К. Г. Јунг - Духовна револуција

[JESSY]

Osmotrimo đavolska sredstva razaranja! NJih su izmislila potpuno nevina gospoda, razumni i uvaženi građani koji su sve ono što i sami želimo da budemo. I kad čitava stvar ode u vazduh i otvori se neopisivi pakao razaranja izgleda kao da za to niko nije odgovoran. Dešava se jednostavno, a ipak je sve to čovekovo delo. Ali pošto se svako u to slepo uveri da on nije ništa drugo do skromno i nevažno biće koje smerno izvršava svoje obaveze te zaslužuje skroman životni opstanak, niko ne primećuje da je ova posve racionalno organizovana masa koja sebe naziva državom ili nacijom gonjena od jedne nelične, nevidljive ali delatne sile koja se od nikog i ničime ne može sprečiti. Ova strahovita sila se uglavnom objašnjava kao strah od susedne nacije za koju se misli da je opsednuta zlim đavolom. Pošto niko nije u stanju da spozna gde i koliko je opsednut i nesvestan sopstveno stanje se jednostavno projicira na suseda i na taj način ostvari sveta dužnost, najvažniji kanoni i zarazni gas. Ono što je pri tom najgore jeste da je sasvim u pravu. Susedima se vlada pomoću nekontrolisanog i nekontroljivog straha, baš kakav je on i sam. Dobro je poznata činjenica da su u ludnicama pacijenti koji boluju od straha, daleko opasniji kao takvi gonjeni gnevom i mržnjom. Psihologija rata je ovo stanje jasno istakla: sve što sopstvena nacija čini je dobro, sve što druge čine, rđavo je. Tada je na subjektu zadatak da svu onu prostotu đavolje stvari koje se pripisuju drugom i koje dovode do nesuglasica, prebaci na sopstveni račun. Najiritirajuće u ovoj proceduri jeste ubeđenje da, s jedne strane, ako se ljudi tako ponašaju život postaje snošljiviji i, s druge, osećanje najžešćeg otpora da se ovaj princip primeni i na sebi samome - bar u stvarnosti. Ako to drugi učini ništa bolje se ne bi moglo poželeti; ali ako to sam učini onda je to nepoželjno. Neurotično se ustvari kroz neurozu primorava da ostvari ovaj napredak, ali normalno ne, zato ono doživljava svoju psihičku smetnju, socijalno i politički, u formi masovno psihološkog ispoljavanja na primer ratova i revolucija. Realna egzistencija jednog neprijatelja kome se može natovariti ovo zlo predstavlja nepredvidljivu povlasticu savesti: bar se otvoreno može reći ko je đavo, to jest, da je posve jasno da se razlog zle kobi nalazi spolja a ne u sopstvenom stavu. 
 

[JESSY]

Reči su postale dosta jevtine. Bivstvo je skuplje i zato radije zamenjuje reč. 

Nama u zaprepašćujućoj meri prete ratovi i revolucije koji nisu ništa drugo do psihičke epidemije. U svako doba nekoliko miliona ljudi se nađe u zaslepljenosti i mi ponovo imamo svetski rat ili uništavajuću revoluciju. Umesto što je izložen divljim zverima, strmoglavim stenama, poplavama, čovek je sada izložen svojoj duševnoj elementarnoj sili. Psihičko je snažna sila koja mnogostruko prevazilazi sve druge sile zemlje. Ljubi se buka pošto ona ne dozvoljava da se dođe do reči. 

Duša je mnogo komplikovanija i nedostupnija od tela. Ona je takoreći polovina kosmosa koja utoliko postoji ukoliko ju je čovek svestan. Zato duša nije samo lični već i svetski problem. 

Opasnost što nam svima preti ne dolazi iz prirode već od ljudi, od duše pojedinaca i mase.Potrebno je samo skoro neprimetno narušavanje ravnoteže neke vodeće glave pa da svet zaroni u krv, vatru, radioaktivnost.
Kao što je atomska bomba jedino do sada nedostignuto sredstvo za masovno fizičko uništavanje tako rđavo vođen razvoj duše vodi masovnom duševnom uništavanju. 

Svekolika kultura je širenje našeg svesnog bića. Duša je otac i mati svekolikih prividno nerešivih problema koji se pred našim očima dižu do neba. Ali čovek mase ne vredi ništa, već je gola partikula koja je izgubila smisao ljudskog bića a time i dušu. 

Ako bi se ona (država) mogla personifikovati proizašao bi individuum ili, pak, monstrum koji je u duhovnom i etičkom pogledu daleko ispod nivoa većine pojedinaca koji je čine, jer on predstavlja psihologiju mase u najvećoj potenciji. Ukoliko je veća zajednica, utoliko se više individuum moralno i duhovno poništava i time se takođe koči jedini izvor moralnog i duhovnog napretka društva. Bez slobode nema morala. 

Glavna opasnost se sastoji u direktnom i indirektnom egoizmu, to jest u nesvesnom o skoro istoj vrednosti sa bližnjima. 
Veliki problem čovečanstva nikada još nisu nastajali kroz opšte zakone već se uvek rešavaju samo kroz obnovu stava o pojedinačnim zakonima.
 

[JESSY]

Свест мора да има разум, да би y xaocy несређених индивидуалних случајева целог света тек открила један поредак и онда, барем у људској сфери и радила. Ми имамо похвалну и корисну тежњу, да хаос ирационалног y нама и изван нас по могућности искоренимо. Са овим процесом смо како се чини прилично далеко напредовапи. Један душевни болесник рекао ми је једном: „Господине докторе, ноћас сам цело небо дезинфиковао сублиматом и при том нисам открио никаквог Бога“. Тако смо отприлике и ми прошли.

*

Када се човеку нешто догоди, о чему мисли, да се нешто тако слично само њему лично догађа, док је то y стварности потпуно општи доживљај, на тај начин дотични очито греши, наиме сувише је лично настројен и тиме искључен из људске заједнице. На исти начин је потребно, да ми имамо не само личну свест о садашњости, већ и надличну свест, чији дух осећа историјски континуитет.

*

Живот је смешан и значајан. И ако се над једним не смејемо и над другим не мудрујемо, тада је живот баналан, онда све има најмању меру. Онда постоји само мали смисао и мали бесмисао. Заправо ништа не значи нешто, јер, када још није било никаквих мислећих људи, нико није био ту, ко је тумачио појаве. Само се мора тумачити ономе, ко ништа не разуме. Значај има само оно неразумљиво. Човек се пробудио y једном свету, који није разумео и зато он покушава, да га тумачи.