К. Г. Јунг - Духовна револуција

[Иван Ивковић]

Јунгова Сенка: свачије тамно “ја”

 

“Како другачије би човеку пало на памет да подели космос по аналогијама дана и ноћи, лета и зиме, на свет светлог дана и свет тамне ноћи насељен митским монструмима, уколико није имао прототип такве поделе у самоме себи.” (Карл Јунг – “Психолошки аспекти архетипа мајке”)

Од свих сусрета који прожимају човекову егзистенцију, најболнији, најдраматичнији, најпотреснији је – сусрет са самим собом. Ово није етерично бунцање неке псеудо-науке, већ један од првих постулата најважнијег догађаја за живота појединца – индивидуације (самоостварења). Између личности каква јесте и каквом се представља лежи простран бездан испуњен тамним тоновима јединствене сени особина. Особина којих се свест одрекла.

 

 

Архетипски појам Сенке у Јунговој космогонији симбола, злокобан је и опресиван само уколико га тумачи и покреће ограничена, спутана психологија. Истина је, додуше, да су у њој замандаљене и похрањене све оне карактеристике које се не усуђујемо преписати себи – а врло нам припадају. Нагони, жеље и црте карактера од којих, зазиремо, страхујемо – и, ерго, презиремо – црте које, покаткад, исцртавају нашу бит контурама којих се срамимо. Када се говори о човечијим “мрачним странама” – заправо су посреди шаптаји о Сенци.

“Све психичког порекла има двоструко лице. Једно гледа ка напред, једно ка назад. Амбивалентно је и, стога, симболичко, као и сва живућа стварност.” (Психологија и алхемија)

Своју доминацију свесни его брани од насртаја свега што препознаје као део свеукупне личности, а што је вредно презира и осуде. Није реч само о минорним, безначајним фалинкама на грађи личности већ и о праисконским (свести непознатим) тежњама и нагонима, позорницама за истинске драме срца, веће од оних које одржавају у театрима, како је говорио сам Јунг. Сенка је други его, антипод, “зли близанац” Персоне – свесног, прихваћеног дела ега, такорећи вештачки очишћеног разним механизмима пројекције од свих негативности које би нарушиле идеализовану слику о нама самима. У Персони је садржано све оно са чиме се его драге воље поистовећује.

 

Препознавање Сенке у другоме иницира врло интересантан емотивни одговор. Све оне нежељене особине које его препозна као своје у другој особи узокрују врло снажан став антагонизма ка тој особи. Да ли сте већ осетили да сте, без неког очевидног повода, изиритирани самим постојањем одређене индивидуе у вашем животу? Ваша подсвест је у њој детектовала своју Сенку – своје објекте гнушања и “уступила” јој власништво над њима.

У стварности, када се говори о Сенци не може бити речи само о злоћудној склоности личности којој се мора стати на пут при избијању на површ. Несумњиво, како Марие-Лоуисе вон Франз суди, Сенка узима облик ситних слабости, али и “мучитељских духова” – агресије, необуздане жеље за престижом, зависти…Но, мимо тога, речи може бити о просто неприлагођеним енергијама које су иначе општеприхваћене као бенигне – енергије креативности која је неусмерена, на пример. Колико и реалност, и снови и визије су плодно тле за сусрет са Сенком.

Односом игнорисања или порицања Сенке чини се “медвеђа” услуга психолошком саставу личности. У првом случају, њен демонски динамизам ће крочити кроз отворене вратнице свести. У другом ће се множити, остављена без надзора, потцењена. Сенка има тенденцију да се испољи врло непријатно, нагло и силовито када је личност под великим психичким оптерећењем, у тренуцима заслепљености сујетом или бесом. Одређен след догађаја и стимулуса могу бити окидач такве (ре)акције. Таква експресија – парапракса, у друштву “прослављена” као “фројдовска омашка” – је навала несвесне жеље или мисли које су вапиле за артикулацијом, радећи из позадине на вредносном и мисаоном систему индивидуе. У наивности младости, Сенке су далеко транспарентније неголи у одраслом добу, када тешке маске умешних обмана којима овладамо много успешније камуфлирају зреле Сенке.

“Све у себи носи сенку, а што је мање интегрисана у свесни живот, то је црња и гушћа.” (Психологија и религија)

Хијеронимус Бош – Последњи суд

 

Жарко Требјешанин устврђује да, “што је радикалнији, екстремнији став то је екстремнија и Сенка, супротан став у несвесном” (Речник Јунгових појмова и симбола). Овај “тамни, отцепљени део личности, формиран у подсвести” је систем карактерних црта које, тек када се имплементирају у личност упознавањем себе, дају раскошну емулзију свих димензија сопства: свест спознаје истину двојакости у свему, проширује се са самоправичности на тежњу ка објективности; окошталости нестаје и постепено је замењује флексибилност, новостечена отвореност и потпунија спиритуалност.

Овај архетип је глобална чињеница макар колико и лична. Несумњиво је лако дијагностиковати колективну Сенку сваке нације, расе, етничке класе понаособ – па чак комплетне људске врсте. Када је Гарисон Кеилор рекао да је конфликт оно у чему налазимо уметност, погодио је у срж и стваралаштва као таквог и као огледала наше психе која у набоју супротном од свог налази привлачности првог реда. Сведоци смо све отворенијег и масовнијег исказивања Сенке у обредима популарне културе који не признају границе, попут маскараде Самхаина (Ноћи вештица). У високој култури, бављење њоме је и начињање драматичних тема и вечних питања страха од коначне казне, попут триптиха сликара Хијеронимуса Боша. Доктор Фауст подаје се својим егоистичним механизмима неутаживе жеље за знањем и задовољствима склапајући споразум са самим доносиоцем светла и таме, прометејевским крадљивцем ватре, ђаволом. Историјски случајеви спаљивања “опасних” књижевних и уметничких дела није ништа друго до опресије онога што одређена идеологија и аутократија види као претњу – као властиту Сенку ка којој се бес, по правилу, испољавао на неистомишљујућем.

“Не постаје се просветљен замишљањем фигура од светла, већ прављењем таме свесном.” (Филозофско дрво)

 

 

аутор: Андреј Видовић

Извор: http://frenzyspark.com/2012/11/14/jungova-senka-svacije-tamno-ja/

[Џуманџи]

Јунг и православље

Пише: Владета Јеротић

http://zelenaucionica.com/jerotic-mane-koje-prepoznajemo-kod-drugih-nase-su-sopstvene

"Мане које препознајемо код других – наше су сопствене, иначе их не бисмо могли код других приметити." Zar nije slicno Hese rekao?

[Deja Vu]

Да ло си то тек прочитао или лично доживео?

 

Pa koliko sam citao Junga on na jednom mestu to bas pise, da individuacija predstavlja to pomirenje Senke i coveka i shvatanje da je citav univerzum skovan u suprotnostima, izmedju pozitivnog i negativnog pola izmedju kojih postoji odredjena razmena, protok energije pa samim tim i citav univerzum, jer kad ne bi bilo toga imali bismo neku vrstu staticnosti ili mozda cak i nepostojanja svega oko nas. 

Mada mi to sad prolazi kroz secanje, ne znam kako ide tacno.

 

U sustini idndividuacija mu dodje kao ono ''spoznaj samog sebe", Znaci spoznaj senku, personu, anime, animusa i sta vec, izdvojis se iz tog kolektivnog odnosno pronadjes pravog sebe u sebi. Jer po Jungu covekova licnost je sklop onoga sto mu se spolja namece. Rodjen u Srebiji i od malih nogu te uci da si ti Srbin i da tako gradis neki identitet. A Jung hoce da kaze da treba videti sta si ti zaista iznutra, pronaci to cisto sopstvo bez ugradjenih ciljeva, motiva, karaktera spolja ili preko gena gde dobijamo kolektivno nesvesno, arhetipove itd. 

 

Ali ajd sa hriscanske pozicije mozemo reci da je to sve u redu,da covek spozna sebe, da stalno upoznaje ko je sta je, ali to nije cilj, vec sticenja licnosti nalik Hristovoj i ugradjivanje motiva i karaktera koji nisu zasnovani na prizemnim prolaznim stvarima. Ovako individuacija mu dodje kao "budi to sto jesi, budi sta hoces". A nije cilj biti to sto jesmo. 

 

Zato Licnost != Sopstvo. 

[Марио Токовић]

Моје сопство је дошло до виђења и додиривања жутог сунца.

И таман када сам очекивао крај индивидуације, виђење црвеног сунца,

прочитао сам Софронија - Видети Бога какав јесте, и понешто од в. Николаја.

Недуго потом сам отпостио 6 дана на води, исповедио се и причестио по први пут у животу.

5.5.1996. у Наупару. 

Зато и кажем - идење за Јунгом је пут ка преисподњој, поплочан "мистичним висинама"

[Aquilius Cratus]

"... pravom savremenom predstavniku поимања о Богу, поимања света i поимање човека, a to će reći istinskog hrišćanskog знања."

 

Е ово је врло хумористично!  Има мали проблем, а то је што Јеротић у тексту више пута користи термин гноса, гностички, не у том смислу који би ти хтела, него у смислу јереси из првих векова хришћанства. И сам Јунга назива модерним гностичким јеретиком.  

Нема потребе да натежеш значење речи  и смисао текста, када је потпуно јасно о чему је реч. А потреба да се лик и дело проф. Јеротића увек и по сваку цену брани ми је фасцинантна

 

Profesor Jerotic govori afirmativno o jeresima iz prvih vekova hriscanstva? Gde?

[Arsenija]

[Иван Ивковић]

О сенци

 

Пише: Горан Марковић, редитељ

 

Да би могао да проникне у најдубље поноре људске природе уметник има само један путоказ – сопствену душу

У вези са уметникомпостоји једна предрасуда. Као: што већи стваралац – то бољи човек. Када, међутим, зачепркате мало по свету у коме се крећу уметници оно што вас тамо очекује јесте горко сазнање да сте у великој заблуди.

Сто пута сам се посредно и непосредно уверио како међу врхунским уметницима, људима раскошног дара и великих способности има јако много оних са лошим карактером, наказним особинама и срамотним навикама. И обратно, да међу онима који имају јако позитивне особине и зраче врлинама има, нажалост, много оних који немају ни трунке талента.

Постоје, природно, сасвим исправне и честите личности којесу истовремено и успешни уметници. Али нису сви такви, у томе је ствар! Први закључак који се намеће јесте да код уметника треба разликовати дело од личности. То је сасвим легитимно. Када једном раскрстите са могућношћу да ваш омиљени писац, глумац или музичар приватно није нимало узорна особа бићете ослобођени илузија и непријатних изненађења. Јер, може се десити да кад-тад налетите на њега лично, или на нешто што сведочи о њему, што ће вас грдно запањити и потпуно поразити.

То не би биопроблем када се од уметника не би очекивало да стварају дела која у нама буде осећање лепог, узвишеног, идеалног. Дешава се да, када погледате неку позоришну представу или филм, имате утисак како је аутор испричао баш оно што ви осећате, да је завирио у вашу душу. Читајући добру књигу, понекад вам се учини да је писац цитирао ваше мисли. Слушајући омиљену музику, препуштате се складу који се чини да је само ваш. А онда вас неретко чека шок: аутор не само да не личи на вас, већ представља особу које бисте се постидели или бисте је најрадије презрели!

Где је грешка? У уметнику или вама? Рекао бих да грешке, заправо, нема. Ту се само ради о феномену који Јунг назива Сенка. Говорећи о архетиповима, уграђеним у човекову психичку природу, Јунг, поред Аниме и Анимуса, на прво место ставља баш њу – Сенку. Најкраће речено, то је „наша друга страна, која је из моралних, естетских или из било којих других разлога одбачена од наше свести као неприхватљива, јер се супротставља свесном принципу, није ништа друго него једна или више од оних инфериорних функција које заједно са доминантним представљају основу психичког живота“(,,Psihoworld“). „Свако је прогоњен од своје Сенке и што је она мање отелотворена у свесном животу индивидуе, утолико је црња и гушћа”, каже Јунг. А уметник је са њом суочен свакодневно, сваког минута, такорећи. Зашто? Зато што му је то посао. Стално суочавање са сопственим несвесним је део стваралачког процеса, могло би се рећи, његова „радна обавеза“.

Јунг, међутим, не сматра да Сенка представља увек нешто негативно за личност. Суочити се са Сенком значи беспоштедно и критички постати свестан свога бића. Да би могао да проникне у најдубље поноре људске природе уметник има само један путоказ – сопствену душу. А на свом путовању прва станица на којој ће се зауставити биће баш она – Сенка.

Сенка је често садржана у самом уметниковом делу. У њему нас аутор суочава са тамном страном неког лика, суморним сликама, мрачним догађајима, драматичним звуковима. Али, стварајући свој артефакт, који у суштини није ништа друго до продукт уметникове маште (дакле, обична измишљотина), он не говори ни о чему другом до – о себи. Суочава се са Сенком, освешћује је. С једне стране, то је грдна мука која понекад прилично боли, али са друге, нешто што он мора да учини, што је неминовно.

Често је тај судар до те мере снажан и сам по себи драматичан да исцрпљује уметникове могућности да то исто учини и са сопственим животом. Упрошћено, то значи ово: он је све што је мрачно у њему приказао у своме делу и нема више потребе (снаге) да то исто понови са својом свакодневицом. Велики уметници неретко су били чудаци, пијанци, злоће, пакосници, циције, сујетне будале, преваранти, патолошки љубоморне особе, клептомани и шта све не још, али су стварали брилијантна дела која су по свему била и остала узор људскости.

Зато сматрам да нико неће погрешити ако једног великог ствараоца амнестира, опрости му све тамне стране његове личности. Јер оне су присутне и у вама, само што ваш посао није да их износите на видело…

 

Извор: http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/O-senci.lt.html

[Иван Ивковић]

Значење архетипа у сакралној архитектури

 

За P.U.L.S.Е: Соња Ковачевић

извод из докторске дисертације “Архетип и симбол у српској сакралној архитектури XX века”

 

У том дивовском трену сагледао сам милионе пријатних и грозоморних појава; ниједна ме није запрепастила више од чињенице да су све заузимале исту тачку, а да се при том нису поклапале ни међусобно мешале. Пречник Алефа износио је отприлике два-три центиметра, али се читав космички простор стицао у њему, у несмањеној величини. Свака ствар (овално огледало, на пример) била је безброј других ствари, јер сам је видео из свих тачака света.

Хорхе Луис Борхес

Алеф

 

Најчешћа примедба која се упућује савременим црквама, не само код нас, је девалвација квалитета светог простора. Неубедљивост се првенствено односи на изостанак капацитета да рефлектују величину откривења који надилази лично (просечно) искуство. Тако је опсег симболичке резонанце битно умањен, било да је последица ескапизма у историју коришћењем потрошених форми или осиромашења значења због упрошћавања лексике. У оба случаја десакрализација простора резултат је једновалентног, рационализованог процеса који не може створити ”живи” симбол. Имајући у виду да визуелна перцепција није пасивно примање утисака, упутно је онда поставити питање који то механизми великих цркава прошлости индукују или појачавају религиозни доживљај и генеришу значење светог простора. Другим речима, који критеријуми дефинишу аутентични свети простор. Поред неоспорног ауторитета традиције и патине времена које грађевинама придодају одређено достојанство трајања, посматрач се недвосмислено суочава са фасцинирајућим и противуречним, али усклађеним осећајима ванвременског и пролазног, рационалног и ирационалног. У врхунским остварењима, архитектонским тоталитетима, симболички су сједињења два пола: материјално, и духовно, иманентно и трансцедентно. Та два пола могу бити конкретизована у различитим нивоима – у просторној концепцији, морфологији или материјализацији. Што више су те противуречности доведене у стање повишене напетости, из које происходи равнотежа и ред, утолико је нека грађевина савршенија у својој сложености. Однос између центрифугалног и центрипеталног Ми свесно или интуитивно опажамо тензију и динамичну хармонију, као и другачији пулс времена. То је један од разлога због чега капитална дела прошлости имају потенцијал да премосте временску и социјалну дистанцу, чак и када су лишени симболичког система (као Аја Софија) или је симболички систем модификован (као код Пантеона) и у крајњој линији када симбол више није прегнантан значењима (у случају Партенона). Наслућено или доживљено оваплоћење смисла указује на присуство архетипа. Јунг га описује као живи дах вечности, вечно сада, с обзиром да су архетипови безвремени, али стално оперативни. Врхунска остварења архитектуре, као и остали продукти духа, конкретизују универзалне истине, универзалне психичке процесе. Као резултат, упркос често фасцинирајућем првом утиску, велика дела није могуће једноставно „декодирати“. Она отварају перспективу у дубину значења, што омогућава да се додају нова тумачења у зависности од тога шта посматрач или неко време пројектује у њих. Та архетипска основа, објективизована у изразу трајног, непроменљивог са значењима који измичу тренду и тренутном, жижна је тачка сакралне архитектуре. С обзиром да, као апстрактна делатност која претендује да изрази духовност чистим обликом, архитектура је базирана на архетипу – нуклеусу из кога се развија просторна концепција. Архетип није фигура већ матрица симболичког модела цркве која генерише типолошка решења. Следствено, његово тумачење претпоставка је разумевања идеје светог простора, што је премиса сваке објективне анализе и трансформације симбола у црквеној архитектури. Заиста аутентична црква може бити резултат само поновног промишљања простора и његовог преобликовања, јер је репертоар форми које се бесконачно понављају већ добрим делом потрошен и не поседује капацитет да индукује доживљај светог простора.

 

Цео текст:

Sonja Kovacevic - Znacenje arhetipa u sakralnoj arhitekturi.pdf

 

Извор: http://pulse.rs/znacenje-arhetipa-u-sakralnoj-arhitekturi/

[Иван Ивковић]

Carl Jung - Shadow Projection

 

 

Excerpt from Man & His Symbols (Audiobook) by Carl G. Jung on the shadow aspect of the psyche.

Subtitles & translated subtitles available by clicking the captions icon.
https://support.google.com/youtube/an...

In Jungian psychology, the shadow or "shadow aspect" may refer to the entirety of the unconscious, i.e., everything of which a person is not fully conscious, or an unconscious aspect of the personality which the conscious ego does not recognize in itself. Because one tends to reject or remain ignorant of the least desirable aspects of one's personality, the shadow is largely negative. There are, however, positive aspects which may also remain hidden in one's shadow (especially in people with low self-esteem). Contrary to a Freudian conceptualization of shadow, therefore, the Jungian shadow often refers to all that lies outside the light of consciousness, and may be positive or negative. "Everyone carries a shadow," Jung wrote, "and the less it is embodied in the individual's conscious life, the blacker and denser it is." It may be (in part) one's link to more primitive animal instincts, which are superseded during early childhood by the conscious mind.

According to Jung, the shadow, in being instinctive and irrational, is prone to projection: turning a personal inferiority into a perceived moral deficiency in someone else. Jung writes that if these projections are unrecognized "The projection-making factor (the Shadow archetype) then has a free hand and can realize its object--if it has one--or bring about some other situation characteristic of its power." These projections insulate and cripple individuals by forming an ever thicker fog of illusion between the ego and the real world.
http://en.wikipedia.org/wiki/Shadow_%...

Music: "Shadow" by Brian Eno & "Heard from Telegraph Lines" by Boards of Canada

[Иван Ивковић]

Carl Jung on Accepting the Darkness of Self and Others

 

[JESSY]

Čovek ne postaje prosvetljen zamišljajući figure od svetlosti, već iznoseći tamu na svetlo svesti.
K.G. Jung

[Дејан]

Čovek ne postaje prosvetljen zamišljajući figure od svetlosti, već iznoseći tamu na svetlo svesti. K.G. Jung

Nemoj da isteruješ mrak, već pusti svetlost da udje . Starac Porfirije kavsokalivit. 

Kako god da kreneš , i po Jungu, i po Porfiriju, moraš skloniti zavesu i osvetliti tamu.

[Дејан]

Hrišćanski Istok i hrišćanski Zapad postaju opet bliži jedan drugom, i to bez novih crkvenih koncila, zahvaljujući Karlu Gustavu Jungu, pravom savremenom predstavniku teosofije, kosmosofije i antroposofije, a to će reći istinskog hrišćanskog gnosisa.  

 „Individuacija znači postati pojedinačno biće, ukoliko pod individualnošću podrazumijevamo našu najintimniju, krajnju i neusporedivu jedinstvenost, postati svoja Vlastitost (Selbst). Zbog toga bi se individuacija mogla prevesti kao «samoostvarenje» ili kao «samoispunjenje.....Tako je Vlastitost i cilj života, pošto je ono najpotpuniji izraz sudbinske kombinacije, koja se naziva individua, i to ne samo pojedinog čovjeka, već čitave grupe u kojoj jedan dopunjava drugog, sve do potpune slike.». “

(Carl Gustav Jung)

[JESSY]

[JESSY]

Bogati smo znanjem, ali ne i mudrošću. 

Najmanje sa smislom, uvek je vrednije od najvećeg bez smisla. 

Kao što je telu potrebna hrana, i to ne bilo koja već samo ona koja mu prija, tako je i duši potreban smisao njenog bića, i to ne bilo koji već onaj slika i ideja koje mu prirodno odgovaraju, to jest one što su od nesvesnog pokrenute. 

Prava istina može zadovoljiti razum ali ona nikad ne pokazuje smisao ljudskog života, kojeg duša obuhvata i izražava. Psihoneuroza je u krajnjem slučaju, bolest duše koja nije našla svoj smisao. Ali iz ove bolesti duše nastaje svekoliko duhovno stvaralaštvo i svekoliki napredak duhovnih ljudi i razlog bolesti je duhovna regresija, duševna neplodnost. 

Ko vazda u strahu živi ima za to i razloga. Nije mali broj pacijenata kojima se strah mora ulivati, pošto se izgubio nagon zakržljalosti; čovek koji ne strahuje stoji na ivici provalije... 

Bog je opšte iskustvo, koje samo nejaki racionalizam i odgovarajuća teologija zamračuju. Nauka traga za istinom... Crkva ima istinu i zato ne traga za njom. Bog je očito, psihička a ne fizička činjenica, to jest on je samo psihički ali ne i fizički spoznatljiv. 

Neuroza u stvarnosti obuhvata dušu bolesnikovu ili bar njen bitni deo, i ako bi se ona kao odgovarajuća racionalizovana namera mogla otkloniti kao bolestan zub, time se ne bi ništa postiglo već nešto suštinsko izgubilo to jest toliko koliko je misliocu cilj sumnja u istinu, ili moralnom čoveku iskušenje, ili da se hrabar čovek oslobodi straha. Neuroze se otarasiti znači isto što i postati izlišnim predmetom, jer život baš time gubi sboj vrhunac i smisao. Bolesnik se mora naučiti ne na to kako da je se oslobodi već kako da je "nosi". 

Izgleda da bi opštoj duši čovečanstva više odgovaralo ako bi se na smrt gledalo kao na ispunjenje smisla života i kao njegov najistinskiji cilj umesto kao na besmisleni prestanak. 

Smrt je drugo rođenje i proteže se preko groba. Bolje je sa vremenom ići napred nego protiv vremena nazad. 
Bilo bi dakle sa duševno lekarskog stanovišta poželjno, ako bismo pomislili da je smrt samo prelazak, deo jednog dugog i trajnog životnog procesa. Još je razumljivije da je volja za životom jednaka volji za smrću. 

A ipak kraj života to jest smrt biće samo tada razuman cilj, ako je život ili toliko bedan da je najposle radostan ako uopšte prestane, ili ako postoji uverenje da sunce sa istim posledicama sa kojima se diže u podne isto tako teži zalasku "da bi obasjalo daleke narode". 

Čovečanstvo je psihološki uglavnom još u stadijumu detinjstva. Velikoj većini su potrebni autoritet, vođenje i zakoni. 

Tako smo mi s jedne strane disciplinovani, organizovani i racionalni, ali s druge strane stoji ugnjeteni primitivac lišen obrazovanja i kulture. Ovo objašnjava mnoge naše padove u zastrašujuće varvarstvo. U gomili, bez sumnje, i najveća masa poseduje vazda pravu istinu ali isto tako - najveće katastrofe. 

Mržnja čoveka uvek se usredsređuje na nešto što njegova vlastita rđava svojstva dovode do svesti.