Питајте професора и свештеника др Зорана Ђуровића

[Васијан]

Благодарим на одговорима 8086.gif  ! 

 

Слажем се са Вашим одговором на друго питање. 

 

Вероватно га нисам добро преформулисао    , али све у свему добио сам одговор који је задовољавајућ. 

 

П.С. Разбојник је за мене идеал Живота

[Zoran Đurović]

Mrski veseli avo, koji ne ume dostojno da se obrati Ocu Nebeskom, pun jeresa kao male i velike boginje. oholog i ne pastirskog ponasanja, zeleo bi da te nesto pitam.

 

Zasto je Hristos u Kani napravio najbolju zurku na svetu, kad je vodu pretvorio u vino a na srecu gostiju, vino nikad bolje probali nisu, tako da je zurka trajala daleko u noc i poprimila tvrdnju, da se do tada ne pamti bolja zurka u svakoliki svet?

 

U slucaju da se neko zatekne, moram da upozorim, da je prvi deo posta bio vise nego saljiv nacin komunikacije sa o. Zoranom.

Да би нас ослободио робовања закону. То је јак моменат у Јована. Вино је живот. Ноје се опио и Јахве је казнио његове синове, а не њега као пијандуру. Пијанство, као и игра и хумор су одраз божанског. Бог се зеза са кретенима. Нама није пријатно што смо у друштву кретена, али то је наш проблем. Он почиње са лудилом, са пијанством. Опио је свет! А како је могао да га опије ако му није дао вина? Да му је дао сок од грожђа како верују јадни суботари или јеховини сведоци? Јн нам каже да је он опио свет! Каква лепота, јер само кад си пијан можеш да се разрешиш својих стега, окова који те држе чврсто прикованим за земљу. Пловиш по небу кад си пијан.

И онда чујеш ове јаднике, који износе места из Библије која говоре како не треба да будеш пијандура јер онда не можеш да делујеш као човек. И то је тачно. Бог ти нигде не каже да треба да постанеш алкос, али да се напијеш, то, не само да ти каже, него је и урадио. Опусти се, човече. Не упропашћуј се, али, предај се. То је пијанство. И са тиме је Ис почео: Предај се! То је наш Господ! Тражи тебе! Нема свете свадбе, светог сједињења без пијанства! Бог је одавно пијан, али и ми морамо да се опијемо да би видели његово пијанство!

[Zoran Đurović]

Благодарим на одговорима 8086.gif  ! 

 

Слажем се са Вашим одговором на друго питање. 

 

Вероватно га нисам добро преформулисао    , али све у свему добио сам одговор који је задовољавајућ. 

 

П.С. Разбојник је за мене идеал Живота

Разуми ме. Ја имам много индијанаца који ми овде улећу. Формулација ми је била јако проблематична, зато и такав одговор. Да се лично познајемо, сигурно би и одговор био другачији. Због тога сам одвратан.  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Да би нас ослободио робовања закону. То је јак моменат у Јована. Вино је живот. Ноје се опио и Јахве је казнио његове синове, а не њега као пијандуру. Пијанство, као и игра и хумор су одраз божанског. Бог се зеза са кретенима. Нама није пријатно што смо у друштву кретена, али то је наш проблем. Он почиње са лудилом, са пијанством. Опио је свет! А како је могао да га опије ако му није дао вина? Да му је дао сок од грожђа како верују јадни суботари или јеховини сведоци? Јн нам каже да је он опио свет! Каква лепота, јер само кад си пијан можеш да се разрешиш својих стега, окова који те држе чврсто прикованим за земљу. Пловиш по небу кад си пијан.

И онда чујеш ове јаднике, који износе места из Библије која говоре како не треба да будеш пијандура јер онда не можеш да делујеш као човек. И то је тачно. Бог ти нигде не каже да треба да постанеш алкос, али да се напијеш, то, не само да ти каже, него је и урадио. Опусти се, човече. Не упропашћуј се, али, предај се. То је пијанство. И са тиме је Ис почео: Предај се! То је наш Господ! Тражи тебе! Нема свете свадбе, светог сједињења без пијанства! Бог је одавно пијан, али и ми морамо да се опијемо да би видели његово пијанство!

razbibriga ima smisla

[Zoran Đurović]

malo kasnim  

 

Cudna mi je tvrdnja da se Bog izmice. Jer mimo Njega nista ne moze postojati. To odvajanje mi je cudno. Zasto bi se izmakao? Izmakao se ili ne - prisutan je.

Takodje tvrdnja da se izmice zato sto Isus preuzima grehe sveta, ali On nije gresan. Tako u tom smislu cudno

 

edit: trebao sam privatnu poruku da posaljem, da ne okupiramo temu

Бог је стидљив. Љубав је таква. Истина воли да се скрива. Због тебе. Јер тражи тебе, а не неког другог. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Imam jedan problem, kojeg mi stvara pitanje kojeg cu proslediti vama.

 

Dakle, da li mislite da je pravoslavni zivot postao isuvise uniformisan i da licimo na severne koreance?

[Zoran Đurović]

Imam jedan problem, kojeg mi stvara pitanje kojeg cu proslediti vama.

 

Dakle, da li mislite da je pravoslavni zivot postao isuvise uniformisan i da licimo na severne koreance?

Да. То је то. 

[Иван ♪♫]

Бог је стидљив. Љубав је таква. Истина воли да се скрива. Због тебе. Јер тражи тебе, а не неког другог.

hvala

[Zoran Đurović]

hvala

Нема на чему. Узвратимо на безумну Божију љубав према нама. 

[Иван ♪♫]

Нема на чему. Узвратимо на безумну Божију љубав према нама.

ima na čemu baš me obradovala lepa poruka, i projava dobre volje među nama

Ljubimo jedni druge, da bismo jednodušno ispovedali: Oca i Sina i Svetoga Duha

:)

[Дидим]

Какав језички значај има суфикс -ос у старогрчком језику? Да ли је само номинативни падежни суфикс који нема никакав значај и који се мења кроз падеже, или је неодвојив део речи? У латинском, на пример, суфикс -ус има управо такву функцију и због тога се не преноси у друге језике када се узимају латинске речи и лична имена (Аугустинус -> Августин, Јулиус -> Јулије итд.). Деклинација у словенским језицима (укључујући и црквенословенски) се не одвија на такав начин, тј. номинативни облик нема суфикс (изузев речи женског рода које имају -а, и мушких личних имена која могу имати -о, -е, -а као суфикс на основу), већ се суфикси додају само на остале падежне облике. Нпр. грчка имена Петрос, Иоаннис итд. преносили смо као Петр (Петар), Иоанн (Јован), дакле без тих суфикса (извињавам се, немам фонтове за јерове и црксл. слова).

 

Питам због грчке речи Христос (Помазаник) која је директно пренета у црксл. и потом у српски (и која је постала синоним за Исусово лично име), али се не мења по падежима по правилима словенске деклинације: Христоса, Христосу, Христосе, него као да имамо неку хибридну грчко-словенску деклинацију, где прво бришемо оно -ос, па деклинирамо као да именица у номинативу гласи Христ: Христа, Христу, Христе. Одатле забуна међу децом која похађају веронауку (помињано је на форуму) који на питање о Исусовом имену кажу да оно гласи "Исус Христ", што је у дечјем уму вођеном аналогијом логично, јер ако је "и у једнога господа Исуса Христа", логично је да је номинатив "Исус Христ".

 

Е сад, ни то не би био проблем да западни (читај: католички) језици које интензивно учимо и са њих преводимо за разлику од нас преводе са латинског где је облик Christus, али оно -ус нису преносили па су тако на енглеском, шпанском, италијанском Christ, Cristo и у номинативу. И онда, наравно, на ред долазе незаобилазни и мрски Хрвати који су 1000 година после Словенске Браће узели испочетка да преводе све хришћанске термине на савремени језик, без посредства старих словенских превода и не обраћајући пажњу на већ постојећу православну терминологију, а који не кажу чак ни "Кристус" него голо "Крист". То да говоримо истим савременим језиком није могуће никако изменити, али је могуће радити сепаратне преводе научно-религијске терминологије. Тако на истом језику испов(ј)едамо две различите вере: једни се моле Господу, други Господину, једни имају Богородицу и празник Госпојине, други немају празник Госпојине али се моле Госпи, једни верују да је Исуса крстио Јован, други Иван, једни се моле Тројици, други Тројству, једни избегавају да Христа зову "Исусом", други га само тако зову... на послетку, једнима је вера хришћанство, а другима кршћанство. На први поглед небо и земља, а мало подробније, ментални поремећај подељене личности.

 

Рекли сте да се бавите превођењем и да говорите неколико језика, између осталог и античке језике. Колико има смисла тај наш однос страхопоштовања према устаљеним преводима и ужас и језа ако неко за јоту одступи од њих? Слушао сам једног руског свештеника који говори о инфериорности ислама, па као пример наводи и то да се у Курану наводи тзв. "лажно" Христово име, где се наводи као "Иса", док му је име заправо било "Исус". А то су глупости, јер ако ћемо тако, "право" име му је Јешуа, што је на латинском написано (у недостатку постојања слова Ш, а уз додавање номинативног суфикса -ус) као Јесус, па је променом читања грчке ете као "ита" у црксл. ушло као Јисус, а одакле у савремен језик као просто Исус. Сличним променама се дошло до тога да је у енглеском Џизас, на немачком Језус, на шпанском Хесус... Једноставно, као да гајимо фетиш према језичким формулама и да се понашамо као они пагани који су веровали да их богови неће чути ако им правилно не погоде име. Тако и ми, ако пре Богом не погодимо његову титулу и правилно не изговоримо његово име, као да хулимо. Не кажем да треба говорити којекако и да сад свако треба да говори на свој начин, али ми смета такво саблажњивање над најмањим одступањима. Још мало, па ћемо му се и обраћати са "ви", да не испадне да га не поштујемо. Прича један свештеник на ТВ, каже нешто у смислу "Чим они кажу 'Исус Христ' (па се на то прекрсти и ишчуди обрвама) одмах се види да ту нису чиста посла". А то нам се у 20. и 21. веку дешава свакодневно, једноставно 90% људи уопште нису црквени и немају појма о црквеној терминологији, већ по језичком осећају преводе филмове, белетристику, новинске чланке итд. на тај начин што енглеско Christ просто преведу као "Христ". Кад се нађе у неком падежу и не примети се, а у номинативу испадне зло и наопако... Ја сам се сад распричао и превише о овоме, али какав је теолошки и језички став по овом питању, по вашем мишљењу? Грешим ли много у овим својим запажањима?

[Zoran Đurović]

Какав језички значај има суфикс -ос у старогрчком језику? Да ли је само номинативни падежни суфикс који нема никакав значај и који се мења кроз падеже, или је неодвојив део речи? У латинском, на пример, суфикс -ус има управо такву функцију и због тога се не преноси у друге језике када се узимају латинске речи и лична имена (Аугустинус -> Августин, Јулиус -> Јулије итд.). Деклинација у словенским језицима (укључујући и црквенословенски) се не одвија на такав начин, тј. номинативни облик нема суфикс (изузев речи женског рода које имају -а, и мушких личних имена која могу имати -о, -е, -а као суфикс на основу), већ се суфикси додају само на остале падежне облике. Нпр. грчка имена Петрос, Иоаннис итд. преносили смо као Петр (Петар), Иоанн (Јован), дакле без тих суфикса (извињавам се, немам фонтове за јерове и црксл. слова).

 

Питам због грчке речи Христос (Помазаник) која је директно пренета у црксл. и потом у српски (и која је постала синоним за Исусово лично име), али се не мења по падежима по правилима словенске деклинације: Христоса, Христосу, Христосе, него као да имамо неку хибридну грчко-словенску деклинацију, где прво бришемо оно -ос, па деклинирамо као да именица у номинативу гласи Христ: Христа, Христу, Христе. Одатле забуна међу децом која похађају веронауку (помињано је на форуму) који на питање о Исусовом имену кажу да оно гласи "Исус Христ", што је у дечјем уму вођеном аналогијом логично, јер ако је "и у једнога господа Исуса Христа", логично је да је номинатив "Исус Христ".

 

Е сад, ни то не би био проблем да западни (читај: католички) језици које интензивно учимо и са њих преводимо за разлику од нас преводе са латинског где је облик Christus, али оно -ус нису преносили па су тако на енглеском, шпанском, италијанском Christ, Cristo и у номинативу. И онда, наравно, на ред долазе незаобилазни и мрски Хрвати који су 1000 година после Словенске Браће узели испочетка да преводе све хришћанске термине на савремени језик, без посредства старих словенских превода и не обраћајући пажњу на већ постојећу православну терминологију, а који не кажу чак ни "Кристус" него голо "Крист". То да говоримо истим савременим језиком није могуће никако изменити, али је могуће радити сепаратне преводе научно-религијске терминологије. Тако на истом језику испов(ј)едамо две различите вере: једни се моле Господу, други Господину, једни имају Богородицу и празник Госпојине, други немају празник Госпојине али се моле Госпи, једни верују да је Исуса крстио Јован, други Иван, једни се моле Тројици, други Тројству, једни избегавају да Христа зову "Исусом", други га само тако зову... на послетку, једнима је вера хришћанство, а другима кршћанство. На први поглед небо и земља, а мало подробније, ментални поремећај подељене личности.

 

Рекли сте да се бавите превођењем и да говорите неколико језика, између осталог и античке језике. Колико има смисла тај наш однос страхопоштовања према устаљеним преводима и ужас и језа ако неко за јоту одступи од њих? Слушао сам једног руског свештеника који говори о инфериорности ислама, па као пример наводи и то да се у Курану наводи тзв. "лажно" Христово име, где се наводи као "Иса", док му је име заправо било "Исус". А то су глупости, јер ако ћемо тако, "право" име му је Јешуа, што је на латинском написано (у недостатку постојања слова Ш, а уз додавање номинативног суфикса -ус) као Јесус, па је променом читања грчке ете као "ита" у црксл. ушло као Јисус, а одакле у савремен језик као просто Исус. Сличним променама се дошло до тога да је у енглеском Џизас, на немачком Језус, на шпанском Хесус... Једноставно, као да гајимо фетиш према језичким формулама и да се понашамо као они пагани који су веровали да их богови неће чути ако им правилно не погоде име. Тако и ми, ако пре Богом не погодимо његову титулу и правилно не изговоримо његово име, као да хулимо. Не кажем да треба говорити којекако и да сад свако треба да говори на свој начин, али ми смета такво саблажњивање над најмањим одступањима. Још мало, па ћемо му се и обраћати са "ви", да не испадне да га не поштујемо. Прича један свештеник на ТВ, каже нешто у смислу "Чим они кажу 'Исус Христ' (па се на то прекрсти и ишчуди обрвама) одмах се види да ту нису чиста посла". А то нам се у 20. и 21. веку дешава свакодневно, једноставно 90% људи уопште нису црквени и немају појма о црквеној терминологији, већ по језичком осећају преводе филмове, белетристику, новинске чланке итд. на тај начин што енглеско Christ просто преведу као "Христ". Кад се нађе у неком падежу и не примети се, а у номинативу испадне зло и наопако... Ја сам се сад распричао и превише о овоме, али какав је теолошки и језички став по овом питању, по вашем мишљењу? Грешим ли много у овим својим запажањима?

Јако лепа размишљања. Не бих имао ништа да додам. Ја нисам роб језика него смисла. Наравно да треба поштовати културу и наслеђе. Али не бити слепац у томе. Језик је стихијска ствар. Ствар договора. За стручњаке треба оставити етимологију. За теологе, филозофе... књижевнике... То није област науке, него живота. У кафани нећеш рећи: Немој ту да ми филоСофираш, него филоЗофираш. Иако сви знамо етимологију.

Нема шта да се поп крсти на Христ, него да пропагира Христос. Али, и то је конвенција. Сви, али сви језици трпе од тога. Аутистични покушавају да заледе ствари. Тако Хрвати морају да имају словенски корисподент за сваку реч, па и из модерне технологије. То само говори о фрустрираности и незрелости једне нације, а не о њеној аутохтоности или самосвојности. Шта је аутомобил? Ниједан Хрват га неће звати самоходом. Самолет користе Бугари и Руси за авион. Срби и Хрвати не. Ето недоследности. Имамо их милион. 

И стари су трпели од истог проблема. Персона је етрурска реч која је улетела у латински, а етимологија јој је несигурна. Опет, ушла је у наш технички речник. И кад питаш неупућеног, рећи ће ти да је латинизам. А није. Ми је преводимо са лик, личност, личина, маска...

Има неких који фурају срБски. Па то правдају сулудом етимологијом да то није срп у корену, него срб. Таљчно је да се скоро до почетка 20 века изговарало срБски, али је после постало срПски. Владика Николај у једном писму пише срПски, што се види из фотографије, а "отечествени" га преписују као срБски.

Моја је идеја да је језик жив, да зависи од живих људи и да нико то не може вештачки да направи. То су ћорава посла. Једном речју, чистунци су болесници.         

[Zoran Đurović]

Какав језички значај има суфикс -ос у старогрчком језику? Да ли је само номинативни падежни суфикс који нема никакав значај и који се мења кроз падеже, или је неодвојив део речи? У латинском, на пример, суфикс -ус има управо такву функцију и због тога се не преноси у друге језике када се узимају латинске речи и лична имена (Аугустинус -> Августин, Јулиус -> Јулије итд.). Деклинација у словенским језицима (укључујући и црквенословенски) се не одвија на такав начин, тј. номинативни облик нема суфикс (изузев речи женског рода које имају -а, и мушких личних имена која могу имати -о, -е, -а као суфикс на основу), већ се суфикси додају само на остале падежне облике. Нпр. грчка имена Петрос, Иоаннис итд. преносили смо као Петр (Петар), Иоанн (Јован), дакле без тих суфикса (извињавам се, немам фонтове за јерове и црксл. слова).

 

Питам због грчке речи Христос (Помазаник) која је директно пренета у црксл. и потом у српски (и која је постала синоним за Исусово лично име), али се не мења по падежима по правилима словенске деклинације: Христоса, Христосу, Христосе, него као да имамо неку хибридну грчко-словенску деклинацију, где прво бришемо оно -ос, па деклинирамо као да именица у номинативу гласи Христ: Христа, Христу, Христе. Одатле забуна међу децом која похађају веронауку (помињано је на форуму) који на питање о Исусовом имену кажу да оно гласи "Исус Христ", што је у дечјем уму вођеном аналогијом логично, јер ако је "и у једнога господа Исуса Христа", логично је да је номинатив "Исус Христ".

 

Е сад, ни то не би био проблем да западни (читај: католички) језици које интензивно учимо и са њих преводимо за разлику од нас преводе са латинског где је облик Christus, али оно -ус нису преносили па су тако на енглеском, шпанском, италијанском Christ, Cristo и у номинативу. И онда, наравно, на ред долазе незаобилазни и мрски Хрвати који су 1000 година после Словенске Браће узели испочетка да преводе све хришћанске термине на савремени језик, без посредства старих словенских превода и не обраћајући пажњу на већ постојећу православну терминологију, а који не кажу чак ни "Кристус" него голо "Крист". То да говоримо истим савременим језиком није могуће никако изменити, али је могуће радити сепаратне преводе научно-религијске терминологије. Тако на истом језику испов(ј)едамо две различите вере: једни се моле Господу, други Господину, једни имају Богородицу и празник Госпојине, други немају празник Госпојине али се моле Госпи, једни верују да је Исуса крстио Јован, други Иван, једни се моле Тројици, други Тројству, једни избегавају да Христа зову "Исусом", други га само тако зову... на послетку, једнима је вера хришћанство, а другима кршћанство. На први поглед небо и земља, а мало подробније, ментални поремећај подељене личности.

 

Рекли сте да се бавите превођењем и да говорите неколико језика, између осталог и античке језике. Колико има смисла тај наш однос страхопоштовања према устаљеним преводима и ужас и језа ако неко за јоту одступи од њих? Слушао сам једног руског свештеника који говори о инфериорности ислама, па као пример наводи и то да се у Курану наводи тзв. "лажно" Христово име, где се наводи као "Иса", док му је име заправо било "Исус". А то су глупости, јер ако ћемо тако, "право" име му је Јешуа, што је на латинском написано (у недостатку постојања слова Ш, а уз додавање номинативног суфикса -ус) као Јесус, па је променом читања грчке ете као "ита" у црксл. ушло као Јисус, а одакле у савремен језик као просто Исус. Сличним променама се дошло до тога да је у енглеском Џизас, на немачком Језус, на шпанском Хесус... Једноставно, као да гајимо фетиш према језичким формулама и да се понашамо као они пагани који су веровали да их богови неће чути ако им правилно не погоде име. Тако и ми, ако пре Богом не погодимо његову титулу и правилно не изговоримо његово име, као да хулимо. Не кажем да треба говорити којекако и да сад свако треба да говори на свој начин, али ми смета такво саблажњивање над најмањим одступањима. Још мало, па ћемо му се и обраћати са "ви", да не испадне да га не поштујемо. Прича један свештеник на ТВ, каже нешто у смислу "Чим они кажу 'Исус Христ' (па се на то прекрсти и ишчуди обрвама) одмах се види да ту нису чиста посла". А то нам се у 20. и 21. веку дешава свакодневно, једноставно 90% људи уопште нису црквени и немају појма о црквеној терминологији, већ по језичком осећају преводе филмове, белетристику, новинске чланке итд. на тај начин што енглеско Christ просто преведу као "Христ". Кад се нађе у неком падежу и не примети се, а у номинативу испадне зло и наопако... Ја сам се сад распричао и превише о овоме, али какав је теолошки и језички став по овом питању, по вашем мишљењу? Грешим ли много у овим својим запажањима?

Јако лепа размишљања. Не бих имао ништа да додам. Ја нисам роб језика него смисла. Наравно да треба поштовати културу и наслеђе. Али не бити слепац у томе. Језик је стихијска ствар. Ствар договора. За стручњаке треба оставити етимологију. За теологе, филозофе... књижевнике... То није област науке, него живота. У кафани нећеш рећи: Немој ту да ми филоСофираш, него филоЗофираш. Иако сви знамо етимологију.

Нема шта да се поп крсти на Христ, него да пропагира Христос. Али, и то је конвенција. Сви, али сви језици трпе од тога. Аутистични покушавају да заледе ствари. Тако Хрвати морају да имају словенски корисподент за сваку реч, па и из модерне технологије. То само говори о фрустрираности и незрелости једне нације, а не о њеној аутохтоности или самосвојности. Шта је аутомобил? Ниједан Хрват га неће звати самоходом. Самолет користе Бугари и Руси за авион. Срби и Хрвати не. Ето недоследности. Имамо их милион. 

И стари су трпели од истог проблема. Персона је етрурска реч која је улетела у латински, а етимологија јој је несигурна. Опет, ушла је у наш технички речник. И кад питаш неупућеног, рећи ће ти да је латинизам. А није. Ми је преводимо са лик, личност, личина, маска...

Има неких који фурају срБски. Па то правдају сулудом етимологијом да то није срп у корену, него срб. Таљчно је да се скоро до почетка 20 века изговарало срБски, али је после постало срПски. Владика Николај у једном писму пише срПски, што се види из фотографије, а "отечествени" га преписују као срБски.

Моја је идеја да је језик жив, да зависи од живих људи и да нико то не може вештачки да направи. То су ћорава посла. Једном речју, чистунци су болесници.         

[Кратос]

malo kasnim  

 

Cudna mi je tvrdnja da se Bog izmice. Jer mimo Njega nista ne moze postojati. To odvajanje mi je cudno. Zasto bi se izmakao? Izmakao se ili ne - prisutan je.

Takodje tvrdnja da se izmice zato sto Isus preuzima grehe sveta, ali On nije gresan. Tako u tom smislu cudno

 

edit: trebao sam privatnu poruku da posaljem, da ne okupiramo temu

Nisam teolog al ču da iznesem neko svoje razmišljanje,valjda Ava ned da se ljuti.Ja to vidim kao projavu ljudske prirode koja oseća svu težinu greha celog sveta i tako obremenjena oseća da je Bog napušta.Kao što znaš da su u Hristu bile dve prirode a samim tim i dve volje.Ljudska volja zaslepljena količinom greha koju prima Hristos na sebe nas radi, vapi za Bogom i to Ipostas oseća kao što oseća i svaki grešnik koji pod teretom greha izgubi Boga u sebi.Hristos je bio bez greha ali ga Bog učini ,,grešnim,, nas radi.

[Volim_Sina_Bozjeg]

O.Zorane, mislim da je pravo vreme posle nekoliko debata na temu eshatoloskih tela i ukljucivanje fizike i ostalih nauka, te logickih kvadratura, napisati nesto o ljudskoj prirodi.

 

Postoje li nama poznate i definisane granice ljudske prirode? 

 

Gledajuci Bogocoveka, kako hoda u telu po vodi i njegovu ljutnju na coveka, koji ne zna, da moze pomerati planine, otvarati more, dosetiti se struje ili buditi Hrista, da bi mu skrenuli paznju kako upravo tone ladja na kojoj se sam Bogocovek nalazi (kakva glupost apostolska).. 

 

Poznajemo li mi o.Zorane granice ljudske prirode? 

 

Covek neprestano uzrasta, covek ne stagnira, covek je u neprekidnom pokretu a gde je granica?  Postoji li nemoguce u Hristosu?