Питајте професора и свештеника др Зорана Ђуровића

[Кратос]

O.Zorane, mislim da je pravo vreme posle nekoliko debata na temu eshatoloskih tela i ukljucivanje fizike i ostalih nauka, te logickih kvadratura, napisati nesto o ljudskoj prirodi.

 

Postoje li nama poznate i definisane granice ljudske prirode? 

 

Gledajuci Bogocoveka, kako hoda u telu po vodi i njegovu ljutnju na coveka, koji ne zna, da moze pomerati planine, otvarati more, dosetiti se struje ili buditi Hrista, da bi mu skrenuli paznju kako upravo tone ladja na kojoj se sam Bogocovek nalazi (kakva glupost apostolska).. 

 

Poznajemo li mi o.Zorane granice ljudske prirode? 

 

Covek neprestano uzrasta, covek ne stagnira, covek je u neprekidnom pokretu a gde je granica?  Postoji li nemoguce u Hristosu?

Odsustvo vere.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ljubav se izmice, pomera se malo unazad,ceka i stidljivo ti daje vreme da sam vidis sopstveni greh. Ljubav te ne napusta.

[Guest]

Поштовани професоре, можете ли мало подробније да нам појасните шта је то трансупстанцијација и који је теолошки став православних по овом питању?

Sent from my iPad using Tapatalk

[Volim_Sina_Bozjeg]

Odsustvo vere.

Pa i ja negde mislim, da je Apostol mogao da napravi vise od dva koraka, kada je hodao po vodi do Isusa.

[Zoran Đurović]

Поштовани професоре, можете ли мало подробније да нам појасните шта је то трансупстанцијација и који је теолошки став православних по овом питању?

Sent from my iPad using Tapatalk

Племенити, ја нисам стручњак у тој материји, тако да не бих имао референци. Проблем је настао између католика и протестаната у време реформацијске кризе. Са Лутером се покушало захватити шире проблем присуства Христа у евхаристији и са нама. Тридентинум је некако отишао у погрешном правцу и постварио "ствар". Канони о евхаристији, када се пажљиво читају, откривају уверење да Хр има једно индивидуално тело, као и свако од нас и да ми конзумирамо то тело јер су се материје хлеба и вина претвориле у то тело, али задржале спољашњи облик. И ми, православни, верујемо да нам се под тим видом даје тело Христово. Каква је разлика? Код нас нема учења о претварању. Има у неким визијама које су настале управо под утицајем ових спорова који нису наши. Тако се вели да неки свеци виде реално тело и крв, нешто као, крвавице које Лале припремају, Бог да ме прости.

Није то. Ми једемо и истовремено не једемо тело и крв. Нисмо канибали, антропофаги, како су нас на почетку пагани оптуживали. Наше једење и пијење није буквално, као да имаш леш који треба да поједеш и сажваћеш. Не, али једење у овој форми означава најприсније сједињење са оваплоћеним Богом. Оно означава реално мешање, физичко, нашег тела и крви са његовом. Али не како би хтели канибали.

Опет, то Хр тело је колективно, опште. Заједничко је свима нама и ми смо у њему на мистички начин укључени. Зато, и то ми се чини централним моментом, који је још Павле истицао, ми улазимо у најтешњу заједницу једни са другима. Сви они који сачињавају то Чудесно Тело.

Када се Тело посматра као индивидуално, онда се оно види као амајлија, амулет, магични објекат који у себи садржи некакве божанске силе и које нас као такво освећује. У томе је "грех" трансупстијације. Добијаш Свети Грал. Зашто таквог мита нема код нас? Зато што смо нормални. Зато што знамо да је Хр ту, међу нама. Каже тридентински канон: Миса је валидна и ако сам поп је одрецитује. На Истоку тог нема. Не допушта ти ни литургијски текст. Ко ће да ти каже: амин? Исус вели где су двоје-троје скупљени у његово име. Не један.

Дакле, и православни и католици верују (а сада и добар део протестаната) да у даровима имамо тело и крв Хр. Оно на чему је источна традиција инсистирала је мноштвеност тог тела, да је оно састављено од ћелија које смо ми. Наравно, ово је само једна представа, не израз онога што и заиста јесте. Али служи да изрази мисао о телесној вези између нас и Васкрслог Хр.

Чудно је то да се код нас, како ми се чини, ствари више виде као неки процес. Нпр. сви велимо да су хлеб и вино освећени и да су тело и крв Логоса. Али кад се онда дешава тај моменат? Практично га нема. Цитирамо Хр речи: Узмите једите..., али зашто после призивамо Светог Духа да освети дарове? Латини су у једном моменту изгубили епиклезу (сјајни Тафт вели: Није питање када је ушла епиклеза у латински обред него када се изгубила; одувек је постојала), па су освећење видели у овим речима као чаробним, да се тада врши освештавање. Уствари, имамо процес. Стално улажење у Светињу. Зато, после: Узмите једите, велимо: Пошаљи Духа Светога на нас и на ове предложене дарове. На нас и на дарове. То је једно. И ми се претварамо у те дарове, односно као и они у Тело и Крв. Није довољно само на нас као ни само на дарове. Само нас Дух Свети, који оприсутњује Христа, чини тим Христом.               

[Zoran Đurović]

И отрезни се Ноје од вина, и дознаде шта му је учинио син његов млађи, и рече: Проклет да је Ханаан; слуга роб биће браћи својој.''

(Постање 9.22.)

 

шта је то Ханан учинио оцу па је овај проклео сво његово потомство?

 

оче Зоране, нађох код Павла:

''Посљедњи непријатељ укинуће се - смрт.'' (1Кор 15.26.) сетих се оне полемике о смрти и смртности и тога како стално заборављамо то да је смрт човеков највећи (архи)непријатељ.

Наши свјетоназори су мого далеки од ових старих. Моја деца се сад издеру на мене. Други свет. 

Ханан је осудио Ноја. Покрио га је. Нашао је да је то лош призор. Он се морално понео, а угасио је. Није поштовао онога од кога је. Нешто слично имамо и у заповести: Поштуј оца и мајку... Моја ћера покуша да адвокатише, али јој ја рекох: Не каже тамо: ако су овакви или онакви, него једноставно: родитеље мораш да поштујеш. Могуће је, дакле, да нам овај мит говори о поретку и огрешењу о њега. Видиш, тамо нема ових моралних дилема које ми постављамо. То је заиста други свет. Као и приче о попрцкивањима. Нису видели грех. Када су писали Библију нису имали нас у обзиру. Тако сада јеховисти и суботари узимају да кажу како Ис није претворио воду у вино! Јер би још горе напио људе! Они имају проблем са Исусом, не ја. Ја га поздрављам и радо бих пио тог вина!

 

Смрт је најгори непријатељ. Све остало су лимунаде. Практично не завређују осврта. Када сам написао "Доћи ће смрт и имаће твоје очи", многи су пали у депресију и осудили тај мој приступ. Једноставно нису разумели. Неки су ми писали мислећи да не верујем у Бога. Поделио сам судбину Кохелета. 

Но, онда сам написао неколико текстова о смрти и васкрсењу, односно нашем директном уласку у рај после смрти. И то је наишло на доста негодовања, али се прикључи и о. Сава, тако да критичари спустише лопту. Јер, многи су помислили да хоћу да им узмем душу. То је тачно, јер хоћу да изгубе душу да би је нашли. Али не само душу него и тело. А то може само преко Бога. Не можеш да васкрснеш по себи. Бог те диже из мртвих. Али не може да те дигне ако не видиш смрт у очи. Ако живиш јефтину егзистенцију, коме требаш? Видиш ли колико је Хр захтеван? А, са друге стране, каже: дао си ми чашу воде, хајде са мном! Шта лакше од тога?

   

Гледам да други са мном одговорно промишљају ове ствари и живе животе. Јер, ми смо постиснули смрт. Сексуалност и порнографија су експлодирале, смрт се заборавила. И то је већи заборав уколико је друштво богатије. Овде, на Западу, само видимо неке плакате. Опело над урном или над затвореним ковчегом. Мртваца не треба да видиш. Као у СЗ где ниси требао да га такнеш да не би постао нечист. Опет, у непотискиваној сексуалности и порицању смрти видим уску везу јер се из страха од смрти јавља разуздана сексуалност. Смртник покушава да тим ослобођеним еросом порекне смрт. Али, то није одговор. Задобија се привид живота као у дионисијским обредима.

 

Опет, дионисијског не смемо да се одрекнемо, јер то је живот. Ако га живиш у Христу и свесан мрачне стране, смрти. Ранохришћанске катакомбе су инспирисане таквим фрескописом. Пуним светлости и једноставности, симболима живота. Гробље је тиме било сликано. Олтари подизани над моштима. Таква комбинација је добитна, како ја видим ствари. Ништа јефтино, јер за то светло морамо крв пролити (реално или симболички, свеједно). 

[Zoran Đurović]

Nisam teolog al ču da iznesem neko svoje razmišljanje,valjda Ava ned da se ljuti.Ja to vidim kao projavu ljudske prirode koja oseća svu težinu greha celog sveta i tako obremenjena oseća da je Bog napušta.Kao što znaš da su u Hristu bile dve prirode a samim tim i dve volje.Ljudska volja zaslepljena količinom greha koju prima Hristos na sebe nas radi, vapi za Bogom i to Ipostas oseća kao što oseća i svaki grešnik koji pod teretom greha izgubi Boga u sebi.Hristos je bio bez greha ali ga Bog učini ,,grešnim,, nas radi.

Да, ово је одлично. То је размена својстава у једној личности. Хр је постао "грех" за нас! Као азазел. Али је Логос, како си видео, јако добро окусио то што је по људском могао искусити! И то није било тек тако... нека фора, глума. Ми исмо искупљени преко позоришта. 

[Zoran Đurović]

Ljubav se izmice, pomera se malo unazad,ceka i stidljivo ti daje vreme da sam vidis sopstveni greh. Ljubav te ne napusta.

Ово си ти написао или ја? 

[Zoran Đurović]

O.Zorane, mislim da je pravo vreme posle nekoliko debata na temu eshatoloskih tela i ukljucivanje fizike i ostalih nauka, te logickih kvadratura, napisati nesto o ljudskoj prirodi.

 

Postoje li nama poznate i definisane granice ljudske prirode? 

 

Gledajuci Bogocoveka, kako hoda u telu po vodi i njegovu ljutnju na coveka, koji ne zna, da moze pomerati planine, otvarati more, dosetiti se struje ili buditi Hrista, da bi mu skrenuli paznju kako upravo tone ladja na kojoj se sam Bogocovek nalazi (kakva glupost apostolska).. 

 

Poznajemo li mi o.Zorane granice ljudske prirode? 

 

Covek neprestano uzrasta, covek ne stagnira, covek je u neprekidnom pokretu a gde je granica?  Postoji li nemoguce u Hristosu?

Наша је мера Хр. Тамо ћемо имати границе. Сада их не знамо. У светлу промишљања која смо скоро имали, све ће се престабилисати са парусијом. Истина, она је за нас у трену ока, али ће се десити. Преображај наше природе се покалпа са са космичким преображајем. Ново небо и нова земља. Све творим ново. Но, за нас остаје мистериозан овај преплет есхатона и историје. Усудио бих се да кажем да је Хр ходао по "преформулисаној" води, не само да се он преобразио, јер видимо и Петра непреображеног где хода, али после потања. Утопио се у свој простор и време. Вера се мени чини оприсутнење есхатона у нашем времену. Она буквално мења физику, тако да је тачно оно што вели: Рећи ћеш брду овом, премести се тамо...  

[Zoran Đurović]

тако и ја размишљам. ерос и танатос.. с тим што су стари Грци и те како били свесни присуства и једног и другог начела у свом животу, па су настојали да успоставе равнотежу. међутим данашња култура негира смрт, али тако што затвара очи јер нема одговор (јер је одбацила одговор), одатле експлозија сексуалности и порнографије- да би се заборавила смрт. ако је већ не можемо победити, правићемо се да не постоји. хахаха.. али, она ће доћи.. и имаће наше очи 

 

што се тиче оног догађаја са Нојем, мислим да је ту нешто друго у питању. јер, оца су покрила друга двојица синова (Сим и Јафет) тако што су га огрнули, окрћући главу да не гледају његову наготу. очигледно је Хамов грех нешто друго, нешто много страшније.. јер Ној се буди и схвата шта му је млађи син учинио. писац не каже шта, али се то може наслутити..

За ерос и танатос, амин.

Мислим да Хам није урадио то што ти је пало на памет. Експлицитнија би била Библија. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ово си ти написао или ја? 

Ja udjoh sa svojim vinom u tvoju misao.

[Zoran Đurović]

мислим да јесте.

 

за Семите су Хамити били нижа раса, племена робова и слугу, који носе вечни белег проклетства. морали су нешто да им ставе на терет, нешто страшно и срамотно чиме би оправдали њихов статус полуљуди. а који је то злочин? Библија нам не говори јасно. каже само да је Хам видео оца пијаног и нагог у шатору и да је отишао и то јавио браћи. то свакако није ништа толико страшно да заслужи такву осуду. очигледно писац на нешто алудира, али се и сам стиди да то каже отворено, јер је толико страшно и срамотно да се не изговара.

Pozabavicu se uskoro ovim, nadam se. Interesanitna ti je teza

[Volim_Sina_Bozjeg]

Наши свјетоназори су мого далеки од ових старих. Моја деца се сад издеру на мене. Други свет.

 

Uvazeni oce.

 

Nadam se da nas ova moja crtica nece naljutiti sto je malo off ali ne mogu da odokim.

 

Danas sam decu vodio do lekara. Milos 4 in pol a Lazar 3 in pol leta Gospodnjih.

 

Oni su sve vreme trcali vikali namerno me ne slusali doduse pregled kod lekara je zavrsen vrlo odgovorno sa (decje) strane. Medjutim njihovo ponasanje pre i posle je bilo neverovatno i rekao sam im sada ce vas doktori i svi drugi koji su bili tamo zapamtiti kao divljake.

 

Dosli smo kuci i pre nego sto smo izasli iz auta ja im ponovo napomenem da su bili jako nemirni i da to nije bilo ispravno ponasanje.

 

E sada zaplet.

 

Izlazeci iz auta mladji sin Lazar kaze> Tata ali ti ne razumes mi smo samo pokazivali kako ne treba da se ponasa.

 

I njihov shef tata je doziveo dolgi muk i nisam mogao da verujem sta cujem

 

Jos jednom ne zamerite ali ja to mozda zbog Duha na temi sa puno ozbiljnih stvari.

[Zoran Đurović]

Izlazeci iz auta mladji sin Lazar kaze> Tata ali ti ne razumes mi smo samo pokazivali kako ne treba da se ponasa.

 

Можда Лазу да испрашиш!   Мали воле да зезају. Али, какав ти је одговор дао, мислим да је повукао на татка. То је још један разлог за да га испрашиш Ако ти је жао, ти му кажи: Не бих те ја изударао, него ми рекао падре Зоран .

Невероватни су. Слатки док су мали. После постају аждаје, гремлини. Код мене, где сам ја растао, била је изрека: Удри, доклен мош мават! - У преводу: Туци их докле можеш да удараш.

Наравно да ово није моје наровоученије, тако да га стаф не побрише. Мада, мало старих манира није на одмет .   

[Volim_Sina_Bozjeg]

Можда Лазу да испрашиш!   Мали воле да зезају. Али, какав ти је одговор дао, мислим да је повукао на татка. То је још један разлог за да га испрашиш Ако ти је жао, ти му кажи: Не бих те ја изударао, него ми рекао падре Зоран .

Невероватни су. Слатки док су мали. После постају аждаје, гремлини. Код мене, где сам ја растао, била је изрека: Удри, доклен мош мават! - У преводу: Туци их докле можеш да удараш.

Наравно да ово није моје наровоученије, тако да га стаф не побрише. Мада, мало старих манира није на одмет .   

Ne mogu da ga bijem jos se smejem