Зашто Бог допушта страдање невиних, нарочито деце?

[Срђан Шијакињић]

Pa i ne mozes to da biras, jer si u nebicu. Prvo moras postojati da bi mogao nesto da izaberes. 

 

Ali mozes da biras da li ces i kako ces da postojis kao licnost, dok fizicko postojanje svakako ne, no ono je trenutno iluzorno i da bi fizicki zaista postojao treba ti licnost. 

 

 

http://www.rastko.rs/bogoslovlje/vlignatije-covek_ikona.html

 

Да, лоше сам се изразио, само сам хтео да укажем да ми нема смисла идеја да је човечанство "изабрало" начин постојања, кроз Адама. Друго је питање шта ће бити са људима који су прекратко живели да би имали шансу да изаберу да ли ће и како постојаи као личност, на који начин ће они добити слободу, која је често покушај оправдања за разне невоље човечанства.

[Pancakes]

Не мораш да ме персираш, мислим да нисам пуно старији (ако сам старији уопште) од тебе (видех негде да си на факсу).

 

Што се осталог тиче: човек са правом ставља своју патњу изнад сваке друге, једноставно зато што је човек једино биће које је свесно (бар у правом смислу те речи) и да постоји, и да пати и да се може живети и без патње. Не разумем твој став: ти кажеш да је Бог створио свет без патње, а онда је човек то одацио? Ако те добро разумем, само бих питао ко и када је одбацио то? Адам? У реду, али зашто онда ја живим у таквом свету, када ме нико никад није питао нити ми понудио ишта боље, ишта слично ономе што је наводно понуђено Адаму? Где је ту правда? Да сви људи пате због туђе одлуке, па чак се ни за туђе грехе не може испаштати, како онда сад одједном сви пате због Адама...

 

Даље, то што Бог пати заједно са нама и ваљда и више од нас (јер више саосећања и љубави од нас има), да ли то аутоматски води до закључка да човек не пати? Не води. Да ли треба да човеку који никад није чуо за Христа (или је чуо као што сам ја чуо за Буду, Заратустру и Мухамеда) то нешто олакша у муци? Како то? 

 

Ето за почетак толико, ове две ствари, па ћемо да видимо да ли ћемо се сложити у некој тачки.

 

 

To što je čovjek svjestan, samo po sebi, ne daje mu za pravo da svoju patnju ističe iznad patnje ostale tvorevine.To nije dovoljno i znak je uobraženosti, egoizma i gordosti.Posebno u današnjem svijetu kada smo preko prirodnih nauka i te kako svjesni našeg prirodnog svijeta u evolutivnom kontekstu i univerzuma u širem smislu.Gore sam postavio slično pitanje, a sada ću ga malo formulisati: Zašto bi istrebljenje jedne ugrožene životinjske vrste (pazi čitave vrste!, ne nekoliko jedinki iz te vrste) bilo manje stradanje od stradanja jednog djeteta od neizlečive bolesti na klinici za onkologiju?Je li zato što je to dijete - tvoje dijete, dijete svjesnog primjerka jedne vrste?Ili zato što ostale vrste jednostavno nisu svjesne, pa i ne stradaju kako treba tj. ne stradaju u punom smislu?

Rekao bih da je to jedna zastrašujuća sebičnost, koja inače ne manjka ljudima.Takvi svjesni primjerci nemaju prava da se ističu, nego da trpe, ropću i da sahranjuju svoje mrtve.Istinsku smjelost i pravo da istakne sebe nad ostalom tvorevinom sa najdubljom svijesti o njenoj propadljivosti i stradanju čovjek stiče kroz Hrista, vjerom u Njega - Vaskrslog i Vaznesenog na Nebu, koji sjedi sa desne strane Oca.Samo u toj Logosnoj svjetlosti, koja je otvorila naše umove, to naše - adamovsko isticanje nije gordo, egoistično i uobraženo.Ono vodi do spoznaje o ništavnosti zla i patnji, njenim neutemeljenim izvorima.Samo odustvo zla, patnje, stradanja bi pretpostavljalo ukidanje slobode, pretpostavljalo bi suvišnosst iskupiteljske žrtve.Za nas hrišane patnja i zlo su stavljeni u drugi plan, skrajnuti su na margine, rješavanjem tajne slobode u Hristu.Mi čekamo Vaskrenje mrtvih i život budućeg vijeka.Od Hristovog dolaska mi smo slobodna bića - od smrti, grijeha i đavola.Sloboda koja se javlja u Hristu je sloboda u kojoj nismo imuni na sve to, nego svojom voljom i odgovornišću se se ne predajemo zlu, koje je konstatno prisutno i želi da nas samelje, da nas uništi.To je naša konstanta borba pritv sila tame iz podnebesja, a ne krvi i mesa, kako kaže ap.Pavle.Tajna slobode u Hristu nas je oslobodila vezanosti za patnju i zlo, koje je prije toga imalo konačnu riječ na našu egzistenciju, na našu misao, na naše stvaralaštvo.Nema više roptanja, psovanja zašto baš meni a ne nekom drugom.Smrt je pobijeđena, sve ostalo je na marginama postojanja, prah i pepepo.Svijet koji ropće na patnje, zlo, umiranje, raspadanje je svijet bez smisla, bez svjetlosti, svijet bez Hrista.Ii takav svijet jednoga dana i da ukine patnju, zlo, stradanje, ukinuće  neminovno slobodu i pretovriće se u pakao.

Tvoje pitanje zašto živiš u takvom svijetu je svedeno na izbor između čega?Između života u nekoj vili ili života u tamnici? Šta bi iko mogao da ti ponudi bolje od života kao takvog?

Ono što je ponuđeno Adamu - kao predstavniku roda ljudskog je isto ono što se nama - njegovim potomcima daje u Hristu i kroz Hrista, jer je on uzeo na sebe palu adamovu prirodu, našu prirodu i preozbrazio je u božanskoj Svojoj ispostasi.Ljudi ne pate zbog odluke Adama jer je ona bila nametnuta ili je bila nužna, nego je urađena slobodnom voljom, darom kojim je Bog darivao ljude.Ako to prezreš, prezrećeš sve što postoji i samo svoje postojanje.

[Кратос]

Ali smrt i dalje postoji.....kako postoji ako je pobeđena?

[Pancakes]

Ona je pobjeđena u Hristu kao Bogočovječanskoj ličnosti i zato treba da se trudimo da zavolimo tu ličnost, jer u njoj i samo u njoj naša priroda nadilazi fuknciju ovog vremena, pakao evolutivnog lanca i svakog besmisla.Njegovim Vaskresenjem je naše božansko porijeklo i ontološko jedinstvo dobilo puni smisao.

[Deja Vu]

Да, лоше сам се изразио, само сам хтео да укажем да ми нема смисла идеја да је човечанство "изабрало" начин постојања, кроз Адама. Друго је питање шта ће бити са људима који су прекратко живели да би имали шансу да изаберу да ли ће и како постојаи као личност, на који начин ће они добити слободу, која је често покушај оправдања за разне невоље човечанства.

 

Pa mozda u vecnosti gde ce isto imati slobodu i moci ce da se usavrsavaju u licnosti. 

 

A mozda mozemo govoriti o reinkarnaciji, ideja kad se malo bolje pogleda i nije toliko nekompatibilna sa pravoslavljem. Da se ne zbunite sad, ne verujem u istu nego je to jedno razmisljanje koje trazi dalje opovrgavanje. 

 

Ali smrt i dalje postoji.....kako postoji ako je pobeđena?

 

Objasnio si to sam na onoj Zoranovoj temi o vecnosti i vremenu, osim ako te bas zanima Palacinkov odgovor iako ga ti znas. 

[Срђан Шијакињић]

Zašto bi istrebljenje jedne ugrožene životinjske vrste (pazi čitave vrste!, ne nekoliko jedinki iz te vrste) bilo manje stradanje od stradanja jednog djeteta od neizlečive bolesti na klinici za onkologiju?Je li zato što je to dijete - tvoje dijete, dijete svjesnog primjerka jedne vrste?Ili zato što ostale vrste jednostavno nisu svjesne, pa i ne stradaju kako treba tj. ne stradaju u punom smislu?

 

Због тог што је потрбна личност да би се могло патити, волети, саосећати... у правом смислу те речи. Сви ти појмови су производи људског духа и могу се применити само на људско биће. Животиње нису личности, немају душу, тако да не могу потпуно да пате, воле, саосећају итд итд.

 

Samo odustvo zla, patnje, stradanja bi pretpostavljalo ukidanje slobode, pretpostavljalo bi suvišnosst iskupiteljske žrtve.

 

Зашто ово? Да подсетим да ја ниједног тренутка не говорим о одсуству сваке могућности за патњу, него само о томе да је могло и само мало мање патње. Човек би био слободан и без неких од болештина, без земљотреса итд, и даље би људи убијали једни друге сасвим довољно.

 

Za nas hrišane patnja i zlo su stavljeni u drugi plan, skrajnuti su na margine, rješavanjem tajne slobode u Hristu.

 

Шта ћемо са осталом огромном већином људи који су живели у историји и који живе данас а који нису хришћани? Шта ћемо са онима који су толико млади да не могу а разумеју ништа сем те патње?

 

Ljudi ne pate zbog odluke Adama jer je ona bila nametnuta ili je bila nužna, nego je urađena slobodnom voljom, darom kojim je Bog darivao ljude.Ako to prezreš, prezrećeš sve što postoji i samo svoje postojanje.

 

Не разумем, молим те појасни ми ово? Људи пате због чега? Због чега пате деца која у првих пет година добију неки канцер? Због чије слободне одлуке?

[Pancakes]

Због тог што је потрбна личност да би се могло патити, волети, саосећати... у правом смислу те речи. Сви ти појмови су производи људског духа и могу се применити само на људско биће. Животиње нису личности, немају душу, тако да не могу потпуно да пате, воле, саосећају итд итд.

 

Kada kažeš da je potrebna ličnost, to je samo po sebi nedovoljno -- urpavo zato jer tajne ličnosti nema izvan oboženja koja je načalno ostvarena u sjedinjenju Sina sa našom prirodom.Jer ja kad gledam orangutana, šimpanzu, gorilu i slične životinje i te kako mogu da vidim srodnike koji mogu ništa manje da pate nego ja u fizičkom smislu.Čak kažu da je patnja u korelaciji sa veličinom nervnog sistema i slonovi, delfini i te kako pate, imaju brigu za svoje potmostvo, veliki procenat sisara ima svijest itd...Ovo govorim jer se ćesto religioznosti a usput i hrišćanstvu kao takvom nameće ta sebičnost i antropocentričnost u odnosu na tvorevinu i superirornost ljudi u odnosu na sve ostalo.Tek se u Ovaploćenom Hristu otkrivaju te kosmičke razmjere njegove Iskupiteljske žrtve i kristalizacija našeg ontološkog odnosa kroz zajednicu vjernih u Njemu.

 

Зашто ово? Да подсетим да ја ниједног тренутка не говорим о одсуству сваке могућности за патњу, него само о томе да је могло и само мало мање патње. Човек би био слободан и без неких од болештина, без земљотреса итд, и даље би људи убијали једни друге сасвим довољно.

 

 

 

 

 

 

Pa zar ne živimo u vremenu u kome je komfor i životni vijek 3 puta veći nego u neke epohe iza nas?Zar nije ljudski priznati da većina danas živi daleko duže, bolje i udobnije od svojih predaka i sa daleko manje patnji.Da svaku patnju sklonimo i ostavimo neminovnu smrt, opet bi patili, zar ne?Nije poenta u količini patnje nego u preovladavanju i preobražaju patnje koje je konačno omogućeno u Hristu.Nije možda ni zgoreg reći, kao Berđajev da "Hrišćanstvo osmišljava patnju i izbavlja od zla."

Шта ћемо са осталом огромном већином људи који су живели у историји и који живе данас а који нису хришћани? Шта ћемо са онима који су толико млади да не могу а разумеју ништа сем те патње?

 

 

To niko od ljudi ne zna, ali moje srce i biće prepoznaje i vjeruje da je Hristos - Iskupitelj svih patnji, bolova, stradanja i smrti.U njemu je sve stvoreno sabrano i kroz Njega je postalo sve što je postalo.

 

Не разумем, молим те појасни ми ово? Људи пате због чега? Због чега пате деца која у првих пет година добију неки канцер? Због чије слободне одлуке?

 

 

Uzrok patnje je u nesavršenosti svega stvorenog u kojoj smo se nakon Pada našli.Predukus savršenstva daje blagodat Duha Svetoga onima koji se za nju otvaraju.Naš prapočetak je Edem, mjesto prvostvorene zajednice.Ako nismo spremni da prihvatimo odgovornost i osjećaj krivice za grijeh u koji nas "rodi mati naša" (ps.50)  nećemo biti spremni da se smirimo pred Iskupiteljem i duboko bićem ga prihvatimo kao Spasitelja.Van tog smirenja, potvređenog kroz iskustvo i preadanje Crkve, patnja tog djeteta jeste strašna i beznadežna, Iskupljenje juridičko, bez ontološke veze, jer može neko da huli: stani ti vjerniče, moje dijete strada u mukama, a ti govoriš o Hristu koji je razapet prije 2000 godina, kako će to utješiti moju muku i patnju.Za ljudsku svijest je to uvjek bilo teško da prihvati, bez blagodati i nemoguće, ali u smirenju imamo odgovor na patnju Sina Božijeg za sve stvoreno.Hrišćani nisu bez odgovora na raspadanje svega stvorenog, nisu mutavi i ne ćute.

 

"(7) Gle, u bezakonjima se začeh, i u gresima rodi me mati moja. Prvobitna odluka Božija nije bila da se rađamo kroz brak i propadljivost (truležnost). Prestupanje zapovesti je uvelo brak usled Adamovog bezakonja, odnosno usled njegovog udaljavanja od zakona koji je dobio od Boga. Prema tome, svi koji se rađaju od Adama začinju se u grehu, potpadajući pod osudu praroditelja. Ono što je rečeno: I u gresima rodi me mati moja, znači da je naša zajednička mati, Eva, prva rodila greh, jer je poželela nasladu. Zbog toga se i za nas, koji potpadamo pod osudu majke, kaže da se rađamo u grehu. David pokazuje kako je ljudska priroda u samom početku kroz Evin prestup potpala pod greh i kako je rađanje postalo podložno prokletstvu. Govori o onome što je bilo na početku, jer želi da pokaže veličinu Božijeg dara." - sv.atanasije veliki.

[Снежана]

Uzrok patnje je u nesavršenosti svega stvorenog u kojoj smo se nakon Pada našli.Predukus savršenstva daje blagodat Duha Svetoga onima koji se za nju otvaraju.Naš prapočetak je Edem, mjesto prvostvorene zajednice.Ako nismo spremni da prihvatimo odgovornost i osjećaj krivice za grijeh u koji nas "rodi mati naša" (ps.50) nećemo biti spremni da se smirimo pred Iskupiteljem i duboko bićem ga prihvatimo kao Spasitelja.Van tog smirenja, potvređenog kroz iskustvo i preadanje Crkve, patnja tog djeteta jeste strašna i beznadežna, Iskupljenje juridičko, bez ontološke veze, jer može neko da huli: stani ti vjerniče, moje dijete strada u mukama, a ti govoriš o Hristu koji je razapet prije 2000 godina, kako će to utješiti moju muku i patnju.Za ljudsku svijest je to uvjek bilo teško da prihvati, bez blagodati i nemoguće, ali u smirenju imamo odgovor na patnju Sina Božijeg za sve stvoreno.Hrišćani nisu bez odgovora na raspadanje svega stvorenog, nisu mutavi i ne ćute.

 

А са овим цитатом сада оди до онкологије и издекламуј га детету које се лечи тамо и његовим родитељима.

[VaSa110]

Greškom sam jednom prošao kroz onkologiju na Institutu za majku i dete. Danima sam se osećao loše i trudim se da zaboravim. Kako je toj deci i roditeljima ne mogu ni da zamislim.

A onda čitam šta piše Pancakes i ne mogu da se ne zapitam kakvi li su ga "demoni zaposeli".

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ja bi sve nas potsetio, da smo ipak mi po prirodi samo smrtni.

 

Besmrtnost, rajsko stanje, to su stvari koje jos u potpunosti nisu tu u svojoj punoci.

 

Vera nam je takva, da ce se ljudska priroda sa darom Bozjim ipak uzdici od ovog kamena u kom je rodjena.

 

Ljudi svako mucenje je tesko, ponekad covek ostane bez teksta, ponekad vicemo i urlicemo cak i na Boga.

 

Sve je tesko sve je naporno, smrt postoji tu je deo je nase svakodnevnice, zlo nije samo oko nas zlo je u nama, stegnite zube izdrzite koliko god je moguce u smirenju.

 

Terajte zlo od sebe, terajte ga iz sebe, borimo se ljudi za svaki atom dobrote. Budimo dobro sada i ovde, koliko god mozemo ovakvi smrtni i zli, to je jedini nacin, da ponekad moze borba da, da i poneki mali odgovorcic ali to je sicusna iskra, mikro mikro zrno, usudio bi se reci nista ali ipak bez vere ni toga ne bi bilo. Bez vere da ce dobro ipak pobediti, bez vere, da ce se odvojiti kukolj zla od zita koji rod daje i bez vere, da je svakom stradalniku, detetu ili odraslom coveku, ucinjena naknada tamo negde gore na nebu gde svi zevamo po vasceli dan i pitamo se da li postoji taj deo rajske oaze u kojoj bi covek pozeleo da zivi vecno.

[Pancakes]

А са овим цитатом сада оди до онкологије и издекламуј га детету које се лечи тамо и његовим родитељима.

To nije namjera mog pisanja, da se ide i nameće onima koje je u bolesti snašla propadljivost našeg postojanja. Sve ima svoje vrijeme i mjesto.

Greškom sam jednom prošao kroz onkologiju na Institutu za majku i dete. Danima sam se osećao loše i trudim se da zaboravim. Kako je toj deci i roditeljima ne mogu ni da zamislim.

A onda čitam šta piše Pancakes i ne mogu da se ne zapitam kakvi li su ga "demoni zaposeli".

Onaj koji ide za Vaskrslim ne očajava.Blagodaću biva ganut stradanjima svega stvorenog ali ne raspada se od tuge.Gospod nije stvorio smrt.

[aliluja]

Verujem da i sam Gospod silno tuguje za ovom malom decom... čiji su predaci po svojoj volji verovatno svoju dušu predali nečastivom... To ne možemo znati... Zato i molimo Gospoda.. da bude volja njegova na Zemlji kao što je i na nebu... Možda sam taj čin stradanja nedužne osobe... je na neki način iskupljuje od prvobitnog greha.. kako ne bi ostao na njoj... bilo da je od oca.. majke.. babe.. dede... pradede.. itd. Zato molimo se Gospodu za svu nedužnu decu.. da ih barem naše molitve sačuvaju.. koje su možda i jedine za njih upućene... ukoliko to nisu činili njihovi ... Ovom svetu trebaju neprestane molitve... danonoćne.. zajedničke...

[Zero]

Verujem da i sam Gospod silno tuguje za ovom malom decom... čiji su predaci po svojoj volji verovatno svoju dušu predali nečastivom... To ne možemo znati... Zato i molimo Gospoda.. da bude volja njegova na Zemlji kao što je i na nebu... Možda sam taj čin stradanja nedužne osobe... je na neki način iskupljuje od prvobitnog greha.. kako ne bi ostao na njoj... bilo da je od oca.. majke.. babe.. dede... pradede.. itd. Zato molimo se Gospodu za svu nedužnu decu.. da ih barem naše molitve sačuvaju.. koje su možda i jedine za njih upućene... ukoliko to nisu činili njihovi ... Ovom svetu trebaju neprestane molitve... danonoćne.. zajedničke...

Nekako verujem da Bog sastradava sa svakim ljudskim bićem koje pati ma od kakve bolesti i nesavršenosti... Možemo mi da teoretišemo do mile volje, ali nekako mi je bolje pitanje zašto Bog sastradava sa čovekom? Šta znam, valjda bi dostojno mogao da odgovori na ovo pitanje samo neko ko je stradao ili sastradavao sa nekim...

[aliluja]

Verujem da je to zato što smo svi mi njegova deca. To je isto kao i kod nas ljudi.. Imamo npr. 3 dece.. Dvoje dobre naravi... a ono jedno okrenulo po zlu... Pa da ono zlo čak i rođenom bratu naudi... roditelj bi stradao sa obojicom.. Al jos više čak sa onim čije mu ponašanje nije na spasenje... Ako se izgubljeni sin ne vrati.. možda smo ga zauvek ..Zauvek izgubili... I to silno peče i boli

[Данче*]

Зашто страдају деца?
Проблем са овоземаљском људском логиком је у томе што све гледамо из перспективе нашег времена и, наравно, ту нема смисла нити га може бити. Веома је важно да се страдање не посматра моралистички као неопходна последица личних грехова. У животу видимо да ту често нема логике јер злочинци неретко доживе дубоку старост и избегавају казну у овом животу, а добри и честити људи често се пате и страдају и поред свих добрих дела која чине. Свет из такве перспективе изгледа крајње неправедан, несавршен. Како наћи смисао у тој свеопштој неправди и бесмислу?

Један начин јесте да се препустимо морализму и да пројектујемо овоземаљску правду на Бога објашњавајући и правдајући његове поступке нашом логиком. Али Бог не суди по правди, већ по љубави јер само Он познаје срце сваког човека. Зато ти хришћански моралистички системи пре или касније воде у разочарење или се у њима вера у живог Бога претвара у људску религију и сујеверје.
Првородним грехом Адам је увео смрт у људску природу и са њом страдање и патње који обележавају историју људског рода. Будући да ми носимо ту људску природу, и сами смо подложни страдању и пропадљивости. Христос, Богочовек, победио је смрт својом смрћу на крсту јер смрт није могла држати у својој власти Животодавца. Зато смрти више суштински нема силу над нама. Физички феномен умирања и страдања и даље се наставља до свеопштег Васкрсења, али они који живе у Христу настављају да живе и живеће вечно. То нам је потврђено самим Христовим страдањем и васкрсењем и зато је ова тајна извор наше велике радости и наде. "Где ти је смрти жалац? Где ти је аде победа." (1Кор. 15,55).
Хришћани су од историјског почетка Цркве Христове живели у овој сталној свести тријумфа живота над смрћу и за њих је физичка смрт била пре нови почетак него крај живота. Зато у прогонима и страдањима хришћани благосиљају своје прогонитеље, а мученици нису посматрани као трагичне жртве нечовечних прогонитеља, већ као хероји и победници који су овенчани славом Божијом. Читајући ране хришћанске списе о мученицима просто се некада зачудимо одсуству "природних емоција" - мајке са радошћу гледају страдање своје деце и благодаре Богу (сетимо се само римске мученице Св. Феликите и њених седам синова, слави се 1. фебруара). Ово није био фанатизам, већ жива вера да они који страдају у Христу и даље живе. Отуда са толиком радошћу Црква прославља празник Васкрсења Христовог.
Кроз ову тајну можемо да разумемо да је овај свет савршен и савршено је створен од Бога. Сва несавршенства не долазе од Бога, већ од палог човека који је злоупотребио своју слободу и кроз кога је смрт ушла у свет. Као што је смрт ушла у постојање преко старог Адама, смрт је коначно побеђена Новим Адамом - Христом и људској природи је враћено достојанство - она је узнесена у ипостасној заједници са божанском природом Бога Логоса и обитава вечно "с десне стране Бога Оца". Хришћани зато не мењају свет споља, у хришћанству нема револуције, већ колико до њих стоји заквашују време и простор кроз које путују ка вечности живећи еванђелским животом и вршећи заповести Господње.

Насупрот овој еванђелској философији (љубомудрију) живота је демонска философија (мракољубље). Пали анђели покушавају да убеде човека да је Бог неправедан, да је све погрешно саздано и да човек уз њихову помоћ треба да ПРЕСТВОРИ овај свет на своју слику и прилику (тј. на слику и прилику палог и огреховљеног човека, а заправо на слику самих палих анђела). Читава историја људског рода непрестано нам показује настојања да се револуцијама исправе "Божије грешке" што доводи на крају до тога да се Бог потпуно поништи или релативизује.
Ми живимо у тим последњим временима у којима је такав поглед на свет и Бога толико присутан око нас, да ће многи, како нас учи последња књига Откровења, на крају прихватити сина безакоња и погибли као Христа и Бога. Наравно, последња победа је Божија и како ће се то све издешавати остаје тајна. Наше је да чврсто верујемо Богу и да у нашем путешествију кроз време идемо ка вечности у постојаној вери, нади и љубави. Зато, уместо да се мучимо да људском логиком овога света објашњавамо неправде и страдања која нас окружују, треба још више да молитвено и евхаристијски пониремо у тајну Христовог страдања и васкрсења и непосредније живимо у перспективи Царства небеског које долази и које ће се у својој пуноћи пројавити након Другог доласка Господњег и Свеопштег Васкрсења.

 

Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани