Брак - заједница мушкарца и жене

[JESSY]

„Модеран живот је донео живот у греху, без брака, заједницу без благослова“, рекао је говорећи о браку и брачним и супружничким односима протосинђел Серафим (Петковић), настојатељ манастира Свете Тројице у Бијелим Водама код Љубовије. Чули смо и практичне савете како приступити питањима у вези брачних односа током поста али и савете у вези других, честих несугласица међу супружницима. Благодаримо свим слушаоцима на послатим питањима.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/12/15.12.14_-_rec_pastira_-_protosindjel_serafim_-_1.02.33.mp3

 

[JESSY]

Има много карактеристика успешног брака, али по мом мишљењу ове три су најбитније:

 

1. Похвала. Ниједан брак неће напредовати ако у њему нема похвале. Свако у животу потребује поштовање у нечему и од некога. И ништа не може убити љубав брже од непрестаног куђења. Када се мужеви и жене похваљују узајамно - у малим или у битним стварима - тиме заправо говоре једно другоме: волим те; ценим те. Похвала храни добар брак. И то је оно што највише недостаје данашњим браковима.

 

2. Праштање. Праштање је кључно за срећан брак. Када ме парови питају: ''Да ли наш брак може опстати?'', мој је одговор увек: ''Наравно, под условом да сте спремни да праштате једно другом.'' А то опраштање не треба да постоји само после већих потреса унутар породице. Оно треба да буде свакодневно. У успешном браку, муж и жена непрестано траже опроштај једно од другог. Када то не чинимо, ране не зацељују. Само се све више међусобно удаљавамо. Бивамо све хладнији једно према другом и не примамо благослов који Бог шаље на мужеве и жене који праштају једно другом.

 

3. Време. Успешан брак потребује време. То се не дешава преко ноћи. Он мора да узраста. Дугачак је и напоран то процес; као и све праве ствари у животу, то се остварује кроз сталан труд и одрицања. Они међу вама који још нисте венчани или намеравате да то учините, запамтите ово: живимо у свету који тражи моментално задовољење потреба - хоћемо оно што ми хоћемо и то када нам се прохте а то је одмах! То нестрпљење са наше стране је погубно по брак, чак и у Православној Цркви. Ако немамо стрпљења једно за друго и ако нисмо спремни да се много година проведемо радећи на њему, онда нам је брак унапред осуђен на пропаст.

 

http://www.svetosavlje.org

[владан сима]

Брак – Велика Тајна[1]

 Архимандирит Емилијан Метеоритски и Светогорски

 

Нико не доводи у питање то да је, после дана рођења и крштења, најважнији дан у човековом животу дан његовог ступања у брак. Наравно, и најчаснија и најсветија Света Тајна брака се нашла међу осталим установама које је световна олуја нашег доба покушала да сатре.

Брак је за многе прилика за проводе и ужитке. Али, живот је озбиљно питање. Духовна борба, напредовање ка циљу, Небу. Брак је најризичнија тачка и најважније средство за то напредовање. Никоме се не дозвољава да избегне свезе брака, било да ће, посветивши себе Богу, склопити тајни брак, било један светотајински брак.

Тема којом ћемо се данас позабавити јесте светотајински брак. Видећемо како брак може допринети нашем духовном животу, да бисмо се надовезали на тему коју смо отпочели у нашој претходној беседи. Знамо да је брак Богом установљена институција. Частан је,[2] „тајна велика".[3] Човек који није ушао у брак просто пролази кроз живот и нестаје, док брачан човек живи живот.

Како, пак, савремени људи размишљају о тој светој установи брака, о тој „тајни великој" која је благословена од стране наше Цркве? Људи улазе у брак и изгледа ти да се спајају две благајне, два интереса, две сујете. Уједињују се два човека без идеала, рекли бисмо две нуле. Јер људи без идеала, без трагања нису ништа друго до нуле.

Око себе стално слушаш следеће: „Ушао сам у брак да бих живео свој живот, а не да бих се затворио у четири зида." Чујеш и како неки други говоре: „Ушао сам у брак да бих се лепо проводио у животу", и децу своју, ако уопште имају децу, предају некој непознатој жени да би они слободно могли да јуре по позориштима, биоскопима и световним друштвима. Тако дом њихов постаје хотел, у који се враћају ноћу, или штавише после поноћи, после провода, како би се одморили. Људи су изнутра празни, па због тога у дому свом осећају стварну празнину. У њему не постоји никакво задовољство, те стога јуре и провлаче се тамо и амо, да би себи нашли срећу.

Улазе у брак без знања, без свести о одговорности, само зато што желе да уђу у брак, или зато што мисле да је то неопходно да би били друштвени људи. Али, шта је резултат тога? То сваки дан гледамо. Свима нама су познате олупине брака. Један светован брак, каквим се тај брак данас схвата, може да има само једну карактеристику: то да је убица човековог духовног живота. Због тога треба да осетимо да ако промашимо у браку, скоро да смо промашили и у свом духовном животу. Ако успемо у браку, успели смо и у свом духовном животу. Наш успех или неуспех, напредак или потоп у духовном животу почињу од брака нашег.

Пошто је ово, дакле, тако озбиљна тема, вреди видети који су предуслови, и каква припрема, неопходни да би се постигао срећан, истински хришћански брак.

Да би младић или девојка имали успешан брак, од малена треба да стекну одговарајуће васпитање. Као што дете треба да чита, као што учи да мисли и да се интересује за своје родитеље или за своје здравље, тако га треба припремити и да би могло да склопи један успешан брак.

Али, у наше време нико се не занима тиме да децу припреми за ту велику тајну, која ће играти најважнију улогу у њиховим животима. Ни родитељи се не занимају тиме, изузев спремања мираза, за који се заиста интересују.

Дете од малена треба да научи да воли, да даје, да ускраћује, тј. да жртвује себе, да слуша. Да осећа да су чистота душе и тела његовог драгоцено благо, које треба да чува као зеницу ока.

Карактер детета треба да се обликује нормално, да би оно постало частан, храбар, одлучан, искрен, радостан човек, а не неко полужалосно створење које ће непрекидно оплакивати своју судбину, један безвољан предмет без мисли и снаге.

Дете од малена треба да научи да се интересује за неку науку или неко занимање, да би сутра било способно да издржава своју породицу, или, ако је девојчица, да помогне ако то буде потребно. Жена, чак и кад је образована, треба да научи да буде домаћица. Да научи да кува, да шије, да везе. Неки би рекли: „Ма, оче, то што говориш је само по себи разумљиво". Питајте мужеве, па ћете видети колико жена, када се уда, ништа не зна о домаћинству.

Избор животног сапутника је такође питање које, када стигнемо у одговарајуће доба, не треба одлагати. Човек ни у ком случају не треба да се жури, јер је „брз брак, брзо безнађе", али ни да одгађа то важно питање свог живота. Не треба да одуговлачи, јер је одуговлачење смртна опасност за његову душу. По правилу, нормалан ритам човековог духовног живота почиње браком. Неожењена/неудата особа као да живи на ходнику и још није зашла у собе.

Нека се родитељи старају да се дете понаша нормално, али и да се моли, да би тај благословени час дошао као дар који ће Бог послати.

Наравно, када стигне до избора супружника, дете ће узети у обзир и мишљење родитеља. Колико сте само пута, ви који сте родитељи, осетили као да вам ножем пробадају срце када вас деца ваша нису питала за мишљење о ономе ко ће им бити животни друг. Мајчинско срце је осетљиво и не може да издржи такво рањавање. Дете треба да пита родитеље, јер они имају неку особиту интуицију којом поимају ствари које се тичу њихове деце. Али, то не значи да отац и мајка треба да врше притисак на своје дете у избору. Нека га оставе да на крају само слободно направи свој избор.

Ако присилите своје дете по питању брака, вас ће сматрати одговорним ако ствари не буду ишле добро. Притиском никада не бива нешто добро. Помоћи ћеш му, али ћеш га и оставити да изабере онога ко му се више допада или онога према коме ће осетити љубав - љубав, а не сажаљење или самилост. Ако вам дете ваше након неког познанства каже: „Жао ми је, јадне/Жао ми га, јадног. Оженићу је/Удаћу се за њега", тада знајте да се налазимо у предворју једног неуспелог брака. Само човек који ће се детету више допасти, или којег ће заволети, може да стане поред нашег детета. Требало би да обоје, будући муж и жена, желе брак, да осећају привлачност једно према другом, да осећају да истински, унутрашње, ненасилно желе да живе заједно.

Некорисно је да по том питању извршимо притисак на своју децу. Понекад, из љубави, мислимо да су она наш посед и да са њима можемо да чинимо све што желимо. Тако наша деца постају створења неспособна да живе живот било као брачна било као безбрачна.

Браку ће свакако претходити упознавање, које је једно веома танано питање, а које ми, међутим, заборављамо. Упознавање никада не треба да нас уљуљкује, ако нисмо сигурни да је оно објективно. Љубав не ослепљује човека. Љубав му отвара очи, да би другога ви-део онаквог какав јесте, и са његовим недостацима. Народ каже: „Обувај обућу свога места макар била и тесна". Дакле, узми човека којег си упознао. А упознавање увек треба да је повезано са зарукама, дакле веридбом која је једно такође тешко питање.

Када сам једној девојци предложио да се озбиљно замисли о томе да ли треба да настави своју веридбу, одговорила ми је: „Мајка ће ме заклати ако раскинем веридбу". Али, веридба не постоји ако не постоји и могућност да се она раскине. То што сам се верио не значи да ћу свакако и да се венчам. Значи да пробам да ли треба да се венчам са особом са којом сам се верио. Ако нека девојка није у стању да раскине веридбу, не треба ни да се заручује, или боље да не улази у брак. У периоду веридбе треба да будемо веома пажљиви, јер ћемо на тај начин имати много мање несугласица и несрећа након венчања. Још, као што један човек каже, срце своје за време упознавања треба да држиш у себи, и са обе руке, као да се ради о неком медведу. Јер знате колико је опасно срце, које, уместо у брак, може да те одведе у грех. Постоји могућност да те особа коју си одабрао посматра као играчку или као пробну четкицу за зубе. После ћеш ти да доживиш плач и тугу, али ће бити касно, јер ће се већ показати да је твој анђео био направљен од блата.

Немој изабрати човека који троши сате по клубовима, на проводе, путовања и луксузе, нити онога код којег ћеш открити да се иза његових речи љубави крије самољубље. Немој изабрати за жену ону која је налик баруту, те се запали чим јој шта кажеш. Она није супруга за тебе.

Још, ако желиш да имаш један стварно успешан брак, немој прилазити онај девојци или младићу који не може да се одвоји од родитеља својих. Христова заповест је јасна: „Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој".[4]

Када видиш да је онај други привезан за мајку или оца, да их слуша отворених уста, и да је спреман да учини било шта што они кажу, бежи далеко од њега. То је један емотивно болестан, душевно незрео човек, и са њим нећеш моћи створити породицу. Онај кога ћеш изабрати за мужа треба да има храбрости, јунаштва. Али, како може да има јунаштво кад још није научио, није схватио, није прихватио то да је дом његов био саксија у коју су га ставили, да би га након тога извадили и засадили негде другде?

Такође, када дође до тога да изабереш особу свог живота, обрати пажњу на то да можда није затворена, те нема пријатеља. Ако данас нема пријатеље, сутра ће му бити веома тешко да тебе има за пријатеља и супружника.

Обрати пажњу на гунђала, на оне који се жале, на меланхоличне, који личе на птице кукавице. Обрати пажњу на оне који се непрекидно жале: Не волиш ме! Не разумеш ме! Нешто није у реду са тим створењима Божијим. Још обрати пажњу на фанатике и наизглед побожњаке. Не на верујуће, него на такозване побожњаке, који се узбуђују због безначајних ствари, којима је све и свако крив, и који су преосетљиви. Како ћеш моћи да живиш са таквим човеком? То би било као да седиш на трњу.

Још обрати пажњу на оне који брак виде као нешто зло, као неки затвор, и на оне који говоре: „Ма, никада у животу свом нисам ни помислио на брак".

Обрати пажњу и на неке лажне хришћане, који брак посматрају као нешто ниско, као грех, који чим чују нешто везано за брак сагињу главу.[5] Ако ступиш у брак са неким ко је такав, он ће за тебе бити трн, а ако се такав одлучи за монаштво, биће терет за манастир.

Обрати пажњу на оне који мисле да су савршени и себи не налазе никакву ману, док другима стално налазе мане. Обрати пажњу на оне који мисле да су „изабраници Божији"[6] и да могу да промене цели свет.

Да обратиш пажњу и на једно веома важно питање: наследност. Добро упознај оца, мајку, деду, баку, стричеве изабраног/изабране.

И још на то да за будући брак постоје основни материјални предуслови.

Али, пре свега обрати пажњу на веру. Верује ли? Да ли човек којег мислиш учинити својим животним сапутником има идеале? Како ће моћи да те прими у срце ако му Христос не значи ништа? Зар имаш утисак да ће моћи да цени тебе када није могао да цени Христа?[7] Свето Писмо говори мужу да жена твоја буде жена „завјета твога",[8] дакле твоје вере, религије, она која ће те повезивати са Богом. Само тада можеш, као што кажу Оци наше Цркве, да склопиш брак „уз сагласност Епископа",[9] дакле, уз одобравање Цркве, а не само неку формалну дозволу.

Претходно разговарај са својим духовником. Са њим све испитај и он ће као прави пријатељ стати уз тебе, па када стигнете до жељеног циља, брак ће за тебе заиста бити један дар Божији. Биће дар, јер „сваки има сопствени дар".[10] Бог сваком од нас даје његов дар. Једног шаље у брак, другог у девственост. Не да Бог изабира рекавши: „Ви ћете на ову страну, а ви на ону", него нам Бог даје храброст, подршку, снагу, да бисмо успешно окончали оно што је изабрало срце наше.

Ако сте на овај начин изабрали свог супружника, захвалите Богу. Повежите га са својим духовником. Ако немате духовника, обоје изаберите једног духовника, који ће бити ваш Старац, отац, онај који ће вас подсећати на Бога и указивати вам на Њега.

У животу ћете имати многе потешкоће. Упитници ће падати као киша. Бриге ће вас опседати и почесто ћете видети да ваш хришћански живот бива тежак. Немојте се узнемиравати. Бог ће помоћи. Ти учини оно што је до тебе. Можеш ли да читаш пет минута на дан? Читај. Можеш ли да се молиш пет минута на дан? Моли се. А ако не можеш пет, моли се два минута. Остало је Божија брига.

Када у браку наиђеш на потешкоће, када видиш да твој духовни живот не напредује, немој губити наду, али немој ни да се задовољаваш оним што си већ стекао. Узнеси срце своје Богу. Угледај се на оне који су све дали Њему и чини све што можеш да би био сличан њима,[11] па макар и чежњом срца свог. Када на тај начин кренеш даље, истински ћеш осетити шта је циљ брака. У противном ћеш и ти у животу лутати као што лута неки слепац.

Шта је, дакле, циљ брака? Навешћу вам три главна циља. Прво, брак је пут бола. Заједнички живот мужа и жене назива се супружништвом, дакле, они под истим јармом дижу заједнички терет. Брак је сапутништво и заједничка судбина у болу и, наравно, у радости. Али, обично шест жица нашег живота одзвања тужно, а само једна радосно. Муж и жена ће пити из исте чаше олује, муке, промашаја. Свештеник у току чина Свете Тајне брака младенцима даје да пију из исте чаше, која се назива „заједничком чашом",[12] јер ће они заједно подићи терет брака. Та чаша се назива и „сједињењем", јер се они сједињују да би заједно понели радости и бол.[13]

[владан сима]

Када двоје улазе у брак, то је као да говоре: „Заједно ћемо наставити даље, руку под руку, и у добру и у злу. Проћи ћемо мрачне часове, часове мука пуне тежине, часове монотоније. Али, и у дубокој ноћи треба да показујемо да верујемо у светлост и сунце". О, драги моји, ко може рећи да у животу не пролази кроз тешке тренутке? Али, није мала ствар да знаш да ћеш у својим тешким тренуцима, у својим стрепњама, искушењима, у својој руци држати једну другу, вољену руку. Нови Завет каже да ће сваки човек, а пре свих онај који улази у брак, проћи кроз бол. „Јеси ли се одрешио од жене?", пита Свети Апостол Павле. Дакле, ниси се оженио? „Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио". Ако се ожениш, немаш греха. „И дјевојка ако се уда, није сагријешила. Али ће такви имати невољу тјелесну."[14]

Кад се већ жениш, имај на уму да ћеш много пропатити, да ће живот твој бити крст, али процветао крст. Имаће и радости своје, и осмехе, и лепоте. Када је пак у животу твом ведро, имај на уму цвет који скрива један крст.[15] Тако се и у твојој ведрини наједном може појавити један крст.

Живот није провод, како поједини који улазе у брак мисле, па после падају са неба на земљу. Брак је једно широко море, не знаш шта ће из њега изаћи. Узимаш човека којег си са страхом и трепетом и уз велику пажњу изабрао, па након годину, две, пет откријеш да те је преварио.

Веровати да је брак пут на којем треба да тражимо своју срећу, одрицање од крста јесте кривотворење брака. Радост брака је то да муж и жена, обоје потурају своја плећа и заједно иду навише уз стрмине живота. „Нисте патили? Нисте ни волели", каже један песник.

Само онај ко пати може истински волети. Због тога је мука неопходан састојак брака. „Брак", каже древни песник и философ, „јесте један свет који нада улепшава, а несрећа оснажује". Као што се челик показује у ватри, управо тако се и човек кали у браку, огњу тешкоћа. Када издалека посматраш брак, све ти изгледа као мед и млеко, све ти се осмехује. Када се приближиш, онда ћеш видети колико тешких тренутака скрива.

„Није добро да је човек сам", каже Бог,[16] због тога је поред њега ставио једног друга, помоћника у свим тренуцима у животу, а поготово у подвизима за веру; јер треба много да се помучиш да би могао да одржиш веру своју. Бог свима нама шаље благодат своју. Али, шаље нам је када смо расположени да радо трпимо и подносимо. Неки, чим наиђу на препреке, беже. Заборављају и Бога и Цркву. Али вера, Бог и Црква нису кошуља коју скидамо чим се презнојимо.

Брак је, дакле, једно напредовање у тугама и радостима. Када ти муке изгледају претешке, сећај се да је Бог с тобом. Он ће подићи крст. Он, који те је и венчао. Када Бога молимо за нешто, не догађа се да нам Он увек одмах пружи решење. Он нас веома полако води. Понекад и годинама. Дух Свети се „моли за нас уздисајима неизрецивим."[17] Дакле, ти се мучиш, а сам Христос са тобом трпи бол. Треба да прођемо кроз бол; у противном, живот наш неће имати истински смисао.

Друго, брак је једно напредовање у љубави. Стварање једног новог човека: „биће једно тело",[18] каже Јеванђеље. Бог уједињује два човека и чини их једним човеком. Из јединства двоје, који одлучују да уједначе своје кораке и ускладе откуцаје срца, произилази један човек. Том дубоком и исконском љубављу један је присуство, жива стварност у срцу другога. Ожењен/ удата сам значи како нити један дан, чак, ако је могуће, ни на неколико тренутака не могу без свог животног друга. Мој муж, моја жена јесте један део мог бића, мог тела, моје душе: допуна мене. Представља оно чиме се ум мој бави. Представља разлог из којег осећам да срце моје куца.

Двоје размењују вереничке прстенове да би показали да ће, кроз животне промене, на крају опет остати сједињени. Свако носи прстен на којем је уписано име другог и символички га ставља на прст, одакле полази једна вена која иде директно до срца. Дакле, име другог се уписује у моје срце. Један, рекли бисмо, другоме даје крв срца свог. Ставља га у утробу своју.

„Шта радиш?", питали су једном једног романописца, а он се изненадио. ,,Шта радим?', какво чудно питање. Ма, волим Олгу, жену своју". Муж живи да би волео своју жену. Жена живи да би волела мужа свог.

Љубав је нешто најосновније у браку. „Ниједно море и ниједна планина, ниједно место и време, ниједан зао језик не може да нас раздвоји", говорио је неко ко је волео своју супругу. „Ако можеш, узми га", говорила је једна друга жена, „скрива се у срцу мом". Њега су поводом неке клевете тражили како би га осудили, а он се скривао.

Брак, дакле, значи сједињење у једно. Бог се гнуша растајања и развода. Тражи нераскидиво јединство.[19] Свештеник скида прстенове са прста леве руке, ставља их на прсте десне, па потом опет леве и на крају њихове десне руке. Јер је десна рука она којом углавном радимо. То показује да други од тада поседује моју руку. Не чиним ништа што он не жели. Везан сам за њу. Везана сам за њега. Живим за другог, због тога трпим његове недостатке. Онај ко не може да издржи другог, не може ни да уђе у брак.

Шта мој брачни друг жели? Шта га занима? Шта га задовољава? То треба да радује, занима, заокупља и мене. Још тражим повод да му приредим ситна задовољства. Како ћу данас обрадовати свог мужа, своју жену, јесте питање које брачан човек себи сваки дан поставља. Бави се проблемчићима другога, његовим занимацијама, његовом науком, његовим радом, његовим пријатељима, да би им све било заједничко, да би показивао да учествује у његовој свакодневници.

Ако је потребно да се повуче, повлачи се. Онај ко воли последњи леже, а први ујутру устаје. Родитеље другога посматра као своје родитеље, са посвећеношћу, нежношћу. Јер веома добро знамо да је, када дете улази у брак, то за родитеља, чак и ако је припремио свадбу, један веома тежак тренутак. Брак је нешто што оца и мајку нагони на плач, јер се раздвајају од детета свог.

Жена послушношћу изражава своју љубав према мушкарцу. Покорава му се управо онако како се Црква покорава Христу.[20] Њена срећа је у томе да испуњава вољу свог мужа. Претварања, тврдоглавости, гунђања јесу секире које ломе стабло супружничке среће.

Жена је срце. Муж је „глава". Жена је срце које воли. Она је постојана у тешкоћама кроз које муж пролази, као царица Теодора која је подржала свог мужа на трону.[21] Она се у тренуцима његове среће труди да га још више уздигне на висине идеала. У тренуцима муке стоји уз њега као један диван и тих украс како би му пружила мир.

Муж треба да се сећа да је жена његова она коју му је Бог поверио. Жена његова је једна душа коју му је Бог дао да би је поново вратио Њему. Он воли своју жену као што Христос воли Цркву своју.[22] Штити је, стара се о њој, пружа јој сигурност, поготово када је забринута, када је болесна. Знамо, уосталом, колико је женска душа осетљива, због тога, као што каже Свети Апостол Петар, „указујте им част као слабијем женском сасуду".[23] Женска душа се вређа, малодушна је, веома лако се мења, одједном остаје без наде. Због тога муж треба да буде уз њу, пун љубави и нежности, да би успео постати благо њено.

Брак је, драги моји, као један чамчић који на таласима плови између стена. Ако само мало буде-те непажљиви, разбиће се у парампарчад.

Брак је, рекли смо, прво: један пут бола, друго: пут љубави, и треће: пут ка небу, позив Божији. Брак је, као што каже Свето Писмо, „тајна велика".[24]

Знамо за седам Светих Тајни. Овде тајна значи један знак тајанственог присуства неког истинског догађаја. Икона је једна тајна. Када јој се поклањамо, не поклањамо се дрвету, него Христу или Пресветој Богородици или Светитељу који је тајанствено присутан. Часни Крст је символ Христа. У њему постоји тајанствено присуство Христово. И брак је нешто такво. „Где су", каже, „двоје или троје сабрани у име моје, и ја сам међу њима".[25] Двоје људи улази у брак у име Христово - они већ постају знак који садржи и поседује самог Христа.

Стога, када са овим сазнањем посматраш неки брачни пар, то је као да посматраш Христа. У томе постоји неко богојављање. Због тога у неким другим земљама, у току чина Свете Тајне брака, младенцима стављају круне, да би показали како је муж цар Христос, а жена Црква, или за то користе маслинове гранчице.[26]

У браку је, дакле, све символично. Запаљене свеће символизују пет девојака. Када их свештеник у току чина Свете Тајне брака даје младенцима, као да им говори: очекујете Христа као пет девојака.[27] Или оне символизују огњене језике који су сишли на Педесетницу, и у суштини били присуство Духа Светог.[28] Свештеник прстенове, вере узима са Свете Трпезе, где их је претходно ставио, и ставља их на сто,[29] управо да би показао да брак почиње Христом и да ће се завршити Христом. Свештеник такође сједињује руке младенаца да би показао да њих сједињује сам Христос.

Дакле, Христос је уткан у тајну и у живот њихов.[30]

Све што се приликом обреда Свете Тајне брака врши јесу сенке и символи који показују да је Христос присутан. Када седиш и наједном угледаш неку сену, схваташ да неко долази. Не видиш га, али знаш. Устанеш раном зором и видиш као крв црвен хоризонт на истоку. Још мало, кажеш, па ће изаћи сунце. Заиста, тамо, иза планине, провирује сунце.

Када посматраш свој брак, свог мужа, своју жену, када посматраш бриге своје, тело свог сапутника, све у свом дому, знај да су то знаци присуства Христовог. То је као да чујеш кораке Његове, као да долази, као да ћеш сад зачути и глас Његов. Све су то сенке које нам показују да је Христос са нама.[31]

Истина је да се због својих брига осећамо као да је Он одсутан. Али, у сенкама Га видимо и сигурни смо да је са нама. Управо због тога у древна времена није било засебне службе за Свету Тајну брака. Узимали би мужа и жену, доводили их у цркву, причешћивали их и они би одлазили. Шта то значи? Да они тад већ живе са Христом. И венци су символ присуства Христовог. Конкретно, они символизују страдање. Сећате ли се Четрдесеторице Мученика у залеђеном језеру којима је Христос дао венце? Тако и Црква сада младенцима даје венце, помињући и Светог Прокопија, који је неколицини жена саветовао да пострадају, да би показале своју љубав према Христу.[32] Дакле, муж и жена стављају венце да би показали да су спремни да постану мученици Христа ради, који је са њима.

Улазим у брак, значи живим и умирем за Христа. Улазим у брак, значи желим и жедан сам Христа.

Ко је још носио венац? Цареви су носили венце. Сходно томе, венци показују да су супружници цареви, а дом њихов царство, царство Цркве, један део Цркве.

Одакле је почео брак? Откад је човек сагрешио. Претходно није постојао брак у данашњем смислу те речи. Када су првостворени, након пада, изгубили рај, Адам је познао Еву[33] и отпочео је брак. Зашто? Да би се сећали пада свог, и изласка из раја, и да би тражили рај. Брак сада бива поновни повратак у духовни рај, Цркву Христову. Дакле, улазим у брак значи постајем цар, постајем верни и истински члан Цркве Христове и трудим се у славу Њему.

Венци још показују и коначну победу у Царству Небеском. Када свештеник узима венце, он Христу говори: „Узми вијенце њихове у Царство своје".[34]

Стога је брак један пут: почиње на земљи и завршава се на небу. Једно спајање, увезивање са Христом, који нас уверава да ћемо једном отићи на небо. Брак је један „мост који преводи са земље на небо".[35]

Као да Света Тајна наше Цркве говори: „Изнад љубави, изнад мужа твог, изнад жене твоје, изнад свакодневних догађања, имај на уму то да си предвиђен за небо, да си ушао на пут који би свакако требало да те одведе тамо". Невеста и младожења пружају руке, свештеник их узима за руке, те играјући и певајући иду за њим око стола. То значи да је брак путања, пут који ће се завршити на небу, у вечности.

Изгледа нам да се у браку венчава двоје. Али нису двоје него троје. Муж узима жену и жена мужа, али обоје узимају Христа. Следствено томе, троје учествује у тајни и од тада кроз живот бивају и остају троје.

За време „Исаије ликуј" свештеник, образ Христа, младенце води за собом. То значи да нас је Христос зграбио, искупио нас,[36] заробио, учинио нас својим. Управо због тога „је ово тајна велика".[37]

Реч тајна је на латински преведена речју sacramentum, што значи заклетва. Дакле, брак је заклетва, спајање, повезивање, као што смо претходно говорили. То је сад већ сталан однос, веза са Христом.

Дакле, улазим у брак значи покоравам срце своје Христу. Ако желиш, можеш да уђеш у брак; ако желиш, можеш да не уђеш у брак. Али, ако уђеш у брак, брак у твојој Православној Цркви, која те је родила, има тај смисао.

Ожењен/удата сам, значи да сам роб Христов.

[владан сима]

Старешинство и послушност у браку

о. Алексеј Јанг

 

„Ниједна веза на свету није чвршћа

од оне која постоји између човека и жене"

Старац Макарије Оптински

       

Прошлог фебруара, на зимском поклоништву Св. Германа у Редингу, Калифорнија, на Семинару о браку, искрсло је питање од великог значаја за присутне поклонике: шта је равнотежа која мора постојати између мужа и жене; шта црква учи о послушности у брачном животу; како муж може знати да је прекорачио или злоупотребио своје старешинство?

Чињеница да су та питања постављана са таквом упорношћу показује да многи имају потребу да упознају православни став према браку - став који је потпуно јасан, али ни у ком случају није добро прихваћен у данашњем друштву.

У садржајном и подстицајном трочасовном разговору на овом семинару, отац Константин Теодоров из Испоснице Курске иконе Богородичине у Махопаку, држава Њу Јорк, и остали свештеници изнели су нека размишљања на тему старешинства и послушности у браку.

 

Црква као узор

 

Савршени узор за мужеве и жене је Црква, где све мора бити и јесте учињено у складу са добрим поретком и са јасно израженим циљем спасавања душа - хитрог и умешног „ловљења" што је могуће већег броја људских душа у мору живота, њиховог укрцавања на Барку Спасења - а то је Православна Црква - да би се онда, безбедно једрећи, са њима упловило у луку вечног раја. Да би Брод Цркве могао достићи своје назначено одредиште без бродолома, она (Црква) има вештог Кормилара, Христа, и Њему потчињене „официре", а то су епископи и њихови помоћници, тј. свештеници и ђакони, и сваки је од њих одговоран за путнике. То је јасан и нужан ланац старешинства. Без тог старешинства и послушности коју оно подразумева доћи ће до хаоса, разузданости и побуне међу путницима; нико више неће обраћати пажњу на глас Кормилара; кормило ће зграбити незналице и злобници, а курс брода ће се променити; многи ће испасти из Барке и бити заувек изгубљени.

Православни манастир представља микрокосмос Цркве, где је ланац управљања, који потиче од игумана или игуманије, добро схваћен и потпуно испоштован, уколико монаштво жели да испуни свој циљ. Манастир је, према томе, савршено огледало - лика - а такође и проширење старешинства у Христовој Цркви. То није површна власт, нити пуки културни или историјски феномен; оно не постоји ради задовољства или хира оних који управљају. То је озбиљно старешинство, са тешким реперкусијама за оне који га злоупотребљавају. Оно има један и само један циљ: успешно спасење послушника. Тако свети Јован Златоусти налази да је православна породица зачуђујуће сродна манастиру: и једно и друго постоје ради спасења душа. И једно и друго могу, наравно, као споредне, имати и друге циљеве - манастир може штампати књиге или живописати иконе, муж и жена могу имати децу, градити каријеру и слично али, превасходни циљ уласка у Царство Небеско не сме се никада заборавити, нити му се сме придавати мањи значај. Из тог разлога, нагласио је о. Константин, сваки млади, заљубљени пар, треба да постави себи следеће питање: да ли ће ми особа коју волим помоћи да спасем душу или ће ме спречити у томе?

 

Бог благосиља кроз послушност

 

Као што се Божија благодат изливала на Јевреје кроз хијерархију првосвештеника, пророка и патријараха старозаветне цркве, на исти начин та благодат допире и до нас у новозаветној цркви, кроз епископе (који су „извори светих тајни") и свештенство. Са њима су повезани мужеви као главе породица. Муж, који стоји пред Богом, посредује за своју супругу и децу - као што парохијски свештеник посредује за своје стадо '- и уистину прима Божији благослов за своју породицу и „својих руку дела".

Штавише, можемо рећи да је муж - понашајући се као православни духовни вођа у својој породици, молећи се за њу и усмеравајући своју супругу и децу и, исто тако, показујући им пут (својим властитим примером) - већ задовољио најдубље потребе своје супруге. Жена ће лако и радо бити послушна таквом човеку, као што је и Ева требало да буде послушна Адаму да се он понашао као њен вољени старешина и вођа, уместо што је био њен следбеник у греху.

На тај начин, добар поредак у Цркви постаје и добар поредак у породици. И као што је манастир микрокосмос Цркве, исто то је и породица у којој се Бог поштује на прави начин, где се, са уважавањем, придржавају Његовог „ланца управљања".

 

Подређеност и неједнакост

 

Да ли то значи да су мужеви „надређени" својим женама? Наше друштво могло би их сматрати за такве, будући да се свет данас залаже за идеју о двоје старешина у породици, односно, да старешине породице буду и муж и жена (упркос чињеници да управо са овоземаљске тачке гледишта ниједна организација или институција не може у исто време поднети два шефа!).

Не, постоји само један старешина, по узору на божански пример који је Христос предао Цркви, где налазимо само једног епископа на челу сваке епархије и по једног свештеника у свакој парохији. И као што се епископ мора покоравати Господу, тако и жене морају бити послушне својим мужевима:

 

Жене, слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви(Еф.5,22-23)

 

Ми знамо да у Христу не постоји „ни мушко ни женско". Очигледно је онда, да муж не може бити надређен (својој) жени. Међутим, исто као што ни председник Сједињених Држава не поседује неке урођене вредности по којима не би био једнак свим осталим грађанима, али му се исказује поштовање и потчињеност због његовог положаја и звања, исто тако су и муж и жена пред Богом потпуно једнаки једно другом (из тог разлога свети Павле чак заповеда: „Будите покорни једни другима, из поштовања према Христу"), али се муж поштује и њему се бива покорно због његовог положаја и звања, који су му мистично предати кроз Свету тајну брака.

Ако су, према томе, обоје једнаки пред Богом, зашто је онда Бог изабрао мушкарца да буде старешина жени, уместо да буде обрнуто? Зато што је Ева била та која је подстакла први грех. Према томе, све жене, које представљају њено потомство, морају бити потчињене својим мужевима, у свему им препуштајући иницијативу; слично томе, од свих синова Адамових се захтева да прихвате своје првобитно место вође у брачном односу, место које је једино Адам сувише олако уступио Еви, придруживши јој се на тај начин у њеном греху.

У упутствима које Св. Павле даје мужевима и женама, постоји велико тајинство али и привидна противуречност. Муж је одређен да буде старешина жени, али исто тако и да буде њен слуга. Како је то могуће? Мужеви, волите своје жене онако као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, да је посвети... Другим речима, мужевљево старешинство сразмерно је његовој спремности да преда себе као жртвено јагње, и на овај начин истински руководи своју жену. То је чудесан и вредан поштовања призив за човека, али се само неколицина мужева труди да га достигне.

 

Улога жене

 

Шта се дешава ако муж не схвата озбиљно своју одговорност или ако, као „глава жене" чини грешке? Мора ли му се и даље покоравати? Да, мора му се покоравати у свему што није грешно. Наравно, жена је увек првенствено обавезна да буде послушна Богу, али у свим другим стварима она се мора покорити, као што се Црква непрестано, мада понекад и са сузама - покорава Христовој вољи. То није лако, али ако жене верују да Бог неће допустити њиховим мужевима да их погрешно воде, да лоше поступају са њима или на било који други начин угрозе њихово спасење, ту већ постоји чврст духовни темељ за (брачни) однос. (Слично томе, читамо и о примерима где је монах спасао душу послушношћу лошем, неодговорном и неозбиљном игуману, све док му се искрено покоравао у свему што није грешно). Ако жена пати зато што је муж води на недоличан начин и прихвата то као крст који јој је послао Бог Кога воли, она ступа на душеспасоносну стазу мучеништва, као што каже Писмо: Јер ће први бити последњи и последњи први"

Бити подређен у браку (другим речима, бити жена) сигурно представља добро а не зло, јер Бог не сматра жену одговорном - као што сматра мужа - за грешке које се начине. Жена је ослобођена бремена одговорности - а то је страшно бреме - на начин на који то њен муж никада не може бити.

О. Константин пореди то са парохом који читавог живота на плећима носи тешко бреме своје духовне деце, никада га се не ослободивши ни за један једини тренутак, будући да је за читаво то бреме он одговоран; његов ђакон или чтец су, условно речено, слободни од тих одговорности, па су услед тога у далеко повољнијем положају. Жене, каже он, често праве грешке - посебно у данашњем друштву - преузимајући ту одговорност од својих мужева (као што је Ева покушала да учини са Адамом) и то је оно што изазива фамозно „одмеравања снага", које је тако дестабилизујуће и незадовољавајуће у савременим браковима.

Све то, наравно, има смисла само ако и муж и жена озбиљно обраћају пажњу на сврху живота и брака. Ако схватимо да наша највећа љубав не сме бити наш брачни друг, већ Бог и Његова Црква, онда све долази на своје место, све је у добром поретку, живот је плодан и има смисла. У таквим околностима ниједна се жена неће плашити да буде послушна свом мужу, као што је Црква у потпуности послушна Христу. Живот у послушности је уточиште пред искушењима, па, према томе, и истински благословена улога.

Људи у овом свету, испуњени гордошћу, теже власти и положају; теже за тим да владају другима, верујући да то доноси срећу. Христос нас је, међутим, учио да срећа долази само кроз самопожртвовање (муж) и послушност (жена). Послушност не може бити наметнута; она мора долазити из срца и бити добровољна - и то је истинска љубав. Ми смо само путници - поклоници који се припремају за свет који ће доћи; према томе, како онда можемо пропустити да, ако смо мужеви, управљамо мудро, са љубављу и пожртвовано? А ако смо жене, како онда да не будемо благе и смерна, послушна подршка својим мужевима? И у једном и у другом садржи се истинска срећа, јер се и у једном и у другом може открити суштина човека и жене, поништење греха Адама и Еве и стаза која - кроз овај свет - води у Царство Небеско.

 

Часопис „Orthodox America",

vol. B.  No. 3 (43), септембар 1984.

 

„Неки људи који живе као световњаци упитали су ме:

„Имамо жене и окружени смо житејским бригама, па како онда да водимо усамљенички живот?"

Одговорио сам им:

„Учините свако добро дело за које вам се укаже прилика; ни о коме немојте лоше говорити; ни од кога немојте украсти; никога немојте мрзети; немојте пропуштати службе Божје; никога немојте вређати; не нарушавајте породичну срећу другога човека и будите задовољни оним што вам могу пружити ваше сопствене жене. Ако се будете овако понашали, нећете бити далеко од Царства Небеског".

 

Свети Јован Лествичник

 

... Живот који се живи у овом свету може пред Богом бити исто тако добар као и онај који се води у манастиру. Једино што је заиста важно јесте придржавање Божијих заповести, љубав према свима, и искрено осећање понизности, ма где да се налазите.

 

Старац Макарије Оптински

[JESSY]

Муж да чини жени дужну љубав; тако и жена мужу (1.Кор.7,3). Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена. Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је онај ко са том светом намером ступи у супружничку везу, јер не одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине... Такав избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благословеним, а спружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љубављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво чедо биће родитељима радост, а друге ће навести да им завиде.

 

Када се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша испуњена миомирисним вином  јер ће жена испуњена врлинама бити и разборита домаћица.

 

Колико је та веза света и нераскидива, сведочи и апостол Павле: Жена није господар од својег тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена (1.Кор.7,4).

 

На другом месту, он јој придаје још већу важност: Тајна је ово велика; аја вам говорим за Христа и Цркву (Еф.5,32). Црква се нераскидиво сједињује са Христом као тело са главом, тако да ни Христос не може бити без Цркве, ни Црква без Христа. Уистину је велика тајна супружништва, када оно треба да буде велико знамење вечног јединства Христа и Цркве.

 

Платон, Митрополит Московски

[NinaD]

Муж, који стоји пред Богом, посредује за своју супругу и децу - као што парохијски свештеник посредује за своје стадо '- и уистину прима Божији благослов за своју породицу и „својих руку дела". Штавише, можемо рећи да је муж - понашајући се као православни духовни вођа у својој породици, молећи се за њу и усмеравајући своју супругу и децу и, исто тако, показујући им пут (својим властитим примером) - већ задовољио најдубље потребе своје супруге.

 

Eh, kako bi bilo divno da je bilo tako. Moj muž (sad već bivši) 20 godina je završavao osnovne studije. Deca su se igrala u tišini da mu ne bi smetala. Sama sam mu puno puta na glas čitala lekcije jer je govorio da su mu oči umorne. Sve smo činili i deca i ja da ga ne ometamo. Završio je kad je sin upisao prvu godinu fakulteta. Kako je završio, napredovao, postao sve mrzovoljniji, u napadima besa hulio po kući, a na kraju otišao sa 17 godina mlađom. Zašto sve ovo sad pišem, a već sam pisala na nekoj temi. Upravo da bih mogla da objasnim zašto se sada osećam izgubljeno i usamljeno. Gospod mi je stalno u mislima i ne osećam se bogoostavljeno, ali se pitam zašto je ovo trebalo, šta bih to trebala iz ovoga da naučim, kako se kroz ovo mogu popraviti i ne nalazim odgovora. Osećamo se izdano i deca i ja i ne znamo na kakvu nam to duhovnu korist ovakvo iskušenje može izaći kad ništa nismo mogli da biramo niti je šta od naše volje zavisilo. Pokušavali smo da razgovaramo s njim, ali nije vredelo. Našu ljubav je prezreo i odbacio.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Eh, kako bi bilo divno da je bilo tako. Moj muž (sad već bivši) 20 godina je završavao osnovne studije. Deca su se igrala u tišini da mu ne bi smetala. Sama sam mu puno puta na glas čitala lekcije jer je govorio da su mu oči umorne. Sve smo činili i deca i ja da ga ne ometamo. Završio je kad je sin upisao prvu godinu fakulteta. Kako je završio, napredovao, postao sve mrzovoljniji, u napadima besa hulio po kući, a na kraju otišao sa 17 godina mlađom. Zašto sve ovo sad pišem, a već sam pisala na nekoj temi. Upravo da bih mogla da objasnim zašto se sada osećam izgubljeno i usamljeno. Gospod mi je stalno u mislima i ne osećam se bogoostavljeno, ali se pitam zašto je ovo trebalo, šta bih to trebala iz ovoga da naučim, kako se kroz ovo mogu popraviti i ne nalazim odgovora. Osećamo se izdano i deca i ja i ne znamo na kakvu nam to duhovnu korist ovakvo iskušenje može izaći kad ništa nismo mogli da biramo niti je šta od naše volje zavisilo. Pokušavali smo da razgovaramo s njim, ali nije vredelo. Našu ljubav je prezreo i odbacio.

Пробај да бившег мужа не спомињеш више и немој случајно да сам чуо, да имаш икакву грижу савести да си и ти уствари крива за то што је он учинио.

 

Нек му је просто, ћао здраво и не треба ти више у животу јер је он узрок твога стања.

 

Волео би да ти још напишем, будући да верујем у вечност, овај живот је само кап све воде које имамо у свету. Још нешто што је Христос рекао: Све ново творим.

 

Упусти се у ново,кроз Христа и исправног свог живота.

[Иван Ивковић]

Свештеник Павле Гумеров: О породици

 

Вероватно се свако ступајући у брак нада да ће са својом половином живети дуго и срећно, као што се говори у бајкама. Па зашто се онда толико често, чак и без сусретања са страшним пороцима попут алкохолизма или наркоманије, превара и издаја, „брод љубави насуче на свакодневицу“? На питања часописа „Виноград“ одговара свештеник Павле Гумеров.

 

Решавамо све проблеме пре одласка код матичара

 

 – Да ли је могуће унапред предвидети који ће брак бити срећан, а који неће? Који су услови неопходни и довољни за стварање срећне породице?– Као свештеник, ја пре сваког венчања у нашем храму обављам разговор са младенцима. И морам признати да је тешко унапред предвидети који ће брак бити дуг и срећан, а који неће трајати ни пола године. То зависи од много фактора. Понекад је могуће одмах рећи, по томе колико људи у тренутку ступања у брак имају нерешених питања, да ће кроз пола године обоје наизменично долазити код мене да се жале једно на друго, као и на то што њихова очекивања нису испуњена.

 

Свештеник Павле Гумеров

 

Све своје психолошке, духовне, материјалне и друге проблеме, укључујући и проблеме у односима са својим будућим супругом (ако их у почетку има), на пример, ако вам рецимо смета то што он пуши – боље је решити пре венчања. Јер кад људи већ живе као породица постоји велика вероватноћа да ће се проблеми само гомилати, а не решавати. За успостављање узајамних односа најпогоднији је тзв. „период цвећа и бомбоњера“. За време удварања својој будућој жени мушкарац се понаша витешки и дарује јој поклоне. Исто тако се и његова дама труди да буде љубазна и да не показује своје незадовољство. Људи тада више теже да радују једни друге и да проналазе компромисе у спорним питањима. Али ако се код њих већ у том тренутку јављају непомирљиве свађе и пројављује разлика у карактерима са којом они не желе да се боре, то је онда озбиљан разлог да се замисле над тиме да ли треба да ступе у брак. Сматрати да ће се након свадбе или после венчања све одједном на волшебан начин изменити – то је само илузија. Ако се нешто и промени, онда је то најчешће на горе, због тога што у одређеном тренутку након ступања у брак људима постаје досадно да се стално суздржавају, и они тада једни другима показују своје право лице. Међусобна толеранција и попустљивост према партнеру обично се не повећава ни после меденог месеца. Много пре свадбе треба се учити толеранцији, смирености и излажењу у сусрет другоме. Било би лепо када би они који се спремају да стану пред олтар схватали да је једини циљ брака – љубав према својој будућој половини и жеља да увек буду једно поред другог. А уколико се сваки сусрет младожење и младе завршава свађом, можете онда замислити шта ће се десити када се они нађу лицем у лице 24 сата дневно.

 

По правилу, веома много психолошких и других проблема у односима јавља се код људи који се одлучују да ступе у брак у позним годинама и код оних којима то није ни близу прво љубавно искуство, због тога је боље заснивати породичну заједницу на време, а то је отприлике до тридесете године. У том узрасту човек је флексибилнији и лакше му је да се ослободи егоистичних навика.

 

Генерално, када су људи спремни на компромисe, онда они у било ком узрасту имају све шансе да заснују срећну породицу. Ту усуд не игра никаву улогу за срећу или несрећу. Породица – то jе стваралачки подухват, уз то, заједнички. Господ даје свим људима подједнаке услове, али неко их искористи, а неко не. Неретко се дешава и следеће: повезује се двоје људи, од којих су и он и она одрасли у породицама са оба родитеља, обоје сачували своју целомудреност до брака – и чини се – имају све шансе да заснују исто тако јаку породицу – а гледаш их – они се кроз годину дана разбежали, због тога што често људи не умеју да цене оно што добијају без посебног труда.

 

Веома важно питање које би млади људи требало да реше међу собом пре свадбе, то је питање вере. Ако је она црквена а он није, онда она прво треба да се постара њега да приведе Богу, а тек затим да иде с њим пред олтар.

 

Домаћа Црква

– Да ли је подударање религиозних погледа неопходан услов за породичну срећу?

 

– Постоји 72. правило Шестог васељенског сабора, које гласи: „Није допуштено православном мушкарцу да ступа у брак са женом која је јеретик, а такође ни православној жени да се венчава са јеретиком“. Ово правило може бити актуелно и у наше дане, узимајући у обзир да ми атеисте у потпуности можемо подвести под јеретике. У Русији се то поштовало од давнина. Мада су при Петру I, када је број странаца у земљи нагло порастао, почели да дозвољавају бракове са представницима других хришћанских конфесија, под условом да деца из тих бракова буду васпитавана у православној вери.

 

Зашто је питање јединства вере код супружника толико важно? За верујућег човека све је јасно: моја вера – то је оно што чини смисао мог живота и веома велики део моје душе. Ја уређујем свој живот у складу са својом вером. Ако су мој супруг или моја супруга равнодушни према питањима духовног живота или нису православни, како ћемо ми једно другог разумети и како ћемо постати једна целина у браку?

 

Са односом према вери директно је повезан проблем васпитања деце. На пример, муж сматра да дете не треба водити у цркву и причешћивати, а жена да га не треба возити на куглање или базен – и то је разлог за стални конфликт. Настаће проблеми и са заједничким слободним временом, јер те дане, када ми, православни, идемо у цркву, тј. дане викенда, супружници желе да проведу заједно. И ако једна половина не иде у цркву (најчешће муж), онда ће он негодовати због тога што његова жена викенде проводи у храму, а не код куће са њим – јавиће се љубомора.

Због тога ако, на пример, мушкарац пре брака не жели да иде у цркву, ја не бих саветовао црквеној девојци да се уда за њега, све док њен изабраник не почне барем мало да се уцрковљава. Друга ствар је кад неко од супружника улази у веру кад је већ у браку. Такав брак не треба раскидати јер, како каже апостол Павле: „Шта знаш жено, можда ћеш спасити мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасити жену?“ (Кор. 7, 16) Да ли вреди утицати на неверујућег супруга и како? Наравно, то не значи да га треба стално малтретирати причама о цркви. Боље је да почнете више да се молите за њега, а постоји много случајева када је таква молитва доносила плода. Поред тога, сам живот жене и њено понашање могу више сведочити о Христу, него њене проповеди. „ Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима – говори апостол Петар – да ако неки не верују речи, онда понашањем жена и без речи буду придобијени, када виде чедно понашање ваше са страхом“ (1 Петр. 3, 1-2.). Не треба мислити да се таква промена у мужу може догодити преко ноћи. Као потврду својих речи могу да вам испричам причу која се догодила још пре револуције. Једна православна жена имала је мужа који је био протестант. Њих двоје су заједно проживели више од једне године и једном муж жени рече: „Ја желим да постанем православац“. Жена бијаше изненађена, јер она никада од њега то није тражила. Тада јој он рече: „Ја сам приметио да ти као да сијаш када се вратиш из цркве, и онда сам схватио да ви тамо имате нешто чега у нашим црквама нема“. Ако жена иде у цркву, а муж још увек не, онда она мора да учини све што може, како би муж када се она враћа са службе био окружен посебном бригом, пажњом и наклоношћу с њене стране. Тада ће он увидети праве плодове наше вере.

 

Заједничка вера такође помаже супружницима у разрешавању многих спорних ситуација. Верујућим људима је лакше да разумеју и да опросте једни другима. За оне који верују у животу не дешава се ништа случајно. Ако нас задеси нека невоља, онда се треба потрудити да схватимо зашто нам се то догодило и треба њу искористи за побољшање свог живота у браку. Дешава се да нека озбиљна несрећа (болест деце, финансијске потешкоће, губитак ближњих, породичне кризе, итд.) буквално изнова изграђују породицу – супружници се уче да воле једни друге и да се исправно понашају. Ако су они спремни да се мењају, онда та несрећа доприноси оздрављењу њихових односа који су се били претворили у навику.

 

Три џина породичне среће

– Породицу често називају Домаћом Црквом, да ли и у њој мора бити све хијерархијски уређено?

 

– У једној од својих књига, која носи назив „Три џина породичне среће“, ја говорим управо о три важне компоненте које чине срећан брак. На првом месту, то је љубав супружника једног према другом, на другом је правилно разумевање циљева и задатака породичног живота, и на крају је правилна породична хијерархија. Породична хијерархија је ствар која је Богом установљена, иако се данас због недостатка јаких мушкараца многи са мном не би сложили. Па ипак, то вам је као потчињеност у војсци: ако је не прихватиш, нећеш се дуго тамо задржати. И у Цркви је исто: хијерархија и подређеност. Старешина је подређен архијерејском намеснику, архијерејски намесник – епископу, а епископ – Патријарху. Без поштовања и послушности према претпостављенима у Цркви је немогуће служити. А породица је Домаћа Црква, то не смемо заборављати.

Макар ти био и супериорнији од свог претпостављеног по интелектуалним, стваралачким и моралним квалитетима, дужан си да имаш на уму да је он твој шеф према ком се мораш односити с поштовањем, из простог разлога што је он виши по чину од тебе. Глава породице – то уопште није онај који тебе у неким способностима превазилази. То је човек који је послан од Бога да буде твој претпостављени. Уз то, у браку ти ипак њега бираш сама за себе. Али, направивши свој избор, онда буди добра и односи се према њему као према глави породице. Ако се мушкарац не поштује и ако се стално критикује, онда он никада неће доносити никакве одлуке. И самој жени се свиђа да командује само у почетку, а онда јој страшно досади. У нормалној породици поштовање хијерархије служи за јачање односа. То мушкарцу даје могућност да пројави своје најбоље мушке, а жени – женске квалитете. У породици све треба да буде хијерархијски, као и у Цркви. Породицу можемо упоредити са парохијом, где је муж – свештеник, жена – ђакон, а деца – парохијани. Тада постаје очигледан циљ стварања породице, а то је спасење њених чланова, њених чеда.

 

Најближи

 

– Да ли су деца залог породичне среће или њени рушитељи?

 

– Деца могу снажно ујединити породицу, испунити њен живот новим садржајем и дати јој нову срећу. Јер породица се у неку руку и ствара ради рађања деце. Управо љубав према деци треба да буде главни мотив за њихово рођење, а не продужење врсте, попуњавање слободног времена или стицање материнског искуства. Ми се често према деци односимо не као према бићима која су нам дата од Бога, већ као према својим нереализованим пројектима, резонујући на следећи начин: ја нисам добио нешто у детињству, али зато нека добију моја деца. А први задатак родитеља јесте да приведу децу Богу, а не да реализују своје амбиције. И Господ ће већ сам по нашој молитви деци помоћи да открију у себи оно што је у њих усађено, а то уопште не мора да буде ни музика, ни цртање које покушавамо да усадимо у дете сами. Да, децу треба свестрано развијати, али треба и пазити увек на то које таленте и склоности је усадио у њих Бог.

 

Да бисмо васпитали дете у вери, да би усадили у њега хришћанске вредности, потребна је управо породица. Посебно сада када се држава практично не бави васпитањем деце, за разлику од совјетског времена када су у школама још увек постојала нека морална начела и васпитни програми.

 

Али деца за породицу могу постати и камен спотицања. Таква ситуација, на пример, добро је описана код Толстоја у „Кројцеровој сонати“. Тамо муж и жена, налазећи се већ на ивици развода, манипулишу децом, користећи њих како би што више изнервирали једно другог. Када супружници наводе децу да буду једно против другог, они на тај начин њих упропашћавају, усађујући им погрешне ставове који затим остају са њима цео живот.

Дешава се да рођење детета, ако једна од страна за то није спремна, постаје несвесни разлог љубоморе. А заправо разлог није у детету, већ у неправилном односу између мушкарца и жене у том браку.

 

Да деца не би постајала повод за раздоре, треба их васпитавати у љубави и вери. Ако желимо да се заувек сачува добар контакт са дететом, посебно у пубертету, онда га морамо укључити у свој живот, како би оно могло да ради нешто заједно са нама. Важно је да се породични живот не ограничава само на наравоученија и исхрану. Уместо да стално притискамо дете критиком, због тога што оно не слуша праву музику или не гледа праве филмове, треба с њим проводити више времена и укључивати га у заједничке послове. По правилу, деца напуштају породицу и траже разумевање међу вршњацима, само онда када осећају да својим родитељима нису интересантна.

 

Живимо за радост

 

 

- И на крају ево неколико општих савета који ће супружницима помоћи да свом породичном животу придодају светле тонове.

 

– Без обзира на то колико је у животу тешко, увек треба имати на уму да сте породицу створили због радости, среће и љубави, а не да бисте гледали ко је у праву а ко није, ко је коме шта дужан или како боље зарадити новац. Све то је другоразредно. Главна ствар је љубав, тј. ваши односи. Њих треба да чувате и штитите једно друго од међусобних увреда, оптужби и непријатељства. Јер управо са свакодневним звоцањима, незадовољствима и љутњама почињу велики конфликти и свађе. Када је тешко, увек имајте на уму како вам је било добро у почетку. Јер стварајући породицу људи желе да њихова срећа из периода заљубљености и удварања остане за цео живот.

 

Женидба није решење за кризу!

 

Породица – то није решење за твоје проблеме. Не смеш стварати породицу зато што ти је лоше. Многи улазе у брак да би превазишли усамљеност, стекли материјалну подршку и – разочаравају се кад не добију очекивано. Мотив за стварање породице треба да буде љубав према својој половини и жеља да будете заједно. А смисао породичног живота треба да постане служење ближњем и тежња да учиниш другог срећним. Живот није нимало једноставна ствар, и зато ми морамо у породицу уносити више радости: добрих, лепих речи, поступака, осмеха и малих знакова пажње.

 

Попричај са мном…

 

Многе породице пропадају због недостатка комуникације. Људи веома мало времена проводе једни са другима и веома мало разговарају о својим пословима. И након неког времена то резултира тиме да између њих не остаје ништа заједничко, осим стана, деце и имовине. У комуникацији је веома важно разговарати о неким животним проблемима и саветовати се. Чак се још и у „Домостроју“ говори о томе да супруг треба да се саветује са својом супругом. Без тога и најбоље твоје намере теби и твојим ближњима неће донети ништа, осим туге. На пример, одлучио си да купиш карту за одмор без претходне консултације са женом, а испоставља се да се она не сме излагати тропском сунцу. Али ти си за обоје све већ одлучио и уместо изненађења направио медвеђу услугу. Породица – то смо МИ. Не ја, не ти, не деца, већ сви МИ заједно. Због тога увек треба разговарати, саветовати се и тражити нешто заједничко. Када је потребно – ићи и на компромис. Пошто је породица једна целина, један тим, треба умети пружити помоћ и узајамну руку спаса.

 

Узајамна помоћ је и молитва – „молите се Богу једни за друге…“ (Јак. 5,16) – говори апостол Јаков.

 

Идеалних мужева и жена нема!

Никада не треба идеализовати породични живот. У сваком човеку и у свакој породици увек постоје добре стране и озбиљни недостаци. Важно је умети видети то добро и покушати игнорисати лоше. Не смете покушавати да мењате и преваспитавате своју половину. Треба умети видети добре, светле стране својих ближњих и свог породичног живота. Ако желите да промените ваш породични живот на боље, треба да почнете од себе. Само љубављу и позитивним односом можете утицати на другог у позитивном правцу. Желимо да се наши ближњи односе према нама лепо, да нас поштују и слушају наше речи? Е онда морамо ми сами бити први који ће им дати пример таквог односа.Породица – то је непрекидни стваралачки подухват, а срећу нико не добија на тацни. За њу се треба константно и много трудити – заједничким напорима.

 

Са свештеником Павлом Гумеровим разговарала Оксана Северина

 

(Часопис „Виноград“, бр.1 (63), 2015. г.)

 

Са руског: Наташа Јефтић

 

Извор: Православие.ру

[Драшко]

Eh, kako bi bilo divno da je bilo tako. Moj muž (sad već bivši) 20 godina je završavao osnovne studije. Deca su se igrala u tišini da mu ne bi smetala. Sama sam mu puno puta na glas čitala lekcije jer je govorio da su mu oči umorne. Sve smo činili i deca i ja da ga ne ometamo. Završio je kad je sin upisao prvu godinu fakulteta. Kako je završio, napredovao, postao sve mrzovoljniji, u napadima besa hulio po kući, a na kraju otišao sa 17 godina mlađom. Zašto sve ovo sad pišem, a već sam pisala na nekoj temi. Upravo da bih mogla da objasnim zašto se sada osećam izgubljeno i usamljeno. Gospod mi je stalno u mislima i ne osećam se bogoostavljeno, ali se pitam zašto je ovo trebalo, šta bih to trebala iz ovoga da naučim, kako se kroz ovo mogu popraviti i ne nalazim odgovora. Osećamo se izdano i deca i ja i ne znamo na kakvu nam to duhovnu korist ovakvo iskušenje može izaći kad ništa nismo mogli da biramo niti je šta od naše volje zavisilo. Pokušavali smo da razgovaramo s njim, ali nije vredelo. Našu ljubav je prezreo i odbacio.

Што рече ВСБ немој случајно себе да кривиш, у браку су увек двоје...двоје гради брак и однос.

Очигледно он није био зрео за брак, а ко ће знати, можда сте ти и деца њему били шанса да сазри, коју није умео да "искористи"

А искрено мислим да не треба превише допуштати да се поједним члановима да таква слобода  да они "уче" а деца да ћуте....сви носимо одговорност, обавезе, деца су заједничка, а колико знам људи да су и поред деце завршавали факс без да деца трпе

Извини ако сам нешто лупио!

Нека су ти жива и здрава деца сестро и ти са њима

[Arsenija]

Eh, kako bi bilo divno da je bilo tako. Moj muž (sad već bivši) 20 godina je završavao osnovne studije. Deca su se igrala u tišini da mu ne bi smetala. Sama sam mu puno puta na glas čitala lekcije jer je govorio da su mu oči umorne. Sve smo činili i deca i ja da ga ne ometamo. Završio je kad je sin upisao prvu godinu fakulteta. Kako je završio, napredovao, postao sve mrzovoljniji, u napadima besa hulio po kući, a na kraju otišao sa 17 godina mlađom. Zašto sve ovo sad pišem, a već sam pisala na nekoj temi. Upravo da bih mogla da objasnim zašto se sada osećam izgubljeno i usamljeno. Gospod mi je stalno u mislima i ne osećam se bogoostavljeno, ali se pitam zašto je ovo trebalo, šta bih to trebala iz ovoga da naučim, kako se kroz ovo mogu popraviti i ne nalazim odgovora. Osećamo se izdano i deca i ja i ne znamo na kakvu nam to duhovnu korist ovakvo iskušenje može izaći kad ništa nismo mogli da biramo niti je šta od naše volje zavisilo. Pokušavali smo da razgovaramo s njim, ali nije vredelo. Našu ljubav je prezreo i odbacio.

 

Nece se ni ona mnogo usreciti sa njim. Ti si srecna zena,imas zdravu decu,smisao svog zivota i zasluzujes da zivis ko carica ,a ne ko sluga vecitog studenta,smotanka koji ne zna da ceni tvoju zrtvu .

:0442_feel:

[NinaD]

Hvala vam na razumevanju svima. Znam da ste sve u pravu i niko nije ništa lupio Arsenija. Moj sin je rekao da je svako od nas dao ono što je imao da bi on napredovao i postao to što danas jeste (mislim na karijeru). Oni su dali detinjstvo, a i svoje tinejdžerske godine, a danas je to samo njegovo. Nema veze. Ali, žao mi porodice, žao mi buduće unučadi, ako ih Bog da. Kako bi lepo bilo dolaziti kod bake i deke. Ali, šta da se radi. 

[JESSY]

Пред вама је изузетно добар текст свештеника Максима (Првозванског) који објашњава шта се тачно на духовном плану догађа па се брак временом урушава, а такође даје конкретне савете духовне борбе да се брак и љубав сачувају.

Овај текст највише указује на то да је  православно супружнишво  духовно сапутништво ка Царству Небеском.

 

 

                                              

[JESSY]

Дошао си са посла, уморан, гладан, умало да си отпуштен данас, ауто те је на једвите јаде довезао кући и уопште – дан је био тежак. Отвараш врата, а жена ти каже: „Иди и стави децу на спавање!“, ти јој одговараш: „А ручак?“. Жена ће ти на то: „А ручак ћеш после сам себи да спремиш“.

Шта ће ти бити у том тренутку у глави? Није тешко замислити.

Главна борба коју уопште човек води је борба – са ким? Апостол Павле говори: „Не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“. Ко су духови злобе у поднебесју? Други назив се ретко употребљава у храму, он је пре народан, али јако тачан и правилан – у питању су зли духови. То јест, у питању је борба са демонима. Са духовима злобе. А коме је од нас јасно у чему се састоји ова борба?

Наљутио си се на своју жену јер ти није припремила ручак, чак те је и послала да ставиш децу на спавање. Одакле се у теби појавио овај осећај увређености и шта са њим учинити? Догодило се следеће: ти си прихватио помисао. Постоји изузетно важан подвижнички појам у Православљу који се назива „помисао“. Помисао не представља мисао већ, ако се тако може рећи, мисао-осећање. Налази се истовремено и у глави и у срцу. У питању је мисао праћена осећањем.

Заправо, већина помисли уопште није наша. Имају однос са нама само зато што нам се предлажу. Поред сваког од нас налази се друг са роговима и репом. Како је говорио Владимир Иљич Лењин: „Другови! Међу нама има другова који нама друговима, уопште нису другови!“ Они лове одговарајуће стање и чим се у теби јавља осећање увреде, на пример, (разумљиво, уместо да твоје основне потребе у јелу, одмору и подршком буду задовољене, теби говоре да урадиш још нешто), теби се предлаже гомила мисли. Ако им дозволиш да се развију, можеш на тај начин доћи и до женине прабабе. Вероватно си приметио да се мисли на тај начин везују једна за другу, тако да си у стању да се сетиш свега. Тридесет година си у браку, али си на пример, у стању да се сетиш како је жена на свадби рекла нешто можда неприкладно твојој мами. И потпуно нормални односи између супружника претварају се у некакав пакао, ти просто не схваташ како си могао све ове године да живиш са таквом особом.

[JESSY]

Иако се заправо ништа није догодило. Твоја жена је остала каква је и раније била. Међутим, ти си прихватио мисли које су веома брзо разориле читав твој унутрашњи свет. Ако је у питању случајност – можда си долазио кући пет година заредом и све је било одлично и сада си изненада дошао и тако се нешто догодило – онда ће се ова мисао развијати прилично дуго. На почетку ћеш се и сам ужаснути: како сам у стању да помислим тако нешто за своју жену? Међутим, овако или онако, на почетку се прихвата помисао, затим почињеш да мислиш о помисли, затим се слажеш са њом у срцу, а затим она заправо постаје твоје друго „ја“. На крају, помисао може да се претвори у порок са којим нећеш бити у стању да се избориш, као што ни алкохоличар није у стању да се одупре алкохолу.

Дозволивши помисли да у твојој глави направи анализу у твоју, а не у корист твог супруга или твоје супруге, ти си већ једном ту стазицу прошао и други пут када се то догоди, нећеш имати потребу да размишљаш о томе. Мисао-осећање ће истог трена проћи цео тај пут и ти ћеш доспети у стање крајње озлобљености. Дакле, твој задатак се састоји у томе да не дозволиш тој помисли да делује у теби.

Као свештеник непрестано имам прилику да разматрам породичне проблеме младих породица. Они долазе код мене да се посаветују. Заједно или сами. И могу да кажем да се у 100% случајева догађа једно те исто. Накупљају се увреде: „Он ме не разуме, ја седим код куће са децом, а он је на послу. Он тамо има живот, бриге, проблеме. Долази кући, ја желим да поразговарам са њим, волим свог мужа. А он руча и иде да легне. Зато што мора да устане у шест ујутро. И ја га, наравно, разумем, али ми смо три године у браку и за ове три године смо поразговарали само два пута“. Или: „Она не воли и не уме да спрема. А моја мама је тако лепо спремала, такве пирошке је правила! Шта сада? Када огладним – да зовем мајку? Или да сваки дан једем у ресторану?“