О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА

[Sidarta]

Materijalisti ostaju materijalisti, pa makar tvrdili da su poverovali. Ja ovde nisam čuo veru u Boga i onostrano već da kada se moli i to u velikom strahu ili samo uzbuđenju zbog blizine  smrti mozak stvara tako jak signal, jači od radio stanice, bez veze. Mi kada se molimo u miru i tišini srca i tada Bog čuje naše molitve. Prva pomisao mene kao vernika bila je da  se u sobi kod te žene pojavila sila Duha Svetoga ili neki Božiji anđeo, sila koju je ona prizvala. Jedino lepo je što je postao vernik početnik. Slava Gospodu. Aleluja!

[Бојан Сарачевић]

Могуће је, или је сам Бог желео да покаже овом циничном Атеисти да Нешто постоји,а кад крене да тражи Шта је дође до Христа или Христ дође до њега.

[Бојан Сарачевић]

Чудни су путеви Господњи.

[Miroslav Mandić]

То је сведочење Нобеловца кроз причу о експерименту, после које је и сам поверовао.

Ако не верујеш у сведочење отићићеш на нет и ископати негде оригинал.

Ако хоћеш и даље тврдоглаво да одбацујеш било коју могућност да Бог постоји, онда пишеш такве ствари горе.

Ne ljuti se brate, vjerujem u Boga a provjeriću za nobelovca.

[Miroslav Mandić]

Evo malo podataka o dr Aleksisu Karelu dobitniku Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu.

 

Dobio ju je za doprinos u transplatornoj hirurgiji.

 

1902 godine prisustvovao je čudesnom izlječenju Marie Bailly u Lourdes, mjestu poznatom po ukazivanju Presvete Djeve Marije.

 

Malo više o čudu kojem je prisustvovao doktor Karel.

 

Djevojka se izlječila od tuberkuloze nakon uranjanja u bazen sa svetom vodom, međutim ovo čudo nije potvrdila katolička crkva zbog nedostatka duhovnih elemenata koji su potrebni da bi se čudo potvrdilo kao Božje. Samo prisustvo poznatog doktora nije relevantno za proces sertifikacije čuda. Doktor Karel je bio svjedok izlječenja ali je ostao agnostik do samrti kada je ipak pozvao sveštenika da mu da posljednju pričest.

 

Još je interesantna doktorovo zalaganje za humanu eutanaziju radi genetskog pročišćenja ljudske vrste i veza sa Nacistima za koju bi mu bilo suđeno da nije umro ranije.

 

Nisam našao ništa što ima veze sa energetikom i kilovatima. Ne, nije mi logično da se molitva mjeri kilovatima jer zaista nama nije potrebno da molitvom proizvodimo fizičku snagu kojom možemo da pokrećemo neki rad, okrećemo neke motore, dižemo neki teret i slično. Snaga molitve je u njenom indirektnom dejstvu a ne direktno proizvodeći elektromagnetne talase koji su u suštini materijalni.

 

Videći naslov teme snaga molitve obradovao sam se jer mi je ova tema interesantna iz drugog aspekta, duhovne snage. Ne znam da li ste gledali film "Tajna" oko kojeg se vrti čitav jedan kvazireligiozni pokret. Ili je bolje reći da je film djelo tog pokreta koji propagira neke misaone tehnike kako bi čovjek ostvario svoje ciljeve u životu. Ukratko, sve misli koje čovjek proizvodi sluša neka univerzalna sila koja bukvalno ostvaruje ono čemu čovjek teži kroz svoje misli. Mene je ovaj pokret podsjetio na pouke monaha Tadeja "Kakve su ti misli, takav ti je život".

Na kraju da kažem, da ne bi bilo nesporazuma, da ja svoje molitve ne upućujem nekoj univerzalnoj sili već svetiteljima i svetoj Trojici kako uči pravoslavna crkva.

[Јелина]

СНАГА МОЛИТВЕ

Добитник Нобелове награде, проф. др. медицине Алексис Карел, назива молитву најмоћнијим обликом енергије. По њему, то је снага једнако стварна као и сила теже. Након њега је чувени амерички научник др. Х. Ј. Стовел, у једном чудесном открићу, измерио моћ молитве.

"Био сам цинични атеиста... Једног сам дана радио у великој патолошкој лабораторији једне клинике. Бавио сам се задатком како да измерим таласну дужину и јачину зрачења људског мозга.

Хтели смо истраживати шта се догађа у људском мозгу кад човек прелази из живота у смрт. Изабрали смо једну жену која је боловала од смртоносног рака мозга. Жена је била духовно, психички потпуно нормална. Гледајући уопштено, управо је изненађујућа била њена животна ведрина, при њеном безнадежном телесном стању. Знали смо да је на умору. И она је то знала. Такође смо знали да се ради о жени која је живела са вером у свог Спаситеља Христа.

Непосредно пре њене смрти, сместили смо у њену собу високо осетљив апарат за снимање. Тај апарат требало је да нам покаже шта се одиграва у њеном мозгу у последњим минутима. При томе смо још на кревет сместили мали микрофон да би смо могли чути шта говори, уколико уопште још буде могла дати какав знак живота.

За то време сместили смо се у собу до њезине. Било нас је петоро трезвених научника. Међу нама ја сам био најтрезвенији и најтврђи. Пуни исчекивања и унутрашње напетости, стајали смо испод својих инструмената. Казаљка је стајала на нули и могла је показивати све до 500 ступњева у позитивном вредновању на десно и 500 ступњева у негативном вредновању на лево. Пре неког времена, помоћу истог апарата, мерили смо емисију једне радио станице чији је програм био одашиљан у етар јачином од 50 кЊ. Радило се о поруци која је морала бити пренесена око читаве кугле земаљске. Тим мерењем установили смо вредност од девет степени позитивног мерења.

Учинило нам се да је болесници дошао последњи тренутак. Одједном смо зачули како је почела молити и славити Бога. Молила је Бога да опрости свима људима који су јој у животу учинили неправду. Тад је изразила своју чврсту веру у Бога речима: "Знам да си Ти једини поверљив извор снаге за сва Твоја створења и то ћеш остати". Захваљивала Му је за снагу којом ју је носио читав њезин живот, као и за сигурност што сме бити Његово власништво. Сведочила Му је да њена љубав према Њему упркос свој патњи, није постала мања. У тренутку кад је говорила о опроштају својих грехова кроз Исусову жртву, из њених речи одјекивала је неописива срећа. Коначно, захватила ју је радост при помисли да ће ускоро смети гледати свога Искупитеља.

Потресени стајали смо пред својим апаратом. Већ смо и заборавили да смо заправо хтели истраживати. Погледали смо се и при том се нисмо стидели својих суза. Толико сам био захваћен тиме што сам чуо, да сам морао плакати, како од свог детињства нисам чинио.

Изненада, док је жена још молила, чули смо на свом инструменту неки тон који је туцкао. Кад смо погледали, видели смо да је сказаљка показивала 500 ступњева позитивно и непрестано ударала на границу апарата.

Наше су мисли сустизале једна другу. Техничком мерењем сад смо по први пут открили невероватну стварност: мозак умируће жене, која је била молитвом сједињена с Богом, развио је снагу која је била 55 пута јача од снаге зрачења оне светске радио станице!

У том тренутку почео се рушити мој атеистички поглед на свет. Стајао сам пред лицем свезнајућег Бога. Потпуно ми је смешном постала моја невера. Тако сам постао сретан Христов слебденик...".

Из књиге "Помоћ из оностраности - шта може молитва", Rhom Verlag, Bietigheim

http://www.facebook.com/photo.php?fbid=453989028011528&set=a.267354710008295.63400.255656497844783&type=1

[Ljubić Nenad Šone]

Љубав је од молитве. (Преп. Исак Сирин)

[Ljubić Nenad Šone]

Не налази времена за молитву само онај који неће да се моли. (Св. Инокентије Московски)

[JESSY]

"Молитва је узношење ума и срца ка Богу" (Митрополит Филарет), созерцавање Бога, одважна беседа твари са Творцем, побожно стајање душе пред Њим, заборављање свега што нас окружује ради Њега, храна душевна, ваздух, светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова - благи јарам Христов и лако бреме Његово. Молитва је - непрестано осећање сопствене немоћи или ништавности душевне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делању, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва је - веза са Ангелима и светима. Молитва је - поправљање живота, мати суза и скрушености срца; подстицај на милосрдна дела; животна сигурност; уништење страха од смрти; занемаривање земних драгоцености и жеља за благом небеским; очекивање Онога Који ће судити целом свету, свеопштег васкрсења и живота будућег века; настојање за избављењем од вечних мука, непрестано тражење помиловања од Владике; жива вода душе; молитва значи моћи својом љубављу примити у срце све људе, силазак неба у душу, смештање Пресвете Тројице у срце, као што је речено: "К Њему ћемо доћи и код Њега ћемо се настанити"(Јн.14, 23).

[JESSY]

Волим да се молим у храму Божијем, посебно у светом олтару, код престола или код жртвеника Божијег, јер се у храму благодаћу Божијом чудесно мењам; у молитви покајања и умилења са моје душе спада трње, спадају окови страсти и осећам олакшање; сва драж, сва заводљивост страсти исчезава, и ја као да умирем за свет, и свет, са својим драгоценостима, за мене; оживљавам у Богу и за Бога, сав бивам прожет Њиме и постајем једнодушан са Њим; постајем као дете које се утеши на мајчином крилу; моје срце је тада пуно наднебесног, слатког мира и душа се озарује светлошћу небеском; све видиш светло, на све гледаш исправно, према свему осећаш пријатељство и љубав. О, како је блажена душа са Богом! Црква је уистину рај земаљски.

 

св.Ј.Кронштатски

[Ljubić Nenad Šone]

Не доноси нама толико корист молитва за пријатеље, колико за непријатеље. Св. Хризостом

[JESSY]

Jaka vera u čoveku neminovno izaziva i traži molitvu, dugogodišnja jaka molitva, svakako, urodi ljubavlju. A cilj ljudskog života i nije ništa drugo nego kako očistiti svoje srce da ono propeva radošću. Molitva srca vodi tako radosti srca. A radosnom čoveku ništa nije teško jer je pun ljubavi.

Bezazleni, prostodušni, neopterećeni brigama ovoga sveta brzo primaju Božanski oganj radi neprestane molitve. Ali mi koji želimo da saznamo šta je ovo a šta ono, mi smo se natovarili ovosvetskim brigama i interesima. Treba toga da se oslobodimo, da se obnovimo. A ne možemo sami to, treba Duh Sveti da siđe u srce. Dok smo u prostodušnosti sjedinjeni sa Gospodom, mudrost ovoga sveta ne ulazi u nas, nego istinitu mudrost i istinito znanje dobijamo od Gospoda. Ukoliko se duša postepeno smiruje, utoliko joj se otkrivaju tajne nebeske. Smirenome i krotkome otkrivaju se tajne svega što nas okružuje, on shvata mnogo dublje od onih koji su godinama studirali mudrost ovoga sveta. Jer je u Bogu tajna i sve dok oni misle da su nešto stekli i da nešto znaju, sve dotle ne može istinita mudrost Božanska da uđe u njih nego im se samo površno, prema trudu, daje otkrivenje u medicini, fizici…

Najmanji trun smeta vidu, tako isto najmanja briga smeta molitvi. Molitva potrebuje apsolutno bezbrižan život. Kad se izvežba čovek da sve što radi radi od srca, radi sa voljom onda će čovek biti molitven a posao će da mu ide.

U molitvi prvenstveno treba da se ima pažnja. Bez pažnje, molitva ne vredi ništa, ali ako se sasvim ostavi onda je još teže. Znači – trud! Ali, mi stalno skrećemo pažnju na nešto drugo. Sveti Oci su se molili da ih Gospod izbavi od zaborava molitve.

Ispred molitve treba da ide napred, da stražari, pažnja. Bez pažnje ako se molimo, onda se ne molimo istinom, niti duhom. Kad je pažnja, znamo šta tražimo šta se molimo, sa nama je koncentrisana pažnja, sa reči koje izgovaramo. Kad se obratimo čoveku da nam nešto učini i znamo da je on moćan da nam to učini, mi se obraćamo takoreći celokupnim svojim bićem i molimo ga: da mi to i to učiniš, znam da si mogućan da mi to učiniš. Znači mi smo potpuno uvereni i molimo ga. Ali mi se često puta molimo bez pažnje, reda radi i smatramo da smo se molili, a u stvari nismo bili prisutni na molitvi nego smo mislili na nešto drugo.

 

o.Tadej

[JESSY]

''U svaki posao da se unesemo sa Gospodom. Jer, neprijatelj stalno izvlači iz uma: Gde smo bili, šta smo radili, šta smo čuli, čak sve od detinjstva, pa to onda vrazi sve kombinuju a mi mislimo da je sve to naše. Oni imaju čitav registar našeg života: Šta smo činili i kako se ponašali. Zato nam je potreban veoma veliki napor da se srcem približimo Gospodu i da stalno sa Njim boravimo. To je radna molitva.

Pored radne, postoji i blagodatna molitva. Ona se dobija kao dar od Gospoda. Videći naš trud da želimo svim bićem svojim da se sjedinimo sa Njim, odbacujući sve ovosvetske želje, On nas postepeno očišćava od briga ovoga sveta, od privezanosti za zemaljske stvari i dovodi dušu u smirenje i prostotu: Da ne prima k srcu uvrede nego šta god se dešavalo da se smirava. Znači, postepeno se očišćava duša da primi Božanski oganj da bi se neprestano molila Duhom Svetim.

Moliti se treba kao otac Jovan Kronštatski koji je pažljivo čitao molitve i na ponekoj reči osetio bi da mu se srce zagrejalo a u duši razlio mir i radost.

Reči molitve treba izgovarati s verom da nas Gospod gleda i sluša. A kad se za vreme molitve nešto podigne u srcu, „uhvatite to i držite, zadržite se na tome – stojte u tome“.

Kad osetimo pogodno raspoloženje možemo prekinuti ćutanje srca vršenjem Isusove molitve. Ona je u početku glasila: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji i Reči Božija, Bogorodice radi, pomiluj me!“

Ako možemo, izgovarajmo Isusovu molitvu sa osećanjem. Ako pak ne možemo, pokušajmo da srcem pripadnemo Bogu kako znamo i umemo i zadovoljimo se ćutanjem pred Gospodom.

Ukoliko nemamo iskusnog duhovnika da rukovodi nama, opasno je prinuđivati sebe na unutrašnju molitvu.''

[JESSY]

''Bio sam još sasvim mlad poslušnik kada sam počeo. Otac Amvrosije mi je rekao: „Šta god da radiš, neprestano govori u sebi – „Isuse Sine Božiji, pomiluj me!“ Bio sam dečak i svim srcem ga poslušao. Svakog dana bih ispovedao ocu duhovniku šta se unutra u duši događalo a on me je savetovao šta da činim. Posle izvesnog vremena osetio sam da zajedno sa vazduhom koji udišem molitva „ulazi u srce“. Tokom vremena, molitva je počela i sama od sebe da se vrši u srcu.

No, posle je moj duhovnik umro i mnogo godina sam proveo u velikim duševnim mukama. Išao sam kod pojedinih duhovnika, tražio savet, ali ni to nije pomagalo. Tako je bilo sve dok nisam pročitao „Put spasenja“ od Teofana Višenskog i Gospod je pomogao. Kad nema nikog od ljudi da nas uteši, onda Gospod i kroz knjigu dolazi da obraduje dušu.

Treba vežbati. I molitva je vežba.

Isusovu molitvu treba svako da upražnjava. Ona Glasi:

Gospode Isuse Hriste, sine Božiji pomiluj me grešn(og)u.

To kad se izvežba svakodnevno, stalno, kad ona počne sama bez tvoje volje, bez tvoje želje, kad ona pređe u naviku, to je neverovatna snaga – Božanska, osećaš mir i radost, radost neiskazana. Sam se čudiš šta je to, sve ti je milo, sve ti je dobro, hoćeš sve da dotakneš i što god gledaš sve ti izgleda sveto. Eto Božanske blagodati koja se daje čoveku nezavisno od naše volje i od naše želje, to samo po sebi ide.

Treba se moliti što više i gotovo na svakom mestu. No, jasno je da tom prilikom hrišćanin ne sme ličiti na fariseja koji čak i svoj lik preobrazi da bi ga svi zapazili.''

[JESSY]

''Sveti Oci kažu: Molitva potrebuje apsolutno bezbrižan život. Mi se rasejano molimo. Mi se nismo predali volji Gospodnjoj, sve mislimo da mi moramo razmisliti o svemu i da Gospod ima mnogo drugih briga sa celim svetom i vasionom. Pitamo se: „Da li će On o nama razmisliti ili neće?“ – znači, malo je vere u nas, nemamo poverenja. A, Gospod razmišlja o svemu. To znači da svaki događaj, svaka najmanja sitnica što se dešava oko nas i sa nama, svuda ukazuje na promisao Gospodnju i dopuštenje Njegovo. Ništa u kosmosu ne biva bez promisla i bez dopuštenja. Sve što je plemenito i uzvišeno, promisao je Božija. Sve što vidimo haotično, On zna zašto je tako dopustio i dokle je dopustio. Da gledamo tako kao da je On svuda prisutan. Vidite, kada budemo tako živeli, znači svuda, stalno u prisustvu Gospodnjem, svaki naš rad biće od srca. Ne radimo ljudima, radimo Bogu! Svaki posao je Božanski, od Boga. Onda nećemo biti rezervisani. A dokle god kod nas bude rezervisanosti, nismo sposobni za Carstvo Nebesko. Zašto nismo sposobni? – Zato što smo mi ovde podvojeni Satani.

Kad se moliš, dobro obraćaj pažnju na one reči koje izgovaraš. Tu da ti bude pažnja. Jer um je sposoban da predstavlja svašta.

Čovek, kada je u molitvi, on i ne misli – kao da on i ne predstavlja ništa. Sveti Oci i kažu tako, kad se moli, čovek treba da ima takvu misao da nikoga nema na ovom svetu. Samo on i Bog, i on se obraća Bogu. Nikoga nema. U vasioni nema nikoga, samo njih dvoje, razumete? To je opet predstava. A ne da se okrene sebi, jer kad se okrene, misli o svojim potrebama – tako mi sami sebi najviše i smetamo. Ne smetaju nama drugi, nego mi sami smetamo. Najveća smo prepreka sami sebi. Mi mislimo: „Zlo je tamo napolju, ono kruži tako samo, ali ako ne bi mi imali zlo, ne bi se ono zakačilo za nas“. Zlo je unutra u nama. Nije ono krivo, nego smo mi krivi što smo poremetili mir. Nismo sačuvali mir.''