Tema kad nema teme gde biste pisali

[Драшко]

On 8.11.2016. at 9:52, Arsenija рече

Smejem se i ne mogu da prestanem da se smejem jednom statusu na fejsu - Naime - zena je na fejsu objavila sledece  - Srećna slava - Mitrovdan ,  svima pa i meni !    

 

Hvala

Znači slavimo istu slavu

[-Владимир-]

3 hours ago, Драшко рече

Hvala

Znači slavimo istu slavu

Онда срећна слава теби,  па и свима.

[АлександраВ]

[Снежана]

добар човјек

 За вас сви кажу да сте добар човјек. –Није тачно. Апсолутно није тачно. У мени има зла макар колико и у другим људима. Оно гдје бих сам себи одао извјесно признање, то је ригорозна одлука, односно способност да контролишем себе и сопствено зло. У мени куљају љубомора, завист, подлост, порив за осветом, пропламсаји љуте мржње. Да их не контролишем, имали бисте посла с једним од најлошијих људи које сте икада упознали. Када би та сумњива појава, коју називате добрим човјеком, бар одшкринула пенџере свог унутрашњег свијета, видјели бисте да је унутар свих нас мање или више исти кал, саздан од сличних неквалитета. Зато бих радије, умјесто о добром, говорио о паметном човјеку. Буди паметан да не би био лош. Паметан човјек поваздан бишће по себи, одстрањује своје лошости, и у једном тренутку схвати да никада није доста тог бискања, да је лош карактер наш душевни коров, ти га пљевиш а он се отима, расте ли расте. Не дате се ни ти ни он у тој пљевидби без краја. Никада не можеш одстранити своје мане, али никада не смијеш ни престати да их таманиш. А ако си упоран, ако се не предајеш, онда ти се послије деценија савјесног рада може десити и то да у огледалу угледаш неког насмијаног и смиреног себе. И ту ти је можда кључ. Ако потаманиш довољно својих зала, ако их некако туриш под контролу, онда испод њих избије ведрина. Појави се осмијех. Најљепши призор на неком човјеку је његов осмијех...” Зуко Џумхур

[Ayla]

 

[АлександраВ]

У детињству смо били много отворенији.
- Шта имаш за ужину?
- Ништа.
- Ја имам хлеб, путер и џем. Узми мало од мене...
Године су прошле, а ми смо постали другачији.
Сада ти нико неће рећи:
- Шта ти је на срцу? Да ли је тама?
Можеш да узмеш мало мира од мене.

[Драшко]

Još jedno parče neba

To je sve što mi treba!

<3 živeli vi meni!

Volim vas!:-)

[Ayla]

[Ayla]

 

[Биљана]

U sporazumu sa Crkvom, banjalučka “Toplana” je odlučila da pojača molitve Gospodu da grane sunce, kako bi se riješio problem slabog grijanja i hladnih stanova u gradu.

Ideja o ovom načinu rješavanja problema se javila nedavno, a iz “Toplane” navode da su veoma zadovoljni rezultatima koje je donio probni set molitvi.

-Prethodnih dana, a posebno proteklog vikenda svjedoci smo neuobičajeno visokih temperatura za ovo doba godine. Svi radnici “Toplane” su prošle sedmice imali dvosatnu pauzu za molitvu, osim direktora koji je u molitvi provodio svih osam sati koliko traje njegovo radno vrijeme, i to bez pauze, naveli su u saopštenju.

Iznenađujuće u cijeloj ovoj priči je to što je živa na termometrima potvrdila da su molitve uslišene. U svega nekoliko dana temperatura vazduha je porasla za nešto više od 20 stepeni Celzijusovih.

 

Kako saznajemo, ove sedmice “Toplana” će formirati logistički tim sastavljen od sveštenih lica, a njima će se pridružiti i neki od zaposlenih za koje se zna da su dobri vjernici, kako bi se napravio detaljan raspored molitvi i svima u firmi podijelila zaduženja. Već naredne sedmice planiraju pristupiti sprovođenju pomenutog plana.

-Ovim putem bismo zamolili sve građane da se strpe još jednu sedmicu dok ne utanačimo sve detalje i ne razradimo raspored. Takođe, pozvali bismo sve one koji imaju problema sa grijanjem da nam se pridruže u molitvi, poručili su iz “Toplane”.

Uz to su izrazili nadu, da će uz dovoljan broj molitvi, proljeće umjesto krajem marta nastupiti polovinom februara, a u prilogu su nam poslali i molitvu prilagođenu ovoj akciji.

Molitva Toplanina – Oče naš

Oče naš, koji si na nebesima, 
da otopli u ime tvoje, 
da izađe sunce tvoje,
da bude proljeće i na zemlji kao i na nebu jer mi mazuta više nemamo.
Temperaturni plus daj nam danas,
i oprosti nam kreditna zaduženja naša,
kao što mi nećemo nikad oprostiti dužnicima svojim,
i ne uvedi nas u temperaturni minus,
no izbavi nas od zime. Amin.

Извор:

 

@Goku истина ли је ово??? 

 

 

[Goku]

пре 17 минута, Биљана рече

истина ли је ово??? 

Vjerovatno jeste.
Srećom imam sopstveno centralno grijanje pa ne zavisim ot tih molitvenika, nego samo od količine drva koju kupim krajem ljeta.

[Чунга Лунга]

Уби ме прејака реч

---

Уздржаност у речима је признак човека сабраног, који постојано контролише себе и бори се са својим страстима. Али, ако не може да уздржава свој језик, то показује у каквом се нереду налази његов ум. Само што му неко упути неку реч, одмах из њега нешто искаче. Ко контролише своје помисли – тим више контролише и своје речи. И обрнуто: ко строго надзире своју реч, убрзо ће научити да уздржава и своје помисли. Чување уста је једно од најјачих оружја у борби са страстима.

---

Данас бих желела да заједно са вама промишљам о једном дару, који је дат свакоме од нас. Свети Игњатије и други Свети оци га називају једним од највећих дарова Божијих. Овај дар разликује човека од свих других земних створења, чини га круном свега створеног и уподобљава га Самом Богу. Дакле, говорићу о дару речи.

Он нам није дат случајно. Добили смо га да бисмо речју обзнањивали Бога другима. Објављивати Бога можемо не толико директним проповедањем, већ сваком речју исказаном у јеванђељском духу: духу кротости, смирења, љубави. На жалост, ми понекад користимо овај дар неправилно и, уместо да речју благовестимо о Богу, ми пројављујемо своје страсти и грехе. Како се ово догађа?

На пример, код нас се деси потреба за хитним изласком, а сестра, која треба да иде са нама, због нечега се задржала. Када она дође, ми је прекоревамо. Тиме смо објавили своје страсти, своју нестрпљивост. Или још један пример: ушли смо на туђе послушање да бисмо замолили за нешто, и узгред смо изразили примедбу о нереду. И, уместо да обрадујемо ближње, ми смо ранили њихове душе. Данас бих хтела да призовем све вас на то да, сваком речју, изражавамо само љубав, тј. да благовестимо само о Богу јер се истинска врлина и састоји у томе да се ближњима не говоре непријатне речи. Желела бих да тако ова врлина постане наша друга природа.

Некоме се може учинити да је благонаклон, благопријатан, добронамеран, срдачан однос према околини само спољашња врлина, просто, манир пристојности. Но, у стварности, он је најуже повезан са нашим унутрашњим животом. Колико смо кадри да управљамо својом речју толико напредујемо и духовно.

Пре свега, треба умети уздржати се, не изражавати одмах све што нам је на души. Уздржаност у речима је признак човека сабраног, који постојано контролише себе и бори се са својим страстима. Један старац овако расуђује о томе: “Ако не могу да уздржавам свој језик, то показује у каквом се нереду налази мој ум. Не могу да одсечем гнев, раздражљивост, свадљивост. Само што ми неко упути неку реч, одмах из мене нешто искаче. Муња не излеће таквом брзином из облака каквом из мојих уста излеће одговор. А, ако излази из уста, колико тек брже из помисли!” По томе можемо судити о своме унутрашњем стању. Ако грубе речи излећу из наших уста брже од муње - то је узнемирујући сигнал. То значи да смо изгубили трезвеност, покајно расположење, престали смо да се боримо са помислима. Јер, ко контролише своје помисли - тим више контролише и своје речи. И обрнуто: ко строго надзире своју реч, убрзо ће научити да уздржава и своје помисли. Чување уста је једно од најјачих оружја у борби са страстима.

Навика надзирања својих речи је једна од основа нашег духовног живота. Свети оци не називају случајно дрскост - мајком свих страсти, губитељком врлина. Шта је то дрскост? Она и јесте неуздржање у речима, када човек говори све што хоће. Ево како о њој пише Старац Емилијан: “Дрскост је све што ми, чим нам падне на памет, изустимо /пустимо да изађе из нас/. Дрскост - то је бестидност, претпостављање свог ја свуда и увек. Онда бирај: или Христа или себе. Ако је у теби присутна дрскост, не можеш бити син Божији. Ако си склон дрскости, твој живот ће бити безуспешан, растројен, све твоје живљење ће постати млитаво и осећаћеш немоћ, сухоту срца”. И, обрнуто, када се чувамо од дрскости, онда наше срце оживљава, постаје способно за врлину.

Што строже надзиремо своја уста, тим јачи постајемо у борби са страстима. Помоћу ћутања и молитве можемо победити било које, чак и најгрубље страсти, нпр. страст гнева. Ако у свакој, чак и најнезнатнијој ситуацији, када нас ближњи нервира, ћутимо и настојимо да молитвом изагнамо озлојеђеност из своје душе - то је већ подвиг, који чисти наше срце. Читав наш живот се може састојати из таквих малих подвига, док се са стране може чинити да ништа посебно не радимо и да се споља не подвизавамо више од других. Међутим, ми побеђујемо страсти и напредујемо из дана у дан.

Постоји још једна законитост у нашем духовном животу. Човек који се подвизава у молитви не може бити груб према ближњима. Старац Софроније (Сахаров) је говорио да, ако си груб према људима, то је забрињавајуће јер је знак да у твом духовном животу нешто не иде како би требало. Истинска молитва облагорођује човека, умекшава, профињује његово срце. Када се човек моли, почиње суптилније да осећа душе других људи. Постаје пажљив и надзире себе да не би огорчио ближње, чак ни једним погледом или гестом, а тим више речју.

Сигурно свако од вас зна како бол, проузрокован оштром речју, може живети у души веома дуго. Није случајна изрека: “Реч је као нож оштар”. Чинимо врло озбиљан грех када рањавамо ближњег речју. При том нас не оправдава то што смо на пример били у тешком духовном стању или што се ближњи, кога смо увредили, лоше понашао.

Старац Емилијан овако пише о томе: “Размислите о томе колико ми увредљивих речи изговоримо једни другима! А, све своје речи ћемо наћи горе, на небесима. По правилу, када говоримо нешто непријатно ближњима, оправдавамо се: “Па, он је мене увредио, он је срамота за читав манастир!” Или: “Па, он не чује, не схвата, неће!” Али, теби је излетело из уста словце? Нећеш га вратити, макар пролио реке суза. Рекао си брату: “Ах, какав си ти глупак”? Готова ствар. Пролиј крв, стави главу под секиру - ипак ће твоја реч остати...” Неко може да пита: “Но, зар се реч стварно не прашта? Па, сваки грех за који смо се покајали прашта се”. Да, свакако, ми се увек кајемо због огрешења речима, као и за сва друга сагрешења. Но, у души ближњег, упркос томе, остаје рана - и са тим ништа не можемо да учинимо.

На пример, рекли смо некоме непријатну реч, увредили смо човека. Ми смо се већ одавно покајали, а тај човек и даље болује. И не само то. Он је у растројству пошао и, такође, некога увредио, можда не само једног човека, већ неколико. А, онда, неки од тих људи ће ранити друге. И, коначно, негде ће планути крупна свађа. Ми као да немамо никаквог удела у овој свађи, иако је првобитни узрок била непријатна реч. После су све ове рањене душе на нашој савести. Низ увреда и препирки може бити бескрајан, а потом ћемо на Страшном суду срести све људе који су пострадали нашом кривицом.

Зато, упамтимо: са каквим год човеком да општимо, нека он има и врло тежак карактер, нека нас он и вређа - ипак ми немамо права да њега рањавамо речју јер не знамо какве то може имати последице - све до пропасти душе тог човека. Свако ко се подвизава у молитви осећа колико силно зависи његова молитва од тога шта и како говори са ближњим. Каже ли грубу реч, увреди ли ближњег - молитве неће бити.

Истински подвижник се уздржава не само од очигледне грубости, већ и од тога да говори хладно, суво, равнодушно. Осим тога, једна од наших важних навика треба да буде да своје мишљење исказујемо тактично и пажљиво. Понекад, изражавамо своје мишљење уопште не размишљајући. Нама се чини: о чему би се овде могло мислити, када говоримо чисту истину? Но, са становишта Јеванђеља, наша истина се може показати као лаж. Ако ми својим речима огорчујемо ближњег - зар се то може назвати истином? Јеванђељска истина се не састоји уопште у томе да се каже нешто што је сасвим адекватно стварном, већ у томе да никада никога не увредимо.

Бива и то да човек поседује многе квалитете, ум, неки посебан таленат, оштроумност, али околина због нечега избегава да општи са њим. Ствар је у томе што је он навикао да категорично изражава своје мишљење, не мислећи на осећања других. Дружење са њим не доноси задовољство јер он својим речима стално рањава душе ближњих. Чак и ако су његове примедбе сасвим оправдане и разумне, са њим је тешко сложити се јер оштре речи рањавају срце. Што више инсистирамо, захтевамо, вршимо притисак на ближње, мање ће успешно ићи наша дела јер је за њихов успех потребна атмосфера мира, љубави и поверења. Када општимо са ближњима у таквом духу, они су спремни да нас слушају и помажу нам са нарочитом радошћу.

Будимо не само уздржани и учтиви, већ пријатни, пријатељски настројени, пуни љубави. Зачинимо сваку своју реч Божанском сољу - тј. љубављу, нежношћу, радошћу, и осетићемо како се на нама испуњавају мудре речи Светог Јована Кронштатског: “услађуј живот ближњих - и Бог ће усладити твој. Речју која долази из срца које верује и љуби - ми можемо творити чуда за душу своју и за душе других”. Тамо где се испуњава заповест увек присуствује Христос. И, када изговарамо једну реч са јеванђељским осећањем, са љубављу према ближњем - увидећемо да, у том моменту, заиста стоји међу нама Живи Христос.

Игуманија Домника (Коробејникова)
Извор: saborna-crkva.com

[Чунга Лунга]

@АлександраВ, да ли имаш неко мишљење о томе шта се то дешава и о чему се ради и како то нормализовати када је неко из реда одраслих, изразићу се, преосетљив толико да га туђа мука баш потреса, у смислу да нпр. пати када види просјака на улици, босо дете по снегу, када не купује лепе ствари, јер не опрашта себи да носи нешто скупље кад зна да неко нема никако, итд. и сл. и углавном осећање дубоке туге због сиромашних, мада и због било каквог малтретирања неког беспомоћног, што нпр. види у филму?

(никад дужу реченицу нисам написала откад знам за се, плус због тако неправилне форме Бојану/Неши/Твртку неко сада извлачи језик)

[Ronald]

пре 32 минута, Марина Савковић рече

никад дужу реченицу нисам написала откад знам за се, плус због тако неправилне форме Бојану/Неши/Твртку неко сада извлачи језик)

Bojan/ Neso/ Tvrtko mi je javio na pp da je ova tvoja recenica tako napisana da ga podsjeca na njegov "uspjeh" u pronalazenju zene za brak, haha

[АлександраВ]

Чини ми се да би то могли да подведемо под "негативне ефекте" повишеног нивоа емпатије. То није ретко код особа које природно имају високи ниво саосећања и препознавања осећања других, када склизну и малтене забораве на себе а постану превише осетљиви и рањиви на све остало. Веома често то може да уведе особу у такво стање да почиње око свега тога да се превише троши и да себе окривљује малтене за све оно што повређује друге.

Проблем је што оваква претерана емпатија заиста може да доведе до великих психолошких проблема, а ако је то толико изразито као што си написала, можда би требало да се та особа посаветује са неким искусним психологом, јер ово може лако да буде сигнал да постоје неки поремећаји личности. Свако би требало да буде способан да повуче границу и да препозна сопствене потребе, а веома је важно и да се у односу на те потребе јача самопоштовање, јер ако не препознајеш своје потребе и занемарујеш их, онда се ту поставља питање и самопоуздања и самопоштовања. Треба тргнути ту особу да не склизне у такав бунар где ће потпуно искључити себе. Та особа мора да ради на томе да препозна када је емпатија здрава, нормална и продуктивна, а када је претерана и самоискључујућа.