Брак - заједница мушкарца и жене

[Justin Waters]

Цјеломудрен брак ми дође као оксиморон. Ако ће неко ступати у брак, онда каква је сврха уздржавати се од секса? Шта је с тим сексом па је толико страшан? Добро Аца горе износи, ђаво је цјеломудрен, не секса се па је опет ђаво, то га не спашава.

Ако би неко да буде девствен, онда му је отворен пут за монаштво. И треба ово запазити, одвајкада се монашке заједнице раздвајају на мушке и женске, због тога да монаси и монахиње не би били подложени искушењима. И сад код цјеломудреног брака неки се обавезују да живе као брат и сестра. Мало дјелује као узимање претешког крста, као када би се неко обавезао да се мучи жеђу поред језера.

Ок, ако неко то жели нека ради, али то није никакав разлог да се такви бракови уздижу и проглашавају врлинскијим него регуларни бракови.

[Aquilius Cratus]

 "Seksualnost je energija i normalno je da postoje prirodni nagoni i ona se u manastirima transformise" - Vladeta Jerotic

 

Ljudi ne shvataju da su hirscani u braku jednako pozvani na tu istu transfomaciju seksualne energije kroz neprestano predavanje jedno drugom. Samim time se seskaulna energija transformise u svoju bozansku logosnu formu. Nasuprot tome kad bracnici jedan drugog koriste za svoje egocentricne zelje ukljucujuci i seks onda sve pa i seksualne energije poprimaju htonski unistiteljski oblik. Nema po tom pitanju nikakve sustinske razlike izmedju mirjana i monaha, razlika je u metodologiji.

[Александар Милојков]

Цјеломудрен брак ми дође као оксиморон.

 

 

 

Целомудреност у браку није немање сексуалних односа, зато то није оскиморон. Наш проблем је што ми све појмове пропуштамо кроз монашку призму. Правимо монашки брак - е, то је оксиморон. Целомудреност у браку је верност, светост брачне постеље, жртвена љубав супружника - оданост, безусловна љубав до самог гроба. Ја бих живот свој, без размишљања, положио за своју супругу.

[Justin Waters]

Целомудреност у браку није немање сексуалних односа, зато то није оскиморон. Наш проблем је што ми све појмове пропуштамо кроз монашку призму. Правимо монашки брак - е, то је оксиморон. Целомудреност у браку је верност, светост брачне постеље, жртвена љубав супружника - оданост, безусловна љубав до самог гроба. Ја бих живот свој, без размишљања, положио за своју супругу.

Ја сам мислио управо на тај монашки брак, јер обично се под тим подразумјева "цјеломудрен брак", и онда као доказ неке узвишености наводи се живот св.Јована Кронштатског.

Да, управо то како говориш то је прави цјеломудрен брак, или просто брак онакав какв би требао да буде, зато и јесте света тајна, зато и јесте ништа мање узвишен од монаштва.

[Александар Милојков]

Објабљено у Православном мисионару

 

Песма над песмама

 

 

            Постоји у Библији једна Књига која се разликује од свих осталих библијских Књига, како Старог тако и Новог Завета. Та Књига носи назив „Песма над песмама“. Налази се у канону светих Књига како јеврејске Библије, тако и хришћанског Старог Завета.

По теми коју обрађује, јединствена је у целој Библији – љубав између мушкарца и жене. И то не љубав у неком апстрактном и протоколарном смислу, већ љубав у пуном смислу речи – која додирује најинтимније моменте у љубавном односу мушкарца и жене, саму еротичност:

 

„Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама!

Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови.

Рекох: попећу се на палму, дохватићу гране њезине;

и биће дојке твоје као гроздови на виновој лози,

и мирис носа твојега као јабуке...“

(Пјес 7, 6-8).

 

На први поглед, отима се питање: шта тражи оваква Књига у библијском канону? Неће бити мали број оних који ће рећи – „Саблажњавамо се!“ Тим пре ће се овакви коментари чути јер се у хришћанску свест, под изговором псеудоморалисања, увукла одбојност према људској сексуалности и еротичности. Неретко се сексуалност поистовећује са блудом. Љубав мушкарца и жене сматра се недостојном Светог Писма. Да ли „Песма над песмама“ демантује овакве ставове?

Када је у питању егзегеза (тумачење) ове Књиге, она је, како код Јевреја тако и код хришћана, углавном заснована на алегорији. Тако су Јевреји „Песму над песмама“ алегоријски тумачили као љубав између Бога и изабраног народа (старог Израила). Хришћански егзегети (тумачи) су, пак, ову Књигу тумачили као љубав између Христа и Цркве. За овакву егзегезу нађена је паралела у новозаветним текстовима где се Црква назива невестом Христовом, а Христос жеником. Књига је такође алегоријски тумачена као однос Христа и појединог човека и као однос Пресвете Богородице и Духа Светога.

Сама херменеутика (наука о тумачењу текста), међутим, носи печат епохе у којој настаје. То се поготово односи на библијски текст као на један полисемичан, потентан текст који у себи крије мноштво слојева. Управо због те особине потентности, Библија је кадра да говори човеку у свакој историјској епохи. И свети оци Цркве су Библију диживљавали као живу Реч Божију. Жива Реч Божија која је уткана у текст Писма, чинећи га богонадахнутим, стављана је у аналогни однос са оваплоћеном Речју Божијом (Сином Бижијим, Господом Исусом Христом). Као што је Реч (Син Божији, Логос) примио људску природу и очовечио се, тако се иста Реч Божија налази и у тексту Писма (отекстовила се) – Бог је присутан у тексту као што је присутан и у телу, човештву Христовом. Отуда је Реч Светог Писма жива Реч а не споменик; а живети значи бити конкретан, актуелан и свевремен – бити свагда спреман за говор.

Схватимо ли Библију као живу Реч а не споменик, прилазићемо јој увек са једним питањем: шта ова Реч данас значи за нас и за друштво у коме живимо? Такво питање постављено себи, представља неопходан услов за актуализацију оне потентости коју библијски текст поседује. Зато је хришћански приступ Библији увек један егзистенцијални акт и зато је Библија свевремена Књига која са правом носи епитет најчитаније на свету.

Вратимо се сада „Песми над песмама“ и њеној егзегези. Време у коме живимо захтева да приступимо буквалном тумачењу ове Књиге. Зашто? Данашње време и изазови које оно са собом носи, чини се као да са собом доноси и одговор на питање које су многи древни тумачи Библије себи постављали – зашто се „Песма над песмама“ налази у канону светих Књига и да ли је она уопште достојна да ту буде? Данас, пак, слободно можемо рећи – добро је да је ова Књига препозната као богонадахнута и добро је да се као таква налази у Библији. Чак шта више, одважићемо се да будемо мудри и препознамо Божији промисао у томе. Због чега? Управо због онога што и јесте експлицитна тема ове Књиге – сексуалност као догађај љубави између мушкарца и жене. Да, дословно и буквално тако – сексуалност, без икаквог скривеног, алегоријског значења.

„Песма над песмама“, носећи узвишени епитет Речи Божије, даје хришћанима незаменљиву инспирацију у тражењу и давању одговара на питање које је данас, чини се, актуелније него икада пре – питање сексуалности. Схваћена као отуђена од љубави, али оне богодароване љубави између мушкарца и жене где човек зарад ње „оставља оца и матер своју“ и где двоје постају „једно тело“, сексуалност је сведена на декадентност и изопаченост. Са једне стране постоји псеудоморалисање које, под маском побожности и духовности, на сексуалност гледа као на најгору неморалност и грешност. Сексуалност се сагледава као „нужно зло“ које је допуштено ради опстанка људске врсте. Ван те нужности, сексуалност се изједначава са блудом. Чињеница да људска природа носи са собом нагон сескуалности, тумачи се као некакав „жалац у телу“, пошаст против које се треба борити, коју треба гушити и угушити. „Што мања сексуалност, то већа светост и чистота!“, кличу повампирени гностици, манихејци и монтанисти (ране хришћанске јереси које су имале негативан став према људској телесности, а посебно према сексуалности). Нажалост, оваква псеудодуховност саблажњава многе младе душе у Цркви и удаљује их од врела живота и истине. Тиме их чини лако пријемчивим за ону другу крајност – екстремни либерализам који од човека ствара бесловесну звер. На тој, другој страни, пак, налазе се најгори разврат и зле страсти које су људском разуму наметнуле бесловесност, која је дар и лепоту сексуалности претворила у декаденцију људског достојанства и у понижење људског рода.  

Сексуалност данашњег човека робује двема заблудама. Прва заблуда је одвајање сексуалности од љубави. Сексуалност одвојена од љубави је сексуалност одвојена од разума. Безумна, бесловесна сексуалност јесте блуд. А блуд више не заслужује да се назове сексуалношћу – јер је бесловесан. Тако, помућено је и поимање љубави као односа између две личности, мушкарца и жене. Љубав, као међусобна привлачност двоје, данас се назива „хемијом“. Волети више не значи слободу која извире из словесне душе, из топлог срца које жуди за познањем другог, из природне истине која сведочи Речи Божије да „није добро да је човек сам“ (Пост 2, 18). Волети данас, значи изазвати хемију, направити хормонску буру. Отуда данашње „љубави“ трају колико и хормонска бура – за једну или коју ноћ. Боголико разумно створење свело је себе на хаотичну хемијску реакцију, а „храм Духа Светога“, своје тело, на епрувету.

Хришћанима би зато требало да буде кристално јасно одакле „Песма над песмама“ у Библији и зашто је треба, без устезања, буквално тумачити. Она нуди излечење оболеле љубави. Она човека враћа из хемијског хаоса у слободу разума. Она љубави удахњује живот и животу враћа љубав, истиниту љубав:

 

            „Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си!

            Очи су ти као у голубице.

            Лијеп ти си, драги мој, и љубак!

            И постеља наша зелени се.             

                                                ...

                        Што је љиљан међу трњем,

                        то је драга моја међу дјевојкама.

                        Што је јабука међу дрветима шумским,

                        то је драги мој међу момцима...“

                                                                        (Пјес 2, 2-3)

 

            Из ове љубави се рађа живот и љубав се показује и доказује као живототворна. Љубав се показује као испуњење оне прве Божије заповести, живототвореће заповести, дате прародитељима: „Растите и множите се и напуните земљу...“ (Пост 1, 28).

            Друга заблуда, у коју је упала људска сексуалност, још је гора од прве по дубини своје декадентности. Та друга заблуда је одвајање сексуалности не само од истините љубави, већ и од саме људске природе. Прву заблуду карактерише бесловесност, а другу бесловесност и противприродност. Та друга заблуда је хомосексуалност. Док прва заблуда представља злоупотребу природе и њено лишавање разумног вођства, достојног човека, ова друга представља поништење саме људске природе и поништење саме словесности.

            „Песма над песмама“ стоји као бедем истине у времену тражења и радозналости; у времену лутања, када је љубав охладнела и када су присутни, као замена, разни сурогати љубави. Божијим промислом можда баш за данашња времена, „Песма над песмама“ скида слепило за љубав, произведено варљивим светлима потрошачке цивилизације где је једина мера вредности профит усмерен на задовољење властите „хемије“. Она, имајући у себи ауторитет Речи Божије, враћа људском телу и телесности као неизбежном делу човекове природе, оно истинито узвишено место које му, вољом Божијом, припада. Са једне стране она људску телесност и сексуалност брани од бесловесних напада и псеудоморалних клевета. Песма сведочи да у људском телу нема ничег ружног, прљавог и злог. Сексуалност је од Бога дарована особина здраве људске природе. Сексуалност није и не може бити грешна и нечиста, јер је Бог хтео да човек буде сексуалан. А може ли бити ишта лоше што је Бог створио?

            Са друге стране, Песма враћа истиниту љубав између мушкарца и жене а тиме и сексуалност ставља на припадајуће, од Бога благословено место. Та истинита љубав постоји у благословеном браку, у супружанској верности. То је љубав за вечност, то је Тајна која се љубоморно чува за сва времена:

 

                        „Метни ме као печат на срце своје,

као печат на мишицу своју.

Јер љубав је јака као смрт,

и љубавна сумња тврда као гроб;

жар је њезин као жар огњени, пламен Божији.“

                                     (Пјес 8, 6)

 

            То је она истинита љубав из које се рађа нови живот и љубавни пламен којим драган воли своју драгану и она њега. То је она љубав за коју свети апостол Павле каже да се не забрањује једна другој, љубав где је муж господар тела жениног а жена господарица тела мужевог, љубав где двоје постају једно тело. Кроз ту љубав људима је даровано да, попут Бога, буду живототворци. Таква љубав је природно место за благословену сексуалност.

 

 

 

                                                                                    Александар Милојков

[Justin Waters]

Супер текст!

[Gandalf Sivi]

Да ту је капитална грешка. Наслућујем зашто али нисам сигурна и како уопште говорити  о чистоти брачне постеље у доба изопачености?

 

Ništa naše vrijeme nije gore nego što je to ranije bilo... Mi danas imamo jedna iskušenja, a naši stari su imali neka druga, tako de je jednako...  

[Gandalf Sivi]

Mada danas kada postoji dobro razvijen monaški život, ne vidim nikakav smisao da neko živi u devstvenom braku. Ili neka sapružnici konzumiraju brak ili neka idu u manastir...

[Juan Valdez]

Али, то је последица онога што све чешће чујемо међу људима у Цркви: не треба нам умовање, само срце. Авај, гледају те као јеретика када им поменеш да треба бити комплетан: сјединити ум и срце.

 

А што је најгоре, баш ти ликови који позивају на више срца уопште немају срца...

[DYNABLASTER]

Ne shvatate o cemu se radi, to je vrliji odnos jer nadilazi telesnost, ne moze da se opise recima, to je dar, neko ima ovaj dar neko ima onaj dar, svi darovi su jednako vredni a opet imamo darove koji se uzdizu iznad ostalih... to je sad dualizam tipa neshvatanja kao kod muslimana :lol:

 

razumljivije bi bilo da se kaze, umesto da nijedan dar nema vecu vrednost, da nijedan dar nema manju vrednost, ako me razumete sta ocu da kazem, ako ne nije ni bitno, nesto je za nekoga, nesto nije i to je tako

[DYNABLASTER]

recimo smetlar je navodno niza kategorija ali nije, ravnopravna je sa poslom inzenjera kvantne fizike

 

e al sam ubo primer zadovoljan sam sa samim sobom hahahaa :lol:

[Ljubić Nenad Šone]

Brak je sveta tajna koju je Crkva ustanovila i sam Bog blagoslovio svojim prisustvom u Gani Galilejskoj (Jovan 2,1-11).
O braku je rečeno u svetom jevanđelju: Što Bog sastavi čovek da ne rastavlja (Mat.19,6).
Brak je častan, postelja čista tj grehom ne ukaljana (Jevrej.13,4).
A ko oskrnavi (grehom ukalja) bračnu postelju, taj će se večno mučiti u paklu ognjenom zajedno sa preljubočincima gde će biti plač i škrgut zuba.
Ovoj će kazni podleći i svi koji razdvajaju muža od žene,ili ženu od muža, ili ko učini preljubu sa udatom ženom,ili sa oženjenim čovekom. Svi takvi ako se ne pokaju i ne prekinu takvu prljavu vezu, večno će se mučiti u paklu ognjenom.
Brak nije to neki lep život,sladak... još kako je gorak.
Tek posle vidiš da nisi slobodan. Da si vezan,još kako vezan.
Supruga treba da bude poslušna mužu.
Posle pada Gospod je dao vlast muža nad ženom.
Gospod je kazao pramateri Evi: Zato što si poslušala zmiju,zato će od sada tvoja volja biti pod vlašću tvoga muža. Nije to potčinjenost,nego da ne bi bilo bračnih drugova raznomišljenje, bračni drugovi treba da budu jednim duhom.
Crkva se stalno moli: Daj nam da jednim mislom, jednim srcem slavimo tebe,Boga.
Bračni drugovi su kao dva tela jedno.

[Дејан]

Ljudi iz egoizma znaju raditi prizemne stvari ali iz istog razloga znaju glumiti duhovnu visinu kojoj nisu dorasli.

Ego ima svoju pozitivnu i negativnu stranu.

[obi-wan]

дакле таква пракса, живети у браку као брат са сестром је забрањена

 

 

Daleko od toga da je zabranjena.

 

Inace, da dodam, isto smatram takav brak (= bez telesnih odnosa) krajnjom retkoscu, za ljude sa sasvim posebnim darom.

Sto svakodnevica i pokazuje, naravno...

[Душко Дугоушко]

Daleko od toga da je zabranjena.

 

Inace, da dodam, isto smatram takav brak (= bez telesnih odnosa) krajnjom retkoscu, za ljude sa sasvim posebnim darom.

Sto svakodnevica i pokazuje, naravno...

Па није ако си богумил... шалу на страну, није да ти црква прописује колико редовно мораш да имаш полне односе у браку, но ако оба (морају оба тако да одлуче) супружника одлуче да живе у целибату, онда им црква заповеда да иду у манастире (разуме се муж у мушки, а жена у женски), осим тог изузетка у случају да муж постаје епископ (пошто је сада обавезан целибат зе епископе) након одласка жене у манастир (зато се сада епископи најчешће и бирају из монаштва, зато што је за избор ожењеног презвитера у епископа потребан благослов његове жене)...