Tanja

Изгледа да је време да кажем и затворимо, надам се, тему и питања. То што је наркоман-његов избор и његова мука, то што ничега више нема, осим писања других, ми смо поскидали-ми који смо и објављивали, то што нисмо више јавно заједно, нисмо ни тамо где би требали, тачније неки јесу неки ће доћи. Нема никакве мистерије како је завршио где је сада и није то никаква "акција" ових или оних, тамо је где има прилику. Веровали смо да чинимо и радимо, веровали смо и њему-наркоману, Угрину, ја сам му веровала, заиста. Веровала сам и научила баш оно што ми је једном он сам рекао: "Не верујте људима, верујте Богу". Све вас молим да нам опростите на заблуди, паду, грешкама, опростите... веровали смо, опростите ако смо икада икога саблазнили својим писањем, понашањем, опростите што смо и овај форум угрозили и посебно оца Ивана. Праштајте. Молила бих администрацију да ми сада угаси профил јер слаба сам да не погледам, а заиста више нема потребе Оче Иване благословите, а ви браћо и сестре-праштајте. Заиста. Тања Накић

http://zemljazivih.info/pisma-iz-zajednice-zemlja-zivih/17-rodjeni-moji.html '' ... Браћо и сестре ово Вам пише обичан грешник који је мрзео свако јутро које свиће, и сваког око себе претварао у новац и гледао кроз корист....''

Наркоману је немогуће ''позајмити'' новац, када се ухватиш за џеп-готово, нема ту позајмице. Страшно је гледати, наркомана који је у кризи и тада мозак не ради, знаш да грешиш и када даш и када не даш - тамни вилајет-рекао би један кога познајем... Не, не треба му дати јер краја нема а наркоман ће и у пустињи, по сведочењу истих, доћи до начина, нажалост. И као увек, последицама се бавимо на овај или онај начин, пробем је што је епидемија наркоманије, али... зар вреди говорити?

http://tanjanakic.blogograd.org/2013/05/22/gospod-govori-coveku/ Срећан празник свима и заиста не знам како да послушам са тим блогом па вас не бих више задржавала .hvala.

... оно када останеш нем пред ужасом, у неверици са само једним питањем: Да ли је могуће? ... Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин

TИ Гризе баба-марта последњим трзајима Гризе као одбегла звер Гризе да боли, да повреди Гризе да не призна Гризе кукавички Свему створеном један је циљ-живот Кукавице не признају Храбри не одустају У једној тачки, једном трептају сви су ту: Бабе, храбри, кукавице, Гладни, жедни, чисти, прогнани, Праведни, достојни, слуге, господари Сви У једном часу када све стане, престане, нестане Један трен од отрова, од живота Један секунд до одлуке... Време није категорија Време је избор Пожуриш ли-отроваћеш Не! Не себе То је лако, Већ си мртав Не постојиш Осетићеш жалац, право у срце Док живот нестаје Знаћеш Све. Гледам: „Тако дуго нисам гледала, осећала, тако дуго да то уопште нисам знала“ Зло, грех не долази, ту је Не тражи га, само добро погледај Знаш то, не лажи, не храни га Проспи, погази Схвати: Ви сте свјетлост свијету Ви сте со земљи Ти! Баш Ти. Тања

U petak, 15.3.2013. u jutarnjem programu emitovaćemo emisiju o Janošu gde će biti istaknut tekući račun. Molim vas da nam pomognete tako što ćemo, za početak proslediti informaciju. Posle emitovanja emisije uradiće se i upload na kanalu TV KCN i eto još jednog načina da prosledimo informaciju i zatražimo pomoć od onih koji mogu da pomognu. Ako neko eventualno zna kako je moguće da im se pomogne oko papirologije u Kovinu, bilo bi od pomoći.

Upravo sam razgovarala sa koleginicom koja je pravila prilog za našu televiziju (objaviću ga čim urade upload) i problem je što čovek nema starateljstvo nad sinom, između ostalog, pa ne može da ostvari ni pravo na socijalnu pomoć. Tu su se malo odrasli "igrali", a ispašta dete, naravno. Imaju pakete hrane, igračaka, ali ono što je najveći problem je kuća i struja. Nadam se da ćemo uspeti da dogovorimo sa direktorom jednu medijsku kampanju, bar za kuću, montažnu, nekakvu.

Ne mogu da čitam sve, pa ako ova dilema negde postoji izrečena, izvinjavam se, ali zaista me muči jedno pitanje pa molim da mi odgovori ko može i ume: Da smo razgovarali, upoznavali se... da li bi ikada ovako krvavo ratovali? Znam da je utopija, ali ne bih išla mnogo unazad, dovoljno sam stara da znam i ovo i ono vreme i znam kako mi je bilo kada je rat počeo i znam ljude koji su zanemeli s' one strane od šoka... i pitam se šta nas sada sprečava da se upoznajemo, razgovaramo, učimo a da u onom drugom pre svega ne vidimo pretnju i da ne budemo oprezni pre svega sa susedima? Unapred se zahvaljujem

Ma, hocu i pocela sam neki blog ovde, ali ne mogu da nadjem. Uradite vi sta treba pa mi recite sta dalje, znate da i zaboravljam i password . Vi recite kako treba ja cu ostalo

КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ Знам, дубоко у нама жива је искра. Знам да нас чува од нас самих, све знам, само не схватам зашто је закопавамо. Све се мења и све је и даље исто: облачимо се све у жељи да се боље сакријемо, мимикрију смо апсолутно усавршили, говоримо празнину, делимо фразе заборављајући речи, осуда не силази ни са усана, ни из погледа нити из тишине. Пробала сам, не иде, не сналазим се и када покушам-лажна сам себи самој. Бирам ћутање. Тада, када сам заволела филмове, гледала сам их на црно-белом ТВ апарату. Најчешће би се тада и окупили (некада је то можда било огњиште, од моје генерације креће ера телевизора) и мада су тадашњи филмови били појам невиности у односу на данашњу порнографију, сестра и ја смо жмуриле када су биле сцене филмских пољубаца (било нас срамота од тате), остало је питање: како је могуће да нико није схватио шта се десило? Страшније је било после сцена убистава, убију неког и ништа!? То им се не види! Од црно-белог телевизора до глобалног села! Теорија двадесетог века, дефиниције из наших уџбеника до реалности, за један живот који још траје-много је. Све се усавршава, разлаже док не нестане. Иако звучим као песимиста, нисам, заиста само имам прилику да видим у истом учествујем, како да ћутим? Ту сам активно/пасивно, зависи, од мене, наравно. Раније више и чешће, али нажалост узрок је била заблуда, показало се као заблуда, средство ниских побуда, људских, сада… па, ко се опече на млеко дува и у јогурт. Управо ме опекотине чувају, помажу да будем обазривија, виде се, не помаже шминка а фото шоп-мисаона је именица ; ипак нисам лик из филма, али помажу јер када је промена времена-реагују ожиљци, препознају симптоме. Да није тужно било би смешно: савршени би да се усаврше! Модернизација, глобализација, убрзавање, усавршавање… Рече ми брат, мој брат кога сам милошћу добила да се присетим игре, дечије игре. Можеш да се играш сам а може и у двоје, троје, а смисао је да све што се замрси једним потезом се одмрси. Игра се зове: коларићу-панићу. Е, то је ова реалност, то је усавршени живот: они који треба да уче-деле лекције, они који треба да слушају-наређују, паметни шапућу- глупи урлају… то је достигнуће напредка, дотле смо дошли и опет и опет долазимо-до вируса у систему, а тако је мало потребно. До тада знам, сигурно знам, свака игра има крај, свака мрежа коју плету интреси исцепа се, размрси једним потезом. За филмофиле имам препоруку: Човек са четири ноге, а за све нас – загрљај. Везивање. „Него бодрите један другога сваки дан, докле год то „данас“ траје, да који од вас не постане тврдокоран обманом гријеха“ (Јев.3.13) Тања

Погледај Господе на муке наше и немој нас презрети недостојне и убоге. Смилуј се на нас ради страдања нашег и даруј нам дух трпљења и љубави, да будемо и останемо народ Твој, достојанствен и незлобив, чекајући Твоју вечну Правду и Истину. Амин.