Вишедетне породице

[Natasenka]

 

[JESSY]

породица Крвавац из Барајева

Разумевање и толеранција према разликама, уз јасну идентификацију са својим хришћанским идентитетом, можда представља формулу опстанка хришћана у савременом животу. Без обзира на „опасне трендове“, деци треба помоћи да изграде јасан критички став према оваквим стварима, али без осуде.

 

Вишедетној  породици Ивана (41) и  Катарине (41) Крвавац честитали смо крсну славу Ђурђевдан, а након славе, по договору дођосмо им у госте, у нову лепу кућу с поткровљем и уређеним зеленим двориштем у коме се играју њихова деца: Јана (10), Марко (7), Анђелија (5), Теодора (2), а пето дете је њихова шестомесечна беба, Анастасија. Кућу у Барајеву, у насељу Требеж, Липовица, купили су на кредит пре годину дана, а десет година су били подстанари у Београду где су били веома ревносни парохијани жарковачке цркве Вазнесења Господњег. У Епархији шумадијској и парохијској цркви, посвећеној Спаљивању моштију Светога Саве, од свештеника Вида Милића, који има шесторо деце и о коме је Православни мисионар писао 2015. године, примљени су широка срца. Кажу нам да су он и његова попадија Марија по томе познати и веома омиљени у народу. Од њега су добили благослов да о њима пишемо.

– Како је пуна кућа и пуно срце родитељско када се чује дечја граја!

Катарина: Да, слава Богу! А ми нисмо никад ни помислили да ће нам Бог подарити оволико деце. И увек смо се дивили таквим родитељима.

Иван: Наши родитељи су поносни на нас што имају доста дивних унучића.

– Какав је био ваш животни пут и пут до праве вере? Све што није од вјере (праве) гријех је (Рим 14, 23). Шта је утицало, или шта вас је „натерало“ да је тражите од Бога? Је ли било свештеника у вашој породици?

Иван: Мој отац Андрија је из Пљеваља, а мајка Стака из Сребренице. Као просветни радници, службовали су у Сребреници (БиХ), ту су се упознали и венчали, а ја сам рођен у Зворнику. У Сребреници смо живели до страшне 1992. када смо избегли у Пљевља, где сам завршио гимназију. Имам старијег брата Игора. У селу Брвеница, у околини Пљеваља и сад живе моји родитељи. Често „скокнемо“ до Пљеваља јер се деци тамо допада и редовно идемо у манастир Свете Тројице. Моја бака, мајка мог оца, била је јако побожна. Водила је мог оца и осталу децу да се причесте у манастиру Света Тројица, на велике празнике, и то пешке. Али, мој отац није славио славу док смо живели у Сребреници, а ја сам почео да славим после женидбе. И крштен сам 2002. године у Пљевљима, у 25. години. На моје крштење је утицала посета манастиру Хиландар пет месеци раније. То је била прва званична посета Генералштаба Војске Србије и Црне Горе Светој Лаври, а ми смо ишли као млади официри. Владика Порфирије (Перић) био је духовни вођа тог пута и дивно је беседио целим путем. Један наш официр се раније у Хиландару замонашио. Реч је о јеромонаху Доситеју (Радивојевићу). Он је већ био млад монах те 2002. године, и наш домаћин, када смо као војна лица били у посети Хиландару. И Катарина је доста утицала на мене, па смо у веру ушли у најлепшем периоду свог живота, пред наш брак и оснивање породице. Заједно, полако, бојажљиво и уз несебичну помоћ свештеника и пријатеља.

Катарина: Рођена сам у Горњем Милановцу, од оца Слободана Лазића и мајке Вере. Ту су ме и крстили као бебу. Имам сестру Зорицу, која је удата, живи на Видиковцу и има двоје деце. Кад сам била дете, није било свештеника у нашој породици нити је у окружењу било верујућих, али сам имала срећу да ме бака понекад одведе у цркву у селу да запалимо свеће, а на прво причешће ме је одвела стрина. То је у мени будило радост и посебно осећање. Полако и поступно сам улазила у веру и још увек сматрам да сам на почетку. Са Иваном ме је упознала моја сестра од тетке из Београда, Драгана, која ме је позвала да чујем од њега нешто о Хиландару. Куповали смо духовне књиге у манастиру Раковица и на поклоничким путовањима. Највише нас је дотакао Свети Старац Порфирије, подвижник љубави. У браку смо 12 година, а венчани смо у цркви Светог Апостола Петра и Павла на Топчидеру.

– Старац Пајсије Светогорац је говорио да Бог сâм одређује број деце у породици. Шта доприноси љубави и породичној срећи? Колико томе доприносе лепе речи и похвале?

Катарина: Верујемо да је све по Божијем промислу. Обоје смо прижељкивали да имамо троје деце и себе нисмо сматрали достојним ни способним да имамо више деце.

Иван: Породичној срећи свакако доприноси разумевање и међусобна љубав. Трудимо се да негативне ствари удаљимо ван куће. У томе нам деца несебично помажу, и њихови осмеси и радост су нам највећи мотив и снага да издржимо.

– Колико вера мења човека, како га преображава?

Иван: Осим што га упућује Христу, чини се да вера упућује човека сâмом себи, критички. Човек у вери стално надгледа себе и коригује своје ставове, ублажава лоше, а подстиче добре ствари, равнајући се према хришћанским начелима и општим духовним нормама. Узори Светих Отаца, бројних примера браће и сестара хришћана, свакако посебно значе.

– Како избећи негативне утицаје који су противни хришћанском животу?

Иван: Није лако. Изазови данашњег времена су заиста бројни. Све више ствари се свесно супротставља хришћанском схватању живота (медији, технологија, материјални свет и сл.), и понекад се чини да су хришћани људи којима је готово немогуће да се у потпуности прилагоде месту и времену у коме живе. Али, Господ љубављу оснажује и враћа веру свима нама. Као и сви родитељи хришћани, често се забринемо за духовно здравље наше деце. Сада имамо за духовника оца Вида Милића из Барајева, чији савети и лепа реч много помажу у превазилажењу духовних недоумица и криза. Он је сакупио богату библиотеку доступну за читање свима, па нам повремено на читање позајмљује занимљиве духовне књиге.

– Људи се све ређе венчавају. Да ли вам се чини да су људи заборавили зашто се склапа брак? Чин венчања је доказ љубави, озбиљности и зрелости. Браком се супружници повезују и духовно, а не само телесно.

Иван: По питању брака ми смо традиционалног схватања и сматрамо да функционална породица израста из складног брака и хармоничног односа међу супружницима. За нас је функционална породица она која одгаја децу која су духовно освешћена, која не усвајају туђи, наметнути идентитет и која имају јасну породичну свест. У таквој породици стасају деца која се не боје живота и Христове љубави, али с друге стране позитивно, критички и без осуде, гледају на свет око себе, свесна да у својој породици увек могу да пронађу топлину, Христову љубав и поврате самопоуздање.

Ово се свакако позитивно одражава и на духовни, ментални и физички развој деце, и на њихов будући став о вери, породици и браку. Као родитељи сматрамо да нисмо довољно добро урадили посао уколико наша деца немају изграђену свест и потребу за формирањем сопствене јаке хришћанске породице. Тек након тога хришћанска породица има праву функцију и може се назвати функционалном породицом. Тако да ми, када нам је најтеже, умемо да се скупимо и сложно кажемо, „ми смо јака породица, ми можемо све, за нас нема препрека!“

Катарина: Верујемо да је то један од најлепших начина да се мирјани подвизавају и да децу, коју им Господ повери, изведу на прави пут, да се развију у благодарне људе. А родитељство надахњује и сâме родитеље помажући им да непрестано духовно узрастају.

– Како протиче дан мајке Катарине? На које се све начине освећује православни дом и живот уопште?

Катарина: Сада када сам на породиљском одсуству углавном се своди на рано устајање, припрему деце за вртић и школу, избор гардеробе, припрему ужине и сличне активности. Након тога следе класични кућни послови, сређивање куће, веша, припрема ручка. По повратку деце из школе и вртића – сервирање ручка, кухињски послови и краћа пауза, после које следи дружење са децом и супругом, и припрема вечере. До касно у ноћ сређивање појединих ствари у кући, припрема за наредни дан, и наравно посебна и стална брига о шестомесечној Анастасији.

Иван: Љубављу према Господу и ближњима освећујемо се и ми и наш дом. Посебно је важно стражарити и чувати духовни мир над собом лично, и над породицом, редовно одлазити на Свету Литургију, исповедати се, молити и причешћивати. Супружници се морају међусобно бодрити и охрабривати у општем породичном интересу. Чести су падови и искушења, али заједно се лакше преброде.

– У чему је суштина хришћанског васпитања? Како треба васпитавати децу да она буду иконе Божије, кад нас са свих страна бомбардују разним идолима и намећу их, и нама и нашој деци, да им се клањамо, и школа, својим образовним системом, и држава, законима, привреда, тржишним трендовима…

Иван: Децу нико не може покварити: ни средина, ни вршњаци, ни медији, ни технологија, ако родитељи претходно не „припреме терен“ за то. Смирење, (с)трпљење, љубав и породична хармонија. Лични примери су, такође, од посебног значаја, јер се деца јасно идентификују са родитељима. Увек треба бити свестан дечјег присуства, слично неопходности свести о Господу код хришћана.

Катарина: Посебно обраћамо пажњу на то да не дозволимо нашој деци да буду међусобно отуђени и страни једно другом. Стално стражаримо над њиховим међусобним односом, инсистирамо на томе да се сва неразумевања одмах ублаже и отклоне, јер ће када постану људи њихов међусобни однос бити највећи живи капитал ове породице.

– Док су мала, деца у срцима својим имају теологију и пријемчива су Богу (у родитеље гледају као у Бога), а онда, током одрастања, под многим агресивним незнабожачким утицајима (најпре атеистичке школе) замењују ту теологију за разне људске филозофије?

Катарина: Не знамо ми толико, једино што знамо и снажно осећамо јесте да ми нисмо творци наше деце, него да нам их је Творац поверио на чување и васпитање, отуда и велика одговорност на нама, али и прилика да се искупимо у радости и веселом породичном окружењу, радећи посао који највише волимо и најбоље знамо.

– Како деца уче? У чему су посебно талентована? Да ли се баве додатним активностима, спортом, уметношћу? Колико читају, а колико су под утицајем виртуелне стварности? У свету, па и код нас, регистрован је нови облик зависности од интернета и друштвених мрежа. Иду ли деца на веронауку? Какав и колики значај, по вашем мишљењу, има веронаука у школама за духовно усмерење деце?

Иван: Јана и Марко иду у основну школу „Уједињене нације“ на Цераку, јер овде у близини нема школе. Добри су ђаци за сада, и вредно извршавају све своје обавезе. Још нисмо уочили посебне таленте наше деце, осим што Јана има дара за фотографију. Троје најстарије деце тренира карате у локалном клубу у Липовици. Немамо услова за додатне активности, због чињенице да живимо удаљено од града, као и због недостатка времена и средстава. Марко много воли књиге и често иде у школску библиотеку. Нажалост, ни наша деца нису поштеђена штетног утицаја дигиталних технологија, али се трудимо да се договарамо и у разумној мери користимо рачунаре и технологију, као и да им стално намећемо јасан критички однос према дигиталном свету. Моја професија нам много помаже у томе да они схвате предности и мане информационих технологија, како би се на прави начин искористила њихова предност, али и спречило опасно деловање на развој деце. Деца су сâма одабрала веронауку и јако су срећна на тим часовима, уз несебичну љубав своје омиљене вероучитељице Тање Радановић, о којој с посебном љубављу говоре. Врло често говоре надахнуто о настави веронауке и да им је то омиљени предмет. Немерљиво је велики значај веронауке у школама на рано стицање знања о религији. Уз правилан приступ учитеља и њихово несебично залагање, деца усвајају много више и систематичније знање о хришћанству у односу на то што би спознали уз помоћ родитеља.

– Осетно се повећава агресивност код деце. Како ви то разумете, као информатичар?

Иван: Вишечасовни контакт деце с машином која зрачи опасан је по здравље, како духовно тако ментално и физичко. С друге стране, машина отуђује, а природно је да у породици треба да постоји присан однос родитеља с децом и саме деце међусобно. У данашње време, чини се да су, посебно за децу, поред видео-игара врло опасни и видео-канали као што је Јутјуб, а и други који нуде лоше садржаје, док родитељи углавном немају свест о томе шта деца заправо гледају. Такође, све је већа опасност и од друштвених мрежа (Фејсбук, Инстаграм и сл.), јер је све више непримерених садржаја, уз велику опасност од компромитовања ране дечје приватности, усвајања лоших медијских садржаја, али неретко и угрожавања њихове физичке безбедности.

То лоше дигитално окружење је слично пуштању деце на улицу, без надзора и контроле. Ми слабо гледамо ТВ, али зато дозвољавамо деци умерен и сврсисходан приступ рачунару, петком, суботом и недељом, уз контролу садржаја. Напросто, технологије су наш живот, нешто што се дешава око нас, и морамо бити у току. Слава Богу, за сада немамо примера агресивности код наше деце, а ни они се не жале на агресивност друге деце у школи или окружењу. Сваки, евентуални, излив беса и љутње ублажавамо разговором, трудећи се да јасно установимо шта је проблем и како га превазићи. Наравно, није увек лако, али родитељи стално морају бити будни и присутни и онда је све лакше.

– Данас је мода изразито нехришћанска, пуна мрачних симбола (мртвачке главе, сове, „чувају забрањено знање“, грчке и паганске митологије, симбол смрти, окултизма и блуда. Или тетоваже по телу? Ни хришћани се не запитају: зашто је баш тај симбол толико модеран, него и они то носе и купују својој деци? Оно што носимо, томе се и клањамо. А знамо да је тело сасуд Духа Светога. Такође, претерана обнаженост. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски каже: „Жене вређају Пресвету Богородицу својом изазовном спољашњошћу и обнаженошћу током летњих месеци. С једне стране, клањају се икони смерне Дјеве, а с друге саблажњавају и подстичу околину на грех својим изазовним понашањем. А то се чак и не сматра за грех који би требало исповедити! Пресвету Богородицу, наравно, силно жалости овакво понашање народа.“

Иван: Треба бити непрестано будан, свестан симбола и порука око нас. Господ нас дарује посебним чулима да видимо тајне поруке у симболима и поступцима око нас и сваки хришћанин то има. Само је важно да деци не говоримо тоном мржње и презира према таквим појавама. Деца не смеју да осуђују и омаловажавају другу децу и њихове поступке када је реч о усвајању „нових цивилизацијских норми“ постмодернизма и глобализма. Треба да разумеју време у коме живе, да буду јасно критички одређена према њему, али без страсти мржње и осуде.

Разумевање и толеранција према разликама, уз јасну идентификацију са својим хришћанским идентитетом, можда представља формулу опстанка хришћана у савременом животу. Изолација и неприлагођеност нису решење, исто као ни осуда, мржња и критика нехришћанских или антихришћанских појава око нас. Данашње време тражи од хришћана да буду изнад ствари и појава „мудри као змије, а безазлени као голубови“, да с љубављу и разумевањем схватају и прихватају ствари око себе, остајући јасно и недвосмислено везани за Господа.

Без обзира на „опасне трендове“, деци треба помоћи да изграде јасан критички став према оваквим стварима, али без осуде. Чим стасају да схвате, треба им отворено говорити о свему, с логичним објашњењима, примерима и одговорима. Голотињу није да не видимо, али не осуђујемо, и тако усмеравамо нашу децу и својим понашањем, али има у Цркви и унутрашњег фарисејства, а спољашњег благочешћа, као и покајаних блудница и разбојника. Зато се бојимо осуђивања. Много помаже молитва Пресветој Богородици Брзопомоћници. Небројено пута смо искусили њену помоћ, као и помоћ Исусове молитве.

– Свети Оци кажу: „Ко воли Господа, увек Га се сећа, а сећање на Бога рађа молитву. Ако се не будеш сећао Бога, нећеш се ни молити, а без молитве душа неће истрајати у љубави Божијој јер кроз молитву долази благодат Светог Духа.“

Катарина: Често себе прекоревамо јер немамо довољно времена за молитву, колико бисмо желели. Молитва се у свакодневном трку сведе на кратке мисли и благодарење или захвалност Господу, али остаје жал што се свесрдније и чешће не обраћамо Творцу. Пред спавање и ујутро посветимо време молитви, али увек може више и усрдније. Нада остаје да ћемо када деца још мало стасају имати мало више времена за молитву.

– Можете ли ићи на летовање или зимовање? На која сте поклоничка путовања ишли?

Иван: Не баш сваке године, али некако успевамо да одемо 5–7 дана годишње на море у Црну Гору, као и код деде и бабе у село Брвеницу у околину Пљеваља, јер то деци заиста пуно значи, док за зимовање немамо услове, а сâм много волим скијање. Викенде често проводимо у Горњем Милановцу. Често обилазимо манастире у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Када год можемо одемо до манастира Острог, Света Тројица у Пљевљима, Фенек, Тврдош и др. Марко би волео да види Студеницу и стално то помиње. Даће Господ, отићи ћемо.

– Многе људе вишедетност асоцира на сиромаштво, разне тешкоће и материјалну оскудицу. Зато се плаше и планирају рађање.

Катарина: Супруг и ја често говоримо на ту тему, да вишедетност нужно не мора да значи сиромаштво, као што се медијски пласира, на основу чега јавност гради криву слику о вишедетности. Врло често се прича о вишедетним породицама којима је потребна помоћ, али је свакако добро да се покажу и други примери, како би се раскинули ови стереотипи, а тиме посредно охрабривали људи на вишедетност. Сматрамо да својим примером успевамо да ублажимо овако криво укорењене представе о вишедетности, барем код људи у нашем окружењу и људи који нас познају.

– Је ли било страха од порођаја? Сада је актуелно питање вакцинисања деце. Имате ли поверења у данашње вакцине, посебно Катарина као фармацеут?

Катарина: Страха је било можда од првог порођаја, од осталих не. Сва деца су рођена на Звездари у Градској болници, где сам ишла на вежбе за труднице, пре првог порођаја код једне дивне жене, бабице Славице Милић, која ми је и данас искрена пријатељица. Иван је био присутан на прва два порођаја и то ми је много значило (и њему је било непроцењиво искуство) јер су баш та прва два порођаја дуже трајала. Сви порођаји су били слични, само што су последња три знатно краће трајала.

Иван: Одласци у породилиште приликом рођења четвртог и петог детета били су заиста комични. Сви смо заједно пратили маму у породилиште, а док је мама убрзано дисала у колима и деца су је опонашала: сссс, сссс, сссс. То нам је остало као анегдота. Али, имамо и болних успомена. Најстарија кћерка Јана је, с четири године, оболела од Вилмсовог тумора (малигни рак бубрега). Након неколико месеци лечења, серије хемиотерапија и операције, Јана је данас здраво дете. Катарина је била у поодмаклој трудноћи с трећим дететом у време Јаниног интензивног лечења. Касније, мама Катарина је била активна у удружењима деце оболеле од рака, неретко помажући родитељима који проживљавају слична искуства с децом. Господ је и тада био снажно уз нас, нисмо имали дилему да је Свемоћни Заштитник уз нас, да нас све оснажи и охрабри. Наши ближњи су се чудили како све то преживљавамо лако и храбро, али ми смо све време знали од Кога то заправо долази.

Катарина: Нема званичних информација да вакцине нису добре. Свака серија вакцина пролази кроз анализу, али с друге стране, фармацеутска индустрија је у финансијском погледу једна од најмоћнијих и као да јој је то приоритет. Не могу да верујем у нечију злу намеру, али сâм поступак примене вакцине је проблематичан, присила и уцена родитеља, да се они не питају ни за шта, они који су пред Богом најодговорнији за своју децу.

Иван: Питање је колико наша земља данас може квалитетно да испита фармацеутске и прехрамбене производе. Недовољно улагање у технологије за испитивање и недостатак кадрова, вероватно има утицаја и на лошија испитивања и на повећан ризик. Некада, док смо сâми производили вакцине, ствари су биле другачије. Нама верницима остаје молитва и нада да ће детету бити добро после примања вакцине.

– Имате ли поруку охрабрења породицама које избегавају вишедетство?

Иван: Ако смо ми могли, сматрамо да могу и други. Себе сматрамо прилично просечним људима и верујемо да би већина људи, који су вероватно способнији од нас, с лакоћом одгајали више деце. Где има места за двоје, има и за троје или четворо, само је важно потиснути свој лични конформизам у други план, и вредновати живот изнад свега. Чули смо од главног и одговорног уредника Православног мисионара, оца Оливера Суботића, који често иде у Свету Гору, да нас и монаси подржавају, да у манастиру Хиландару читају тај часопис, а понајвише рубрику о вишедетним породицама. То нас баш радује јер је то прави знак њихове подршке.

– Да ли знате још неке вишедетне породице?

Катарина: Да, познајемо неколико. Пријатељи Милош и Бранка Јаковљевић из Панчева с четворо деце, пријатељи Драган и Бојана Пајић из Требиња с петоро деце и породица нашег свештеника Вида и Марије Милић из Барајева са шесторо деце.

Питамо децу шта воле у школи и у цркви. Јана каже да воли веронауку јер певају, цртају, уче молитве, играју се разних квизова, а Марко воли песму „Људи, ликујте“, и отпевао нам је заједно с Јаном. У цркви му се допадају иконе и фреске, а највише кад на Светој Литургији служи у олтару са оцем Видом. Заиста је црква прелепа, фрескопис су урадили врсни фрескописци Владимир Карановић и Вероника Ђукановић. А петогодишња Анђелија се похвалила да и она зна „Оче наш“ и умилним дечјим гласићем изговорила нам је ту молитву сасвим правилно. А ми смо на све то рекли: Амин! Нека тако буде!

https://centarzazivot.rs/visedetne-porodice-porodica-krvavac-iz-barajeva/

 

[Natasa.]

"Ljudi sebi danas daju za pravo da pitaju i šta priliči i šta ne, ali se generalno svodi na par stvari. Najčešće nas pitaju za finansijsko stanje – da li smo se opredelili za toliko dece jer ćemo dobiti neku pomoć od države, ispituju koliki nam je stan, prihodi, kako ćemo decu školovati, isfinansirati patike za sve njih itd. Uvek me je to čudilo jer smatram da neko ko neće tu istu decu finansirati ili nas potpomagati nema razloga da zabada nos u naš novčanik. Zatim, tu su pretpostavke da su se deca desila slučajno, da je motiv verski razlozi, da smo nižeg obrazovanja, da će deca biti zanemarena itd. Često nas pitaju i da li su svi naši i sa istim mužem/ženom, kao pretpostavljanje da je isto u redu ako su deca iz više brakova sumirana", kaže naša sagovornica.

 

Milena iz Novog Sada ima petoro dece, a kaže da ljudima NAJVIŠE BODE OČI OVA STVAR i neprestano je to zapitkuju! Otkrila nam je i kako sve postiže i ključ je OVOME! - Zena.rs

ZENA.BLIC.RS

---

Milena i Aleksandar Kostić iz Novog Sada na prvi pogled su sasvim...

Šta sve ljudi sebi dozvoljavaju da komentarišu .

[sanja84]

To je sudbina onih koji štrče. Ako hoćeš da štrčiš, onda trpi. To je samo za junake, nije za nas običan svet. Ja ni dugu suknju ne smem da nosim po gradu, ali ja nisam junak. I kakve ovo sad veze ima sa bilo čim - ne znam... :)

[Natasa.]

пре 2 минута, sanja84 рече

Ja ni dugu suknju ne smem da nosim po gradu,

Jeste offtopic-ali što?

[sanja84]

пре 4 минута, Natasa. рече

Jeste offtopic-ali što?

Gledaju me ljudi čudno....ovo je malo mesto pantalona, pocepanih farmerki i trenerki; nisu ljudi navikli na ekstravagancu, a i na pravoslavnu kulturu.

[Natasa.]

пре 2 минута, sanja84 рече

Gledaju me ljudi čudno....ovo je malo mesto pantalona, pocepanih farmerki i trenerki; nisu ljudi navikli na ekstravagancu, a i na pravoslavnu kulturu.

Vrati se kući, šta ćeš tamo .

[sanja84]

пре 4 минута, Natasa. рече

Vrati se kući, šta ćeš tamo .

Pa da štrčim!

[Natasa.]

пре 1 минут, sanja84 рече

Pa da štrčim!

Dobar razlog .

[JESSY]

 

Породица оца Николаја Ерака живела је у Сибиру пре него што су се преселили у Рибинск [други највећи град у Јарославској области у Русији, на ушћу реке Шексне у Волгу]. Родитељи деветоро деце стекли су веома занимљиво искуство поредећи ставове друштва према великим породицама у различитим деловима Русије. Како кажу, животне тешкоће учиниле су их истински јаком породицом.

Породица Ерак

Свештеник Николај Ерак, 47 година, настојатељ Цркве Св. Серафима Вирицког у Рибинску

Татјана, 43 године, наставник физике

У браку су 18 година.

Деца:

Иван, 17 година, студент на Факултету за ваздухопловство у Рибинску

Екатерина, 15 година, ученица деветог разреда православне школе у Рибинску

Петар, 15 година, ученик осмог разреда исте школе

Николај, 13 година, ученик седмог разреда

Марија, 11 година, ученица петог разреда

Aна, осам година, ученица другог разреда

Фјодор, шест година

Јелисавета, три године

Серафим, четири месеца

Отац Николај:

Моју супругу и мене спојио је Господ – био ми је дат јасан знак одозго, али не бих овде говорио о појединостима јер је то веома лична ствар. Похађали смо исту богословску школу у Омску [град у западном Сибиру, на реци Иртиш]. Запросио сам је. Венчали смо се у цркви веома скромно.

Десило се да смо на самом почетку нашег породичног живота, када се муж и жена обично прилагођавају једно другом, улазили у веома честе конфликте – не међусобно, већ с нашим родитељима. То нас је зближило – супруга и ја смо верујући, а наши родитељи нису. Рукоположен сам јако брзо након венчања. Татјанина мајка је била против и стално је критиковала кћерку што се „несретно” удала. Ми смо једно друго подржавали и та узајамна подршка нас је истински сјединила.

Наравно, било је веома тешко бити под сталним притиском родитеља. Међутим, након рођења нашег другог детета, захваљујући Божанском провиђењу, додељена ми је једна сеоска парохија. Током седам година нашег живота на селу, благословени смо са још четворо деце. Била би то права ноћна мора да смо живели у Омску, под надзором наших родитеља. Када нам се родило треће дете, почели су све време да нам спочитавају наш „погрешан” начин живота. Одрасли су током 60-их година 20. века када је просечна породица имала једно дете и када је свако радио на „изградњи социјализма”. Породица с много деце сматрала се несрећном. Мајка моје супруге називала је сопствену кћер паразитом: „Лења си, седиш код куће, не радиш ништа и немаш посао!”

Људи у месту где смо живели видели су нас другачије. Живот у Сибиру је био тежи, али смо након пресељења у Рибинск осетили олакшање – у европској Русији став према великим породицама је бољи. То се нарочито могло видети у социјалним службама. У Сибиру има мало породица с много деце, чак и међу свештеницима. Након што смо први пут посетили социјалну службу у Омску, моја жена је рекла: „Тамо више не идем!” Чим су је видели, оптужили су је за све смртне грехе. После сам ја тамо одлазио. Међутим, овде, у Рибинску, људи су добро настројени према нама, и у социјалним службама и на улици. Овде влада другачији менталитет.

Одувек сам маштао о томе да будем отац много деце. Желео сам седморо деце. Моји родитељи су имали четворо и ја сам био најмлађи. Прве две девојчице биле су много старије од мене, одрасле су и отишле, а ја сам живео с трећом сестром. Од мојих најранијих дана формирао сам мишљење да је имати једно дете као немати ниједно, да су двоје деце као пола детета, а да су троје деце као једно дете. Тога сам постао у потпуности свестан тек кад сам почео да се будим сваку ноћ да нахраним наше треће дете, Петра. Екатерина је била још увек беба и супруга ју је дојила, те сам ја устајао ноћу да храним Петра. Тек тад сам схватио да је имати троје деце исто што имати једно дете. А након петог детета више није важно колико деце имате. Било нам је тешко док су деца била мала. Али када су старија деца одрасла, бринула би о млађима и бавила се кућним пословима. Чим вам деца напуне дванаест година, живот вам постане мало лакши.

У васпитању деце настојимо да се држимо златне средине. Наравно, Господ дуго чека да се поправимо пре него што нас казни. Тако и ми поступамо са својом децом. Наравно, нисмо увек довољно стрпљиви, али ипак не кажњавамо често наше малишане. Казнимо их ако се пуно свађају, ако се наш најстарији син осећа на дуван или ако лажу. Али мали несташлук не заслужује казну.

Немогуће је избећи сукобе између деце. Живимо у трособном стану и повремене мале свађе су неизбежне. Чим два детета пожеле исту ствар, ето вам свађе. И поред тога, не могу да се сетим ниједног случаја када су се наша деца потукла. Како изрека гласи – кад чељад нису бесна, кућа није тесна. Када је троје наше деце отишло у дечји камп, осетио сам тескобу – када ваша три вољена бића нису ту, осећате се непотпуно. Моја супруга и ја навикли смо да будемо све време окружени малишанима. Можда ћемо у старости бити неко време сами, али можда и нећемо. Недавно смо добили земљу у закуп, па ћемо, ако Бог да, ове године почети да градимо кућу.

Супружници се суочавају с различитим искушењима. Неверујући људи не схватају да су то све ђаволске подвале и да мисли и осећања који се појављују у нашим умовима и срцима често нису наши. Нама верујућима је лакше. И ми, наравно, доживљавамо демонске нападе, али они прођу. Искреност је веома важна. Моја супруга и ја никада се нисмо озбиљно посвађали, иако понекад ја зановетам њој или она мени. Али када год ја гунђам, Господ подари мојој супрузи позитивно настројење, те она оћути или се чак осмехује, а када год она гунђа, Господ мени подари добро расположење.

Зашто да јој узвраћам истом мером ако видим да је под ударом нечистих сила. Просто стрпљиво чекам. Напослетку, ми смо једно тело. Морамо бити у стању да праштамо.

Не приморавамо децу да иду у цркву. Наш најстарији син се причешћује, премда ретко, и похађа недељну школу у цркви која се њему свиђа. Иако не иде на службе, бар иде у недељну школу, и слава Богу. Молимо се за њега, јасно нам је да он жели да самостално доноси своје одлуке. Остала деца још немају такву жељу. А он и његов друг пошли су с нама у цркву на Васкрс, исповедили се и причестили. Такође су повели и једну девојку, која се такође исповедила и причестила. Иако тинејџери знају да праве глупости и буду тврдоглави, семе честог причешћивања засејано у њиховим душама од детињства живи у њима заувек.

 

Татјана:

Удала сам се у двадесет петој години. Радила сам у школи и ишла у цркву. Једино сам ја ишла у цркву у мојој породици – остали укућани нису били религиозни. У православљу сам пронашла одговоре на бројна важна питања. Одрасла сам без оца. Мајка је била успешна, радила је као инжењер у фабрици, али је недостатак среће утицао на њен карактер. У цркви сам видела потпуно другачије породице – ти људи су били испуњени другачијим емоцијама и смислом. Нису их повезивале материјалне везе, већ нешто друго. Посматрала сам их и размишљала: „Желим и ја да живим исто тако.” Господ је услишио моју молитву – отац Николај ме је запросио и одмах сам пристала.

Моји родитељи су били против тога да се удам за будућег свештеника. Успешна девојка која је завршила факултет с највишим оценама, која је радила, а затим, сасвим изненада почела да иде у цркву и постала жена свештеника! Савршено их разумем – њихова кћерка је почела да живи супротно њиховој дубоко увреженој идеји „исправног” живота. Било им је тешко да разумеју. Али, како је отац Николај добро рекао, тај недостатак разумевања међу нашим родитељима учврстио нас је и помогао нам да се боље упознамо. Једва да смо разговарали пре нашег венчања у цркви. Једног дана сам видела младића који је излазио из олтара и помислила: „Волела бих да се удам за младића као што је он.” Отац Николај ме је запросио ускоро након тога.

Уопште нисам била спремна да будем мајка много деце. Била сам јединица и у детињству сам се дружила чак и са свештеничким породицама без деце. Али упркос свему томе, прихватила сам свако наше дете као дар, без размишљања. Понекад ме људи питају: „Да ли стварно желиш да опет мењаш пелене?” Тачно, веома је тешко носити тај тежак терет и лишити себе скоро свега. Након рођења наше последње бебе, нисам изашла из куће два месеца. Али осећање које ми је Господ подарио је неописиво. То предивно осећање помаже ми да превазиђем све тешкоће.

По мом мишљењу, недостатак жеље за рађањем потиче из унутрашњих проблема. Можда такве жене имају лош однос с мужевима или се плаше осуде других. У Омску је, док смо тамо живели, било свега неколико многодетних породица. Када одете у парк с петоро деце која су једно од другог старија свега годину дана, а притом сте исцрпљени, људи почну да зуре у вас, да вас анализирају и говоре лоше ствари. За њих је велика породица значила породицу с проблемима. Људи су ме увек питали: „Какве сте школе завршили?” У Рибинску има много више многодетних породица и запослени у социјалним службама и болницама доста су љубазнији. Притом вам људи не постављају чудна питања на улици.

Једном смо отишли у посету пријатељима у Курган [велики град на реци Тобол на југу западно-сибирске равнице] и када год бих изашла напоље с децом, странци би ме обасипали питањима: „Одакле сте? Како је то могуће?!” Имала сам утисак да људи у том граду немају деце! Често читам разговоре с родитељима који имају више деце како бих ублажила своју унутрашњу панику и рекла себи: „Ја сам као и сви други, нормална сам.” Сви око мене говоре ми да сам луда, да нешто са мном није у реду јер имам толико деце! Зато причу сваке велике породице доживљавам као дашак свежег ваздуха.

Необично је то што спољашњи проблеми помажу да се одржи блиска веза између мужа и жене. То су, на пример, финансијски проблеми, други људи, или је неко лоше говорио о вашем мужу и ви га браните. Све вас то повезује. Притом, супружници морају да разговарају. Чим почнете нешто да задржавате у себи, настају проблеми. Они ишчезавају чим искрено поразговарате. Сви смо људи, увек можемо осетити унутрашње незадовољство, али о томе треба да разговарамо. Не да се жалимо, већ да разговарамо тихо и конструктивно. Нарочито ако сте мајка која навећи део свог времена проводи код куће са својом децом, и чији је муж њен главни слушалац и саговорник.

Али главна ствар која уједињује супружнике јесу вера и Црква.

https://centarzazivot.rs/dok-ja-gundjam-ona-se-osmehuje-porodicni-zivot-s-devetoro-dece/

 

[Božena]

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/08/08/7398839_zenska-deca-t.jpg

Научници упозоравају да број женске деце у дванаест земаља драматично опада

WWW.RTS.RS

---

Још од седамдесетих година број намерних прекида трудноће због пола детета у Кини, Индији и код још десетак других нација, довео је до тога да се број жена смањио између 23 и 45...

 

[Ćiriličar]

Ми вајни православци...а гле Чада 4 деце и објавио жена ми поново трудна. Свака част за њега и супругу му.

 

[sanja84]

Višedetne porodice, kao cirkuska atrakcija.Idu kamere snimaju, nikako čuda da se načude