Tema kad nema teme gde biste pisali

[АлександраВ]

пре 8 часа, Марина Савковић рече

да пишеш чешће твоја виђења ствари на тако те теме понашања људи, свега

Хоћу, хвала ти пуно Марина на лепим речима. И Милици.

[Дуња]

пре 6 часа, АлександраВ рече

Хоћу, хвала ти пуно Марина на лепим речима. И Милици.

Držimo te za reč. <3

Dokumentovano. ✍

[Поет]

@АлександраВ A Nikola nista? Pa da. (Milenko, Vratice se rode) Pa da.

 

[АлександраВ]

пре 5 часа, Nikola Stojanovic рече

@АлександраВ A Nikola nista? Pa da. (Milenko, Vratice se rode) Pa da.

 

И Николи и Дуњи

[Поет]

пре 42 минута, АлександраВ рече

И Николи и Дуњи

То су срца два. ??

[Натан]

 

[sanja84]

Pošto nema teme gde bih pisala (neko ju je obrisao), ja bih još malo o Gopspodu našem i spasenju pročitno u knjigama. Tema je bila "Bog kao neizlečivi samoubica".

Elem u knjizi "Ima li nade i za mene" od očevog doma, izneta je znimljiva opservacija u vezi sa molitvom Gospoda u Getsimanskom vrtu. "Bože moj, Bože moj. Zašto si me ostavio"

e tu dolazi do zanimljivog paradoksa Svete Trojice. Gospod naš da bi spasio sve nas dolazi do stanja Bogostavljenosti i "disocijacije ličnosti". Znači strada i umire.

I mi krstivši se u njegovo krštenje u njegvu smrt smo se krstili, u to Bogoostavljenost. U to "Drži svoj um u adu i ne očajavaj" - Siluan Atonski ili "Stoj na ivici ambisa očaja i kad osetiš da to prevazilazi tvoju snagu, napravi pauzu i popij čaj". Eto izgleda da smo se u to krstili...

[Чунга Лунга]

Постоје греси које ни Бог не може опростити

Станко је био домаћин. Први у селу. Оженио је Виду млад. Изродише се деца, петоро. Три сина, две ћере. Добра и часна породица, радна и вредна, тиха. Поштована на целој планини и са ове и са оне стране.
Радили су колико сви заједно у нека срећно-несрећна времена, много тешко, предано и поштено, све на своју муку, жуљ и зној. Једно по једно дете су испраћали у свет, на школе, факултете, оста празна кућа. Деце нигде, а посао исти, прелазило је преко Станкових и Видиних руку и кичме. Посла за седморо таман за онолико колико је то огњиште заљуљало.
Говорили су им људи; "Смањи Стане посао, продај ливаде, шуме, њиве и говеда, дани мало, не можеш више сам, а и Вида не може више као некад. Проживите ово мало што је остало без косе, без рала и плуга, без грабуље, без моторке и секире муже, млекара и штала, остави нешто основно да уживаш". Честито им одговарао увек предобри и тихи Стане како су га из милоште звали: " Ево само Јово да заврши школу, Мира да се уда, Јанко да се запосли, Милица да заврши факултет, Гојку свадбу да направим".
Својим испуцалим рукама Станко и Вида, на којима ни жуљ више није могао изнићи, и својим старачким сада знојем и муком, плаћали су неке студентске собице по Београду, прве темеље кућа своје деце, дизали им кровове, удавали и женили, аута им куповали, намештај, послове обезбедили.
Деца тако заживише неке своје животе и ...заборавише их. Остадоше сами Станко и Вида, негде горе на врху планине међ' зверима и далеко од најближег места. А своју децу нису заборавили ни тада, слали су и сира, кајмака, сувог меса и сланине, слатко и мед, и то све аутобусима да се деца не муче већ сачекају у граду, а свака канта је била заливена и знојем и сузама. Свака, баш свака требала је да их сети да су горе негде у магли, још увек живи, да су ипак добро, да им ништа не треба, ни лекова, ништа сем њих, њихових глава, додира и загрљаја, њихових осмеха, њихових позива и љубави, писма. Нико од њих петоро није приметио ту чудну сланоћу сира од мајке и оца, а сваку грудицу су са сласти појели и хвалили. Свака оплакана и пресољена тугом, недостајањем, самоћом и бригом.
Вида је умрла једног септембарског јутра. На сред куће, срце јој је пукло. Душу је испустила таман онде где је душе дала. Оста Станко сам. Гледао је зидове, слике на њима, премотавао сећања кад кућа није глува била, призивао дечију грају и цику, радост и смех, Видин мирис хлеба и њене топле очи. Тишина му је цепала груди, ноћу би дуго седео на басамаку пусте куће, гледао небо, гледао шуме, њиве, негде у даљину. Слике би промицале, само је њима разбијао мук који му је цепао душу.
Разболео се...Три сина и две ћере почеше да га селе, од једног до другог, свима је сметао. Свађале се снаје са синовима због њега. Код ћери исто није могло. Ломили су га на живо, онако болесног. Сваки пут паковали торбе за код неког другог. Ломили душу. Ону његову тиху, поштену, часну, горштачку, велику. Ломили су му прсте са којима их је подигао и хранио, кичму са којима им је куће подигао и школовао, очи су му већ давно ослепеле гледајући преко брда, не би ли угледао лик. Барем једно од њих петоро да му долази.
Из Милицине куће је кренуо са оном проклетом торбом опет, унука Јана му је полетела у загрљај, стегла јако почела да плаче "Немој лале, немој декино, видећемо се ми ускоро". Јана плачним гласом грлећи деда-Станка чврсто га је грлила за ногу и окренула мами Милици речима "Мама је л' да ће деда опет код нас и да ће остати код нас, је л' хоће, а реци, мама?" Колико је бразди на лицу имао, низ сваку му је суза текла и сливала, дрхтава брада се тресла, а очи благе, плаве, замућене од суза. Загрлио је Јану јако: "Нећемо се лале више видети , буди добра и не заборави свог деду, много те волим." Пољубио је нежно, као први пут кад је узео у руке. Гледала је Јана силуету која одлази, повијена леђа која се муче док носе торбу, корак који застаје тежак, претежак. Остала је Милица са Јаном на вратима, нигде ваздуха, нигде гласа, а у грудима бол, у стомаку камен, залепљене дедине сузе на Јанином лицу за речи "нећемо се више видети". Он је знао да ће ускоро отићи, не код једно од петоро деце већ у неки лепши свет, код своје Виде где за њих има места.
Одвели су га у старачки дом. Умро је сам, болестан и остављен. Све руке и кичма издрже за своју децу, али срце горштака, срце није издржало. Препукло једне ноћи у мемљивој соби старачког дома, напуштен од свих, а задње речи " Нека су ми само деца добро ". Држао је руку медицинске сестре, док је испуштао душу задња суза се скотрљала на овом свету. А у њој десет руку, а ни једна у његовој.
Постоје греси које ни Бог не може опростити.

Написао: https://twitter.com/fragma_dia

[Чунга Лунга]