Када је превише стварности...

[Иван Ивковић]

 

Протојереј-ставрофор др Милош Весин је у Коларчевој задужбини у Београду одржао предавање „На „друштвеним“ мрежама нас има. А на молитвама?“. Данас се суочавамо са великом променом свести, посебно деце и младих, а родитељи морају да предају деци дисциплину, закључио је предавач. Ово изузетно предавање за наше слушаоце је забележио Марко Маленчић.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/05/27.05.15_zbor_-_otac_milos_vesin_-_drustvene_mreze.mp3

 

 

Преузми датотеку>>>

[Иван Ивковић]

Веома је занимљив случај финских војника који су у другој половини 2004. године ослобођени војне дужности под дијагнозом да су „зависници од Интернета“. Да то није изолован случај и да је у питању озбиљан проблем, сведочи и вест коју је пренео један од најажурнијих домаћих извора технолошких новина, дневне електронске вести часописа Микро. Почетком јула 2005. године наведени извор је пренео вест да је у Кини, тачније у државној болници у Пекингу, почело лечење групе младих људи којима је дијагностикована зависност од компјутерских игара и Интернета, а као примарни симптоми наведени су депресија, нервоза, страх, испољавање недруштвености, паника, агресија… Државно-правни систем Кине је иначе један од ретких који има критички однос према дигиталним технологијама, мада је у великом броју случајева крајње рестриктиван, што је опет дијаметрална супротност у односу на либерално-модернистичка гледишта. Кинеска влада полугама власти често иде дотле да затвара играонице и интернет клубове, али више из идеолошких разлога (НР Кина функционише под специфичним видом комунистичке идеологије), а не услед суштинског препознавања проблема.

 

 

Иако је веома пожељно имати критички став по питању технолошких новина, ипак је само институционални став недовољан (а често уме да буде и контрапродуктиван), ако није утемељен на здравим антрополошким премисама. Шта у случају зависности од дигиталних средстава можемо да констатујемо узимајући у обзир науку Христову и светоотачко искуство?

 

 

Проблем зависности уопште

 

Погрешно је изоловати проблем дигиталне зависности (да га тако назовемо) од проблема зависности уопште. Постоје, додуше, неке специфичности које га чине посве другачијим, али је срж проблема потпуно иста као код осталих облика зависности – једино је феноменолошка раван различита. Сећам се једног разговора из времена студија информатике, вођеног између двају колега, хришћанина и атеисте. Повод је била хришћанска вера као таква, при чему је атеиста верујућем одмах пребацио „да не може прихватити круте калупе, правила и догме“ које по његовом мишљењу Црква намеће и који ограничавају човекову слободу. Пре конкретног одговора на такав став, верујући колега га је замолио да баци цигарету коју је овај имао у руци, у име исте те слободе за коју се страствено залаже и која је тобоже укинута заповестима Божјим. Збуњен, студент атеистичке провенијенције није смогао снаге то да учини, на шта му је саговорник једноставно рекао да је слобода једино у односу према греху те да вера и испуњавање заповести Божјих не поробљава, већ ослобађа…

 

Проблем зависности уопште треба посматрати у односу на људску природу, тачније у односу на оно што није њено – страсти као извитоперене енергије. Није роб онај који је у веригама и заточеништву земаљском, већ је роб и зависник онај који је спутан грехом и страстима које му окивају вољу. Књига Постања сведочи како је човек створен као слободан и независтан у смислу одлуке да прихвати или не прихвати иницијативу Божју. Једина зависност је постојала и постоји у равни онтологије (бити жив, што није могуће ван заједнице са Богом), али не и у равни воље и одлуке. Међутим, првостворени човек управо слободном вољом чини противприродан покрет и, уместо ка животу, усмерава се ка смрти. Слобода као највећи дар Божији, којим је човек постепено требало да се успиње до висина обожења, искоришћена је тако на сопствену пропаст. А управо у дубинама хришћанског појма слободе налази се кључ за решавање проблема зависности какву срећемо међу људима данас.

 

 

Хришћански појам слободе

 

Хришћански појам слободе је далеко дубљи него у било којој религији или, пак, философској доктрини. На жалост, често је управо код хришћана присутан легалистички појам слободе, појам чисто друштвено-политичког карактера који слободу види у равни избора потврде или негирања између датости кроз постојеће опције. Међутим, хришћански појам слободе је далеко шири, што се види већ у светотројичном догмату. Богу од вечности ништа не сапостоји, према томе он нема између чега да бира и код Њега се та слобода увек испољава као афирмативна, као Да. Отац од вечности жели и љуби Сина и Духа Светог потврђујући слободно своје постојање у односу љубави у оквиру светотројичне заједнице. Са друге стране, Логос Божији своју слободу као љубав потврђује својим слободним рађањем од Оца од вечности и испуњавањем Очеве воље оваплоћењем у времену. Дух Свети од вечности исходи од Оца, такође потврђујући своју слободу у заједници љубави као Да према Очевој иницијативи. Слобода у Божијем постојању је неодвојива од љубави и када кажемо да је Бог љубав, управо мислимо на начин постојања и остваривања Бића Божијег, дакле на онтолошку, а не етичку категорију.

 

У складу са тим треба посматрати и истинску човекову слободу јер је човек створен као икона Божија. То је одлично изразио преподобни Максим Исповедник описујући праву слободу као незадржив полет ка Богу. Наиме, сваки хришћанин је призван да својим животом оствари оно што му је од Бога дато као циљ у смислу обожења. Стога љубав и слобода за хришћанина не представљају просто неке моралне категорије, већ нешто без чега спасење није могуће, управо начин постојања и уподобљавања Богу, остваривања заједнице са Њим и избављања од смрти. Без слободе оличене у заједници љубави, није могуће остварити икону Божију у себи и узвести је до подобија, није могуће узрасти у аутентичну личност којој ће сусрет са Господом бити светлост, а не тама. То је слобода у Духу Светом, слобода више реалности којом нас је Христос ослободио и учинио усиновљеницима Божијим по благодати. За остварење такве слободе потребан је велики труд воље и напор духа (јер је после пада људска воља ослабљена), а пре свега утеловљење у заједницу Цркве, Тело Христово. То је оно што називамо подвижничким животом у Христу, у смислу добровољног испуњавања заповести Господњих односно активног покушаја човека да своју вољу усагласи са Божијом. То је управо и природно стање бића и воље – велико Да према обожењу!

 

За дубљи увид у ову проблематику препоручујемо тријадолошке студије митрополита Јована (Зизјуласа), еклисиолошке студије епископа Атанасија (Јевтића) и сотириолошка разматрања митрополита Јеротеја (Влахоса).

 

 

Проблем зависности од дигиталних технологија

 

Дошли смо до закључка да пут слободе у заједници љубави није робовање правилима, како то заједљиво пребацује атеистичка пропаганда, већ пут који у крајњој инстанци води до најпотпуније могуће слободе, односно њеног остварења у афирмативном смислу у односу према Богу и ближњем. Узевши то у обзир, покушајмо да анализирамо проблем о коме је у тексту реч. Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе.

Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу.

 

 

Само је једно потребно…

 

По ко зна који пут, поучени животним искуствима која су пред нама, постављамо питање критичког односа према информационим технологијама, али и према свему осталом што пред нама стоји као могућност избора. Човек у свему може претерати и постати зависник, чак и од одређене хране и пића, маркираног одела, друштвеног статуса… па и дигиталних технологија, као што видимо. На таква искушења једино су у одређеној мери имуни људи (само)критичке свести, интелектуалци у правом смислу те речи (јер интелектуалац није човек који пуно зна, већ онај који уме критички да размишља и користи интелект). На жалост, чињеница је да млади и неискусни људи том искушењу често подлежу. Искушење пандигитализације свести стога треба разоткривати и разобличавати литургијском свешћу и есхатолошким погледом. Ту лежи одговорност савремених хришћана јер делатним примером треба да покажемо правилно коришћење дигиталних технологија и аутентичан однос према Богу и људима. Модерни човек је све инвертовао и ступио у псеудооднос са виртуелним светом, а за своје ближње оставио утилитаристички принцип коришћења (што резултира отуђењем). У питању је класична криза идентитета личности, а технолошка зависност је само последица. Проблем не може бити решен ван онтологије персоналности и покушаја остваривања иконе Божије коју сваки човек у себи носи. Све остало (па и институционални покушаји) ће у крајњој инстанци завршити промашајима којих смо били сведоци у људској историји.

О. Оливер Суботић

http://www.prijateljboziji.com/_internet-zavisnost/17209.html

[Дијана.]

Навикли смо на много испразних ствари у којима тражимо утеху. Свака од тих ствари представља посебну или делић опште привидне стварности, неке коју смо сами себи обликовали и којом смо заменили истинску стварност, представља сурогат Царства у коме се уместо у наручје Оца бацамо у окречене гробове. Када у изобиљу логосне стварности почнемо да се гушимо и жмиркамо као живуљке навикле на мрак и устајали ваздух без размишљања зовемо у помоћ идоле да нам пруже утеху јер нам је тада просто превише стварности...

 

I mi smo oblikovali svoju stvarnost... Sta da cine oni koji ne znaju, i ne mogu da dosegnu tu, za nas pravu stvarnost? Zar samo, ko ima, dace mu se... 'Pusti mrtve da sahranjuju svoje mrtvace, a ti podji za Mnom'.. tvrda besjeda... gdje je ljubav prema bliznjem?...

[Иван Ивковић]

I mi smo oblikovali svoju stvarnost...

Свако своју, наравно. Можемо је назвати и субјективном истином.

 

Sta da cine oni koji ne znaju...

 

Оно што знају и то што боље. Уз Божју помоћ и добру вољу сазнаће и више. Ко има веће дарове има и већу одговорност, биће више и бијен ако их занемари.

 

gdje je ljubav prema bliznjem?...

Нисам најбоље разумео... Је ли то било реторичко питање? 

[Дијана.]

чињеница да и молитва може постати препрека спасењу.

Zanima me kontekst ovoga. Ja shvatam kao: JA bi da se moli, ali bliznji u tom trenutku ima potrebu za mnom. Bukvalno sam to dozivjela. Mi introvertni se odricemo sebe kad se dajemo bliznjem; ekstravertni vjerovatno kad se mole (tj.idu u introverziju) 

[Дијана.]

Оно што знају и то што боље. Уз Божју помоћ и добру вољу сазнаће и више. Ко има веће дарове има и већу одговорност, биће више и бијен ако их занемари.   Дијана., on 26 Jun 2015 - 21:59, said: gdje je ljubav prema bliznjem?... Нисам најбоље разумео... Је ли то било реторичко питање? 

Ali ako ne znaju, i nemaju dobru volju da saznaju da krenu blagoslovenim putem... 'ko nema, uzece mu se i ono sto ima'... meni je to surovo.

Gdje je ljubav prema bliznjem ako ih ostavis i podjes za Hristom?  Tada, za njim stvarnim, to je bilo i razumljivo; ali sada, npr. monah treba bukvalno da se odrece svih ljudi i da pokida sve veze, da od ljubavi ostane samo molitva za njih...

[Иван Ивковић]

Zanima me kontekst ovoga

Контекст је онај кад "молитвенику" правило постане циљ на рачун односа са Богом и са ближњима, "добра" дела такође постају сама себи циљ. Односи се укидају и човек постаје задовољан и "испуњен" испунивши правило или причестивши се палим духовима "клањајући се крви и телу". То би се све дало описати као идолатрија и прелест, односно (само)обмана.

 

 'ko nema, uzece mu se i ono sto ima'... meni je to surovo.

Мислим да овде мешаш два различита контекста. Можда и не... У сваком случају, оно што називам објективном истином то је стварност из божанске перспективе. Ако узмемо у обзир целу причу одакле је овај цитат видимо да је онај који нема на неки начин презрео то што му је било дато и закопао свој талант у земљу (тело). Господњи дарови су превише драгоцени да би се траћили. То што ти називаш суровим ја бих пре назвао праведним јер је поменути слуга уз тај један талант био обдарен и слободном вољом коју је усмерио на самодовољност - неумножавање таланта. Није ли онда сам одговоран за то што му се десило? Господар је био праведан при процени свачије моћи и подели таланата. Праведан је и остао... Или мислиш да је направио грешку?

 

Што се монаха тиче они чине далеко више добра својим ближњима препуштајући, заправо дарујући их Христу. То је тајна вере о којој не бих смео много да причам јер би се свело на спекулацију. Бар тако мислим... Не бих рекао да се таквим "напуштањем" везе кидају. Напротив, бивају заквашене вечношћу... О томе врло надахнуто пише старац Софроније: О Речи Божјој и крајњим дометима творевине. Мало другачија ситуација је онда кад се држимо са већом резервом према Богу. Тада је испуњавање воље ближњих на рачун наше сопствене оно што смо као недостојне слуге позвани да испунимо, таман да су нам доведени у питање и тренутно испуњавање молитвеног, посног или неког трећег правила.

[Иван Ивковић]

Што се тиче самообмане, те препуштању пороцима и страстима као тренутним утехама из којих се рађа и развија огреховљеност, брат Арсеније каже: https://youtu.be/-Ns-oMSYJ0s?t=36m

 

Снимак целе емисије:

 http://www.svetigora.com/audio/download/13658/21.10.2013.%20OGLEDALO_o.Arsenije%20Rec%20pastira.mp3

 

Преузмите датотеку>>>

[Севастократор]

Мислим да овде мешаш два различита контекста. Можда и не... У сваком случају, оно што називам објективном истином то је стварност из божанске перспективе. Ако узмемо у обзир целу причу одакле је овај цитат видимо да је онај који нема на неки начин презрео то што му је било дато и закопао свој талант у земљу (тело). Господњи дарови су превише драгоцени да би се траћили. То што ти називаш суровим ја бих пре назвао праведним јер је поменути слуга уз тај један талант био обдарен и слободном вољом коју је усмерио на самодовољност - неумножавање таланта. Није ли онда сам одговоран за то што му се десило? Господар је био праведан при процени свачије моћи и подели таланата. Праведан је и остао... Или мислиш да је направио грешку?

 

 

Та прича са талентом (златником) је данас ван контекста и зато збуњује људе. Данас је тешко бавити се трговином, јер је систем тако направљен да 90% људи пропадне и изгуби све, а само 10% успе да опстане. Данас да неко има 1.000 евра и да се одлучи да их уложи у трговину, већа је вероватноћа да ће их изгубити, а да ће више профитирати онај који их стави под кључ у банку.

 

У оно време није било правних регулатива, силних пореза, компликованих правила око књига, рачуна, прописа, правила, где те свако чека да ти ребне казну. У оно време, проблем је био доћи до почетног капитала, то је била најкрупнија ствар. Ко је имао почетни капитал, могао је да купи било чега у већој количини, па да распродаје обичној сиротињи на комад и тако од талента заради два, па од два четири. Зато је онај слуга рђав, јер је имао тај почетни капитал, а својом лењошћу га није умножио, нити дао некоме на зајам, па да га тај умножава. Због тога је оправдано осетио гнев господара на својој кожи.

[Иван Ивковић]

"Незрео човек је онај који није у стању да се сусретне са изазовима."

 

А ко сам ја?

 

1. Чедо Божје, неко ко је по лику Божјем саздан.

 

2. Ја сам становник виртуелног света.

 

3. Ја сам манекен/ка у излогу све брже окретајућег се рингишпила виртуелне реалности јер је опис сваког мог минута и свега онога што се у њему дешава, свега онога што чиним, свега онога што не чиним, што мислим, што не мислим, доступно мени сличним воајерима душа захваљујући само једном једином притиску на дугме.

 

4. Ја сам бог који притиском на тастатуру испред компјутера ствара нове светове и чини оно што жели.

Предавање: Отац М. Весин - Зашто је мој ближњи од мене све даљи?

[Arsenija]

Ma kakva predavanja.    Samo gubis zivce .Mi te ljude ne poznajemo,pa ne mozemo da znamo da li pricaju od srca ili praznoslove,to je diskutabilno...To je kao kad bi neko seo da cita knjige i da u njima trazi odgovore i srecu,pa kad shvati da tu nema nicega...onda sve knjige skupi na jednu gomilicu sedne na njen vrh i place...

Da zakljucim,pa da pocnem da radim nesto pametno sto ce usreciti i mene i druge.U ti ludim trenucima covek moze da uradi nesto za sta ce posle da se kaje... Bilo sta ...Npr.Moze nekom da pokloni nesto,pa da mu posle bude zao...Npr.Ja sam imala neku kutiju sa nakitom,zaista je tu bilo svega...i odem kod sestre i kazem joj,meni ovo uopste ne treba...evo ti sve. 

Ili ...npr...izadjes na terasu,a na susednoj terasi komsija...i ti pozelis da mu kazes... Sta je bilo ? Sto si ti ustao u 5h .Odmah da se vratis u svoju sobu,ko je tebi dozvolio da se setas u gacama... 

[Иван Ивковић]

Ma kakva predavanja.    Samo gubis zivce .Mi te ljude ne poznajemo,pa ne mozemo da znamo da li pricaju od srca ili praznoslove,to je diskutabilno...To je kao kad bi neko seo da cita knjige i da u njima trazi odgovore i srecu,pa kad shvati da tu nema nicega...onda sve knjige skupi na jednu gomilicu sedne na njen vrh i place...

Многопоштована Арсенија, донекле те разумем. Јако је важно очувати аутентичност, вештина коју си безмало довела до савршенства. Наравно да срећа није у књигама ни у предавањима, то су само путокази. Срећа(ње) је у сусрету... Јеси ли то хтела да кажеш?

[Иван Ивковић]

 

"Држи ум свој у аду и не очајавај".

 

Неразумљив израз. Шта значи - држати ум у аду? Не значи ли то - замишљати ад слично оним неукусним сликама које ствара наивно људска уобразиља. У датом случају - не. Оцу Силуану, као и другим великим оцима, на пример, Антонију Великом, Сисоју Великом, Макарију и Пимену Великом, било је дато да за време свог живота стварно доживљавају стање адских мука. Понављањем се ово стање дубоко утиснуло у њихова срца, тако да су га они могли по сопственој вољи поново изазивати у својој души. Они су се том расположењу могли враћати посредством одговарајућег унутрашњег покрета духа. Они су то и чинили кад год би се у њиховој души рађала некаква страст, а нарочито ако је у питању била она најдубља и најтананија - гордост.

 

Борба с гордошћу је - последњи ступањ борбе са страстима. У прво време подвижник се бори с грубим телесним страстима, затим са раздражљивошћу и, најзад, са гордошћу. Ова последња борба је, несумњиво, најтежа. Пошто се из споственог искуства уверио да гордост води губљењу благодати, подвижник душом силази у ад и адским огњем сажиже у себи дејство сваке страсти.

 

Старац је примећивао да се већина људи, приближавајући се тој ивици, малодушно плаши и не може да издржи. Зато је Велики Сисоје и питао: "Ко може поднети Антонијеву помисао? Уосталом, ја знам човека (управо, он сам - Сисоје) који је може поднети".

 

Старац Силуан је објашњавао да је Сисоје имао у виду помисао којој се Велики Антоније научио од једног александријског обућара. Преподобни Антоније се молио да му Господ открије какву је духовну меру достигао. Њему је било откривено да није достигао меру обућара. Дошавши обућару, преподобни га је упитао како живи. Обућар му је одговорио да трећину зараде даје храму, трећину сиротињи, а остало задржава за своје потребе. Антонија, који је оставио све своје имање и живео у пустињи и у већој сиромаштини него обућар, та исповест није задивила. Није, значи, обућарево преимућство било у томе. Тада он рече обућару: "Господ ме је послао да чујем како ти живиш". Смирени обућар је поштовао Антонија. Због тога се уплашио те речи и рекао: "Не чиним ништа нарочито. Само док радим гледам на људе који пролазе и мислим: Сви ће се спасти, само ћу ја пропасти".

 

Будући послан од Бога да се научи од обућара, и дугим и напорним подвигом (који је задивљавао читав Египат) припремљен да правилно прихвати реч коју је чуо, Антоније је по дару Божијем осетио силу помисли обућара и схватио да стварно није достигао његову меру. Вративши се у пустињу он је отпочео да се учи том делању.

 

Уједно са поимањем те помисли Великом Антонију, оснивачу источног монаштва, била је дата и сила да је носи. Он је касније томе учио и оне отшелнике који су били способни да приме јаку храну, а не млеко. Од њега су то делање после примили и други велики оци пустиње предавши га као драгоцено благо у наследство и каснијим вековима. Тај подвиг добија код сваког подвижника сопствени словесни израз. Тако је Пимен Велики говорио: "Верујте, децо, тамо где је сатана, тамо ћу и ја бити", што се суштински своди на једно исто.

 

Блажени старац Силуан је говорио да многи подвижници, приближујући се том стању које је неопходно за ослобођење од страсти, очајавају и не могу поћи даље. Али, онај који зна да нас "Господ много воли", успева да избегне погубно дејство тог очајања и уме мудро да остане на самој његовој ивици, тако да помоћу адског пламена сажиже у себи сваку страст, избегавајући уједно да постане жртва очајања. "И не очајавај".

 

Старчева прича је проста, као што је била проста и прича александријског обућара, као што је просто говорио преподобни Сисоје, или преподобни Пимен и други оци, али сила речи и дубина тајне овога подвига остаје тајна за сваког који није осетио адске муке са једне, и велике благодатне дарове са друге стране.

 

* * * * *

 

То што је радио Силуан могу чинити само малобројни. Од сталног пребивања у томе подвигу, душа стиче извесну навику и издржљивост, тако да сећање на ад постаје скоро стално присутно. То је неопходно зато што је човек "који живи у свету и носи тело" непрестано подвргнут утицају греха који га окружује и од кога се душа, као оклопом, штити тиме што се смирава до ада преисподњег.

 

Старац вели: "Сам ме је Господ научио како се треба смиравати: "Држи ум свој у аду, и не очајавај". Тиме се побеђују непријатељи. Када умом излазим из огња, помисли поново добијају снагу".

 

* * * * *

 

Из бледих и невезаних наших речи немогуће је добити прави појам о том дивном животу у коме се спајају крајње страдање које човек може да поднесе са крајњим блаженством које човек може да доживи. Једно другом помаже на чудан начин. Кад би постојало само страдање, човек га не би могао поднети, и кад би постојало само блаженство, човек га такође не би могао поднети.

Архим. Софроније Сахаров - Старац Силуан

[Иван Ивковић]

Још која реч старца Софронија...

 

 

Гледајући старца Силуана често смо помишљали: Ма са које стране га посматрали, хришћански живот нам се у свему чини супротан обичном току људског живота и његовим мерилима. У свему налазимо чудну парадоксалност.

 

Хришћанин се у свом срцу смирава до крајњих граница, сазнаје да је "нижи од сваке твари", и кроз то смирење уздиже се ка Богу, постајући виши од сваке твари.

 

Хришћанин се удаљује од света. У "егоистичкој" бризи о своме спасењу он оставља све као непотребно, "мрзи" свога оца и своју мајку, и децу, ако их има, напушта сваку телесну и душевну везу. У својој устремљености Богу он "мрзи" свет и сасвим силази у дубине свога срца. Када тамо стварно сиђе, да би отпочео борбу са сатаном, да би очистио срце од свих грешних страсти, он се у истом том срцу, у његовим дубинама, сусреће са Богом и у Богу почиње да увиђа да је нераздвојно повезан са читавим бићем света. Тада за њега не постоји ништа туђе, страно.

 

Раскидајући у почетку везе са светом, он их кроз Христа поново успоставља, али на један потпуно посебан начин и везује се с њим "свезом љубави" на сву вечност. Тада се и сваки човек, независно од удаљености места и историјске епохе у којој је живео, кроз молитву укључује у његов вечни живот. Тада хришћанин сазнаје да његово срце није само физички орган или, пак, орган психичког живота, већ нешто што се не може одредити, нешто што је способно да се сједини с Богом, извором сваког бића. У свом дубоком срцу хришћанин на неки начин доживљава сву историју света као своју властиту и види не само себе већ и читаво човечанство, сав комплекс мисли и духовних доживљавања. Тада за њега не постоји странац, већ свакога воли, како је и заповедио Христос.

 

Да би се човек учврстио у Божијој љубави, неопходно је да гнев и "мржња" достигну своју крајњу меру, али да су усмерени на грех који живи у нама, на зло које дејствује у нама - у нама самима, а не у брату.

 

Сва снага супротстављања космичком злу усредсређена је у дубоком срцу хришћанина, док се споља, сходно заповести Господњој, он "не противи злу" (Мт.5,39).

 

Срце хришћанина плаши се свега, до најмањих покрета мисли или нечистог осећања. Оно се узнемирава због свега, због свега болује и жалости се, а у исто време ничег се не плаши: "макар се и небо сударило са земљом". Дубоко срце хришћанина остаје неустрашиво и спокојно, макар горе са шумом пале на наше главе свом својом тежином.

 

Хришћанин је најнезаштићеније биће. Он је на удару свих и свакога. Хришћанин је слуга и сметлиште свима (l.Kop.4,13), али истовремено он је, и само он, слободан и неповредив у најдубљем смислу те речи.

 

Почињући одрицањем, одбацивањем и "мржњом", по речима Христовим: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик (Лк. 14,26), те: сваки од вас који се не одрече свега што има (било на материјалном или интелектуалном или душевном плану) не може бити мој ученик(Лк.14,33), хришћанин завршава жељом да душу своју положи за Христа, "за пријатеље и непријатеље своје".

 

И тако, одбацујући све, раскидајући са свим, "мрзећи" све, хришћанин добија од Бога дар вечне духовне љубави према свима и свему. Остављајући све, одричући ce свега, он постаје поседник неизмерно већег богатства, истинског и вечног. Као они који ништа немају а све поседују (2.Кор.6,10).

 

Према томе, у поређењу са обичним животом хришћански живот у свему изгледа противречан, парадоксалан.

 

При општењу са старцем, често смо помишљали: "Хода по земљи ногама, ради рукама, живи међу људима као најпростији човек и нико га, осим Бога, не познаје".

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/StaracSiluan/StaracSiluan18.htm

[Ненад Р.]

Ја се суочавам са ствархошћу и отворено кажем шта ми се не свиђа и покушавам да дам свој више него скроман допринос да се нешто поправи . Став да човек не може ништа да уради као појединац  је за мене утопија из разлога што скоро свим људима је то изговор да не покушају ништа да ураде да би нешто направили боље . Своју слабост и не активност крију иза тога.

Ако не успем у нечему , ја имам оправдање да сам покушао и самим тим ми је лакше него да нисам покушао.