Вишедетне породице

[Juanito]

Макрон изјавио да "Маршалов план" не би радио за Африку јер постоји цивилизацијски проблем - много жена са осморо деце. Изгледа да прати форум.  

[Justin Waters]

Ako je bilo dileme zasto ne trebaju visedetne porodice sad je sve razjasnjeno: 

http://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2017&mm=07&dd=12&nav_id=1281924

[Juanito]

пре 3 минута, Justin Waters рече

Ako je bilo dileme zasto ne trebaju visedetne porodice sad je sve razjasnjeno: 

http://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2017&mm=07&dd=12&nav_id=1281924

Ово је друга крајност...

[Кратос]

пре 10 минута, Justin Waters рече

Ako je bilo dileme zasto ne trebaju visedetne porodice sad je sve razjasnjeno: 

http://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2017&mm=07&dd=12&nav_id=1281924

Pa znači najbolje da nestanemo sa planete Zemlje jer joj škodimo.Izem ti nauku i ove bolesnike koji pod parolom nauke pišu ovakve morbidne tekstove.

[Јелена011]

пре 1 сат, Juanito рече

Ово је друга крајност...

To mu dodje boles'

Naucnicima je malo dosadno, i njima vrucina izgleda pa se igraju deca.

Nazalost, mi kao narod cemo da zanjemo sta smo sejali.

Ljudi su nerealni i u ocekivanjima i u proceni mogucnosti i u gledanju na proslost.

Sada otici na selo i ziveti tako "organski lepo", zahteva debele novce. Sve tako cujemo divne uspesne price vracanja nekog uspesnog cega god koji je pobegao iz grada i otisao na selo, ali ono sto se precutkuje je da mu je za to trebao debeo kapital koji obicnom coveku je nedostizan. Da ima sloge malo vise i domacina malo vise koji bi se udruzili mozda bi stvari bile drugacije i mozda bi se svi oni posteni ljudi negde i snasli. 

Jer, ma koliko recimo meni bila cudna ta prica o odgovornosti i radjanja dece, mislim da me neko ne shvati pogresno, ne mislim da su ljudi lenji, pa da ne zele da rade, nego da jednostavno nemaju gde.

Nismo svi fakultetski obrazovani, talentovani ovo ono, sada je gotovo nemoguce tj jako tesko naci poslove koji ne zahtevaju neko specificno znanje, poslove sto su nekad obavljali ono kv i vkv radnici, nadnicari...i takvi ljudi su se nasli u debelom procepu. Oni bi itekako radili, samo ne lezi vraze. Ovi sto dirince u gradu sa visokim skolama, opet rade od jutra do sutra, i pitanje je kako prezivljavaju.

Ja razumem iskustva vas iz inostranstva, ali tamo i ovde je drasticno drugacije. Ovde jedna prosecna osoba sa srednjom strucnom spremom koja ima posao i radi vrlo cesto od te svoje plate posle komunalija ne vidi nista i ako vidi to nekako rastegne za hranu, pa deli tj malo placa rezije malo klopu i tako u nesvest.

Ako pricamo o porodicama sa preko petoro dece, u startu pricamo o tome da majka ne moze da radi barem dok to poslednje dete ne poodraste, a to je puno godina. Dakle ili ce da zive od muzevljeve plate ili od domacinstva. Za to je potrebno jako dobro biti organizovan i imati podrsku najblizih najvise u pocetku dok su deca mala. Treba to ishendlovati sve, posle kad odrastu jeste mozda finansijski zahtevnije ali fizicki lakse.

[Православни Србин]

On 7/11/2017 at 18:12, Grizzly Adams рече

Па не да може бити, него је сасвим логично да онај ко се одрекне породице и посвети послу има више могућности да успе, јер има више времена, мање обавеза итд.

 

Па јесте, и ту се онда поставља питање шта је некоме битније, посао и велика каријера или породица.

[Grizzly Adams]

пре 41 минута, Православни Србин рече

Па јесте, и ту се онда поставља питање шта је некоме битније, посао и велика каријера или породица.

То свако треба да одлучи за себе.

[Православни Србин]

Управо сада, Grizzly Adams рече

То свако треба да одлучи за себе.

Наравно, ту се слажемо, свако има право да бира приоритете у свом животу.

[Juanito]

[JESSY]

Protojerej Dimitrije Rošćin je nastojatelj hrama Svetitelja Nikolaja na Tri gore u Moskvi. Prošle godine njegova supruga i on, proslavili su 20. godišnjicu braka. Za parohijane, porodica nastojatelja predstavlja idealan uzor. Muževi ponekad govore svojim ženama: «Eh, kada bi ti bila kao matuška Ljuba!» I dobijaju logičan odgovor: «Kada bi ti bio kao otac Dimitrije, onda bih i ja bila kao matuška Ljuba!» Otac Dimitrije i matuška Ljubov ispričali su nam kako oni grade svoj odnos i kako podižu svoje osmoro dece.

Otac Dimitrije i matuška Ljubov Rošćin

Otac Dimitrije:

– Za brak je neophodan jedan uslov – on mora da ima viši cilj. Za mene je viši cilj Bog. Uvek kažem, ako bi neko uzeo Boga iz mog života, tada bi sve propalo. Modu da pokazujem ljubav i razumevanje prema svetu koji me okružuje, samo kada sam s Bogom. Bez Njega sve pada u vodu.

Nikada nisam mislio da ću postati otac velike porodice. Tako se ni sada ne osećam. Isto kao što ne osećam da imam bradu, tako ne osećam da sam u braku i da imam osmoro dece. Sve se to nalazi u mom životu kao deo višeg cilja. I ja sve to volim, taman koliko i taj viši cilj. Nije mi težak taj teret, nosim ga s velikom radošću. To je zaista moja sreća, ali ona je plod mojeg uzajamnog odnosa sa Bogom. Van toga, nje prosto ne bi bilo.

Tako smo vaspitani da nam se čini kao da je život ustrojen jako komplikovano, a život je ustrojen veoma jednostavno. Ako čovek spočetka usvoji pravilne orijentire, oni će zatim sve dovesti u red. Sve muke čovečanstva, koje sada rezultiraju svakojakim poremećajima, potragama za smislom života, odvratnom modernom umetnošću, koja podseća na mrski smrtni ropac, – sve je to ishod toga što čovečanstvo već u nekoliko pokoljenja ne živi na pravilan način. Kada je život izgrađen pravilno, on neće biti tako tragičan, tako propao, pa čak iako neće biti dramatično uzbudljiv. Kada čovek živi s Bogom, njega ne zanimaju problemi sopstvenih strasti, koji su često nerešivi, već se bavi svojim razvojem.

Matuška Ljuba je hrišćanka u suštinskom smislu. Ona je sazdana za to da bi poklanjala ljudima dubinski promišljenu, nesumnjivu, žrtvenu ljubav. To je plodna zemlja na koju su pala semena iz Jevanđelja i ona je u tom smislu pronašla sebe. Uveren sam da bi to isto važilo i ako bi ona bila monahinja, ili ako bi bila udata za nekog drugog čoveka. Ona poseduje određenu usmerenost ka žrtvovanju. To je takva žrva, koja kao i istinska ljubav, ne vidi nikakve mane, a ako ih i primećuje, onda ih ne osuđuje, već pati. Matuška, kao i svaka osoba, ima svoje loše strane, ali pošto ona ostvaruje svoju žensku prirodu, sve nedostake pokriva svojim trudom. Trud je najbolje sredstvo za oslobođenje od svih unutrašnjih bolesti.

Kako bi roditelji uživali poštovanje svoje dece, oni moraju poštovati jedno drugo. Moraju se odnositi jedno prema drugome sa najvećim uvažavanjem, tada će se i deca odnositi prema svojim roditeljima sa najvećim uvažavanjem. To je vrlo jednostavan zakon, nikakvog drugog zakona nema. Starija deca treba da budu vaspitana u duhu poštovanja prema roditeljima, a mlađi će slediti njihov primer, prosto zato što neće imati drugog izbora.

Najsloženije pitanje vaspitanja jeste kako očuvati poverenje dece. Morate razgovarati sa svojom decom, družiti se s njima. To treba da bude prijateljstvo jačeg sa manje snažnim, ispunjenog sa manje ispunjenim. Vaspitanje je prelivanje iz jednog čoveka u drugog. Ali svi uslovi ovog procesa treba da budu ugovoreni na početku, kako ne bi došlo do neumesne fraternizacije u tom prijateljstvu. Moraju biti iscrtane tačne granice i svaki roditelj ih sam ucrtava, svako po svom karakteru. Ako se granice narušavaju, to nije problem dece. Uopšte tu nikada nisu kriva deca, sve su to problemi roditelja. Postoje deca s jako teškom naravi, ali roditelji su glavni u tom odnosu. I ako mi vaspitanju posvećujemo dovoljno vremena, mislimo o tome, razvijamo ga, onda će sve biti u redu sa našom decom, jer deca u potpunosti zavise od nas. Sve dečje muke, greške, poteškoće – nisu krivica dece. U tome su krivi roditelji i niko drugi do njih.

U velikim porodicama deca ne rastu kao sebičnjaci, svakom od njih ponaosob ne pruža se previše pažnje. Naša poslednja, najmlađa dečica nisu centar pažnje. Oni nemaju povoda za gordost. Velika porodica je prirodna sredina, u kojoj je detetu lakše, jer ono razume da njega okružuju drugi ljudi i da i oni takođe imaju želje i potrebe. To je, uopšteno govoreći, dobro. Velika porodica je sistem u kome deca vaspitavaju sama sebe.

Matuška Ljubov:

– Na venčanju nam je naš duhovni otac Vladimir Volgin održao divnu propoved o tome, kako je odnos muža i žene kao drvo koje treba da donese plod. I što kasnije oni sazrevaju tim bolje, zato što su rani plodovi najmanji i ne pružaju dovoljno. Pored toga, zapamtila sam i zdravicu jednog bračnog para u godinama: oni su rekli da je važno negovati osećaj i želju da vaš suprug, ili supruga uvek budu u vašem životu. Osećati da tebi on nedostaje, težiti njemu čitavom dušom.

Nikada nisam razmišljala koliko ću imati dece. Otac Vladimir mi je nekako rekao: «Uskoro ćeš biti majka puno dece». To me nikako nije dirnulo. Prosto nisam znala šta je i kako je to imati mnogo dece. Očekivala su me iznenađujuća otkrića, ispostavilo se da ako duša nije spremna za rođenje deteta, za zaborav sebe samog, onda žena mora da se odrekne raznih stvari u svom životu i to je bolno. Na primer, spava ti se, ali ne možeš da ideš na spavanje. Ja nisam bila spremna na sva odricanja i počeo je vrlo komplikovan period prilagođavanja.

Ceo život od trenutka venčanja predstavlja dug put jedne osobe ka drugoj. Muž i žena treba da postanu jedno telo i to je proces koji traje čitav život. Upoznaješ drugog čoveka, i on tebe upoznaje. I možda ovo paradoksalno zvuči, ali u braku ne smemo da narušavamo privatni prostor našeg supružnika. Bez obzira na to što postajete jedno telo, jedna osoba ne može prisiliti drugu da živi po njenoj volji, njenim prohtevima. Potrebno je naučiti se da trpimo, i to ne drugog, koliko sebe – svoje nesavršenstvo, svoju subjektivnost, svoje neslaganje s nečim.

Na samom početku našeg bračnog života otac Vladimir me je posavetovao da se molim Svetim mučenicima Guriju, Samonu i Avivu, koji su zaštitnici braka i pomažu porodici da ostane snažna i neporočna. To je uopšte najvažnije u porodičnom životu – molitve svetih, duhovnog oca i roditelja. A tako, što je više strpljenja i skrušenosti, tim bolje. Ljubav u braku se ne rađa smesta, već raste u skladu sa formiranjem ličnosti. Prvi osećaji su zaljubljenost, a ona se brusi u susretu sa različitim okolnostima, zajedničkim životom i postaje ljubav. To će se desiti iskrenije i bolje, ako čovek živi pravedno, jer u crkvi se gradi dom njegove duše. Čitala sam dnevnik jednog od Optinskih staraca i tamo je bilo napisano: «Moraš neprestano ispitivati sebe, jesi li u veri, ili ne.» Ako to parafraziramo, onda u porodičnom životu čovek obavezno mora da se pita, da li je u ljubavi, ili ne. U mom srcu se pre mnogo godina stvorio ognjeni lik mog muža i nastavlja da plamti do danas. I ako iznenada počinje da gasne, istog trena spoznajem da nešto sa mnom nije u redu. Zato što ljubav ne zavisi od toga da li je drugi loš, ili vam je dosadio. Samo od tebe zavisi da li ćeš voleti drugog čoveka, ili ne. Ukoliko taj osećaj slabi, treba ga odmah oživljavati, nikako čekati da se on sasvim ugasi.

Otac Dimitrije je uvek bio neobično pažljiv prema meni, činio je sve da ukrasi moj život, da ga pretvori u praznik. Trudio se da me ogradi od svakodnevice, kako me svakodnevni poslovi ne bi sveli s uma; uvek je tražio mogućnost da me razveseli, da mi pruži predah. Kako on poklanja darove, kako organizuje putovanja – to je uvek lepo, velikodušno.

Sav naš život se gradi na baćuški i oko njega. Pokretač našeg života je ličnost tate. Deca ga veoma vole, on je za njig ogroman autoritet. U našoj porodici nema nekog osobenog načela vaspitanja. Osim što se ja trudim da izbegavam neke stvari, koje su me povredile u detinjstvu. Na primer, jako sam teško podnosila svakodnevne odlaske u vrtić, bilo mi je loše bez mame. Stoga sam kategorički bila protiv toga da moja deca idu u vrtić. Ne teram ih da jedu, ako neće. Ali ipak su sve to stvari od drugorazrednog značaja. Najvažnije je da se deca vaspitaju kao hrišćani.

Naša porodica – to je čudo. Nikako ne bih mogla to sebi da predstavim, niti da izmislim takav život. Desilo se onako, kako je i govorio otac Vladimir: što se kasnije pojavi plod, to će korisniji on biti za dušu. Teško je reći šta nas još čeka, ali ako pričamo o sadašnjosti, onda mogu da udahnem punim plućima i da živim srećno.

 

http://patriot.rs/porodica-to-je-cudo-razgovor-sa-svestenickom-porodicom/?lang=lat

 

[JESSY]

 

[Драгана Милошевић]

Džaba nam sve škole i crkve ovoga sveta ako izumremo, ako nas kao naroda više ne bude, ako nemamo dece... Poslednji je trenutak bio da država stane u odbranu srpskog naroda i populacije i zato me je iskreno jako obradovao predlog predsednika Aleksandra Vučića da se značajno finansijski pomognu porodice sa više dece. Do sada su svi samo pred izbore o tome pričali, sada se konačno nešto konkretno i ozbiljno radi!

Ovo u razgovoru za Informer poručuje Maja Kovačević (37) iz Kraljeva, majka jedanaestoro dece, koja zaslužuje da ponese epitet 'srpska majka hrabrost'.

Nije tražila milostinju

Iako joj život nije bio nimalo lak, ova hrabra žena nikada nije tražila pomoć države. Ona se ne žali i ne kuka, a sa suprugom Rašom u privatnoj firmi naporno radi da bi njena deca imala sve što im treba. Kaže da je još kao mala maštala da ima veliku porodicu.

- Dok su moje drugarice sanjale da budu princeze i vile, ja sam samo želela da budem majka. I evo, hvala Bogu, ostvarila sam svoj san! Presrećna sam i ponosna majka 11 mališana. To je najveće blago, najveće bogatstvo koje čovek može da ima. Nije bilo lako, prošli smo kroz pravu golgotu, borili se sa oskudicom i drugim nedaćama... Ali je želja za porodicom bila uvek veća od svega. Uz decu smo podizali i našu privatnu firmu i tako smo izdržavali decu, dovijali smo se. Klinci su nasleđivali stvari, donosili su nam prijatelji kad i koliko mogu i hvala Bogu živi smo, zdravi i srećni - kaže Maja.

Ona dodaje da novac jeste važan za podizanje porodice, ali ne i presudan, jer idealnih uslova nikada neće biti.

- U današnje vreme predrasude su jače od svega. Mislim da celo društvo, Vlada, ali i mediji treba da se uključe u rešavanje ovog problema. Deca i velike porodice bili su nekada simbol Srbije, sve domaćinske porodice u našoj zemlji imale su brojno potomstvo. To je bilo na ponos svima nama, a ni tada nismo imali mnogo para... Zato kažem da je novac bitan, ali ne presudan. Najvažnije je da mi Srbi promenimo, preobrazimo svoju svest ako mislimo da nas sutra bude. Džaba nam sve škole i crkve ovoga sveta ako izumremo, ako nas kao naroda više ne bude... - ističe Maja.

- Mislim da je bio poslednji trenutak da država stane iza ideje o podizanju nataliteta i predloži konkretne mere. Moram da pohvalim novčane i druge vrste pomoći koje je predsednik Vučić predstavio. Da smo ih mi imali dok smo pravili porodicu, život bi nam bio umnogome lakši... Ovo jeste veliki korak za porodice s više dece. Poslednji je trenutak bio da neko stane u odbranu srpskog naroda i populacije. Do sada su svi samo pričali o tome pred izbore, a kad dođu na vlast, odmah zaborave na obećanja. Nijedna vlast do sada nije želela da nešto konkretno preduzme i sprovede mere u delo i zato su ovi predlozi jako važni. Mnogo sam srećna, došlo je vreme da se mi Srbi ponovo ujedinimo i zajedničkim snagama podržim ovaj plan za opstanak nacije - poručuje ova ponosna Kraljevčanka.

Hoću i 12. dete

Onima koji su i ovakve poteze za borbu protiv protiv bele kuge dočekali na nož i iskoristili ih za napad na državu , Maja poručuje da prestanu to da rade i da treba da se ujedinimo.

 Nisam član nijedne političke partije i neću to nikada ni biti. Ali mislim da ovo nije vreme da se delimo ili prebrojavamo po političkoj pripadnosti. Treba svi da budemo jedinstveni, jer se ovde ne radi o nama već o budućnosti srpskog naroda i borbi da ne nestanemo kao narod u sopstvenoj zemlji. I mene su neki uzeli na zub. Ali ne želim da širim mržnju niti ikoga osuđujem, ni porodice koje nemaju dece, ni one koje ne žele potomstvo. Citirala bih poruku vladike Nikolaja: "Sad je ključno vreme da se Srbi slože, obože i umnože"! - zaključuje Maja Kovačević, i uz osmeh dodaje da bi volela da dobije i dvanaesto dete.

link

 

[Снежана]

Maja rodilo 11-oro dece i ne kuka

 

A što bi kukala,  niko je nije terao da rodi 11-oro dece.

 

 

 

[Џуманџи]

пре 6 минута, Драгана Милошевић рече

jer se ovde ne radi o nama već o budućnosti srpskog naroda i borbi da ne nestanemo kao narod u sopstvenoj zemlji

На страну паролисање, нисам знала да л' да ставим љути, зачуђени или тужни риекшн. Тужни је победио због овога.

[Снежана]

@Драгана Милошевић 

Imaš grešku u naslovu, samo kažem