Лепо писаније и сродна сочињенија

[JESSY]

Реч „благочешће“ састоји се из две речи: „благо“ и „часно“. Благо и часно, уједињени у једно, састављају благочешће. Много нас, хришћана, али не сви, поштујемо Бога „благо“; чешће Га поштујемо само устима, док срцем стојим далеко од Њега; само чувамо лик благочешћа, побожности, а силе његове се одричемо; само се називамо хришћанима, а чинимо дела незнабожаца. Зар је у томе побожност, да се називамо правовернима, а да следујемо невернима?

Устима исповедамо истиниту веру, а безаконим животом одбацујемо Онога, у Кога верујемо? Челом се поклањамо Христу до земље, а нечистим делима и ругањем Га распињемо по други пут? Зар је у томе богопоштовање? Зар је у томе хришћанство? На сваког од тих се односи реч Господа у Апокалипси: „Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си.“ (Откр. 3:1).

 

Свети Димитрије Ростовски

[Данче*]

А у једном апокрифном јеванђељу је записано како је стајао Исус крај језера и разговарао са фарисејима и књижевницима. Усред разговора наиђе од некуда краставо, рањаво и шугаво псето. Сви присутни са страхом задигну своје хаљине да их псето не оскрнави својим додиром, а Он, пречисти, помилова шугаво и краставо, рањено псето говорећи:"Гле, како има лепе зубе!"

БОГ ЈЕ ЉУБАВ. Ми морамо из нашег срца избацити сваку мржњу, а њено место испунити љубављу, јер је то једини услов да се вежемо с Богом. Бог је љубав, а ми смо мржња. Мржња је била увек рђав савезник. Она никада никакву истину није могла да открије, она никакав живот није могла да изгради. Нема примера у људској историји да се икакво друштво на мржњи заснивало и на њој изградило. Све што је изграђено и све што постоји, на великој љубави изграђено је - и на истини. Није циљ да ти само усмено славиш Бога, већ да чиниш онако како је то Господ рекао: духом и истином, јер само од такве хвале и молитве Богу може бити користи. Као што сијалицу са централом не може везати свака жица, тако не веже човека с Богом свака молитва, већ само она која искрено и истинито из срца тече.

Др. ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ - Човек и религија

[JESSY]

[Данче*]

Постоји телесни пост и постоји духовни пост. Телесни нам помаже да се боримо с телесним страстима, али је много важнији духовни пост. Да би Господ примио нашу молитву потребно је покајање, неопходно је да једни другима опростимо, потребно је неосуђивање и молитвено тиховање. Иначе, шта нас чека? Змија читаву зиму проводи без хране, али је у пролеће, кад испузи из брлога, њен отров посебно смртоносан. Најдуже од свих живих бића на земљи без хране може да живи шкорпион, али он без обзира на такво "уздржање" остаје шкорпион. Зато, браћо и сестре, ако будете крили у свом срцу отров, ваш пост ће бити пост шкорпиона. Он вас неће исправити, неће вас приближити Богу.

-Отац Рафаил Карелин

[Иван Ивковић]

А боје, а толике боје око вас, шта би сте помислили о њима? Та и оне су, свака за себе и све скупа, нешто врло необично, врло фантастично, врло драматично... када човек може да спава и сања, није ли и сам од исте материје од које и сан?

@, 8086.gif

 

"Боје су дела и патња светлости."

Гете

 

http://www.svetigora.com/audio/download/16038/19.12.2014_KATEDRA_m.Arsenije_Boje%20su%20patnja%20svjetlosti.mp3

http://www.svetigora.com/node/16038

[Иван Ивковић]

@@Дани,

[Иван Ивковић]

 

Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења. Телесним искушењима припадају: болести од којих човек увек болује, замршени, тешко разрешиви догађаји, свакодневни сусрети са рђавим и безбожним људима; или пак човек пада у руке насилника или његово срце изненада и без икаквог разлога осећа страх, или често трпи страшне, за тело погубне падове са стена, са високих места или нечега сличног; или, најзад, осећа оскудицу у ономе што помаже срцу Божанском силом и надањем вере; краће речено, све што је немогуће и што превазилази снаге сустиже и њих саме и оне који су им блиски. Све то, што смо изнели и набројали, спада у искушења гордости. Она се зачињу у човеку онда када он почне самоме себи, у сопственим очима, изгледати мудар. Њему се све ове недаће дешавају сразмерно томе колико је таквих гордих помисли усвојио. Према томе, по врсти својих искушења закључи о путевима истанчаности свога ума. Ако увидиш да су нека од ових искушења повезана са раније наведеним искушењима, знај да, колико их имаш, толико је у тебе продрла гордост. Послушај још и о другом начину (тј. о начину да се изведе закључак о искушењима): свака таква околност и свака патња, ако није праћена трпљењем, служи двоструком мучењу, јер трпељивост у човеку одвраћа несрећу, док је малодушност мајка мучења. Трпљење је мајка утехе и нека сила која се обично рађа из широкогрудости. Човеку је тешко да у својим патњама открије ту силу без Божанског дара који се задобија непрекидном молитвом и проливањем суза. Када је Богу угодно да човека изложи већим патњама, допушта му да падне у руке малодушности. Она у човеку рађа силу унинија која га обузима, у коме он осећа потиштеност душе и то је укус геене; овде се на човека наводи дух бесомучности, из кога проистиче хиљаду искушења: збуњеност, раздражљивост, хула, жаљење на судбину, изопачене помисли, пресељавање из једне земље у другу и сл. Ако се запиташ шта је узрок свему томе, рећи ћу ти: твоја лењост, јер се ниси потрудио да се од тога исцелиш. Постоји један лек за све то и само уз његову помоћ човек у својој души брзо налази утеху. Какав је то лек? Смиреноумље срца. Без њега нико не може порушити преграду (снагу) ових зала: ускоро ће открити да су га надвладале несреће. Немој се гневити на мене зато што ти говорим истину. Ти ниси тражио смиреноумље свом својом душом. Али, ако хоћеш, стули у његову област и видећеш да ће те оно ослободити од твога зла, јер ти се по мери смиреноумља даје трпљење у несрећама, а по мери трпљења олакшава се терет твојих патњи и добијаш утеху; по мери утехе увећава се твоја љубав према Богу, а по мери љубави, увећава се и твоја радост у Духу Светом. Милосрдни Отац наш када благоизволи да Својим истинским синовима олакша искушење, Он их не лишава тог искушења него им у искушењима даје трпљење. Сва ова блага они примају руком трпљења свога ради усавршавања својих душа. Нека и нас, по благодати Својој, удостоји Христос Бог да у захвалности срца претрпимо свако зло из љубави према Њему! Амин.

 

Свети Исак Сирин

[Иван Ивковић]

http://spc.rs/sr/priche_o_zhivotu_gospoda_nasheg_isusa_hrista_s_blagoslovom_njegove_svetosti_patrijarha_srpskog

 

Странствовати, бити на путу, далеко или близу... Заиста је странствовање благословено за ученике Христове, јер је и Бог странствовао. И сам Његов овоземаљски живот био је једно велико путовање. Најпре из горњег света на грешну земљу. Затим по брдима и долинама Галилеје, по врелим пустињама и узаврелим градовима... По помрчини људских душа... По свету који је створио, међу људима који су заборавили да су Његова деца и наследници.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/ArhimandritTihonNesvetiSveti/ArhimandritTihonNesvetiSveti48.htm

[Adelaida]

Oci uvek vide ono cega je dusa puna.

[Иван Ивковић]

Архимандрит Рафаил (Карелин) - Непријатељи молитве

[JESSY]

Бог нас не спасава манифестацијом силе, нити чудима, нити силом или страхом или застрашивањем, већ својим доласком међу нас у свет, ради света и самог живота – живота као божанске лепоте, као премудрости, као доброте. Живота као лепоте овог света и човека, живота као способности да се у себи и по себи преображава, да уништи и да сатре смрт. И овај Живот се није појавио као још једна философска теорија, нити као старешина организције, већ као Личност. Да, хришћанство учи и проповеда да се у једној Личности, на једном месту, и у једном временском периоду појавио Божански Живот у људском роду, у подобију савршеног Човека Исуса Христа из Назарета у Галилеји.

 

                                                                       

[Иван Ивковић]

Документарна серија КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ (Православна култура – ХХI век) направљена је је као дијалог Православне Цркве са Савременом културом света. Серија разбија уобичајене предрасудe да се о теми која интересује многе, нема скоро ништа рећи – јер је Црква „ван овога света“. Пре седамнаест векова хришћанство је у личности цара Константина ушло у чврст загрљај са светом. У загрљају којим је Црква повела свет ка вечности Божијег Царства, настала је православна култура, која још увек није довољно позната чак ни православнима. Том посебном културом бави се ова серија.

 

https://invia33.wordpress.com/2013/11/25/%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%B5%D1%92%D0%B5/

 

У 6 једносатних епизода серија нас суочава основним проблемима на којима је „запела“ савремена цивилизација и одговорима на те проблеме које православље нуди. У првој епизоди тема је „проблем вредности“, у другој „проблем времена“, у трећој „проблем простора“, четвртој „проблем тела“, петој проблем „приче и језика“, шестој „проблем заједнице“.

 

Серија је снимана по највишим стандардима за ту врсту програма, уз коришћење велике документације, снимања на градским улицама али и у црквама и манастирима Србије, уз учешће великог броја саговорника и игране сцене са статистима. Динамично монтирана са озбиљном постпродукцијом, серија КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ урађена је у продукцији Епархије нишке по идеји и благослову Епископа нишког Јована.

 

Сценарио и режија: ђакон Ненад Илић.

Директори фотографије: Драган Ракићевић и Ђорђе Дружетић.

Монтажа: Владимир Петровић.

Музика: Александар Костић.

[JESSY]

Ријеч мудрости


Људи су каткад неурачунљиви, нелогични и себични;Ипак им опрости!
Кад си брижан,људи те могу оптужити да имаш себичне мотиве;Ипак, буди брижан!
Ако си успјешан стећи ћеш и лажне пријатеље и истинске непријатеље; Ипак, и даље буди успјешан!
Ако си искрен и простодушан,људи ће те покушати преварити; Ипак, буди искрен и простодушан!
Оно што ти изграђујеш годинама нетко може порушити у тренутку Ипак, гради!
Ако си спокојан, миран и сретан,људи могу бити љубоморни Ипак, буди сретан!
Добро које учиниш данас,људи ће заборавити сутра;Ипак, чини добро!
Дај свијету најбоље што имаш,вјероватно неће никада бити довољно;Ипак, дај свијету најбоље што знаш и имаш!

Ако погледаш боље, на крају Ипак је све то између тебе и Бога
Никад није ни било између тебе и њих!"

[Adelaida]

Dok ujutrru cesljamo kosu pred ogledalom, valjalo bi i misli procesljati, jer zalud uredna glava spolja a haos iznutra. 

 

[Adelaida]

Sve jedno je koja je vasa istina, glavno je pronesite kroz zivot, kao svetinju, i ne izneverite dusu svoju nikad.

Ivo Andric