш, желим да тугујеш, да видим да си се спустио с неба на земљу и да улазиш у своју меру, да схваташ своју меру. Желим да је схватиш и да кажеш: ‘Господе, то сам ја. Тако сам мали, тако сам немоћан, тако сам грешан. Имам много грехова, и знам их, размишљам о њима, тугујем, моја душа је рањена, очи ми лију сузе, плаче и моја душа. А ако у мојим очима нема суза, јер су и оне дар од Бога, у мојој души има много суза. И ако у мојим очима нема суза, бар уздишем, мучим се због тога, признајем и кажем. Слажем се и кажем: ах, Боже мој, нисам онакав каквог си ме створио. Нисам онакав какав би требало да будем да можеш да ме погледаш и да се обрадујеш. Кад си ме стварао, кад си ме вајао у рају, кад си ми Својим пречистим рукама давао живот, кад си узео глину и вајао дело руку Својих — човека, мене, цео свет — ниси имао замисао да паднем до те мере. Ти ниси желео да толико паднем. А пао сам. Признајем то, уздишем, тугујем и мучим се.’» Покајање значи управо то — бол душе, али сладак бол. Бол који прати нада — нада у Христу. Бол, који је праћен осећајем да постоји Неко, Ко је пред тобом. Само признај своју грешку, своју немоћ и буди спреман да заплачеш, да се разочараш, а Он ти неће дати да се разочараш. Увек ће те подржати, подићи ће поглед и рећи ће ти: «Види, дођи овамо. Довољно ми је то што си признао, довољно је што си схватио, довољно је што си спознао истину, — а то знање је највеће. Највеће знање, дете Моје, јесте оно што си сад схватио. Шта заправо? То да си немоћно створење, да си грешен. Да ли си схватио? Схватио си! А пошто си схватио, ништа друго не желим од тебе. Желим да прихватиш то, да твоја душа омекша, да твоје срце испуни сласт, да сузе потеку из твог срца. Да почнеш да Ме тражиш као потребу своје душе, да кажеш у себи, да шапнеш наглас и запеваш: ‘Господи, помилуј! Господе смилуј ми се већ једном. Не могу, веома сам слаб.’ И кад то кажеш, даћу ти све остало! Али признај, покај се, прихвати да си онај ко јеси.» Ово покајање је туга повезана с надом, бол, дрхтај наше душе, нашег срца због онога што јесмо, брига због нашег проклетог стања, због онога што је свако учинио: због малих и великих грешака. — Нека не прође ниједан дан у твом животу, — рекао ми је једном један Светогорац, — а да увече, пре него што заспиш, не кажеш Богу: «Господе, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам данас учинио!» Никад то немој заборавити. Немој ниједан дан заборавити да си грешан, да си несавршен, да си учинио много грешака и да их знаш. А неке ни не знаш, неке ти се не откривају. То су грешке којих ниси био свестан, али које су изашле из твоје душе — као атмосфера коју си створио око себе, као поглед којим си некога ражалостио, као речи које си изговорио и ниси схватио како су одјекнуле у другом. Починио си много грехова, малих и великих. Сваке вечери пре него што одеш на починак признај то и немој осећати да си безгрешан, немој осећати да си савршен, значајан, велик, страшан, нерањив и јединствен. Не! Човек си, а то значи да си немоћнно створење. Велико си створење, највеличанственије створење у васељени, дело руку Божијих, префињено створење у васељени, мали космос. Јер, у човеку постоји читава васељена — наше срце, наша душа. И премда је космос тако велик, истовремено је и врло мали, немоћан и безначајан. А покајање нам помаже да то схватимо. Управо је то дело које покајање чини кад нас се Бог дотакне... Међутим, људи се данас не кају, не могу да схвате своје грешке. Осећамо да смо врло узвишени, да смо врло јаки, судећи по вестима и филмовима, и по томе како говоримо и по томе како се свађамо с другима. Плашимо се да признамо да смо криви и говоримо: — Ако признам, шта ће рећи други? Ако кажем, покварићу свој имиџ. Данас је свет такав да човек да би напредовао треба да буде најбољи, никад не сме да призна да је погрешио, а ако то учини, појешће га. Људи кажу: — Не говори да си немоћан, не признај то! — А шта ако је тако? — Не! Чак и ако је тако! Немој да признаш! Не говори какав си у ствари, довољно је да оставиш утисак на околину! — Али како да помогнем себи? Како да се променим? Јер овде се не ради о неком послу који треба да добијем, па треба да кажем да имам особине које немам да моје место не би дали другом. Овде говоримо о односима с људима, о вези с Богом, о вези са самим собом, о томе да треба да признам да ми је нешто потребно, да сам немоћан, да чиним грешке и да имам мана. — Не, не признај! То ће бити твој минус. То је ниско мишљење о себи, — тако ће ти рећи, — Видеће те други и престаће да те цене по заслузи. Лоше ће мислити о теби! — Да, али ако не признам да сам немоћан, ако не прихватим своје грешке, стално ћу живети у лажи... Јуче сам размишљао о грешкама које сам учинио у току само јучерашњег дана, од ујутру до увече, и сетио сам се шта каже праведни Јов у Старом Завету. Односно, чак и ако човек проживи само један дан (кад наш живот не би трајао 90 година, или 80, или 70, или колико већ, него само један дан, као што неки лептири живе само један дан), — чак и ако би наш живот био тако кратак, свеједно бисмо имали грехова. Нешто бисмо урадили. Нешто бисмо рекли. Јер човек је немоћан, грешан, у њему је квасац беспомоћности, нужде, несавршенства — нисмо савршени. Кад размишљаш о својим греховима, кажи: «Како да не затражим опроштај, како да не признам? Јер стојим пред Богом кајући се за грехове које сам учинио у току недеље, месеца, деценије, живота.» Сагрешења и грешке које стално сакупљамо и сакупљамо, скривени су од нас. Таложе се, а ми их никад не видимо, никад не размишљамо о њима. Дотерујемо се, улепшавамо се и цифрамо се, миришемо се и упадљиво се облачимо. Забављамо се, плешемо, слушамо музику, гледамо филмове. Али у нама постоји овај свет, скривени свет, свет душе, свет лепоте — али заједно с ужасом који се у нама накупио. И ако никад не угледамо овај ужас, ако га не дотакнемо, ако ову мочвару, ову жабокречину, никад не избацимо из себе како би се видела сва лепота наше душе, ако не нестане ова прљавштина како би се појавио цвет љубави, свет душе, сав онај лепи свет који постоји у нама, шта ће бити? Дозволићемо смећу да се сакупља у нама... Сећам се да сам једном дошавши кући заборавио да бацим смеће. Заборавио сам и сутрадан. Због мноштва својих послова заборавио сам га и кад сам ушао у кућу, овај смрад ми је ударио у нос. Такав је задах, смрад смрти који се осећа из наше душе. Оставио сам смеће код куће, два дана га нисам бацио и цела соба се усмрдела. Сад размисли: има људи, има наше браће, то смо ти или ја, који по читаве године остављају у себи све и свашта да се гомила: стања, тајне, скривене догађаје, за које не зна нико осим њих и Бога; нешто што су учинили или рекли, и за то знају само они и Бог. Они и Бог, или они и њихово «ја». Има речи које нас муче чим помислимо на њих и осећамо да чинимо грех. Има таквих ствари, а ми их остављамо и кажемо: «Ма нема везе, пусти то!» Гурамо их као одећу у ормар коју немамо времена да преберемо, бацамо их са себе и притискамо одозго било како. Велика је ствар увести ред у своју душу, очистити је, погледати шта то има у њој. И ако видиш шта у њој има, обузеће те ужас, нећеш издржати, пашћеш у чамотињу, почеће депресија, разочараћеш се. Али тада долази Христос и каже: «Не, немој бити разочаран, само мало тугуј» — то је туга за Богом, којом у нама почиње покајање, истинско покајање, покајање које води у радост. То је туга, али ће те она извести на пољану среће. Човек треба мало да тугује како би покренуо своју душу. Ова туга постоји као покретач, као подстрекач, бол који приморава душу да се прене из летаргије. Упрво ову тугу треба да осетиш, само њу, не тугу очајања, безнадежности, разочрења и панике која често доводи до самоубиства. Земља нашег срца је жедна суза Неки виде своје грешке и кажу: «Не могу више. Потресло ме је оно што сам видео. Не могу више да се поправим. Никако више не могу да се спасим. Немам баш ничему да се надам. Боље да се убијем, да окончам овај свој живот!» Не, не та туга! То је већ друга крајност. За нас је важно оно што нам говори Господ, а то није крајност, већ средина и равнотежа: треба се ражалостити и пробудити, треба да се ражалостимо како бисмо кренули напред, треба да погурамо своју душу како би се приближила Богу. И онда нам више ништа неће бити потребно. Бог жели управо да ово признамо, да сагнемо главу и кажемо: «Да, грешан сам! Човек сам и грешим.» «Да, рекао сам тешку реч, опрости ми. Ниси ти крив, ја сам крив. Опрости ми што сам те ражалостио ових дана. Имао сам проблема на послу, допустио сам да ме савлада егоизам. Безосећајан сам, не умем да волим, да опраштам и да те прихватам онаквог какав јеси, да будем стрпљив. Такав сам, и не говорим то хладно, али истовремено ни очајнички, кажем то мирно, са смирењем, једноставношћу и добротом у срцу и очекујем разумевање од тебе.» Сад, Господе, кад сам признао своје грехове, своје немоћи, кад се кајем пред Тобом, спреман сам на све. И Твоја доброта, Твоје признање ће највише утешити моју душу. Свака душа то чека. То треба да очекујеш од другог. Кад се покајеш, кад се заиста смириш и кажеш: «Опрости ми, згрешио сам, кајем се,» — нико неће бити тако окрутан и тако немилосрдан да те удари, да се са још већом снагом баци на тебе. Кад види твој чист поглед, твоје очи које се кају и плачу, и другог ће напустити страст. Попустиће и рећи: «Ма добро. Нема проблема, ништа страшно се није десило, рекао си то, али си само човек, све је прошло!» Смирење, покајање и признање ће отопити гвожђе, оно ће отопити и демоне, парализоваће зло. Али у мени нема овог покајања, нема овог смирења. Чинимо тако много грешака, повређујемо толико много људи, рањавамо толико душа, презиремо толике људе, заобилазимо их, равнодушни смо, чинимо толико злочина, толико грехова. Не говорим о другима, сад говорим на основу свог искуства. Али не само на основу свог искуства, већ и из искуства других. Јер човек све зна кад је свештеник: зна своје грехове, зна и грехове другог, слуша грехове свих људи и види да има много грехова на свету за које неко треба да се покаје. Има много грехова које чинимо, а да чак ни не размишљамо о њима: протраћени сати, безброј издангубљених тренутака, и за то нас нимало не гризе савест. Губимо толико сати у свом животу које бескорисно проводимо и због којих ћемо једном горко плакати. Плакаћемо, али ће бити касно. Плакаћемо с онима који су убијали бесконачно много сати испред телевизора или компјутера због глупости — док је требало да читају о искушењима. Прошли су читави сати у току којих се уопште нисмо молили и нисмо ништа прочитали. То су дани беспослености у којима нисмо научили да волимо и да опраштамо. А после ћемо рећи: «Како је пролетео мој живот? Кад су протутњале ове године? Како сам напунио 80 или 90 година, а шта сам учинио у свом животу? Па ништа! Зашто, зашто ништа? Христос каже да човек може да се покаје за тренутак, али док је разбојник за трен ушао у рај, ја нисам изгубио само минут, већ хиљаде, милионе минута и нисам учинио ништа за своју душу. Страхота! Како је пролетело време мог живота?» Наступиће час кад ћемо се кајати због изгубљеног времена. Наступиће час кад ћемо се кајати због речи које смо изговорили. Речи... Колико се односа покварило због горких, увредљивих, злобних, саркастичних и ироничних речи којима смо понизили другог! Затим се чаша изненада прелила — због само једне речи, једне увреде, и тако се распадају читаве породице. Наступиће час... О, кад би то било сад кад суза покајања још увек може да кане из наших очију и кад можемо рећи Богу: «Господе, како могу тако да причам, како могу тако да рањавам друге? Шта то причам, шта то изговарају моја уста?! Не, не псовке или рђаве речи — ја просто тако разговарам с другима! Увек вређам, иронишем, не поштујем — шта је то, то што излази из мојих уста? Колико пута сам осуђивао, колико пута сам се наслађивао животом неког другог! Оговарам људе, блатим њихов живот, тумачим њихове поступке, иако не знам да ли је истина оно што говорим пошто нисам срцезналац. Колико пута сам, Господе, приписивао себи Твоју власт. Одузимао сам Ти право које је само Твоје. Које право? Да судиш другима. Колико пута сам чинио овај грех, а ретко сам се кајао. И уопште се нисам покајао, јер да јесам, зауставио бих се. Да сам се покајао, не бих то више понављао. Да ми се није свиђало, престао бих.» Кад ти се неко јело не свиђа, кад је горко и неукусно, не једеш га више. Не спремаш га више, не желиш чак ни да га окусиш — не свиђа ти се. А ми увек чинимо исте грехове и никад се не кајемо. Зашто? Зато што нам се свиђају. Свиђа нам се оно што радимо. Навикли смо, свиђа нам се порок. Свиђају нам се егоизам, наше страсти, свиђа нам се да забадамо нос у туђа посла, да видимо да други нешто губе и да се разилазе, сплеткаримо о томе, зато што нам се свиђа. Ако се на телевизији приказује документарни филм о некој научној или философској теми, на пример, о историји уметности, пребацујемо канал. Али ко пронађемо канал на којем се приказује нешто о животу људи: ко се развео, зашто се развео, како су се посвађали, — седамо и гледамо. Свиђа нам се, нешто нам се дешава и наслађујемо се неуспесима других. Не плачемо због њих, не кајемо се — ни због себе, ни због њих, ни због невоља у свету, већ се радујемо кад чујемо да негде експлодирају бомбе, што су тамо бол, искушења и проблеми. То нам причињава скривену насладу зато што се, хвала Богу, није десило нама, него другима. — Причај, шта је било? И шта му је рекао на крају? Да ли си сазнао детаље? Свиђа нам се све то и не кајемо се. Наслађујемо се чинећи грех. Шта свеци кажу ако желимо да се покајемо, ако желимо да плачемо? «Ако ваше очи пролију воде свих река, и мора, и океана, наш плач неће бити довољан.» Да бисмо исплакали своје и туђе грехове. Да бисмо признали да с нама није све у реду. Блажени који плачу, јер ће бити помиловани, јер ће се утешити (Уп.: Мт. 5: 4, 7). Они који плачу јесу они који тугују, у којима има покајања, који жале због свог греха и због греха света, који жале због својих грешака, због људских брига, због проблема других, због своје непокајане браће и који преузимају на себе њихово покајање говорећи: «Господе, кајем се и за оне који се не кају! Молим Те: пожали их!» А ми? Ми — ништа, у нама нема ничега ни налик на то. Колико нерођене деце чека да се појаве сузе у очима њихових родитеља, а суза још нема! Колико се абортуса учини на основу само једног потписа: лекари, уговори, документа, сва ова формалност! Кажеш себи да многи то чине, да многе жене и мушкарци чине абортусе. Они чине убиство, а ти још ниси заплакао! Често долазе жене и исповедају се — као и мушкарци, зато што они одговарају за оно што се десило њиховим женама — и не говоре ништа о абортусима. Питам их кратко: — Да ли сте некад починили абортус? — Да, два пута. — И тако једноставно говорите о томе? Отац си, спреман си да плачеш због двоје деце којих више нема међу живима, и да још више плачеш због њихових живих, али мртвих родитеља? Овде се чак не поставља питање о томе да су згрешили, јер су људи: и ја бих могао то да учиним, и свако би могао због своје немоћи и непажње, због различитих разлога. Али да нема ниједне сузе? Чак ни не жалиш због онога што си учинио? Зар ниси свестан тога? Зар не схваташ да за то треба нешто да даш? Коме? Не мени, не Богу, већ овим душама, овој деци, која се нису порадовала овом свету, која нису поживела. Чак и ако немате новца, нека би она просила у метроу. Али никога ниси упитао шта да радиш с овом децом. И ниси их погубио да не би лоше живела. Једноставно си узео и сам донео одлуку. Просто си себе још једном прогласио за бога и рекао: «Ја ћу да одлучим, ја ћу да одређујем свој живот, ја ћу да кажем да ли ће они живети или неће!» Још увек ниси схватио да те је твоје «ја» уништило и ниси плакао због тога. Извршио си абортус или то намераваш, али ниси схватио своју грешку и ниси пролио ниједну сузу покајања. Зар то није страшно? А где је покајање? Нема покајања. Колико хиљада абортуса се обави у Грчкој? Око 350–400 хиљада годишње, по званичној статистици (чуо сам то неколико пута). То су они који се уписују у документа у болницама, а колико их се још чини тајно, о чему се не говори због различитих разлога: породичних, да човек не би изгубио углед, да не би покварио свој имиџ у породици, свету и друштву. Да ли је свака од ових породица макар сузу пролила? Нисам срцезналац и не судим им, не кривим их, само објашњавам зашто је земља нашег срца жедна суза, јер је веома сува, земља наше планете жели сузе, јер је пресушила. Грешни смо, али у нама нема покајања, и наша трагедија се састоји у томе, управо у томе што живимо у греховно доба. Сва времена су била греховна, али је садашње време у невиђеној мери лишено покајања, окрутно је, непопустљиво и надмено пред Богом. То је стални устанак и бунт против Бога, а дрскост је најтрагичнија од свега тога. Није трагично то што грешимо, већ што имамо дрскост и што претварамо грех у начин живота. Уместо да признамо и кажемо: «Господе, опрости нам. Преклињем Те да ми помогнеш да се извучем из мочваре!» — кажемо: «Лепо поступам, тако сви раде, свиђа ми се то. Хоћу то да радим!» То више није људско. То је сатанско: «Ја хоћу, мени се свиђа, нећу да се мењам,» — то је већ сатанско размишљање. Нисам то чуо од стараца или из књига. Да вам кажемо од кога сам то чуо? Од самог ђавола сам чуо. Нисам лично видео ђавола, али сам се једном случајно обрео на истеривању злог духа. Тада је све трајало пола сата, толико тога сам чуо и после тога сам се врло добро замислио. У извесном тренуку свештеник је упитао лукавог духа: — Ко је јачи? Знаш зашто то кажем: зато што је Христос јачи од тебе. Признај то! Да ли је тако? — Нећу да ти кажем! — Ко је јачи: ти или Господ? — Нећу да ти кажем! И на крају му је свештеник рекао: — Заклињем те именом Господа да ми кажеш! А кушач му одговара: — Ако не знаш да је Назарећанин јачи од мене, зашто питаш? Свештеник одговори: — Да би ти то рекао! Ово сам чуо својим ушима, и не само ја, већ и много људи, и то образованих људи. Тако да то није неки фолклор да можеш да кажеш: ма то су само бапске приче. Тамо је био чак и један новинар, видео сам да је држао касетофон и снимао. Не знам шта је хтео — да ли да напише репортажу или нешто друго, не знам. Свештеник је наставио: — Знаш да ће те Бог поново примити кад се покајеш? Поново ће те примити као светлог анђела, поново ће те примити у Своје окружење, знаш ли то? Као вољено дете, блудно, које се враћа. Знаш да ће те Бог примити у Своје наручје ако се покајеш? Кушач је одговорио: — Знам. Знам и то. Свештеник му је рекао: — Зашто се онда не кајеш, безумниче? Глуп си ако се не кајеш. У тај час се разлегао крик по целом храму, од којег су се сви укопали на месту, зато што је глас био дивљи и продоран, али истовремено веома јасан и сигуран, врло сигуран: — Зато што НЕЋУ! Не могу да га опишем. Овај глас је дуго одзвањао, чуо се само крик: «Нећу! Нећу!» Ђаво не жели да се каје. Сваки пут кад кажеш: «Нећу да се мењам, нећу да признам своју грешку, нећу. Пусти ме на миру! Желим да пијем, желим да пушим, желим да грешим, да се одајем разврату. Желим, свиђа ми се то, пријатно ми је, пусти ме!» — то већ изазива забринутост. Кад би рекао да грешиш, јер си човек, као што и ја чиним грехове, као што и сви чине грехове, — само Господ није учинио грех, зато што нико није без греха (В.: Јн. 8: 7). Сви смо ми грешни, у најмању руку пред Тобом, Јединим, грешимо, али и пред Тобом, Јединим, падамо ничице. Не престајем да грешим, али поново долазим код Тебе, падам пред Твоје ноге, молим за Твоју милост, кажем Ти да сам згрешио и Ти ме поново примаш. У томе је разлика између човека који се каје и онога ко се не каје: човек који се каје греши и каје се. А непокајани чини грех и тврдоглав је у томе, чини грех и задовољан је због тога. Чини грех и радује се, култивише га, развија, гаји га у себи и живи у паклу и сатанској атмосфери још у овом животу, у свом срцу. Немаш разлога да питаш куда ћеш отићи, нема разлога да питаш да ли ћеш отићи у рај или у пакао: већ овде осећеш рај или пакао. Онај ко се каје још овде осећа рај, плаче, признаје да је крив, али се радује, зато што види Христов загрљај, види прстен који у на руку ставља Небески Отац, царски прстен, прстен усиновљења, нове промене и Он му каже: — Дете, волим те! — Грешан сам. — Волим те. А ти кажеш: — Христе мој, каква је радост коју ми дарујеш! Грешан сам, а ти ме волиш? Како ме волиш с овим грехом, који чиним? А Господ ти каже: — Не волим те због онога што си учинио, већ те волим због онога што Ми сад дајеш. Због твог срца које Ми поново дајеш, због тога што опет долазиш код Мене, пружаш Ми руку, поново ме волиш, — ето шта волим. Твој повратак! Ова лепота постоји у Цркви. Кајемо се, враћамо се, падамо и устајемо — неописив је осећај повратка! Тешко је осећати пад, горчину у души, обузимају нас туга и чамотиња, али се с друге стране радујемо, јер имамо Оца, нашли смо Месију, нашли смо Избавитеља. «Радуј се, Ти Која си родила Наставника заблуделима, радуј се, Ти Која си у утроби носила Избавитеља заробљених!» Он је наш Избавитељ. Заробљени смо и заблудели, али долази наш Избавитељ, имамо Путовођу, и због тога се радујемо, а не због тога што смо лоши, — то је тужно. У Цркви има много наде, много оптимизма. Квасац покајања је суза која се чим почне туга претвара у радост. И више не знаш зашто плачеш: да ли зато што тугујеш или зато што се радујеш. Има људи који на исповести само плачу, видео сам људе који плачу, па сам их питао: — А зашто сад плачеш? Па Бог ти опрашта! А они кажу: — Не знам. Плачем и због онога што сам учинио и зато што осећам опроштај, што ме Господ испуњава Својом љубављу. Мене, гнусног, грешног и непотребног слугу Свог — како ме воли у овом смраду? Како ме грли неопраног? А како је отац блудног сина пољубио своје дете које је било у ритама, које се читаве недеље није купало и које је било прљаво? Како га је дотакао овај пречисти отац кад је његов син био презрен у људским очима? И Отац каже: — Ако тако говориш, то значи да Ме још не познајеш. Ако Ме називаш Оцем, а сматраш Ме таквим, још увек ниси схватио какав је Бог. Још увек ниси схватио океан Моје љубави, Мог човекољубља, Моје доброте, Моје неправедности. Ја сам неправедан Бог, зато што немам твоју праведност, твоју вагу, већ Свој опроштај дајем онако како хоћу. И док на твоју вагу треба ставити одређени тег како би се успоставила равнотежа Господ балансира како хоће. Он раднику који ради само последњи сат плаћа исто као и ономе који је радио од ујутру до увече. А овај други негодује и каже: — Господе, али зашто тако? Ја радим од ујутру до увече и Ти ми дајеш плату, а овај је дошао и почео да ради тек предвече, а плата му је иста! Зар није неправедно то што радиш? А Бог му каже: — Шта те брига за то? Зашто те то љути? Љубав је неправедна. Љубав је неправедна. За ову неправду и треба да се ухватимо и да се уздамо да ћемо се спасти. Ако ми Бог буде судио по правди, нећу се спасти, а ако ми не буде судио по правди, односно, ако ми буде судио с љубављу, милосрђем и опраштањем, Божански, има наде за моје спасење. «Господе, ако будеш обраћао пажњу на безакоња, ко ће опстати, Господе?» (уп.: Пс. 129: 3). Ко ће издржати, ко ће претрпети овај суд? Ако будеш примећивао моје грехове, за мене је немогуће да се спасем. Али ће Твоја милост превагнути, превагнуће једна суза. А имаш ли једну сузу? Оно што називамо Божијом благодаћу, оно што називамо Христовим додиром наше душе, јесте плод Светог Духа. Плод Светог Духа је пун суза. О овом дару нам пише Свето Писмо, зато што овај скривени и неочекивани дар избија као врело и долази од Бога по Његовој вољи, и тиме нас Бог изненађује. Свети Дух има много дарова, не само овај, Он има бескрајне дарове: Божански смисао, предивне мисли, јединствене доживљаје, Божански сјај око нас, Христову благодат, сузе, много тога нам даје. Дакле, имамо ли ову сузу? Ако је имамо, имамо и наду да ћемо бити у рају. Дивна је ова суза кад се котрља и Бог је узима, узима је наш анђео, а ти мислиш да нестаје. Бог је узима и односи у рај, где се она претвара у дијамант. И анђели на небу изненада виде снажну светлост и кажу Богу: — Шта је ово заискрило, шта то блешти међу нама у овом светом сабрању? Шта тако јако светли данас, Господе? А Он им одговара: — То је суза једног човека који се каје: једно Моје чедо се покајало. Једно Моје створење је данас плакало, горко је плакало. Узео сам његове сузе и претворио их у дијаманте који ће га чекати како би украсили његов венац кад дође у Моје Царство. Ови дијаманти ће нам створити лепоту. Тада ће ове сузе украсити нашу душу и у нама више неће бити суза — «идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја». Бесконачни живот. Али за то треба да постоји суза, макар једна суза. Старац Јероним Егински (постоји књига о њему коју је написало његово духовно чедо) каже: «Суза има много, али су очи мале и не могу да их приме. Нису довољне очи моје, Господе, да бих исплакао сузе које имам због љубави према Теби, због кајања за моје грехове и за грехове људи!» Како је дивно имати покајање! Увек, а не само за време Великог поста. Увек треба да имамо пок

Бојан Раданов је рођен 29.05.1988. године у Сплиту, у Хрватској. Ратна бура деведесетих година двадесетог вијека односи му оца, а њега принуђује да са мајком и сестром избјегне у Србију, носећи као једино сјећање из мучног дјетињства зграде међу којима је одрастао и дане када га је отац учио да плива. У једанаестој години живота остаје без мајке, те сиротиште ненадано и невољно постаје његов нови дом. Али не задуго, јер у осамнаестој години постаје бескућник београдских сокака, коме су контејнери једина трпеза а свако напуштено и запуштено мјесто његова пуста кућа. Носећи премного болова, ожиљака и рана на срцу и на кожи, умире 11.06.2009. године у својој двадесет првој години живота од узимања превелике дозе хероина, претходно годинама умирући од подношења превелике дозе мучеништва. Заиста, није ли његов живот био право мучеништво и није ли и он један од премногих који су се својим страдањима и својим боловима уподобили Христу Господу, који је сам за себе рекао да и лисице имају јаме и птице небеске гнијезда, а да Он сам нема гдје главу заклонити (в. Мт 8, 20)? И како да буде иједан од њих заборављен од Бога, када је и сам Бог попут њих био одбачен и презрен од свих, и када је сам Бог рекао онима који Га љубе: ''Гдје сам ја, ондје ће и слуга мој бити'' (Јн 12, 26). Што ће рећи: ако си ти Мој, страдаћеш са Мном, распеће те са Мном и васкрснућеш са Мном и са Мном ћеш живјети у вијекове, јер сада имаш жалости, али ћу те опет видјети, и радоваће се срце твоје, и радост твоју нико неће одузети од тебе (уп. Јн 16, 22). Тако, нису бескућници они који су на улици без дома, без икакве сигурности и будућности, него ми који мислимо да имамо дом и који своју људскост и свој образ темељимо на осуди и презиру према свима онима који немају свој кров. Они су наша огледала, они нас свакодневно разобличавају откривајући тако стварну слику о нама, насупрот оној лажној за коју се ми боримо. А све то чине еда би нас некако научили да волимо, да волимо и поштујемо свакога човјека као најузвишеније створење Божије, као круну Божијег творачког дјела и као цара васколике творевине Божије. И још, да би нас научили да смо и ми тај човјек који пати и страда и који има потребу да буде вољен, нарочито у овом времену бетона и електрона које је човјека потпуно окаменило и роботизовало. На крају крајева, свако од нас јесте потенцијални бескућник, и не морамо да залазимо у историју да бисмо се у то увјерили, јер ево, свједоци смо нашег трагичног времена у коме су се милиони распамећених, преплашених и сиротих људи, жена и дјеце разбјежали свуда по свијету пред страхотом ратова, принуђени тако да напуштају своје разрушене домове по Африци и Сирији, и широм земље, и да бјеже гдје год – да бјежи, авај, човјек од човјека ка човјеку, еда би нашао уточиште и мало мира на овој унесрећеној планети. Када све то видимо и када све то сагледамо, схватамо да је постојање свакога од нас потпуно неизвјесно, ма ко ми тренутно били и ма шта имали. Једино што је заиста извјесно и утјешно у овом претужном свијету, претужном и болном у свим временима, јесте љубав. И то не нека безлична и апстрактна љубав већ Христос Господ, који је једина истинска и насушна љубав. Он који је и дошао у овај свијет да би нам објавио своју љубав, који је постао човјек и кога је човјек приковао на крст, да би умро и васкрсао и све нас привукао себи (в. Јн 12, 32), и да бисмо живјели са Њим у вјечној заједници љубави. Нека би зато васкрсли Господ, као једини човјекољубац и једини животодавац, и све нас пригрлио у свој бесмртни и нераздјељиви загрљај своје неизрециве љубави, заједно са Бојаном и свим осталим мученицима и бескућницима својим, и сваким човјеком који је жедан и гладан љубави Његове. Аутопортрет Бојановог кратког живота забиљежен је камером наше редитељке документарног филма Иване Тодоровић, у њеном документарацу '' Rapresent '' ( http://ivanatodorovic.com/films/rapresent ) . Пола године након снимања овог филма Бојан је умро од узимања превелике дозе хероина. Лазар Ђачић Извор: ''Логос'' 2015., часопис студената ПБФ

Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, старче? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свети су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. Ти и тада имаш вредност у Његовим очима, али не зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свете, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «други ми није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Ти човека чиниш изузетно пријемчивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! Љубав и слобода су увек заједно «Ја волим своје дете,» – каже једна мајка. И зове га петсто пута на дан. «То чиним из љубави, да видим како је и где је.» Међутим, није тако. У ствари, она једноставно не може да поднесе кад дете оде од ње. Не подноси кад дете нестаје из њеног видокруга и живи сопственим животом. «А с ким си? А зашто си се задржао? А какве гласове то чујем? Ко то прича? А ко је та девојка?» То је очигледна подозривост и болестан однос. И разуме се, нема ту никакве љубави. Зато што је љубав жртва. То је «желим да рашириш своја крила, желим ти добро». «Он треба да расте, а ја да се умањујем» (Јн. 3: 30), – рекао је свети Јован Крститељ кад је угледао Господа. Волим Господа. И пошто Га волим неће ме узнемиравати то што се налазим на извесној удаљености од Њега. Јер куд год да кренем Он зрачи таквом светлошћу да нема више ни раздаљине, ни сенке. И док Га волим увек ћу бити у светлости. Зато сам спреман да идем било куда и да будем тамо где ме Он одведе. Радујем се Ономе Кога волим. Волим Га и нека изгледа да се гасим и нестајем. Волим Га и издалека, осећам то својим срцем. Остављам место за другог да би могао да дише, да би могао да се креће и да се осећа слободно. Не повређује ме ако он разговара с другим. Не гуши ме то, не узнемирава ме, нисам љубоморан и не мучим се. А да ли знаш како то делује на човека? Он ће те више заволети и неће се удаљити од тебе. Зашто? Па зато што му дозвољаваш да то учини. А кад човеку даш могућност да се удаљи од тебе, он то не чини. Кад га вучеш себи на силу, кад инсистираш, постижеш супротно. Разумеш ли? То се дешава у нашим односима с разним људима. Видиш то на примеру својих односа. Кажеш: «Љубоморна сам због мужа, не могу, патим...» Али ако га волиш, погледај себе. И прво стекни сопствену лепоту која ће те испунити осећајем сигурности и мира. А онда научи да истински волиш свог мужа, да се молиш за њега и да осећаш оно што он осећа. Односно, да се стално питаш: «Да ли му прија оно што сад радим? Ево ово, досађујем му, замарам га, вршим притисак на њега, да ли му то прија? Односно, да ли је мом мужу (или мојој жени) пријатно то што сад приморавам његову (њену) душу на нешто?» Кад читаш Јеванђеље, немој га читати формално, већ се стално питај: а где сам у ономе што је овде речено ја? Шта је повезано с мојим животом? Христос каже: «И као што желите да људи поступају према вама, тако и ви поступајте према њима» (Лк. 6: 31). Примени ову Христову истину на свој живот и размисли: да ли би ти се то свидело? Да ли би ти се свидело, на пример, да сваки пут кад идеш да прошеташ и да поразговараш с другом, да мало живиш својим животом, или кад идеш сам у шетњу, осећаш да те стално неко прати и за нешто сумњичи? Зашто идеш тамо? Зашто ме остављаш? Не говориш ми све... Зашто кришом разговараш телефоном? Зашто си се окренуо тамо? Зашто си прекинуо свој разговор? Сумње, сумње, сумње... Али на такав начин ништа нећеш постићи. Љубав и слобода увек иду заједно. Реци: «Волим те и дајем ти слободу да радиш шта хоћеш.» И човек ће одговорити: «То је права љубав! Тако се односиш према мени да желим да будем с тобом, зато што ме поштујеш!» У сваком случају, Бог поступа управо тако. Он нас поштује у сваком тренутку нашег живота. Даје нам слободу кретања. И не свети нам се. Дозвољава ти да учиниш свој грех, да се удаљиш од Њега, и шта ти каже? Сваког дана излази сунце и сија целом свету! Сунце је љубав – зар не? Сваког дана кад излази сунце Господ као да ти поново каже: «И данас сам испуњен љубављу према теби. Дарујем ти нови дан. Не просто зато да би ти појео свој доручак и да би започео дан у радости и тако даље, већ да би то прихватио и размислио: то што сам данас жив значи да ме Господ воли.» Мене. Мене, који сам јуче тонуо у свом егоизму, злоби, љубомори, осветољубивости, радозналости и осудама. Учинио сам много тога што је задовољило мој нарцизам, моје самољубље и моје пороке. И без обзира на то, Христос је поново извео Своје сунце и ја сам угледао светлост и нови дан! Шта Христос говори свим овим? «И данас те поново волим. Нека си јуче био онакав какав си био. Али данас ти дајем могућност да поново начиниш свој избор.» Христос каже: «И кад пада киша, она не разликује и пада и на добре и на зле.» Она кваси све. Кваси све куће, све ливаде. Киша пада на све. Видиш ли? «Будите милосрдни као што је милосрдан и ваш Отац» (Лк. 6: 36). Односно, имај милосрђе, самилост и љубав према свему, доброту и разумевање. Како су то изванредне особине! Љубав никад не рањава Једном си ми рекао: «Ранила ме је љубав. Заволео сам и био сам рањен.» Не знам сећаш ли се шта сам ти одговорио? Не у своје име, већ на основу свог животног искуства и онога што сам прочитао и видео: љубав сама по себи никад не рањава. Љубав је живот. Љубав је светлост и дах нашег срца. То је снажна циркулација крви. Кад волиш осећаш како крв стиже у твој мозак, у твоје срце, у твоје ћелије. Кад волиш испуњава те живот. Љубав те не рањава. И без обзира на то верујем ти кад кажеш да си «рањен». Али не љубављу. Ранила те је неостварена нада у то да ћеш и ти бити завољен као што си заволео, и да ћеш заузврат бити награђен љубављу. Зато си био рањен очекујући оно што ниси добио. То те је ранило. А кад схватиш да љубав, истинска љубав, не моли, не очекује ништа заузврат, нећеш се толико жалостити. Бићеш миран и у случају да добијеш награду, и да је не добијеш. Ако се испостави да ти је љубав узвраћена, сигурно ћеш бити радостан и биће ти добро (разуме се, то је најбоља варијанта!). Али ако остане неузвраћена, нећеш патити. Немам у виду да треба да будеш бестрастан, равнодушан и тврд као камен. Не желим да те буде баш брига да ли те људи воле или не. Човек си, а за човека је природно да се радује кад га воле. На пример, спремио си укусну храну и желиш да ти кажу: «Како је укусно!» Не радујеш се само због тога што су те похвалили за спремљено јело, већ осећаш да те осим овог разлога – захвалности за храну – још и воле. Кроз храну молиш за љубав, желиш да даш како би добио. И не добијајући захвалност патиш. То се дешава често и многим поводима. «Видиш, није ме погледао! Гледај, није чак ни попричао са мном! Жао ми је што није одговорио, значи да ме не воли!» Шта се дешава? Зашто те толико јако боли кад те нико не воли? Мислим да је то зато што још нисмо осетили да нас Бог воли. Кад бисмо стално осећали Христову нежност и то да Он додирује наше срце, све би било другачије. Замисли сад у уму, у срцу, извесну мислену шему како Христос држи твоје срце у Својим рукама. Или да те Христос додирује Својим рукама, да додирује твоје срце и непрекидно га милује. Нежно га мази и каже: «Ту сам, ту сам. Волим те, волим. Прихватам те. Кажем ти да си Ми драгоцен, зато што ти Ја дајем ту вредност, јер Ја сам те створио. Ја се бринем за тебе. Веома те волим и од свег срца желим да те подржим у животу, да ти и даље дајем све оне дарове које ти дајем. Стално сам с тобом, стално.» Можеш ли то да осетиш? Кад осетиш да све то потиче од Христа и храни твоју душу, да си човек којег Он воли, вољено створење Божије, много више ће те хранити љубав, твоја душа ће бити испуњена, а суд твог срца ће се преливати! И више те неће бити брига да ли ти други дарују љубав и признање како би тиме испунио душу. Твоја душа ће већ бити пуна. А кад људи почну да показују љубав према теби, рећи ћеш: «Веома сам вам захвалан», биће ти драго због братске љубави и општења с другима. Наслађиваћеш се општењем, топлим погледом и пољупцем другог, његовим загрљајем. Радоваћеш се свему томе, зато што си човек. Али ћеш добити чудесну могућност и привилегију да се не узнемираваш кад ти не дају љубав. Зато што ће твоје срце и твој ум бити приковани за искључиву вредност коју ти даје Христос! И чућеш у себи глас Христа Који ти каже: «Волим те. Волим те.» Твој Творац, твој Саздатељ, Бог, Који је апсолутно несебичан, Христос, Чија су љубав и искреност у односу према нама несумњиви, Који може да нас спасе и да одржава живот у нама! Желиш да те људи воле зато што си човек. Праведно је то што желиш. Али не очекуј много од њихове љубави, зато што ће она у извесном тренутку нестати. У извесном тренутку други човек ће се уморити. Твој муж устаје ујутру, иде на посао, и губиш га на дуги низ сати. Једни млади људи који су се недавно венчали рекли су ми: «Ах, како нам недостаје љубав! Растајемо се, срећемо се касно увече, цео дан смо одвојени.» Видиш ли? Волети и осећати љубав другог је, разуме се, могуће, али без Бога није могуће непрестано осећати заједништво које ти даје вредност. А овде је Сам Бог цео дан и целу ноћ поред тебе и даје ти живот. И кад се ноћу пробудиш и жудиш за нежношћу и топлином, кад желиш да поразговраш, видиш поред себе свог мужа, видиш своју жену, али не можеш да поделиш своја осећања с блиским човеком зато што он или она спава. Али пролазе тренуци и ти одлучујеш да пробудиш онога кога волиш. Питаш: «Реци ми да ли ме волиш?» И чујеш у одговор: «Јеси ли полудела, погледај на сат! Погледај колико је сати, а ти ме питаш да ли те волим! Па добро, волим, волим, само хајде да већ једном спавамо! Треба да устанем у седам ујутру!» Видиш? Он те воли, али не може то да ти каже ако га пробудиш у два или три сата после поноћи. А Господ ти о Својој љубави говори увек. Љубав Божија је она љубав која ти даје вредност, она је стално присутна у твом животу. Кад се залупе врата, кад ти муж каже: «Здраво!» и одлази, или кад се опрашташ од њега, затвараш за собом врата и одлазиш из куће, и идеш на посао, и шаљеш децу у школу, ова љубав и ова нежност су све време с тобом. Кад би то осећао, осећао би се као цар. Богати владар и важан човек, изузетна личност. Не егоистички, већ с осећањем да сам «дете Небеског Цара! Ја сам дете Бога и дело Христове љубави. Имам вредност. И ако ме људи све време буду пљували, ако ме буду мрзели, ако ми буду желели зло мој Бог ме свеједно воли. Воли ме Онај Ко је достојан да ме воли. Онај Чија је љубав несумњива и истинита, она ме држи у овом животу и даје ми живот.» Ако то схватиш, нећеш бити тако лако рањив, нећеш се секирати узалуд. Усмерићеш свој ум ка вољеном Господу, вољеном Христу. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никаква људска љубав те неће збунити. Ако ти је дају и ако ти је не дају. Знаш како је то дивно! И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што ћеш постати слободан човек. Нећеш више бити нервозан и досадан, напет и потиштен. Бићеш пријатан свима. Нема љубави без ризика Познајем једну мајку која веома воли своју децу. Толико јој недостају кад нису поред ње! Али један има мотор и све време је ван куће, касно се враћа. Други путује. Трећи иде на ходочашћа. Још једна кћерка жели једно, други син ради друго... Ова мајка толико воли своју децу и толико би желела да бескрајно буде поред њих! Може толико много да им да, да им исприча. Али даје предност томе да их воли и поштује. Она дубоко цени њихов избор! Њена свеобухватна љубав ме је многоме научила. Све си добро схватила – говорим управо о теби. Да, сад разговарам с тобом. Немој сумњати и немој се питати. Понекад ме слушаш и падају ти на памет мисли: зар он то о мени говори? И сама себи одговараш: «Ма не, нема у виду мене, зато што нисам толико добра, нисам тако смирена...» Да, имам у виду управо тебе! Овај твој дар ме је веома дотакао и многоме научио. Сећам се како си дозволила свом детету да купи мотор, мада у души то нимало ниси желела. Све време се бринеш да му се нешто не деси, али схваташ да је љубав превазилажење. Нема љубави без ризика. Не дешава се да је у животу све прорачунато и познато. Љубав је скок у непознато. То је кад кажеш: «Па шта да се ради! Стално му причам, а он неће да ме слуша! Шта могу да учиним за своје дете? Једино што могу јесте да наставим да га волим! Не могу да вршим притисак на своје дете и да га прогањам. Једноставно ћу наставити да га волим!» И то је попут невидљивог покрова љубави, попут топлог покривача осетљиве бриге. Он је невидљив, али суштински покрива душу детета. И дете то осећа. Оно осећа љубав. Љубав, коју му ти дарујеш. То је најбоља инвестиција и најбоља тактика. Ја не подносим притисак. Не могу да притискам људе и не подносим кад ме притискају. Не могу да гледам на то како људи са стране врше притисак. То ме веома узнемирава. «Сви смо, оче били у цркви.» Родитељи ове речи изговарају с поносом, али ако се пажљиво загледаш у лица чланова те породице видиш да је половина задовољна, а остали су потиштени и нервозни. Зато што су дошли у храм на силу. А то већ није љубав. «Али, оче, зашто то кажете? Одлазак у храм је света ствар, а ви кажете да не доводим децу у цркву!» Да, кажем, али Сам Господ поштује човеков избор због бескрајне љубави према њему. Кад осване недељно јутро и нико из велике вишеспратнице не оде у цркву Господ не оставља без струје овај квартал града. Он поново даје људима светлост. Поново им даје кишу. Његови дарови не престају. Бог се не свети, Он воли. Зато што и ови људи остају с Богом. Обратите пажњу на оно што ћу вам сад рећи: Бог нема проблам с људима. Он има више проблема са мном, с тобом, с нашим међусобним жалбама, притиском и досађивањем. «Али то сам му рекла за његово добро! Али за његово добро му кажем да пости и тајно му доливам свету воду, и кришом сам му ставила нафору, а он ју је одгурнуо и рекао: ‘Узми, не подносим то!’ Шта сам лоше учинила? Све је то из љубави!» Да ли си то учинила из љубави? Зашто је онда сва та граја у кући ако си учинила због љубави?! А да ли си размишљала: можда се твоја љубав само зове љубав, али нема њене особине? Није довољно држати у рукама таблицу с натписом «љубав». Љубав треба да потиче из срца. А чини се да из твог срца исходи само равнодушност. Љубав није равнодушност. Љубав је поштовање и слобода. Већ сам говорио о мајци која је дозволила свом детету да купи мотор. Ова мајка није раводушна, не! Она веома воли свог сина и покрива га својом молитвом. Дозвољава му да оде, али га покрива својом молитвом. Обавија га својом молитвом. Заодева га својом молитвом и љубављу. И у тренутку кад му каже: «Иди!», од ње исходе таласи. Таласи љубави, топлине, доброте и молитве. Она то чини, дозволите ми да кажем, као Бог. Зато што је њено понашање божанско. Управо такви су обичаји Бога. Одлазиш од Њега, али сунце Божије почиње да светли у твом срцу. Бог каже: «Иди! Ја ћу ти давати топлоту како би стекао умиљење и престао да се опиреш као пастир у причи о Северцу и Сунцу.» Сећаш ли се како су се Сунце и Бореј кладили ко је од њих јачи и ко може да скине сако патиру? Северац је почео да дува и што је јаче дувао, тим више се скупљао пастир и све више се ушушкавао у своју одећу. Опирао се. Јер што је већа хладноћа коју ствараш у души другог човека, тим више се он брани, супротставља и чини теби за инат. А кад зрачиш љубављу све се мења. Шта се даље каже у причи? Да је после Северца дошло и засијало Сунце! Пастир се опустио, загрејао се и скинуо је свој сако. Заволи себе и заволећеш брата Таква је љубав. Тешка је то ствар. Дакле, чуј сад шта ти је чинити, па да завршимо. Шта да радиш? Да ме заволиш! Пре свега. Знаш ли зашто? Зато што осећам да данашњу емисију нисам добро водио. Али ако будем знао да ме волиш смирићу се. Јер знаш да и у мени постоји несигурност. Она постоји у сваком од нас. Стално се питамо разноразним поводима. «А да ли нас воле? А да ли је с нама све у реду? А да ли ће нас похвалити или неће?» Сви ми заувек остајемо деца у души. Чак и свештеник, ако је добро исекао дрва за потпалу и некоме их је показао, жели да чује лепу реч: «Како ти је то добро испало, оче! Баш лепо, много ми се свидело!» То се назива охрабривањем. То није егоизам. Нежност није егоизам, нежност, коју дајеш души неког другог. Понекад замењујемо појмове и постајемо тврдокорни. И ову тврдокорност називамо аскезом. Понашамо се неприступачно и ову неприступачност називамо стражењем. Ми смо «само стражење и молитва», а у ствари смо неприступачни и тврдокорни. Човек долази код нас, жели да нас дотакне, али је то исто што и дотаћи бодље кактуса. И он одлази. Знај да су наш изглед и понашање попут бодљи кактуса. А ми сматрамо да нас то чини великим аскетама и старцима данашњице. Не, то није љубав. И није аскеза. Аскета је сладак човек. Према себи има аскетски приступ, али истовремено воли себе. «Воли ближњег свог као себе самог» (Мт. 22: 39), – каже Христос. Заволи ближњег свог као себе самог. Ту нема глагола, али се он подразумева. О чему говоре ове речи? Заволи свог брата исто онако као што волиш самог себе. Да ли си обратио пажњу на то? Бог жели да заволиш себе самог. На другом месту, Он наравно, каже да треба омрзнути своју душу. Шта се тамо има и виду? Да треба да омрзнеш страсти свог срца, злобу која живи у теби. Односно, да увидиш свој егоизам и да га омрзнеш. Али то не значи да треба да мрзиш самог себе, зато што твој егоизам није исто што и ти. Ти си оно што је Бог створио. А Бог није створио егоизам. Бог ти није дао зло. Бог ти није дао твоје слабости. Оне су се појавиле за време твог одрастања, твог васпитања, твог идења кроз живот, израсле су из свега што си доживео. Другим речима, да би умео да заволиш свог брата као самог себе прво треба да заволиш себе. Сад још нешто и завршавам. Размисли о оним људима које због нечега не волиш довољно, за које нема посебног места у твом срцу. Понекад ми кажеш: овај се лоше понашао према мени и зато ме је наљутио. Размисли о таквим људима у твом животу: о родбини, о ташти која је била брбљива, која се мешала у твој породични живот и није испуњавала своја обећања. Или размисли о својој заови која те је оговарала. Размисли о њима. Јер има и таквих, зар не? Можда су то једно, двоје, троје људи. Размисли о њима и смести их у своје срце. И осећај како их својим срцем грлиш, како их примаш дубоко, како их чиниш својим друштвом, доводиш до Бога и остављаш их у Његовом присуству и светлости и кажеш: «Господе, ове људе, овог човека...» Не можеш то да изговориш, а? Тешко ти је. Али не одбијаш. Потруди се да учиниш то ма колико да ти је тешко. Узми овог човека и реци Богу: «Боже мој, смилуј му се, помози му. А прво помози мени, безосећајном човеку.» Тако реци: «Не могу да га заволим! Реци ми, Христе, шта осећаш према њему? Помози ми, Христе мој, да га заволим као што га Ти волиш! Зато што га Ти, Господе, волиш, зар не?» Христос поново не изговара ни реч. Дира ме ово Христово ћутање. Христос ћути, зато што је поново на Крсту, ћутке нас гледа. Сад Христос не говори, али се сећам како је тада на Крсту рекао: «Оче, опрости им» (в.: Лк. 23: 34). И на Крсту је зрачио љубављу. У последњим тренуцима Његовог живота сва наша злоба је била усмерена на Њега. Донели смо Му сву нашу злобу, а Христос је и на њу одговорио љубављу, опраштањем, добротом и милосрђем. Тако и ти поступај. Реци: «Христе мој, онај ко ми је нанео зло, она која ме је увредила, онај ко ме је раставио, она која ми је нанела бол – шта год да ми учине, чак и најстрашније, молим Те, помози и да моје срце постане попут Твог. И дај свима онима који су ми задали бол и који су ми причинили штету, дарове Твоје љубави. Дај им здравље, дај им радост, дај им доброту, дај им другове и другарице, дај им диван живот. Немој се никоме светити, Господе. И ако сам проклео онога ко ми жели зло и ако сам пожелео да му се деси нешто рђаво, и ако сам сазнао да му се нешто десило, па сам се обрадовао у души, све то, Господе, промени! Промени ме, Господе, учини моје срце попут Твог, научи ме да волим тако као што Ти волиш. Иначе нисам хришћанин. Иначе, чак и ако све испуним, ако о свему могу да разговарам, да размотрим црквене теме, догматске, светоотачке, монашке, ако дивно говорим, али то не чиним, – како ћу стати пред Тобом? Шта ћу рећи? Шта ћу рећи ако не научим да волим?» Учини још нешто. Кад те неко ражалости, призови човека који ти је нанео штету у својој молитви и замоли га за молитве да се код тебе све среди. Учини оно што је учинио свети Зосима кад је сазнао да га је један човек оптужио. А знаш ли да је онај који га је оптужио свега неколико дана пре тога говорио: «Оче Зосима, веома те волим.» А отац Зосима му рече: – Сад ме волиш зато што је између нас све у реду. А ако се деси нешто чудно, хоћеш ли ме и тада волети? – У том случају, оче, не знам. – А ја ћу те, чедо моје, волети како год да поступиш са мном! И не само сад, кад ме волиш и кад те ја волим, већ и у будућности, ако се промениш према мени, наставићу да те волим. Тако се и десило. Овај човек је оклеветао светог Зосиму и говорио је рђаве ствари о њему. Свети Зосима је сазнао за то, али се у његовом срцу није десила никаква промена. Наставио је да га воли. И знате ли шта је Свети урадио једном кад га је заболело око? Закрстио је око и рекао: «Христе моје, по молитвама мог брата, који ме клевеће, исцели моје око.» И љубав је учинила чудо: око је оздравило.

Са Светима упокој Господе душу уснуле слушкиње своје Катарине и учини јој вечан спомен. Хвала свима који су помагали Катарини, не заборавите је у вашим молитвама. Катаринини пријатељи