О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА

[Хелена Вујовић]

Izvolite par lepih molitava za nase blago...

''

Измени

МОЛИТВЕ ЗА ДЕЦУ

Молитва Пресветој Богородици,

састављена у женском Манастиру града Шуји у Ивановској области

Мајко Божја, удостој ме лика Твог небеског материнства. Исцели душевне и телесне ране чеда мојих (имена), које сам им својим гресима нанела. Потпуно поверавам своје дете Господу моме Исусу Христу и Твом, Пречиста, небеском покровитељству. Амин.

Молитва Анђелу Чувару деце

Свети Анђеле, чувару мојих чеда (имена), заштити их твојим покровом од стрела демонских и очију злих и сачувај њихово срце у анђелској чистоти. Амин, амин, амин.

Молитва родитеља Господу Богу

да васпитају децу да буду добри хришћани

Боже, наш милостиви и небески Оче! Помилуј нашу децу (имена), за коју Те смирено молимо и коју поверавамо Теби да их штитиш и стараш се за њих. Усади у њих снажну веру, научи их да имају поштовање према Теби и удостој их да силно воле Тебе, нашег Саздатеља и Спаситеља. Упути их, Боже, на пут истине и добра, да би све чинил^ у славу имена Твога. Научи их да живе побожно и у врлини, да буду добри хришћани и корисни људи. Подари им здравље душевно и телесно и успех у свему што чине. Избави их од лукавих замки ђаволских, од многобројних искушења, од нечистих страсти и од нечасних и рђавих људи. Ради Твога Сина, Господа нашег Исуса Христа, молитвама Његове Пречисте Мајке и свих Светих, доведи их до тихог пристаништа Твога вечног Царства, да би са свима праведнима увек славили Тебе, са Јединородним Твојим Сином и животворним Твојим Духом. Амин.

Молитва Христу Спаситељу за децу

Господе Исусе Христе, нека милост Твоја почива на деци мојој (имена), сачувај их под кровом Твојим, сачувај их од сваке зле похоте, одагнај од њих сваког непријатеља и противника, отвори им духовне уши и очи, даруј умиљење и смирење срцима њиховим.

Господе, сви смо ми дела Твоја, сажали се на децу моју (имена) и обрати их на пут покајања.

Спаси, Господе, и помилуј децу моју (имена) и просвети им ум светлошћу разумевања Еванђеља Твог, упути их на стазу заповести Твојих и научи их, Спаситељу, да творе вољу Твоју, јер си Ти Бог наш.

Молитва Господу Богу

коју је саставио Преподобни Амвросије Оптински

Господе, Ти Једини све знаш, све можеш и желиш да се сви спасу и дођу до познања Истине. Умудри чедо моје (име) познањем истине Твоје и воље Твоје свете, оснажи га да ходи путем заповести Твојих, а и мене грешног помилуј. Амин.

Милосрдни Господе, Исусе Христе, Теби поверавам чедо моје, које си ми даровао; испуни молитву моју.

Молим Те, Господе, спаси га на начин који Ти Једини знаш. Сачувај га од порока, зла, гордости, и да му се не косне душе ништа противно Теби. Подари му веру, љубав и наду на спасење и учини да буде свето и непорочно пред Богом на целом животном путу свом.

Благослови га, Господе, да се сваког тренутка свога живота труди да испуњава Твоју свету вољу, да би Ти, Господе, Духом Твојим Светим, могао свагда да пребиваш с њим.

Господе, научи га да се моли Теби, да му молитва буде потпора и утеха у животним тегобама и да се његовом молитвом спасемо и ми, родитељи његови.

Нека га Анђели Твоји свагда чувају.

Нека моје чедо буде саосећајно према тегобама ближњих својих и нека испуњава Твоју заповест о љубави. Ако згреши, удостој га, Господе, да Ти принесе покајање и по Својој неизрецивој милости, опрости му.

Када се оконча земаљски живот његов, прими га у Своја Небеска обиталишта, и нека онамо поведе са собом и друге изабране слуге Твоје.

Молитвама Пречисте Мајке Твоје Богородице и Свагдашње Дјеве Марије и Светих Твојих (име заштитника породице и укућана), Господе, помилуј нас, јер си свепрослављен, са Беспочетним Твојим Сином и Пресветим и Благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

* * *

За васпитање деце да буду добри хришћани треба се молити Светим родитељима који су умели да васпитају своју децу да буду верна Христу: родитељима Светог Сергија Радоњешког - Преподобним Кирилу и Марији; мајци младих Мученица Вере, Наде и Љубави - Светој Мученици Софији; мајци Блаженог Августина - Светој Моники.

[Милан Меденица :)]

Не може бити крштено ако су му оба родитеља некрштена, тј атеисти или друге вере. (Наравно да не може ни без благослова родитеља, не може малолетник сам себи заказати крштење).За време ратова, када је било доста деце сирочади, није се смело крштавати дете док не порасте ако се знало да су му покојни родитељи друге вере, а ако су били наше вере а не зна се да ли је дете крштено јер нема старијих живих сведока- примењивано је условно крштење са додатом формулом "ако није крштено". Дакле, ако некрштени родитељи желе да крсте дете-шта је то него лицемерје или трговачки однос због будућег напретка детета у датој средини,што Црква не може благословити. Дакле, ако виде Цркву као Лађу Спасења -прво они да се укрцају (=постану чланови Цркве).

добро, то разумем, а шта је са крштеним рођацима кад доведу малолетно дете на крштење без знања или благослова родитеља?

[Јанко]

Hristos se rodi! Obradovala sam se ovom sto procitah i mislim da nema lepseg nacina nego ''pokazati'' deci molitvu i duhovni zivot svojim primerom,kao sto rekoste da deca gledaju i tako se uce. Verujem da majka ima jak duhovni uticaj na decu dok su jos mala,odojcad,ako se moli dok doji dete,ako ih uspavljuje njisuci u rukama i moleci se na glas,tiho,ako poje tokom dana,u poslu...da se molitva Bogu upucena prozima tokom celog dana i svih aktivnosti,iskreno i neusiljeno. Puno pozdrava

Чак и више, док је дете још у мајчиној утроби, тако му дајете пренатална "искуства" молитве, заједнице (оно у мамином стомаку, а ја са њим причам), мира, а мајка чува свој унутрашњи, за њу и дете најнеопходнији мир. И да се причешћује са мајком још у стомаку што чешће...А кад су се рађали, од првог дана смо причали са њима као да су велики и све разумеју...

Ех, како је тешка и пуна одговорности, али и дивна и несагледиво величанствена улога мајке, то ми мушкарци никада нећемо моћи спознати, Тајна материнства... Само да се жена угледа на Пресвету, не може погрешити...

Свако вам добро желим од Бога

[Batman]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1325976670' post='555500]

добро, то разумем, а шта је са крштеним рођацима кад доведу малолетно дете на крштење без знања или благослова родитеља?

Tada ne treba krstiti dete, to je zabranjeno kanonima, zdravim razumom, a uz to je i krivicno delo po zakonu nase drzave i hvala Bogu sto je tako.

[Јанко]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1325976670' post='555500]

добро, то разумем, а шта је са крштеним рођацима кад доведу малолетно дете на крштење без знања или благослова родитеља?

А шта са мојим ... (фамилија)..., који се венчао у Цркви, ја био на венчању, и после неколико година он се грађански разведе. Убрзо реши да се поново жени, па како се испоставило да његов поп није био ажуран и уписао га у књигу вењчаних, он није ни тражио разрешење за први брак, него код другог попа (де има стан), и-ето два пута ожењен "посредје Церкве".

У оба случаја свештеник и његово знање или савест товаре терет на своја или туђа плећа-не бих знао рећи. Ево, мајка мога друга живела са бабом. Она је одвела и крстила (ваљда као старатељ), али јој се није свиђало име које су малој дали родитељи на рођењу-Вера (због неке комшинке Вере...), па је прекрсти у Рада. И то ова жена тек скоро дозна, да јој је крштено име уствари-Рада...

[Милан Меденица :)]

бетмене, не сумњам али јел се може то негде и прочитати?

[Хелена Вујовић]

''У детињству се полаже темељ духовне основе човека'' .

Док су деца мала лако је обликовати њихову душу. Са одушевљењем упијају понашање родитеља. Не заборавимо да увек нађемо времена да осим игара,играчака,хране,одеће и њиховој души пружимо духовну храну. А како ћемо то учинити него кроз сопствене примере обраћања Богу.

Пред нама су лепе и корисне мисли Архимандрита Рафаила Карелина, о молитвеном животу деце.

О ДЕЦИ

Сусретао сам децу са изразом лица који није дечији, буквално искривљен грчевима злобе. Она су са неком мржњом гледали на родитеље, као да су желели да им се освете за своје рођење. Видео сам како се мало дете на очевим рукама гребало, попут звери и какo је тукло оца по лицу. Отац је говорио, буквално се оправдавајући: "Мој син је живчан од самог рођења". Таква деца су агресивна; ломе своје играчке, узимају ствари у туђем дому и бацају на под; са неком дрскошћу гледају на људе који их окружују; у храму вриште, беже у време службе, намерно ометају људе да се моле; понекад њихов поглед бива толико суров и мрачан, да се чини да су то очи демона, а не детета. Једном приликом сам питао схиархимандрита Серафима[1], како треба поступати са таквом децом, да ли треба над њима служити чин изгнања злих духова.

Одговорио је: "Нека од њих за заиста поседнута демонима или се већ рађају болесна, посебно код пијаница и наркомана, али већина њих није болесна, већ развраћена неправилним васпитањем. Сада родитељи сматрају, да је децу немогуће кажњавати, а грех живи чак и у малом детету. Ако га не сечемо, онда ће се грех разрастати. Неки родитељи се труде да испуне све жеље и каприце своје деце, и деца почињу да траже да се отац и мајка потчињавају свакој њиховој речи. Тако одрастају мали хамови[2], чије прве жртве постају њихови родитељи. Дете треба разумно кажњавати, иначе ће он одрасти као несрећан и незахвалан човек."

Питао сам: "А како је могуће казнити дете, ако има свега годину или две?"

Отац Серафим је одговорио: "Треба му припретити прстом и строго рећи "не", и дете ће разумети. Дете више схвата тон гласа којим му се говори, него саме речи."

Опет сам питао, да ли је могуће физички казнити дете; да ли ће од тога дете постати плачљиво и живчано. Одговорио ми је: "Понекад је неопходно казнити дете, само то треба учинити без злобе. Већу штету нервима детета наносе родитељи, који га кажњавају и истог тренутка му ласкају, као да се извињавају због казне. Корисније је физички казнити дете, него га сатима гњавити речима". Старац је сматрао да су раније, у стара времена, родитељи умели боље да васпитају децу; умерена бол од каиша или прута уопште неће повредити дете, а уразумиће га.

Једном је познати амерички психолог Роџерс гостовао у Тбилиси. Од својих колега сазнао је да у Тбилисију постоји незванична група младих, који су изучавали психолошке проблеме, посебно проблеме узајамних односа и општења. Он се заинтересовао за њихов рад и изразио жељу да се упозна са руководиоцем те групе, Виктором Криворотовим. Након разговора са њим, Роџерс је рекао: Ви желите да на основу хришћанске концепције решавате питања психологије, например, детету пружате спреман морални програм, а у стварности треба створити услове за слободни развој природног, моралног потенцијала, постављеног у самом детету, без спољашњег деловања и принуде". На то је Криворотов одговорио: "Ако у својој башти ви створите могућност за слободни раст и размножавање свих биљака без разлике а уклоните деловање баштована, онда ће коров да угуши цвеће." Роџерс није могао да одговори и само је ауторитетним тоном изјавио: "То се неће догодити", скоро буквално поновивши израз Чеховљевог хероја: "То не може бити, зато што то не може бити".[3] Присутни су се тихо осмехнули, и то овлаш, да не би увредили престарелог хуманисту који им је био гост.

* * *

Неколико година сам био старешина храма Свето-Георгијевске цркве у целу Илори. Тај храм је увек био поштован у Западној Грузији. У храму су се чувале две иконе, исковане у сребру, које је цркви даровао кнез Леван Дадијани. Иконе су се сматрале чудотворним. Заклетва пред иконом Светог Георгија сматрала се светом и ненарушивом. У народу су ишла предања како је за неиспуњење заклетве, изречене пред Великомучеником Георгијем, клетвопреступника стизала сурова казна. Казна га је пратила као сенка. Постојали су случајеви када су се несрећама подвргавале, па чак и потпуном нестајању, читаве породице у којима се један од предака лажно заклињао или газио реч, коју је дао у илорском храму. Слава о чудесима од икона Светог Георгија, може се рећи, облетела је читаву Западну Грузију. Није било села, где нису знали за силу Великомученика Георгија, невидљиво присутног у илорском храму. Ту су многи добијали исцељења, посебно од душевних болести и оног стања, које се назива демонском поседнутошћу.

У време прогона, када је храм Светог Георгија био затворен, ходочасници нису престајали да долазе до његових зидина, а житељи тог места су са ризиком по себе, чували иконе Великомученика, и када је храм поново био отворен, донели их у цркву.

Мноштво ходочасника из Мегрелије долазило је на поклоњење Светом Георгију, посебно у периоду од Пасхе до Педесетнице.

Једном је у Илори стигла жена из Ткварчелија са молбом да пођем, да причестим њено дете. Узео сам Свете Дарове и отишли смо у град, који се налазио у планинама. Пут је био као петља, која је обавијала планине. Сва околина се утапала у зеленилу. Први пут сам био у Ткварчелију; он се налази на неколико заравни, широких планинских ливада, које се уздижу једна над другом. Некада је овде било мало насеље, али су ту пронашли залихе угља, и село је постало радничка варош, а затим брзо порасла у град. Говорили су да је река Гализга, која протиче поред Ткварчелија, раније била провидна и чиста, попут сузе. Старији су говорили: "У Гализги је пола воде, а пола рибе." Сада се она претворила у црни, мртви поток, где испирају угаљ. Тамо нема живота, као у Мртвом Мору у Палестини.

Многоспратни домови у Ткварчелију, изграђени су по моделу, налик једни на друге, попут близанаца или одраза у огледалу једно и истог лица. Попели смо се на трећи спрат и ушли у собу. Мушкарац, супруг моје сапутнице брзо се поздравио са нама и изашао. Не кревету је седело дете, наслоњено на душеке. Када сам га погледао, срце ми је задрхтало, сетио сам се иконе "детињство Јована Крститеља": строги, чак величанствени лик био је присутна у том десетогодишњем дечаку, као да није болестан, прикован за постељу неизлечивом болешћу, већ да је царевић, који прима госте. Дете је било слепо. Мајка, и сама медицинска сестра, рекла ми је да су му након три године открили воду у мозгу; лекари су рекли да неће још дуго живети. "У дому смо, говорила је она, имали икону Казанске Мајке Божије, благослов од родитеља. У соби, где је лежао мој син, пала сам на колена и представила себи ад стојим пред иконом Мајке Божије. Почела сам ватрено да се молим да мој син не умре, да ми Господ пошаље други крст, само не смрт сина. И чудо се догодило. Мој син је остао да живи, али је осуђен да цео живот проводи у постељи: ослепео је и одузеле су му се ноге. Идем за њим, као за бебом. Питао сам, вероватно неумесно и грубо: "А да сте знали да ће ваш син бити овакав страдалник, да ли би се молили за његов живот?"

Она ме погледала као са прекором и рекла: "Он је моја срећа, љубим га више од свега на свету, ми се молимо заједно. Када сам на послу, онда размишљам: како би што пре прошло то време, да побегнем своме сину. Са мужем се мењам поред постеље детета; он такође љуби сина, али не верује, и за њега је дететова болест још већа жалост, него мени. Мој син понекада говори мужу: "Зашто се не молим са тобом, као са мамом'" Он одговара: "Ти се моли, а ја ћу те слушати." Он не верује, али је уман човек, и не жели да отрује свог сина отровом неверја."

У свом животу сам видео велике подвижнике и старце, али усуђујем се да кажем да сам осетио сличну благодат у том десетогодишњем слепом детету. Његова мати ми је рекла да се он непрестано моли: други живот он нема.

Исповедио сам и причестио дете. Говорио сам му о Исусовој молитви, о књизи која се зове: "Казивања боготражитеља свом духовном оцу".[4] Пажљиво ме је слушао. На лицу му је била радост, тиха и дубока радост од Причешћа. Мене је поразио и тон његовог гласа. Обично деца говоре емоционално, као да журе да поделе оно што мисле, што су видела; а он је говорио са спокојством и чврстином, како обично говоре људи који су прошли дуг животни пут. То је било дете - Мученик и у то исто време изабраник Божији, мислим, најсрећнији од својих вршњака.

Видео сам у свом животу благодатну децу, буквално обележену посебним знаком. Неку од њих Господ узима Себи у детињству, да се не би испрљали у блату овог света. Видео сам једно умируће дете: упао је у лонац са кључалом водом и добио смртоносне опекотине. Дете је имало три или четири године. До тада мајка га је често доводила у цркву ради Причешћа. Он је умирао у тешким мукама, али није вриштао, није плакао. Када сам му пришао, задао ми је неочекивано за мене питање: "Зашто добра деца умиру рано?". Одговорио сам: "Зато што их Анђели чекају да би их узели себи". Затворио је очи и учинило ми се да се тихо осмехнуо на моје речи.

Читао сам код једног Светитеља, да Господ прима обраћање човека у свако време, али да је најбољу узраст за духовни живот - детињство, када је душа мека, као врућ восак. Зато је најбољи узраст за Исусову молитву - рано детињство: што се раније дете научи њој тим боље. Већ над новорођеним дететом треба читати ту свештену молитву. Дете је ближе духовном свету од нас. Оно што ми покушавамо да схватимо разумом, дете непосредно осећа и као да упија у себе. Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри, да би га учили хришћанству. То је велика грешка. Душа детета поседује способност посебног духовног знања и духовне проницљивости, касније она губи тај дар и постаје налик на младо нежно стабло, које постепено задобија грубу кору.

Постоји предање да је Сократу дошла мајка са дететом и питала га, како треба васпитати дете. "Ког је узраста?", питао је мудрац. "Има само две године", одговорила је мајка. "Касно је; њега већ не треба васпитавати, већ преваспитавати", одговорио је Сократ.

* * *

Једном приликом су ме звали у Зугдиди на сахрану. Сахране у Мегрелији се сматрају једним од најважнијих догађаја. Да се опросте се са покојником и изразе саучешће породици долазе рођаци и познаници, до неколико стотина људи из различитих градова и села. У Мегрелији постоји сложени ритуал - оплакивање покојника и његов погреб са веома израженим и, не лишеним неке свечаности, трагизмом. Та традиција има свој почетак још од античких времена, што је дало повод древним историчарима да пишу о "култу мртвих" у Колхиди (Западна Грузија).

Трпеза након погреба, као и обично, завршила се касно и мене је позвала једна верујућа породица да ноћим код њих, која до тада није долазила са другим богомољцима у Илори. Отац породице је скроман, лак и стидљив човек, који је у младости на за мене несхватљив начин, доспео у тамницу у Сибиру и тамо с упознао са својом будућом супругом. Имали су двоје деце, од пет и седам година. У соби на нижем спрату, горела је пећ, нико није желео да спава, ми смо дуго разговарали. У то време није било духовних школа и скоро да није било духовне литературе. Људи су се хришћанској вери учили преко прича једних другима, хватајући речи у лету. Разговор је кренуо о сухомским подвижницима. Домаћини су ме питали, зашто је људима неопходно да одлазе у планине, шта они раде тамо. Као одговор, почео сам да им говорим о непрестаној Исусовој молитви, којом се у безмолвију баве пустињаци. Моји радосни домаћини су ме молили да им детаљније објасним шта је Исусова молитва. Беседа се продужила до поноћи. Чинило ми се да деца већ спавају, али су се она, притајивши се, слушала. Други дан ,пред одлазак, домаћица ми је рекла: "Мој син ми је јутрос рекао, да је, чувши наш разговор, почео да изговара Исусову молитву и понављао је дуго, док није заспао. Он ми је са дивљењем говорио: "Како ми је лепо било те ноћи и ујутро, када сам се пробудио, и до сада на срцу осећам радост". Растали смо се, као рођени. Одвезли су ме натраг у Илори, где сам затекао изненађење: у ауто су ставили пуну кесу прилога са сахране. У Мегрелији се не спрема месо за трпезу након сахране, тако да смо имали монашку трпезу.

Рекао сам оцу Георгију (Булискерији) ту малу причу о Исусовој молитви, а он ми је одговорио: "Веома добро, дете ће често понављати ту молитву".

Причали су ми и овај случај. Једна девојка је путовала у Загорск,[5] где су је старци научили Исусовој молитви, и онда се од тада увек трудила да има молитву у срцу и на уснама. Кроз неколико година се удала, али и усред световних брига и обавеза, није остављала Исусову молитву. Када се спремала да остане мајка, читала је молитву наглас да би је чуло њено, још нерођено дете, да би се дете у утроби молило заједно са њом. Након порођаја, када је успављивала бебу, изговарала је над њом Исусову молитву; тада је дете престајало да плаче и умиривало се на њеним рукама. У њеној соби било је неколико икона у светом углу, а на супротном зиду висиле су фотографије и слике. Она је почела да примећује да дете често усмерава свој поглед на једну страну - ка икони Христа, Који седи на престолу; дуго и пажљиво је гледало на тај образ, као да је распознавало давно познато и рођено. Понекад је израз дететовог лица био такав као да види некога у соби, да жели да говори о томе, али не може.

Мајка треба да над главом своје бебе чита Јеванђеље и молитве, посебно Исусову молитву: то је тај небески балзам који она излива на његову душу. Када дете почне да говори, нека прве речи, које родитељи неопходно треба да га науче, буду име Исуса Христа и Исусова молитва.

Преподобни Јован Лествичник пише да када се човек пробуди ујутро, прва његова мисао треба да буде о Богу - тиме ће он осветити цео дан (принеће почетак својих дела Богу).[6] А детињство је - јутро живота.

У детињству се полаже темељ духовне основе човека. Један од Светих је рекао: "Прва боја којом се боји одећа, не испира се."

[w.a.mozart]

pošto ste načeli pitanje koje i mene zanima - o krštavanju dece- voleo bih ako brat obi može da me uputi na te kanone iz rane Crkve koji propisuju krštavanje dece

[w.a.mozart]

@Mihajlo

Jos u najranijoj Crkvi postoje kanoni koji kazu da i deca i mogu i treba da se krstavaju, sa detaljnim obrazlozenjima zasto tako.

Ako zelis da sledis stvarno iskustvo i Predanje Crkve, krstices dete, naravno, bez ustezanja.

[w.a.mozart]

što se same teme tiče-držim se reči starca Porfirija-

Stalno govorite Bogu o svojoj deci a retko deci o Bogu...

inače,mene ćerka povremeno pita o Bogu... konstatovali smo odavno da je Hristos -nacrtao- more i sve oko nas,ina mu stalno crta neke cvetiće i fascinirana je ikonom raspeća koja nam je iznad monitora,na zidu... ubedljivo najčešće pitanje je- A zašto su ga razapeli...

inače,da... u klipu koji smo gledali često je i Lazar kako ga Gospod vaskrsava.... drugo pitanje koje je najčešće je-A gde je Lazar...

lol

inače,to je ovaj klip

[laetitia]

Ја бих пре рекла да ће мене деца научити молитви...и многим другим стварима..

[obi-wan]

pošto ste načeli pitanje koje i mene zanima - o krštavanju dece- voleo bih ako brat obi može da me uputi na te kanone iz rane Crkve koji propisuju krštavanje dece

Vazi, cim stignem prebacicu ovde... ne secam se tacno broja, trebace mi vremena da potrazim...

[obi-wan]

Evo nadjoh...

U pitanju je pomesni sabor Kartaginski, odrzan 419. godine.

Naravno, za one koji ne znaju da napomenem - i ovaj pomesni sabor, kao i jos nekolicina drugih pomesnih usli su u opstevazecu zbirku kanona Crkve zajedno sa Vaseljenskim saborima, a ovde ih vl. Atanasije prenosi u njegovom zborniku "Svesteni kanoni Crkve".

Dakle, kanon 110.-ti pomenutog sabora:

"Takodje bi ugodno (odrediti): bilo ko da odrice krstavanje male i tek rodjene iz materinske utrobe dece, ili govori da se ona krstavaju radi oprostaja grehova, ali da nista od praroditeljskog greha Adamova ne nose sto treba ocistiti Banjom Preporodjenja, - jer se time obrazac Krstenja radi oprostenja grehova ne smatra istinit, nego lazan, - (takav) neka je anatema.

Jer ne treba drugacije razumeti receno od Apostola: Kroz jednoga coveka greh udje u svet, i kroz greh smrt, i tako (smrt) udje u sve ljude, posto svi sagresise (Rm. 5,12), nego kako je to svagda shvatala Katolicanska (Saborna) Crkva, svugde rasprostranjena i prosirena.

Jer zbog ovog pravila vere jos i mala deca, koja jos nisu mogla nikakvih greha sama uciniti, krstavaju se radi oprostenja greha, da se kroz Preporodjenje (= Krstenje) ocisti u njima ono sto nose od starog rodjenja (Adamovog)."

[napoleon bonaparta]

Da bi se izbeglo licemerje, kada i kako se treba zahvaljivati?

[Благовесник]

Једини истински израз благодарења на земљи je установио сам Господ Исус Христос на Вечери Господњоj - као чин Свете Литургије.

И заблагодаривши, рече: ово чините у Мој спомен. Заблагодарити Богу као Оцу и није могуће ван Христа или мимо Њега.

Црква (Тело Васкрслог Христа) благодари у Литургији. Значи, треба ићи недељом и празником на Литургију, а кући читати Акатисте, и живети по Закону Божијем, и то је то.