Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?)

[Никола Ђоловић]

Може ли се пожртвовање обесмислити?

Naravno da moze... kad njime barataju vernici...

Skoro sam cuo jednog vernika kako kaze jednu vrlo pametnu stvar  u vezi sa licnim pozrtvovanjem:"Jedini nacin da sebe zrtvujemo jeste, ziveti za druge"

Zapravo "ziveti za druge" je idealan civilizacijski koncept na koji je religija stavila monopol i to potpuno bespravno jer ga ona sama obesmisljava... evo i kako...

Kada ateista iskreno zivi za druge (religjiski receno zrtvuje se) on to radi iz ciste filantropije  i ljubavi prema ljudima  i ljudskom rodu.

Kada vernik zivi za druge on to radi zbog dresure, tj. nagrade kojoj se nada nakon smrti (veci zivot, vecno blazenstvo... bla, bla) i time direktno baca sumnju na motive svog pozrtvovanja...

Drugim recima, ateista se zrtvuje za druge za rad drugih, a vernik se zrtvuje za druge za radi sebe  i svog spasenja...

PS. ne zelim da pomislite da mislim na sve ateiste... ne, ovde samo iznosim koncept i odredjene poente i nije mi namera da impliciram da su svi ateisti filantropi...

facenew22222222

Ima smisla, zato i ima puno nadnicara koji neguju trgovacke odnose sa Bogom i ljudima a da sami ne ulaze u sustinu ljubavi.

Nisi nista generalizovao pa ne vidim problem!

[Милан Меденица :)]

може, то активно радимо сами себи, а можемо и другима као и други нама.

кад год стекнемо утисак да људскост у човеку или Богу не постоји, тад смо покушали да обесмислимо дар слободне воље који је у исто време и жртва.

Бог се родио као човек да би показао да је човек, кроз веру, више него способан за обожење без икаквих божанских моћи, само избором, вољом и трудом који означавају љубав, веру и наду - иначе би били бесмислени.

[Иван Ивковић]

Постоји ли узалудна жртва? Ако постоји о чему се заправо ради? О приношењу погрешне жртве, погрешном богу, на погрешан начин? Је ли Каинова жртва била потпуни промашај и због чега. Како наша жртва "да буде благоугодна"?

[JESSY]

..., жртва је словесна и богоугодна ако се њоме отржемо од себе ради неког другог, у име Бога. То се постиже (а) покајањем ради прочишћења, то се пројављује (б) просветљењем ради учења, то се усавршава (в) одуховљењем ради освећења и обожења у Истини....

 

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/sveti-sava-srpski-zadati-otac-darovani-brat.html

[obi-wan]

Је ли Каинова жртва била потпуни промашај и због чега.

 

Kain je svoju zrtvu prineo s dosadom i hladna srca. Zato i jeste bila potpuni promasaj.

[Ненад Р.]

Ја мислим да постоји јер, човек може ,рецимо , да се жртвује и да не мисли на себе да би зарадио што више новца , а то није по Божијој Вољи.

[Саша од Москве]

E Ivane pročita mi misli sa temom

Mene zanima kada je naša žrtva - zaista žrtva, a kada je to psihičko zlostavljanje. Neki to lako zamene, da li je mera trud ovog drugog, kada i kako osobu smatramo bližnjim svojim (realno nismo svi na nivou da sve druge gledamo kao braću i sestre). To čini mi se ima veze i sa pitanjem - kada i kako da branimo sebe, a kada to već prelazi u napad na drugog. Mislim znam da sam postavila mnogo pitanja, ali naglas razmišljam, i imam neki utisak da se to na nekoj temi i objasnilo... (ako neko zna nek me uputi   )

[Иван Ивковић]

@@Саша од Москве,

 

Нико не сме да оклева на путу овог живота да не би изгубио место у Отаџбини. Нико нека не меша оклевање и добре жеље, већ свако нека остварује започето да би испунио оно што започиње.

Светитељ Григорије Двојеслов

 

Ми данас често грешимо мислећи да је главно, што се тражи од сваког од нас да помогнемо људима из наше околине да се спасу. Ми као да смо спремни да жртвујемо много онога што нам је самима веома неопходно, да бисмо подстакли ближњег на веру. Међутим, то је најчешће демонско искушење које је многима спутало руке и ноге, приморало их да успоре кретање на путу ка Богу у очекивању оних који су се наводно такође спремали да иду с њима (али никако да крену). Многи су под оваквим милозвучним изговором одустали од бодрог корачања, задржавали су се на овим збориштима и одушевљењима гомиле, на крају су се заборавили и изгубили интересовање за само путовање. «Кад осетиш пламен, трчи!» Човек прво треба да трчи и да савладава препреке, треба ревносно да се пробија кроз непријатељско окружење и безбројне опасности и тек кад стигне до сигурног и поузаног положаја понекад може опрезно да се окрене и пружи руку ономе ко тражи помоћ. Ми смо попут људи који су упали у дубоку јаму: још увек нам се даје могућност да се хватајући се за ретко корење, које штрчи из стена и опрезно се премештајући с избочине на избочину, лагано, опрезно пењемо на горе, према животу на слободи. И тек кад их се човек ослободи и дође на зараван, чврсто се држећи за стуб дрвета, он може да баци канап и да извлачи некога ко моли за помоћ. Али каква је несрећа ако начинивши свега неколико жалосних неуспешних покушаја и једва на метар испузавши на стену почнемо одмах да вучемо некога за собом!

 

«За спасење других нећемо ми дати одговор,» каже свети Јован Лествичник, «јер божански апостол каже: тјемже убо кијждо нас, о себје слово даст Богу ^[1] И опет: научаја убо инаго, себе ли ни учиши?^[2] Како бих рекао: да ли сви треба да се бринемо за друге не знам, а о самима себи на сваки начин треба да се бринемо.»^[3]

 

...

 

Свидело ми се код Јељчанинова: «Људи су у стању да схвате много тога у животу, много танано примећују у туђој души, али како је ретка, готово непостојећа појава да неки човек уме да види самог себе. Овде и очи с најбољим видом постају слепе и пристрасне. Бесконачно смо снисходљиви према сваком злу и безмерно преувеличавамо сваки трачак добра у себи. Да не говоримо о томе да човек буде строжи према себи него према другима (што се заправо и тражи), али кад бисмо на себе применили макар исте критеријуме као према другима - како би нам ово за много отворило очи. Али ми безнадежно то не желимо, а и не умемо више да видимо себе и тако и живимо у слепом спокојству.

А наш душевни живот није чак ни започео, и не може да почне док не сиђемо с ове лажне позиције.»^[4]

Заиста! Како је чудно! У животу смо скоро увек и свуда егоисти, све желимо да окренемо према себи, да имамо користи од свега, али чим се ствар дотакне духовног живота, у нама се одмах појављује незнано одакле најватренија «самопожртованост», «пожртоваваност, која нема милости према себи». Ето, већ смо спремни да принесемо на «жртву ради ближњег» бригу о својој души, спремни смо да подвргнемо ризику свој сопствени пут спасења, да сваког трена губимо мир срца, само да «извучемо ближњег из окова греха», да га упутимо на спасоносну стазу. Сваког часа нас грех обузима ни због чега другог осим зато што будно пратимо сваки корак ближњег и налазимо да ближњи све ради «небогоугодно», «не баш сасвим правилно», да ће «ако настави тако да се понаша, обавезно нашкодити себи» и «не можемо да гледамо на то хладнокрвно и пасивно». И тако се «кида» наше срце паљено «ревношћу» «за правдом Божијом», тугом «због кршења светих закона»... Да, наравно, признајемо да често и скоро увек и свуда нешто радимо како не треба, понекад се и присећамо да смо оно због чега сад прекоревамо свог ближњег пре пола сата урадили ми сами, али одмах објашњавамо себи: «Наравно нисам ни ја светац, али нећу због тога оставити свог брата без бриге и старања за његово спасење.» Љутимо се, осуђујемо, стално носимо у срцу неки продоран ветар, узбурканост осећања која подиже пену, као у морској бури, - све ово клокоће негде испод срца заодевајући се у дирљиво обличје трагања за истином и ревност по Богу...

 

Али куд је одједном нестала ова наша наметљива брига за саме себе, свагдашња окренутост према својој личности у свему? Зашто онда кад се ближњи јавно и очигледно спотакне или кад му се деси чак и велика несрећа не налазимо у себи врелу саосећајност, тугу, жалост, већ најчешће осећамо чак извесну чудну тајну радост и тек уз известан напор приморавамо себе да речима изразимо саучешће? Зашто кад видимо да се брат моли, да пости, да се труди, да напредује у добродетељи више од нас, уоште се не радујемо, не дивимо му се, не осећамо ганутост, већ одмах осећамо некакву унутрашњу непријатност, а кад чујемо похвалу упућену ближњем због нечега желимо да се накашљемо? Зашто?

Треба да се замислимо над овим!

 

^[1]   Рим. 14, 12. Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе.

^[2]   Рим. 2, 21. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш?

^[3]   Преподобни Јован, игуман Синајске горе. Лествица. М. 2002, стр. 26.

^[4] Свештеник Александар Јељчанинов. Записи. М., 1966, стр. 88.

 

http://tolmach.org/Arhimandrit%20Lazar.pdf

 

[Иван Ивковић]

А каква би по вашем мишљењу (или боље - искуству) била богоугодна жртва? Шта заправо значи одрећи се себе, смирити се пред ближњим? Видети га као бога и у Богу? Поставити његову вољу изнад наше? Да ли свачију и да ли увек?

http://svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=231:2011-09-20-16-51-07&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59

[JESSY]

Да ли свачију и да ли увек

to definitivno ne....

[Иван Ивковић]

 

Сања Т.

 

Шта мислите о овом тексту? http://www.lifeconnect.info/rs/teme/entry/prica-o-nepotrebnom-zrtvovanju-kako-sami-sebi-unistavamo-zivot

 

https://www.pouke.org/forum/statuses/user/12047-%D1%81%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%82/?status_id=30311

[Adelaida]

" Umisljene zrtve" koje niko od nas ne trazi niti imaju ikakvog smisla, iz gore navedenog primera su samo odraz straha, nesigurnosti i nase licne nesposobnosti. To je : Zaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu....( Branko Miljkovic)

[Драшко]

А каква би по вашем мишљењу (или боље - искуству) била богоугодна жртва? Шта заправо значи одрећи се себе, смирити се пред ближњим? Видети га као бога и у Богу? Поставити његову вољу изнад наше? Да ли свачију и да ли увек?

http://svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=231:2011-09-20-16-51-07&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59

Ако није из љубави, не знам дал је то уопште жртва

И онај текст који је Сања поставила је доста добар, могло би се ту продискутовати.

Где је граница између попустљивости, слабости и свесне жртве из љубави?

Да ли је добро увек "пустити" или је добро и "делати"...решавати, поставити се?

[florenntina]

Mislim da je svaka zrtva koja je svesno ili  nesvesno sama sebi cilj uzaludna.

Ovde pre svega mislim na zrtve koje su same sebi u fokusu (umesto da im je fokus na subjektu/objektu zrtvovanja) ili prostije receno kada se zrtvujemo da bi sebe nesto kaznjavali ili da bi bili sebi veliki i humani a ne zato sto hocemo nesto zaista da uradimo za drugoga zbog njega samoga... 

[Gordana .]

Када се себи допадамо у улози оног који жртвује, а жртвујемо нешто што и не желимо па је жртва изговор, ради неког ко то није ни тражио или му је на штету, када друштво то тако од нас очекује па то чинимо заправо себе ради

Нисам паметна